Википедија

Jovan Asen II

Ivan Asen II, takođe poznat kao Jovan Asen II (bug. Иван Асен II; 1190-te – maj/jun 1241), bio je car Bugarske od 1218. do 1241. godine. Za vreme njegove vladavine Bugarska je bila najznačajnika i najvažnija pravoslavna država. Još uvek je bio dete kada je njegov otac car Jovan Asen I – jedan od osnivača Drugog bugarskog carstva – ubijen 1196. Njegove pristalice su pokušale da mu obezbede presto nakon što je njegov stric car Kalojan ubijen 1207. godine, ali ih je drugi Kalojanov nećak Boril savladao. Jovan Asen je pobegao iz Bugarske i nastanio se u ruskim kneževinama.

Jovan Asen II
Jovan Asen II
Lični podaci
Datum rođenja?
Mesto rođenjaDrugo Bugarsko carstvo
Datum smrti24. jun 1241.
Mesto smrtiDrugo Bugarsko carstvo
Porodica
PotomstvoBelosava Bugarska, Koloman I Asen, Marija Asen od Bugarske, Mihajlo II Asen, Jelena Asen, Ana-Teodora Asen od Bugarske
RoditeljiJovan Asen I
Jelena
DinastijaAseni
Bugarski car
Period1217−1241
PrethodnikBoril
NaslednikKoloman I Asen

Car Boril nikada nije mogao da ojača svoju vlast koja je omogućila Jovanu Asenu da skupi vojsku i vrati se u Bugarsku. Zauzeo je Tarnovo i oslepeo Borila 1218. U početku je podržavao puno zajedništvo Bugarske crkve sa papstvom i sklapao saveze sa susednim katoličkim silama, Ugarskom i Latinskim carstvom u Carigradu. Pokušao je da preuzme namesništvo za 11-godišnjeg latinskog cara Balduina II, posle 1228. godine, ali latinske aristokrate nisu podržale cara Jovana II Asena. Naneo je težak poraz caru Teodoru Anđelu Komninu Duki od Solunskog carstva, u bici kod Klokotnice 1230. Teodorovo carstvo je ubrzo propalo i car Jovan Asen II je osvojio velike teritorije u Makedoniji, Tesaliji i Trakiji.

Kontrola trgovine na Via Egnacia omogućila je Jovanu II Asenu da sprovede ambiciozan graditeljski program u Trnovu i da kuje zlatnike u svojoj novoj kovnici u Ohridu. Počeo je pregovore o povratku Bugarske crkve u pravoslavlje nakon što su baroni Latinskog carstva izabrali Jovana od Brijena za namesnika cara Balduina II 1229. Car Jovan Asen II i car Nikeje Jovan III Duka Vatac zaključili su savez protiv Latinskog carstva. na njihovom sastanku 1235. Tokom iste konferencije, poglavaru bugarske crkve dodeljen je rang patrijarha u znak njene autokefalnosti (nezavisnosti). Car Jovan Asen II i car Jovan III Duka Vatac su udružili svoje snage u napadu na Konstantinopolj, ali su prvi shvatili da car Jovan III Duka Vatac može veću korist da izvuče od pad Latinskog carstva i raskinuli su savez sa Nikejom 1237. Nakon što su Mongoli napali pontske stepe, nekoliko kumanskih grupa je pobeglo u Bugarsku.

Mladost uredi

Posle smrti bugarskog kralja Kalojana u Bugarskoj su nastali veliki meteži. Maloletni Jovan Asen, morao je da beži iz zemlje, a vlast je ugrabio Kalojanov sestrić, Boril.[traži se izvor]

Otac Jovana Asena, car Jovan Asen I, bio je jedan od dvojice vođa velikog ustanka Bugara i Vlaha protiv Vizantijskog carstva 1185. godine.[1] Nomadi Kumani, koji su živeli u pontskim stepama, podržavali su pobunjenike, pomažući im u osnivanju Drugog bugarskog carstva.[1][2] Narod je u početku nastanjivao ravnice između Balkanskih planina sve do Donjeg Dunava.[1] Jovan Asen I je od oko 1187. godine, proglašen za „bazileusa“ (ili cara) Bugara.[3] Njegov sin i imenjak rođen je između 1192. i 1196. godine.[3][4] Detetova majka se u Sinodikonu cara Borila zvala Elena, „nova i pobožna carica“.

Boljar (ili plemić) Ivanko ubio je cara Jovana Asena I 1196. godine.[5] Ubijenog cara je nasledio njegov mlađi brat Kalojan.[5] Ušao je u prepisku sa papom Inoćentijem III i ponudio da prizna primat pape kako bi obezbedio podršku Svete stolice.[6][7] Papa je odbio zahtev da se poglavar Bugarske crkve uzdigne u rang patrijarha, ali je bugarskom prelatu dodelio nižu titulu primasa.[8][9] Papa nije priznao Kalojanovo pravo na titulu cara, ali je papski legat krunisao Kalojana za kralja u Trnovu 8. novembra 1204. godine.[8] Car Kalojan je iskoristio raspad Vizantijskog carstva posle Četvrtog krstaškog rata i proširio svoju vlast na značajne teritorije.[6] Ubijen je dok je opsedao Solun u oktobru 1207. godine.[6][10]

Tinejdžer Jovan Asen imao je jake pretenzije da nasledi svog strica, ali Kalojanova kumanska udovica se udala za Borila – sina jedne od Kalojanovih sestara – koji je proglašen za cara.[4][11] Nepoznate su tačne okolnosti Borilovog stupanja na presto.[11] Istoričar iz 13. veka, Georgije Akropolit, zabeležio je da je Jovan Asen ubrzo pobegao iz Bugarske i nastanio se u „zemljama ruskim“ (u Galičkoj ili Kijevskoj kneževini).[12] Prema kasnijem izvoru, Jefrema monaha, Jovana Asena i njegovog brata Aleksandra njihov učitelj je odveo kod Kumana pre nego što su prešli u ruske kneževine.[13] Florin Kurta i Džon V. A. Fajn pišu da je grupa boljara pokušala da obezbedi presto Jovanu Asenu posle Kalojanove smrti, ali su ih savladale Borilove pristalice i Jovan Asen je morao da napusti Bugarsku.[4][10] Istoričar Aleksandru Madžearu predlaže da su prvenstveno boljari koji su se protivili rastućem uticaju Kumana podržali Jovana Asena.[11]

Borilova vladavina je uvek bila nesigurna.[14] Njegovi rođaci, Strez i Aleksije Sloven, odbijali su da mu se povinuju i on je morao da se suočava sa čestim pobunama.[14] Jovan Asen je boravio u Rusiji „dosta vremena“, po Akropolitu, pre nego što je okupio oko sebe „nekog iz ruske zemlje“ i vratio se u Bugarsku.[15] Madžearu kaže da je Jovan Asen mogao da angažuje vojnike najverovatnije zato što su mu Borilovi protivnici slali novac.[16] Istoričar Ištvan Vasari povezuje „rusku rulju“ Jovana Asena sa polunomadskim Brodnicima.[17] Pobedio je Borila i zauzeo „ne malo zemlje“ (koju Madžearu uslovno asocira na Dobrudžu).[15]

Curta i Fine pišu da se Jovan Asen vratio u Bugarsku nakon što je Borilov saveznik, Ugarski kralj Andrija II, otišao u Peti krstaški rat 1217. godine.[18][19] Car Boril se posle poraza povukao u Tarnovo, ali je Jovan Asen opsedao grad.[16] Akropolit je tvrdio da je opsada trajala sedam godina.[15][20] Većina savremenih istoričara se slaže da je Akropolit godinama brkao mesece, ali Genoveva Cankova-Petkova prihvata Akropolitovu hronologiju.[15][20] Ona kaže da je trojicu kumanskih poglavara koje je vojni zapovednik kralja Andrije II, Joakim, grof od Hermanštata, porazio kod Vidina oko 1210. godine, angažovao Jovan Asen, jer je želeo da spreči Joakima da podrži cara Borila protiv pobunjenika koji su zauzeli grad.[21] Vasari navodi da je njena teorija „nategnuta“, da joj nedostaju čvrsti dokazi.[22] Građani Tarnova su se posle duge opsade predali Jovanu Asenu.[18] On je uhvatio i oslepeo cara Borila i „dobio kontrolu nad čitavom teritorijom Bugara“, prema Akropolitu.[15][18]

Dolazak na vlast uredi

Posle smrti latinskog cara Henrika 1216. godine, car Boril je izgubio svaki oslonac i potisnut je s vlasti kad se 1217. pojavio zakoniti naslednik, izbegli Jovan Asen II, praćen ruskim četama. Car Boril se držao jedno vreme u Trnovu, ali su ga najposle izdali narod i plemstvo i otvorili gradska vrata mladom caru. God. 1218. Boril je izgubio presto i očnji vid[23].

Vladavina uredi

Konsolidacija uredi

Prva decenija vladavine cara Jovana Asena II je slabo dokumentovana.[18] Ugarski kralj Andrija II je stigao u Bugarsku tokom svog povratka iz Petog krstaškog rata krajem 1218. godine.[24][25] Car Jovan Asen II nije dozvolio kralju da pređe zemlju sve dok kralj Andrija II nije obećao da će svoju kćer Mariju udati za njega.[24] Marijin miraz obuhvatao je Beogradsku i Braničevsku oblast, oko kojih su se decenijama sukobili ugarski i bugarskih vladari.[24]

 
Povelja cara Jovana Asena II za grad Raguzu (Dubrovnik)

Kada je Robert od Kurtenea, novoizabrani latinski car, krenuo iz Francuske prema Carigradu 1221. godine,[26] Car Jovan Asen II ga je pratio u prolazu kroz Bugarsku. On je snabdevao i carevu pratnju hranom i stočnom hranom.[16] Odnosi između Bugarske i Latinskog carstva ostali su mirni tokom vladavine cara Roberta.[27] Car Jovan Asen II je takođe sklopio mir sa epirskim vladarom Teodorom Komninom Dukom, koji je bio jedan od glavnih neprijatelja Latinskog carstva.[28] Teodorov brat, Manojlo Duka, oženio se 1225. godine vanbračnom[29] ćerkom cara Jovana Asena II, Marijom.[30][31] Teodor, koji je sebe smatrao zakonitim naslednikom vizantijskih careva, krunisan je za cara oko 1226. godine.[28][32]

Latinskog cara Roberta je nasledio njegov 11-godišnji brat Balduin II u januaru 1228. godine.[27][30] Car Jovan Asen II je predložio da svoju kćer Jelenu da uda za mladog cara, jer je želeo da polaže pravo na namesništvo.[30][33] Takođe je obećao da će ujediniti svoje trupe sa Latiniskim da ponovo osvoje teritorije koje su izgubili od cara Teodora Komnina Duke.[33] Iako latinski gospodari nisu hteli da prihvate njegovu ponudu, počeli su pregovore o tome, jer su nastojali da izbegnu vojni sukob sa njim.[30] Istovremeno, ponudili su namesništvo bivšem kralju Jerusalima, Jovanu od Brijena, koji je pristao da napusti Italiju i uputi se u Carigrad, ali su svoj dogovor godinama čuvali u tajnosti.[34] Samo venecijanski autori koji su sastavljali svoje hronike decenijama nakon događaja – Marino Sanudo, Andrea Dandolo i Lorenco de Monakis – zabeležili su ponudu cara Jovana Asena II Latinima, ali je pouzdanost njihovog izveštaja široko prihvaćena od strane savremenih istoričara.[33]

Odnosi između Bugarske i Ugarske su se pogoršali krajem 1220-ih.[35] Ubrzo nakon što su Mongoli naneli ozbiljan poraz ujedinjenim vojskama ruskih knezova i kumanskih vojskovođa u bici na reci Kalki 1223. godine, vođa zapadnog kumanskog plemena, Boricije, prešao je u katoličanstvo u prisustvu naslednika Andreja II i suvladar, Bela IV.[36] Papa Grgur IX je u pismu naveo da su oni koji su napali preobraćene Kumane takođe neprijatelji Rimokatoličke crkve, verovatno u vezi sa prethodnim napadom cara Jvana Asena II, prema Madgearu-u.[33]Ugarske trupe su možda pokušale da zauzmu Vidin već 1228. godine, ali je datovanje opsade neizvesno, a možda se dogodila tek 1232. godine.[25][27]

Proširenje uredi

 
Bugarsko carstvo za vreme cara Jovana Asena II.

Car Teodor Komnin Duka neočekivano je napao Bugarsku duž reke Marice početkom 1230. godine.[31] Epirska i bugarska vojska sukobile su se kod Klokotnice u martu ili aprilu.[18][20] Car Jovan Asen II je lično komandovao rezervnim trupama, uključujući 1.000 kumanskih konjanika.[31] Držao je kopiju svog mirovnog sporazuma sa carem Teodorom zakačenu za vrh koplja visoko u vazduhu dok je marširao u bitku kao dokaz za izdaju svojih protivnika.[37] Njihov iznenadni napad na Epirce obezbedio mu je pobedu.[20][31] Bugari su uhvatili cara Teodora i njegove starešine i uzeli mnogo plena, ali je car Jovan Asen II pustio obične vojnike.[31] Nakon što je car Teodor pokušao da organizuje zaveru protiv cara Jovana Asena II, zarobljeni car je oslepljen.[31] Španski rabin Jakob Arof je obavešten da je car Jovan Asen II najpre naredio dvojici Jevreja da oslepe Teodora, jer je znao da je car progonio Jevreje u svom carstvu, ali su oni to odbili, zbog čega su bačeni sa litice.[38][39]

Bugarska je postala dominantna sila Jugoistočne Evrope nakon bitke kod Klokotnice.[40] Njegove trupe su ušle u Teodorove zemlje i osvojile desetine epirskih gradova.[41] Zauzeli su Ohrid, Prilep i Ser u Makedoniji, Hadrijanopolj, Dimotiku i Plovdiv u Trakiji, a takođe su zauzeli Veliku Vlašku u Tesaliji.[41][38] Takođe je pripojena i kneževina Aleksija Slovena u Rodopima.[41][42] Car Jovan Asen II je postavio bugarske garnizone u važne tvrđave i imenovao svoje ljude da njima komanduju i prikupljaju poreze, ali su lokalni zvaničnici i dalje upravljali drugim mestima na osvojenim teritorijama.[43] Zamenio je grčke episkope bugarskim prelatima u Makedoniji.[44] On je davao velikodušne darovnice svetogorskim manastirima tokom svoje posete tamo 1230. godine, ali nije mogao da ubedi monahe da priznaju jurisdikciju predstojatelja bugarske crkve.[45] Njegov zet despot Manojlo Duka preuzeo je kontrolu nad Solunskim carstvom.[38] Bugarske trupe su takođe izvršile pljačkaški pohod na Srbiju, jer je Stefan Radoslav, kralj Srbije, podržao svog tasta Teodora protiv Bugarske.[38]

Osvajanja cara Jovana Asena II su obezbedila bugarsku kontrolu nad Via Egnacia (važnim trgovačkim putem između Soluna i Drača).[42] Osnovao je kovnicu novca u Ohridu koja je počela da kuje zlatnike.[46] Njegovi rastući prihodi omogućili su mu da ostvari ambiciozan građevinski program u Tarnovu.[40] Crkva Svetih četrdeset mučenika, sa fasadom ukrašenom keramičkim pločicama i muralima, obeležila je njegovu pobedu na Klokotnici.[40] Carska palata na brdu Carevec je uvećana.[47] Spomen-natpis na jednom od stubova crkve Svetih četrdeset mučenika zabeležio je osvajanja cara Jovana Asena II.[38][18] O njemu se govorilo kao o „caru Bugara, Grka i drugih zemalja“, što je impliciralo da planira da oživi Vizantijsko carstvo pod njegovom vlašću.[43] Takođe je sebe proglasio za cara u darovnici svetogorskom manastiru Vatoped i u svojoj diplomi o privilegijama dubrovačkih trgovaca.[48] Ugledajući se na vizantijske careve, on je svoje povelje zapečatio zlatnim pečatom.[49] Jedan od njegovih pečata ga je prikazivao kako nosi carske oznake, što je takođe otkrivalo njegove carske ambicije.[50]

Bitka kod Klokotnice uredi

Odnosi sa Epirom uredi

Godine 1221. car Jovan Asen II i epirski vladar Teodor Anđel Duka Komnin sklopili su savez protiv Latinskog carstva. Osiguravši mir 1223. godine, Teodor je osvojio Solun i postao najsilniji vladar na Balkanu.[traži se izvor]

Bitka kod Klokotnice uredi

Glavni članak: Bitka kod Klokotnice

Nakon smrti latinskog cara Roberta Kurtenea 1228. Car Teodor je smatrao da je jedina prepreka za osvajanje Carigrada, sam car Jovan Asen II. Zbog toga je sa 85 000 vojnika u kojoj je bilo epirskih vojnika, plaćenici katolici, ali i Teodorova dvorska svita, u kojoj je bila i Teodorova žena i deca, početkom marta 1230. godine, napao je Bugarsku, dok je car Jovan Asen II jedva skupio 25 000 vojnika.

Mudri car Jovan Asen II je u toj bici pobedio zbog sjajne taktike tj. jer je opkolio Teodorovu vojsku i skoro svih 85 000 ljudi je posečeno, samo se spasao car Teodor, koji je bio zarobljen i njegov polubrat despot Manojlo, koji je pobegao sa malim brojem vojnika.

Posledice bitke uredi

Posle tog Epirskog sloma, bio je uzdrman i položaj srpskog kralja Stefana Radoslava, u Srbiji. Bugarska je posle te pobede postala prva sila Balkanskog poluostrva; Asenova volja gospodarila je bez takmaca. Bugarski car smatrao je Srbiju, radi velikog Teodorova uticaja u njoj, kao neku njemu vazalnu državu, i stoga je, posle ove pobede dovršujući u Trnovu svoju lepu crkvu u slavu Četrdeset Mučenika, hvaleći se postignutim uspehom, zapisao, kako je dobio celu Teodorovu zemlju „od Jedrena do Drača“ i zemlje „grčku i još arbanasku i srpsku“. I doista najveći deo Teodorove države došao je pod neposrednu Asenovu vlast; u Solunu samo, s Tesalijom i Epirom, osta na vlasti Asenov zet despot Manojlo, gde ga je ovaj vlado pod njegovim vrhovnim nadzorom. Savremeni grčki pisac Akropolita sa priznanjem govori o pravednosti i uviđavnosti Asenovoj, koja je njegovu vlast činila lako podnošljivom. Srpski princ Vladislav, drugi sin kralja Stefana Prvovenčanog, postao je takođe zet Asenov. On je, naskoro po padu Teodorovom sa ostalim nezadovoljnicima u Srbiji počeo borbu protiv kralja Stefana Radoslava. Kralj Stefan Radoslav se držao jedno vreme, ali je pred moćnijim bratom morao najposle da pobegne iz Srbije, krajem 1233. god. Sklonio se u Dubrovnik. Taj mudri trgovački grad, koji je sve više širio svoj promet i od cara Asena dobio povlastice za svoje trgovce, primio je s pažnjom i dobeglog srpskog kralja.

Sukobi sa Katoličkim zemljama uredi

Vest o izboru Jovana od Brijena za namesnika u Latinskom carstvu razbesnela je cara Jovana Asena II.[51] On je poslao izaslanike vaseljenskom patrijarhu Germanu II u Nikeju da započnu pregovore o položaju Bugarske crkve.[52] Papa Grgur IX je podsticao kralja Andriju II Ugarskog da 9. maja 1231. pokrene krstaški rat protiv neprijatelja Latinskog carstva, najverovatnije u vezi sa neprijateljskim akcijama cara Jovana Asena II, prema Madgearu.[53] Ugarski kralj Bela IV je napao Bugarsku i zauzeo Beograd i Braničevo krajem 1231. ili 1232. godine, ali su Bugari ponovo osvojili izgubljene teritorije već početkom 1230-ih.[53][25] Mađari su zauzeli bugarsku tvrđavu u Severinu (danas Drobeta-Turnu Severin u Rumuniji) severno od Donjeg Dunava i uspostavili pograničnu provinciju, poznatu kao Banata Szoreni, kako bi sprečili proširenje Bugara na sever.[54]

Srpski velikaši koji su želeli savez sa Bugarskom pobunili su se protiv kralja Stefana Radoslava i proterali ga u izgnanstvo 1233. godine.[55][56] Njegov brat i naslednik kralj Stefan Vladislav I oženio je ćerku cara Jovana Asena II, Beloslavu.[55] Car Jovan Asen II je razrešio dužnosti unijatskog prvoprestolnika bugarske crkve Vasilija I i nastavio pregovore o povratku Bugarske crkve u pravoslavlje.[55] Pravoslavni arhiepiskop Ankire Hristofor, koji je posetio Bugarsku početkom 1233. godine, pozvao je cara Jovana Asena II da pošalje episkopa u Nikeju da ga rukopoloži Vaseljenski Patrijarh.[57] Ugovor o braku Teodora II Laskarisa – naslednika nikejskog cara Jovana III Duke Vataca – i kćerke cara Jovana Asena II, Jelene, sklopljen je 1234. godine.[55]

Sava I, veoma poštovani arhiepiskop Srpske pravoslavne crkve, umro je u Trnovu 14. januara 1235. godine.[57] Prema Madžearu, arhiepiskop Sava I je najverovatnije bio duboko umešan u pregovore između Bugarske Crkve i Vaseljenskog Patrijarha.[57] Car Jovan Asen II se sastao sa carem Jovanom III Dukom Vatacom u Lampsaku početkom 1235. da bi postigao kompromis i zaključio formalni savez.[55][25] Na sastanku su bili i patrijarh German II i novi poglavar Bugarske crkve Joakim I.[51] Nakon što je Joakim I napustio svoje pravo na jurisdikciju nad Svetom Gorom i solunskim arhiepiskopom, patrijarh German II ga je priznao za patrijarha, čime je priznao autokefalnost bugarske crkve.[51] U Lampsaku je proslavljen i brak Jelene Asen i Teodora Laskarisa.[55]

Car Jovan Asen II i car Jovan III Duka Vatac sklopili su savez protiv Latinskog carstva.[58] Bugarske trupe su osvojile teritorije zapadno od Marice, dok je nikejska vojska zauzela zemlje istočno od reke.[58][59] Opseli su Carigrad, ali su ih Jovan od Brijena i mletačka flota primorali da prekinu opsadu pre kraja 1235. godine.[59][60] Početkom sledeće godine ponovo su napali Carigrad, ali se druga opsada završila novim neuspehom.[60]

Povratak u pravoslavlje uredi

Napad Mađara na Asenove zemlje i njihovo zauzimanje Beograda i Braničeva, 1232. god., i vrlo zategnuti odnosi s latinskim baronima u Carigradu, su opredelili cara Jovana Asena II da raskine veze sa papskom kurijom, koja je bila na strani njegovih protivnika. Taj korak carev naišao je na veliko odobravanje celog pravoslavnog klira. Dotle je postojala vrlo jaka opozicija sveštenstva iz bivše Teodorove države, odnosno od strane ohridske crkve, koja nije dozvoljavala da pravoslavni episkopi i sveštenstvo priznaju vlast bugarskog primasa – patrijarha, pošto je on, sa svoje strane, priznavao papinu vrhovnu vlast. Posle raskida s Rimom, car Jovan Asen II je pokušao da obnovi veze s patrijaršijom u Nikeji, ali se otud tražilo kao prvi uslov da bugarska crkva prizna vrhovnu vlast nikejskoj. Car Jovan Asen II I na to nije pristao; on je želeo izmirenje, a ne poniženje svoje crkve. Stoga, i bez pristanka Rima i Carigrada, dao je da se za pravoslavnog bugarskog patrijarha izabere Joakim I. Ali je, ipak, iz razumljivih razloga, težio, da svojoj patrijaršiji izradi priznanje.[traži se izvor]

Pravoslavni savez uredi

U pomoć mu je došla nova politička situacija. Protiv saveza katoličkih država, Latinskog carstva i Mađarske, trebalo je stvoriti savez pravoslavnih država. Car Jovan Asen II zato nudi pregovore nikejskom caru, Jovanu III Duki Vatacu. Stvoreni sporazum između njih prihvatio je despot Mihajlo II Anđel od Epira i verovatno kralj Stefan Vladislav I Nemanjić od Srbije.

Priznanje Bugarske patrijaršije uredi

Za Svetog Savu I, strica kralja Stefana Vladislava I, zna se, da je krajem 1233. god. napustio svoj arhiepiskopski položaj i kao svog naslednika ostavio Sremca Arsenija I. Posle je otišao ponovo na istok, u Jerusalim, Aleksandriju i na Sinaj, odatle u Antiohiju i Nikeju, a iz Nikeje u Carigrad i Svetu Goru. Svršivši taj veliki put, on se krenuo u Bugarsku, u Trnovo, caru Jovanu Asenu II.

Taj put Savin u sve četiri prestonice patrijarha pravoslavne crkve i navraćanja u Bugarsku, kuda mu se nije trebalo vraćati u Srbiju, po svoj prilici je u vezi sa pomenutom akcijom Asenovom za priznavanje bugarske patrijaršije. Caru Jovanu Asenu II je arhiepiskop Sava I, kao ugledna ličnost, sa dosta veza, po svoj prilici poslužio kao posrednik u tom poslu. Uspeh je bio postignut.

Rat protiv Latinskog carstva uredi

U Galipolju, na maloaziskoj strani, 1235. god., objavljen je grčko-bugarski savez i priznanje bugarske patrijaršije od sva četiri patrijarha. Oba stara biografa Savina, Domentijan i Teodosije, kazuju, da je car prema njemu bio vrlo pažljiv. Kod cara Jovana Asena II je arhiepiskop Sava I i umro, u Trnovu, 14. januara 1235. god. Odatle je prenesen u Vladislavljevu zadužbinu u manastir Mileševo, gde je sa svim sjajem srpske crkve položen u novi grob, 6. maja 1237. godine.

Anđelo Sanudo je poslao Jovanu Brijenu, namesniku Latinskog carstva, 1235. godine mletačku flotu za odbranu Carigrada i napad je odbijen, a car Jovan Asen II se povukao u jesen zbog nadolazeće zime. Nikejsko carstvo se sa carem Jovanom Asenom II dogovorilo da sledeće godine, zajedno opsednu Carigrad, ali car Jovan Asen II je odbio da pošalje trupe, pa je ugovor raskinut, zato što je 27. marta 1237. godine, umro Jovan Brijen, a postojala je mogućnost da car Jovan Asen II bude imenovan za namesnika.

 
Kampanje Jovana Asena

Mir sa katolicima i smrt uredi

Savez tasta kralja Stefana Vladislava I, cara Jovana Asena II, sa nikejskim Grcima pokazao se odmah na delu i 1236. god. udruženi pobednički saveznici ugrožavali su sam Carigrad, ali papa je preduzimao sve da spase svoje jednovernike u Carigradu i svoj uticaj na Balkanu. Kralj Stefan Vladislav I nije ulazio u tu akciju, kao što se nije mešao ni u druge političke poslove Bugara, ali bi po svoj prilici bio uvučen u rat između Bugara i Ugara, 1238. godine, koji je izazvao papa. Nešto ta opasnost, a nešto i nesuglasice sa Nikejcima, opredeliše cara Jovana Asena II da raskine veze sa Grcima i da se približi Latinima[61]. Naskoro posle toga, u junu god. 1241, car Jovan Asen II je umro u Trnovu, usred događaja koji će njegovog protivnika onesposobiti za ma kakav poduhvat većih razmera. S Asenovom smrću Bugarska postepeno gubi svoj dominantni položaj na Balkanu, mada još uvek predstavlja snagu dostojnu poštovanja.[traži se izvor]

Poslednje godine uredi

Car Jovan Asen II je shvatio da car Jovan III Duka Vvatac prvenstveno može da iskoriste pad Latinskog carstva.[59] Ubedio je cara Jovana III Duku Vataca da mu vrati ćerku Helenu, navodeći da on i njegova žena „žele da je vide“ i „daju joj očinski zagrljaj“.[59][62] Raskinuo je savez sa Nikejom i stupio u novu prepisku sa papom Grgurom IX, nudeći mu da prizna prvenstvo početkom 1237. godine.[62] Papa ga je pozvao da sklopi mir sa Latinskim carstvom.[62]

Nova mongolska invazija na Evropu primorala je hiljade Kumana da pobegnu iz stepa u leto 1237. godine.[63][64] Car Jovan Asen II koji nije mogao da ih spreči da pređu Dunav u Bugarsku dozvolio im je da upadnu u Makedoniju i Trakiju.[63][63] Kumani su zauzeli i opljačkali najmanje tvrđave i opljačkali sela.[63][64] Latini su angažovali kumanske trupe i udružili se sa carem Jovanom Asenom II koji je opsedao nikejsku tvrđavu u Curulonu.[63] Još je opsedao tvrđavu kada je do njega stigla vest o istovremenoj smrti njegove žene, sina i patrijarha Joakima I.[65] Uzimajući ove događaje kao znake gneva Božijeg zbog raskida saveza sa carem Jovanom III Dukom Vatacem, car Jovan Asen II je napustio opsadu i poslao svoju kćer Helenu nazad svom mužu u Nikeju krajem 1237. godine.[66]

Udovac car Jovan Asen II se zaljubio u Irenu Anđel koja je zarobljena zajedno sa ocem Teodorom Komninom Dukom 1230. godine.[67] Prema Akropolitu, car Jovan Asen II je svoju novu ženu voleo „preko, ništa manje nego što je Antonije voleo Kleopatru“.[68] Brak je rezultirao oslobađanjem Teodora, koji se vratio u Solun, proterao svog brata despota Manojla, a svog sina Jovana nametnuo za despota.[67] Papa Grgur IX optužio je car Jovana Asena II da štiti jeretike i pozvao kralja Belu IV od Ugarske da pokrene krstaški rat protiv Bugarske početkom 1238. godine.[69] Papa je ponudio Bugarsku kralju Beli IV, ali ugarski kralj nije hteo da ratuje protiv cara Jovana Asena II.[69] Car Jovan Asen II je dao slobodan prolaz latinskom caru Balduinu II i krstašima koji su ga pratili tokom njihovog pohoda iz Francuske u Carigrad 1239. godine, iako nije napustio savez sa carem Jovanom III Dukom Vatacem.[70] Nove krstaške trupe prešle su kroz Bugarsku uz saglasnost cara Jovana Asena II početkom 1240. godine.[70]

Car Jovan Asen II je poslao poslanike u Ugarsku pre maja 1240. godine, najverovatnije zato što je želeo da sklopi odbrambeni savez protiv Mongola.[67] Vlast Mongola proširila se čak do Donjeg Dunava nakon što su zauzeli Kijev 6. decembra 1240. godine.[71] Mongolska ekspanzija je naterala desetine raseljenih ruskih knezova i bojara da pobegnu u Bugarsku.[71] Kumani koji su se naselili u Ugarskoj takođe su pobegli u Bugarsku nakon što je njihov poglavica, Koten, ubijen u martu 1241. godine.[72][73] Prema biografiji mamelučkog sultana, Bajbarsa, koji je poticao iz kumanskog plemena, i ovo pleme je posle mongolske invazije tražilo azil u Bugarskoj.[74] Isti izvor dodaje da je „A.n.s.han, kralj Vlaške“, koga savremeni naučnici povezuju sa carem Jovanom Asenom II, dozvolio Kumanima da se nasele u jednoj dolini, ali ih je ubrzo napao i ubio ili porobio.[75] Madgearu piše da je car Jovan Asen II najverovatnije napao Kumane jer je želeo da ih spreči da opljačkaju Bugarsku.[76]

Datum smrti cara Jovana Asena II je nepoznat.[76] Vasari kaže da je car umro 24. juna 1241. godine.[77] Međutim, savremeni Alberik iz Troa-Fontena zabeležio je da je naslednik cara Jovana Asena II, Kaliman I Asen, potpisao primirje na praznik Svetog Jovana Krstitelja (24. juna), što je dokaz da je car Jovan Asen II već umro.[76] Madžearu piše da je car Jovan Asen II najverovatnije umro u maju ili junu 1241. godine.[76]

Porodica uredi

Car Jovan Asen II se ženio dva ili tri puta.[78] Prema naučnoj teoriji, njegova prva žena bila je neka Ana koju je naterao da ode u manastir nakon što je verio Mariju Ugarsku i Ana je umrla kao monahinja Anisija.[78] Istoričar Plamen Pavlov navodi da je Ana–Anisija zapravo bila Kalojanova udovica.[78] Ana-Anisija je možda nije bila zakonita supruga već konkubina, a možda je bila i majka njegove dve najstarije ćerke:[79]

  1. Marija (?), koja se udala za despota Manojla Anđela Solunskog.[29][80]
  2. Beloslava (?), koja se udala za kralja Stefana Vladislava I Nemanjića od Srbije.[81]

Car Jovan Asen II se oženio Marijom Ugarskom 1221. godine.[78][82] Sinodikon cara Borila i drugi bugarski primarni izvori pominju je kao Ana, sugerišući da je njeno ime promenjeno ili nakon što je došla u Bugarsku, ili nakon što je prešla u pravoslavlje 1235. godine.[78][83] Rodila je četvoro dece.[84]

  1. Helena, koja je bila udata za cara Teodora II Laskarisa 1235. godine, bila je jedna od njenih ćerki.[85]
  2. Tamara, obećana je budućem vizantijskom caru Mihailu VIII Paleologu 1254. godine.[86]
  3. Koloman Asen, rođen je 1234. godine, tako da je još uvek bio maloletan kada je nasledio svog oca.[76]
  4. Petar (?) je umro dok je car Jovan Asen II opsedao Curulon u leto 1237. godine.[63]

Oženivši se Irinom Komninom Dukainom, car Jovan Asen II bi prekršio crkvene kanone, pošto je njegova ćerka iz prethodnog braka bila udata za Ireninog strica despota Manojla Solunskog.[87] Postoje sporni dokazi da se bugarska crkva protivila braku i da je patrijarh (koji se zvao Spiridon ili Visarion) svrgnut ili pogubljen od strane besnog cara.[88] Akropolit je zabeležio dva spiska o deci cara Jovana Asena II od strane njegove treće (ili druge) žene Irine Komnine Dukaine.[89] Deca cara Jovana Asena II i carice Irine su:

  • „Mihailo Asen, Teodora i Marija“, prema prvom spisku, ali u drugom spisku pominju se „sin Mihailo i ... ćerke Marija i Ana“.[89] Neslaganje između ova dva spiska najverovatnije se može rešiti povezivanjem Teodore sa Anom, kako je to predložio istoričar Ivan Božilov.[90] Mihailo je nasledio svog polubrata Kalimana 1246. godine.[91]
  • Pretpostavlja se da je jedna od dve ćerke udata za sevastokratora Petra koji se pominje kao zet cara Mihaila II Asena 1253. godine.[92] Petrova žena se tradicionalno povezivala sa Anom-Teodorom, ali je možda bila identična sa Marijom, prema istoričaru Janu Mlađovu.[86] Savremeni istoričari pretpostavljaju da su car Mihailo III Šišman, car Jovan Aleksandar i njihovi naslednici vodili poreklo od Petra i njegove žene.[86]
  • Druga kći cara Jovana Asena II i carice Irene je najverovatnije bila žena bojara Mice.[93] Mico je polagao pravo na Bugarski tron nakon što je car Mihailo II Asen umro 1256. ili 1257. godine.[94] Istoričari koji ženu sevastokratora Petra dovode u vezu sa Anom-Teodorom kažu da se Mico oženio Marijom, ali Mlađov ističe da je ta identifikacija neizvesna, a Mico se možda oženio Anom-Teodorom.[93] Vizantijski ogranak porodice Asen vodio je poreklo od Mice i njegove žene.[86]

Nasleđe uredi

Akropolit je okarakterisao cara Jovana Asena II kao „čoveka koji se pokazao kao odličan među varvarima ne samo u pogledu svog naroda nego i prema strancima“.[76] Istoričar Žan V. Sedlar opisao ga je kao „poslednjeg zaista moćnog vladara Bugarske“.[95] Kao uspešan vojskovođa i vešt diplomata, osvojio je skoro sve zemlje koje su bile uključene u Prvo bugarsko carstvo za vreme vladavine cara Simeona I.[1] Takođe je postigao da Mađarska ne predstavlja veliku pretnju za Bugarsku.[96][97]

Bojarski strah od kazne i glad za plenom obezbedili su njihovu vernost caru Jovanu Asenu II.[96] Međutim, ove lične veze nisu mogle trajno da obezbede prevlast carske vlasti.[96] Lokalni bojari su ostali stvarni vladari provincija, jer su kontrolisali prikupljanje poreza i mobilizaciju trupa.[96] Vladavina cara Jovana Asena II „završila se u trenutku potpune katastrofe“,[98] tokom mongolske invazije na Evropu.[96] Mongoli su napali Bugarsku 1242. godine, i naterali Bugare da im plaćaju godišnji danak.[96] U vreme vladavine naslednika cara Jovana Asena II dolazi do formiranja bojarskih frakcija i susedne sile su brzo osvojile periferne teritorije.[96]

Pečat cara Jovana Asena II prikazan je na reversu bugarske novčanice od 2 leva, izdate 1999. i 2005. godine.[99]

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Jovan Asen I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Jovan Asen II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Jelena
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference uredi

  1. ^ a b v g Sedlar 1994, str. 22
  2. ^ Curta 2006, str. 360
  3. ^ a b Madgearu 2017, str. 27
  4. ^ a b v Fine 1994, str. 91
  5. ^ a b Curta 2006, str. 363
  6. ^ a b v Crampton 2005, str. 24
  7. ^ Curta 2006, str. 380
  8. ^ a b Curta 2006, str. 383
  9. ^ Madgearu 2017, str. 135
  10. ^ a b Curta 2006, str. 384
  11. ^ a b v Madgearu 2017, str. 175
  12. ^ Madgearu 2017, str. 3, 175
  13. ^ Vásáry 2005, str. 57
  14. ^ a b Fine 1994, str. 93
  15. ^ a b v g d Madgearu 2017, str. 193
  16. ^ a b v Madgearu 2017, str. 194
  17. ^ Vásáry 2005, str. 61
  18. ^ a b v g d đ Curta 2006, str. 386
  19. ^ Fine 1994, str. 106
  20. ^ a b v g Vásáry 2005, str. 62
  21. ^ Vásáry 2005, str. 59–60
  22. ^ Vásáry 2005, str. 60
  23. ^ Vladimir Ćorović, „Istorija srpskog naroda“ (poglavlja: Latinsko carstvo i stvaranje Srpske kraljevine i Srpske međusobice)
  24. ^ a b v Madgearu 2017, str. 196
  25. ^ a b v g Fine 1994, str. 129
  26. ^ Fine 1994, str. 113
  27. ^ a b v Madgearu 2017, str. 198
  28. ^ a b Madgearu 2017, str. 200
  29. ^ a b Varzos 1984, str. 604
  30. ^ a b v g Fine 1994, str. 123
  31. ^ a b v g d đ Madgearu 2017, str. 201
  32. ^ Fine 1994, str. 120
  33. ^ a b v g Madgearu 2017, str. 199
  34. ^ Fine 1994, str. 123–124
  35. ^ Madgearu 2017, str. 197–198
  36. ^ Curta 2006, str. 406
  37. ^ Sedlar 1994, str. 375
  38. ^ a b v g d Madgearu 2017, str. 202
  39. ^ Fine 1994, str. 124–125
  40. ^ a b v Curta 2006, str. 387
  41. ^ a b v Fine 1994, str. 125
  42. ^ a b Madgearu 2017, str. 205
  43. ^ a b Madgearu 2017, str. 203
  44. ^ Fine 1994, str. 126
  45. ^ Fine 1994, str. 126–127
  46. ^ Madgearu 2017, str. 215–216
  47. ^ Madgearu 2017, str. 213
  48. ^ Madgearu 2017, str. 203–204
  49. ^ Sedlar 1994, str. 46
  50. ^ Madgearu 2017, str. 204
  51. ^ a b v Fine 1994, str. 128–129
  52. ^ Madgearu 2017, str. 205–206
  53. ^ a b Madgearu 2017, str. 206
  54. ^ Madgearu 2017, str. 206–208
  55. ^ a b v g d đ Madgearu 2017, str. 209
  56. ^ Fine 1994, str. 136
  57. ^ a b v Madgearu 2017, str. 210
  58. ^ a b Vásáry 2005, str. 63
  59. ^ a b v g Fine 1994, str. 130
  60. ^ a b Madgearu 2017, str. 216
  61. ^ Vladimir Ćorović, „Istorija srpskog naroda“ (poglavlja: Latinsko carstvo i stvaranje Srpske kraljevine i Srpske međusobice)
  62. ^ a b v Madgearu 2017, str. 219
  63. ^ a b v g d đ Madgearu 2017, str. 220
  64. ^ a b Vásáry 2005, str. 64
  65. ^ Fine 1994, str. 131
  66. ^ Madgearu 2017, str. 220–221
  67. ^ a b v Fine 1994, str. 133
  68. ^ Madgearu 2017, str. 221
  69. ^ a b Madgearu 2017, str. 222
  70. ^ a b Madgearu 2017, str. 223
  71. ^ a b Fine 1994, str. 155
  72. ^ Vásáry 2005, str. 65
  73. ^ Curta 2006, str. 407
  74. ^ Madgearu 2017, str. 224
  75. ^ Madgearu 2017, str. 224–225
  76. ^ a b v g d đ Madgearu 2017, str. 225
  77. ^ Vásáry 2005, str. 66
  78. ^ a b v g d Madgearu 2017, str. 197
  79. ^ Andreev, Lazarov & Pavlov 2012, str. 19.
  80. ^ François Bredenkamp (1996). The Byzantine Empire of Thessaloniki, 1224-1242. Municipality of Thessaloniki, Thessaloniki History Center. p. 148. ISBN 9789608433175. 
  81. ^ Fajfrić 2000, ch. 19
  82. ^ Georgieva 2015, str. 346–347
  83. ^ Georgieva 2015, str. 351–352
  84. ^ Georgieva 2015, str. 351
  85. ^ Georgieva 2015, str. 350
  86. ^ a b v g Mladjov 2012, str. 487
  87. ^ Varzos 1984, str. 637
  88. ^ Andreev & Lalkov 1996, str. 193–194.
  89. ^ a b Mladjov 2012, str. 485
  90. ^ Mladjov 2012, str. 485–486
  91. ^ Madgearu 2017, str. 236
  92. ^ Madgearu 2017, str. 245
  93. ^ a b Mladjov 2012, str. 486–487
  94. ^ Madgearu 2017, str. 243, 246
  95. ^ […]
  96. ^ a b v g d đ e Fine 1994, str. 154
  97. ^ Crampton 2005, str. 25
  98. ^ Madgearu 2017, str. 227
  99. ^ Bulgarian National Bank. Notes and Coins in Circulation: 2 levs (1999 issue) & 2 levs (2005 issue). –, Pristupljeno 26 March 2009.

Literatura uredi

  • Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5. 
  • Andreev (Andreev), Йordan (Jordan); Lalkov (Lalkov), Milčo (Milcho) (1996). Bъlgarskite hanove i care [The Bulgarian Khans and Tsars] (na jeziku: bugarski). Abagar (Abagar). ISBN 954-427-216-X. 
  • Andreev (Andreev), Йordan (Jordan); Lazarov (Lazarov), Ivan (Ivan); Pavlov (Pavlov), Plamen (Plamen) (2012). Koй koй e v srednovekovna Bъlgariя [Who is Who in Medieval Bulgaria] (na jeziku: bugarski). Iztok Zapad (Iztok Zapad). ISBN 978-619-152-012-1. 
  • Canev, Stefan (2006). "6 (1218–1241) Zavoevateljat na duši. Car Ivan Asen II". Bǎlgarski hroniki (in Bulgarian). Trud, Žanet 45. ISBN 954-528-610-5.
  • Crampton, R. J. (2005). A Concise History of Bulgaria. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85085-8.
  • Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500–1250. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85085-8.
  • Delev, Petǎr; Valeri Kacunov; Plamen Mitev; Evgenia Kalinova; Iskra Baeva; Bojan Dobrev (2006). "16 Bǎlgarskata dǎržava pri Car Simeon; 10 Zlatnijat vek na bǎlgarskata kultura". storija i civilizacija za 11. klas (in Bulgarian). Trud, Sirma. ISBN 954-9926-72-9.
  • Dimitrov, Božidar (1994). "Restoration and rise of the Bulgarian state and its hegemony on the Balkan Peninsula 1185–1246". Bulgaria: illustrated history. Sofia: Borina. ISBN 954-500-044-9. Archived from the original on 2007-04-04. Приступљено 30. 6. 2007.
  • Fajfrić, Željko (2000) [1998], Sveta loza Stefana Nemanje, Belgrade: Tehnologije, izdavastvo, agencija Janus
  • Fine, John V. A. (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. The University of Michigan Press. ISBN 0-472-08260-4.
  • Georgieva, Sashka (2015). "Bulgarian-Hungarian marital diplomacy during the first half of the thirteenth century". Bulgaria Mediaevalis. 6 (1): 339–355. ISSN 1314-2941.
  • Lalkov, Milčo (1997). "Tsar Ivan Assen II (1218–1241)". Rulers of Bulgaria. Kibea. ISBN 954-474-098-8. Archived from the original on 2007-04-04. Pristupljeno 30. 6. 2007.
  • Madgearu, Alexandru (2017). The Asanids: The Political and Military History of the Second Bulgarian Empire, 1185–1280. BRILL. ISBN 978-9-004-32501-2.
  • Mladjov, Ian S. R. (2012). "The Children of Ivan Asen II and Eirene Komnene". Bulgaria Mediaevalis. 3 (1): 485–500. ISSN 1314-2941.
  • Petkov, Kiril (2008). The Voices of Medieval Bulgaria, Seventh-Fifteenth Century: The Records of a Bygone Culture. BRILL. ISBN 978-90-04-16831-2.
  • Sedlar, Jean W. (1994). East Central Europe in the Middle Ages, 1000–1500. University of Washington Press. ISBN 0-295-97290-4.
  • Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών [The Genealogy of the Komnenoi] (PDF) (in Greek). Vol. B. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki. OCLC 834784665.
  • Vásáry, István (2005). Cumans and Tatars: Oriental Military in the Pre-Ottoman Balkans, 1185–1365. Cambridge University Press. ISBN 0-521-83756-1.
  • Vasiliev, Alexander (1952). "The role of Bulgaria in the Christian East under Tsar John Asen II". A History of the Byzantine Empire. Madison, Wisconsin: University of Wisconsin Press. OCLC 2323191.
  • "2.1 Sǎzdavane i utvǎrždavane na Vtorata bǎlgarska dǎržava. Vǎzstanovenata dǎržavnost". Bǎlgarite i Bǎlgarija (in Bulgarian). Ministry of Foreign Affairs of Bulgaria, Trud, Sirma. 2005. Archived from the original on 2006-09-07.


 
Bugarski car
(1217-1241)
 
Jovan Asen II na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Асен_II&oldid=27752971”