Википедија

Ana Ahmatova

Ana Andrejevna Ahmatova[1] (rus. А́нна Андре́евна Ахма́това, izvorno prezime Gorenko)[2] je bila znamenita ruska pesnikinja, kritičar i prevodilac.[3] Jedna je od predstavnika književnog pravca akmeizma. Bila je u užem izboru za Nobelovu nagradu 1965. godine[4] i dobila je tri nominacije za nagradu naredne godine.[5]

Ana Andrejevna Ahmatova
Ana Andrejevna Ahmatova, ruska književnica, portret Kuzme Petrova-Votkina
Lični podaci
Puno imeÁnna Andréevna Ahmátova
Datum rođenja(1889-06-23)23. jun 1889.
Mesto rođenjaOdesa, Ruska Imperija, danas Ukrajina
Datum smrti5. mart 1966.(1966-03-05) (76 god.)
Mesto smrtiDomodedovo, Sovjetski Savez
Narodnostrusko
ObrazovanjeNacionalni univerzitet Taras Ševčenko u Kijevu
Zanimanjepisac, prevodilac, literarni kritik
Porodica
DecaLav Gumiljov
Književni rad
Period1912—1965
Jezik stvaranjaruski
Žanrakmeizam (rana kariera), modernizm
Uticao naJosif Brodski
NagradeEtna-Taormina
Potpis

Počela je da piše pesme sa 11 godina. Prva zbirka joj je izašla 1912. Pesme je objavljivala pod pseudonimom Ahmatova (tatarsko prezime njene bake), jer se ocu nije dopadala ideja da ih objavljuje pod pravim prezimenom.

U toku studija upoznala se sa pesnikom Nikolajem Gumiljovim, za koga se udala 1910. Za svadbeno putovanje otišli su u Pariz, ali je on uskoro sam otišao u Afriku i nastavio da živi raspusnim životom. Na Aninom putovanju po severnoj Italiji i Parizu, upoznala je slikara Amedea Modiljanija i asistirala baletskoj trupi Ruski balet koja je gostovala u Zapadnoj Evropi. Sa ovih putovanja, na nju je trajan utisak ostavila italijanska arhitektura.

Nikolaja Gumiljova, sa kojim je imala sina Lava (1912—1992), su pogubili sovjetski komunisti 1921. godine, a ona je posle imala još dva braka. U Sovjetskom Savezu smatrana je za buržoasku pesnikinju, bilo joj je zabranjeno da objavljuje poeziju, pa je živela od prevodilaštva i esejistike. Preživela je Opsadu Lenjingrada (evakuisana 1941) i pisala o njoj. Njen kasniji život obeležila je epoha staljinizma, kada joj je bilo zabranjeno da piše, a njen sin Lav je poslat na robiju. Posle Staljinove smrti, režim je dopustio objavljivanje cenzurisanih izdanja Anine poezije.

Delo Ahmatove je u rasponu od kratkih lirskih pesama do velikih pesničkih dela, poput njenog glavnog dela Rekvijem. Anine omiljene teme su prolaznost vremena, uspomene i teškoće života i književnog stvaralaštva pod diktaturom.

Biografija uredi

Ana Gorenko je rođena u Boljšoj fontanu u Odeškoj regiji u plemićkoj porodici[6]. Njen otac bio je penzionisani mornarički mašinski inženjer A. A. Gorenko (1848-1915), koji je nakon preseljenja u prestonicu postao kolegijalni ocenjivač, službenik za posebne zadatke Državne kontrole Ruske imperije[7]. Ona je bila treće od šestoro dece. Njena majka, Ina Erasmovna Stogova (1856-1930) bila je u dalekoj rodbinskoj vezi sa Anom Buninom: u jednoj od svojih zapisa Ana Ahmatova je zabeležila: «…Niko u mojoj velikoj porodici nije pisao poeziju. Ali prva ruska pesnikinja, Ana Bunina, bila je tetka moga dede Jerasima Ivanoviča Stogova…». Dedina žena bila je Ana Jegorovna Motovilova — kćerka Jegora Nikolajeviča Motovilova i Praskovije Fedosejevne Ahmatove, čije je devojačko prezime izbrala Ana Gorenko za književni pseudonim[8], čija je porodica navodno vodila poreklo od Ahmet-kana, kana Velike horde [6]. Anin otac joj je pomogao u ovom izboru: saznavši za poetske eksperimente svoje sedamnaestogodišnje ćerke, naredio joj je da ne koristi svoje prezime[9].

Porodica se 1890. godine preselila prvo u Pavlovsk, a zatim u Carsko Selo[9],gde je 1899. godine Ana Gorenko postala učenica u Marijinskoj ženskoj gimnaziji. Leta od 7 do 13 godine je provodila u vikendici u blizini Sevastopolja, gde se, po njenim sopstvenim rečima:

Dobila sam nadimak "divlja devojka" jer sam hodala bosa, lutala unaokolo bez šešira itd., plovila čamcem otvorenim morem, kupala se tokom oluje i sunčala se dok koža ne izgori i šokirala pokrajinske sevastopoljske dame svim tim[10].

Sećajući se detinjstva, Ahmatova je pisala:

Moje prva sećanja na Carsko Selo su: zeleni vlažni sjaj parkova, pašnjak gde me dadilja šetala, hipodrom, gde su jahali mali raznoliki konji, stara železnička stanica, što je kasnije postalo deo «Carskoselske ode».
Leta sam provodila pod Sevastopoljem, na obali Streleckovog zaliva, i tamo se sprijateljila sa morem. Najjači utisak iz tog perioda je — drevni Hersones, blizu koga smo živeli.

Ahmatova se prisetila da je naučila da čita uz pomoć Azbuke Lava Tolstoja. U petoj godini, slušajući nastavnicu kako uči sa starijom decom, naučila je da govori francuski. U Sankt Peterburgu je buduća pesnikinja dočekala «kraj epohe», u kojoj je živeo Puškin, istovremeno se setivši Peterburga «bez tramvaja, sa kočijama, konjima, kočijašima, zveckanja i graje, visećih znakova». Kao što je N. Struve napisao, „Poslednji veliki predstavnik velike ruske plemićke kulture, Ana Ahmatova je svu ovu kulturu apsorbovala i pretvorila u muziku“»[6].

 
Zapis u matičnu knjigu o rođenju Ane Ahmatove. Odeška državna arhiva (Odesa)

Prve pesme objavila je 1911. godine («Novi život», «Gaudeamus», «Apolon»[12], «Ruska misao»). Na početku se pridružila akmeistima (zbirke «Veče», 1912, «Brojanice», 1914). Karakteristične crte njenih dela uključuju odanost moralnim osnovama života, suptilno razumevanje psihologije osećanja, razumevanje tragedija nacija širom 20. veka, zajedno sa ličnim iskustvima i privlačnost klasičnom stilu poetskog jezika.

Autobiografska poema «Rekvijem» (1935—1940, prvi put objavljena u Minhenu 1963. godine, a u SSSR-u 1987. godine) — jedno je od prvih pesničkih dela posvećenih žrtvama Staljinove represije 1930-ih.

„Poema bez heroja“ (1940-1962, relativno kompletan tekst prvi put je objavljen u SSSR-u 1976.) odražava Akhmatovu pogled na njeno moderno doba, od srebrnog veka do Velikog otadžbinskog rata. Poema je od izuzetnog značaja kao primer moderne poezije i jedinstvenog istorijskog platna.

Pored poezije, Ahmatova je pisala članke o delima A. S. Puškina i M. J. Ljermontova i memoare o savremenicima.

Od 1922. godine knjige Ane Ahmatove bile su cenzurirane. Od 1925. do 1939. i od 1946. do 1955. njena poezija uopšte nije štampana, osim pesama iz serije "Slava svetu!" (1950)[13]. Prema dugogodišnjem poznaniku Ahmatove, Jozefu Čapskom, njeno prvo, od 1914. godine, putovanje u inostranstvo dogodilo se, najverovatnije, tek 1964. godine, u italijanskoj Taormini[14].

Prva relativno kompletna i stručno komentarisana posthumna publikacija bila je Ahmatova A. Pesme i poeme / Pod red. V. M. Žirmunskog. — L, 1976.

Pesme Ahmatove su prevedene na mnoge svetske jezike.

Odnos sa sinom Lavom uredi

Lav se rodio 1912 godine, 7 godina kasnije Ana i otac Nikolaj su se razveli a 1921 njegovog oca je streljala tajna policija. Lav je bio više puta hapšen i boravio u logorima 18 godina. Rehabilitovan tek 1956 godine. Josif Brodski je loše psihofizičko stanje majka-sin opisao kao nužno zlo Ani kao pisac, ali kobno kao Ani-majci. Sa tom patnjom ušla je u metafizikno stanje koje je „pesnicima nužno” - prelito u elegiju Rekvijem (1963). Lav je majci često očitao da za njega nije dobro vodila računa; i u mladosti i za vreme logora. [15] Ana je ipak imala renome i kod Staljina, koji za nju nije potpisao odluku tajne policije za hapšenje.

Hronologija života i stvaralaštva uredi

 
Ana Ahmatova sa mužem N. S. Gumiljovim i sinom Lavom
  • 1900—1905 — Pohađa žensku gimnaziju u Carskom Selu, a zatim išla godinu dana u gimnaziji u Jevpatoriji [16].
  • 1906—1907 — Studira u kijevskoj ženskoj gimnaziji. Među nastavnicima su bili budući poznati filozof Gustav Špet [17], matematičar Julij Kistjakovski.
  • 1908—1910 — studira na Kijevskom višem ženskom kursu i na Višem ženskom istorijskom i književnom kursu N. P. Rajev u Sankt Peterburgu. Prvu pesmu napisala je u 11. godini [18]. Otac joj je zabranio koristi prezime Gorenko u potpisu stihova, a ona je uzela devojačko prezime prabake Praskovije Ahmatove (udata Motovilova), koja je umrla 1837. godine. Praskovija Ahmatova je, po ocu, poticala iz stare plemićke porodice knezova Čagadajev, poznate od 16. veka, a po majci, iz stare tatarske porodice Ahmatov, rusifikovane u 17. veku.
  • 1910 — U aprilu se udala za Nikolaja Gumiljova.
  • 1910—1912 — dva puta je bila u Parizu, putovala u Italiju. Utisci sa ovih putovanja, upoznavanje sa Amedeom Modiljanijem u Parizu, imali su značajan uticaj na njeno stvaralaštvo.
  • 1911 — prve publikacije sa imenom „Ana Ahmatova“ (ranije, iz 1907. godine, su bile potpisane sa «Ana G.» Gumiljov je u Parizu objavio njenu pesmu «Na ruke ego mnogo blestящih kolec…» u časopisu «Sirijus». Časopis nije bio uspešan i ubrzo je ugašen [19]).
  • 1912
  • 1914 — u prolelje je objavila zbirku «Brojanice», u tiražu od 1.000 primeraka što je u to vreme bio ozbiljan broj[20]. Do 1923. godine knjiga je doživela još 8 reizdanja.
  • 1917 — treću knjigu «Belo jato», u tiražu od 2.000 primeraka.
  • 1918 — u avgustu je došlo do razvoda sa Gumiljovim. Udala se za naučnika-asiriologa i pesnika Vladimira Šilejka.
  • 1921 — aprila izdavačka kuća "Petropolis" objavila je zbirku «Bokvica» u tiražu od 1.000 primeraka.
    • leto — rastala se sa V. K. Šilejkom.
    • u noći između 3. i 4. avgusta, Nikolaj Gumiljov je uhapšen, a zatim streljan tri nedelje kasnije.
    • petu knjigu izdala je u oktobru «lat. Anno Domini MCMXXI» 1921).
  • 1922 — postala supruga, bez zvaničnog braka, likovnog kritičara Nikolaja Punjina [21].
  • Od 1923. do 1934. godine praktično nije izdavala. Prema svedočenju L. K. Čukovske („Beleške o Ani Ahmatovoj“), mnoge pesme iz tog perioda su izgubljene u kretanju i tokom evakuacije. Sama Ahmatova je u članku „Ukratko o sebi“ iz 1965. godine izjavila:

« Od sredine 1920-ih, moje nove pesme su gotovo prestale da se obajavljuju, a stare su reizdavane».


  • 1924 — preselila se u palatu Fontanji dom.
  • 8. jun 1926 — razvedela se sa Vladimirom Šilejkom, koji je trebalo da stupi u drugi brak sa V. K. Andrejevom. Tokom razvoda, uzela je prezime Ahmatova (ranije je, u dokumentima, koristila prezimena svojih muževa)[21].
  • 22. oktobar 1935 — uhapšeni su, a nedelju dana kasnije su oslobođeni Nikolaj Punjin i Lav Gumiljov.
  • 1938 — njen sin Lav Gumiljov uhapšen i osuđen na 5 godina zatvora u logoru.
    • rastala se sa Nikolajem Punjinom.
  • 1939 — primljena u Uniju sovjetskih pisaca.
  • 1935—1940 — napisala poemu «Rekvijem».
  • 1940 — nova, šesta zbirka: „Iz šest knjiga“. Ahmatova je u to vreme bila pod nadzorom NKVD-a, pretpostavlja se da je izdala bliska prijateljica pesnikinje Sofija Ostrovska [22].
  • 1941 — doživela rat u Lenjingradu. 28. septembra, na insistiranje lekara, evakuisana je prvo u Moskvu, zatim u Čistopolj, blizu Kazanja, a odatle preko Kazanja u Taškent. Zbirka njenih pesama objavljena je u Taškentu.
  • 1944 — Ana Ahmatova je 31. maja bila jedna od prvih koji su se vratili iz evakuacije u Lenjingrad.
    • leto — prekid odnosa sa Vladimirom Garšinjim.
  • 1946 — Odluka Organizacionog biroa Centralnog komiteta komunističke partije boljševika o časopisima Zvezda i Lenjingrad od 14. avgusta 1946. godine [23], u kojoj je rad Ane Ahmatove i Mihaila Zoščenka oštro kritikovan. Oboje su izbačeni iz Unije sovjetskih pisaca Isklюčenie iz Soюza pisateleй bыlo svяzano s ograničeniem ne tolьko v tvorčeskoй žizni, no i v žizni voobщe: Ahmatova i Zoщenko posle isklюčeniя bыli lišenы prodovolьstvennыh kartoček —Gladkov A. K. Vstreči s Pasternakom — M. : Art-Fleks, 2002, 288 s., — s. 182</ref>.
 
„Kresti“, pogled sa Neve
  • 1949 — 26. avgusta uhapšen je N. N. Punjin, a 6. novembra L. N. Gumiljov. Kazna - 10 godina u logoru na prisilni rad. Nakon hapšenja svog sina, Ana Ahmatova nije prestajala da pokušava da ga spase[24]. Možda je pokušaj dokazivanja odanosti sovjetskom režimu bio stvaranje ciklusa pesama „Slava svetu!“ (1950). Lidija Čukovska piše u Zapisima o Ani Ahmatovoj:


« Ciklus "Slava svetu!" (čitaj "Slava Staljinu!") Ahmatova je napisala kao "molbu najvišem vrhu". To je čin očaja: Lav Nikolajevič je ponovo uhapšen 1949. godine».


  • 1951 — 19. januara je na predlog Aleksandra Fadejeva Ana Ahmatova vraćena u Uniji sovjetskih pisaca.
  • 1954 — u decembru je učestvovala na Drugom kongresu Unije sovjetskih pisaca.
  • 1956
    • 7. jula nagrađena počasnom poveljom Jermenije.[25]
    • Lav Gumiljov, rehabilitovan je nakon 20. kongresa CPSU, izašao je iz zatvora, pogrešno verujući da njegova majka nije preduzimala dovoljno napora da ga oslobodi. Ali 24. aprila 1950. Ahmatova je Staljinu napisala pismo sa zahtevom da oslobodi njenog sina, koje je ostalo bez odgovora, a 14. jula 1950. ministar državne bezbednosti SSSR V. S. Abakumov poslao je Staljinu dopis o potrebi da se uhapsi pesnikinja Ahmatova [26], od tada je odnos između majke i sina bio napet.
 
Grob Ane Ahmatove
  • 1958 — zbirka «Pesme»
  • 1962 — završila je "Poemu bez heroja", na kojoj je radila dvadeset i dve godine.
  • 1964 — u Italiji je dobila nagradu Etna-Taormina.
  • 1965
  • 1966
    • 5. marta — preminula, nakon duge i teške bolesti, u podmoskovskom sanatorijumu u Domodedovu.
    • 7. marta — u 22:00 na radiju emitovana poruka o smrti izvanredne pesnikinje Ane Ahmatove.
    • 9. marta telo je dopremljeno iz Moskve u Lenjingrad. U jutro 10. marta 1966. godine, prvo je sahranjena u donjoj crkvi katedrale Svetog Nikole, a oko 15 sati donesena je odluka o premeštanju nakon građanskog zahteva u Domu književnika u Vojinovoj ulici, u nekadašnjem dvorcu A. D. Šeremeteva. Sahranjena je istog dana u selu Komarovo kod Lenjingrada [27]. Vlasti su planirale da na grob postave piramidu koja je bila uobičajena za period SSSR-a, ali je Lav Gumiljov na grob postavio kamenu ploču sa prozorom koja simboliše zid u istražnom zatvoru u Lenjingradu (u Krestiju), gde mu je Ana donosila pakete dok je bio zatvoren. Krst je, kako je zaveštala Ana Ahmatova, prvobitno bio drven. Na grobu je 1969. godine po projektu vajara A. M. Ignjatijeva i arhitekte V. P. Smirnova postavljen bareljef i krst. [28][29].

„Odluka Organizacionog biroa Centralnog komiteta Saveza komunističke partije boljševika„ O časopisima Zvezda i Lenjingrad “ uredi

Odluka organizacionog biroa Centralnog komiteta Komunističke partije boljševika „O časopisima Zvezda i Lenjingrad, 14. avgusta 1946. godine:

Ahmatova je tipičan predstavnik prazne poezije koja je strana našem narodu. Njene pesme, zasićene duhom pesimizma i dekadencije, koje izražavaju ukuse stare salonske poezije, smrznute na pozicijama buržoasko-aristokratske estetike i dekadencije, «larpurlartizma», ne želeći da ide u korak sa našim ljudima, prouzrokuje štete školovanju naše omladine i ne može biti tolerisana u sovjetskoj literaturi[23].

A. A. Ždanov član Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije boljševika, 15. i 16. avgusta 1946. godine, o Ahmatovoj u izveštaju:

<…> Nije monahinja, nije bludnica, ili bolje rečeno i bludnica i monahinja, čija je bludnost pomešana sa molitvom. <…> Takva je Ahmatova sa svojim malim, uskim ličnim životom, beznačajnim iskustvima i religiozno-mističnom erotikom. Njena poezija je daleko od naroda. To je poezija deset hiljada starih ruskih plemića, osuđena na propast <…>[30]

Prema K. Simonovu[31] „Izbor Ahmatove i Zoščenko za javni napad bio je povezan ne toliko sa njima koliko sa vrtoglavim, delimično demonstrativnim trijumfom u kojem su njihova dela prihvaćena u Moskvi, ... i time je naglašen autoritativni stav koji je Zoščenko zauzeo po povratku u Lenjingrad."

Odluka je, kao pogrešna, poništena na sastanku Politbiroa Centralnog komiteta KPJ, 20. oktobra 1988. godine[32].

Prebivalište uredi

Odesa
  • 1889 — rođena je na adresi 11 ½ Boljšoj Fontana u dači, što je zabeležila njena porodica. Današnja adresa: Fontanska ulica, 76. (Na zidu dače nalazi se spomen ploča)
Sevastopolj
 
Ploča na kući u kojoj je živela Ana Ahmatova, ulica Lenjina 8, Sevastopolj
  • 1896-1916 - često je posećivala kuću svog dedu - Antona Andrejeviča Gorenka (1818-1891), učesnika Opsade Sevastopolja u Katarininoj ulici (danas Lenjinova ulica), kao i daču u Streleckom zalivu nedaleko od Hersonesa[33]
Sankt Peterburg — Lenjingrad

Čitav kasniji život A. A. Ahmatove bio je povezan sa Petersburgom. Poeziju je počela da piše u gimnazijskom uzrastu u ženskoj gimnaziji u Carskom Selu, gde je studirala. Zgrada je očuvana, nalazi se na broju 17 u Leontijevskoj ulici.

  • 1910—1912 — Carsko Selo, Mala ulica, kuća broj 63. Živela je sa Gumiljevom majkom (kuća nije sačuvana, sada je deo kuće br. 57 u Maloj ulici). Kuća se nalazila nasuprot zgrade Nikolajevske muške klasične gimnazije [19];
  • 1912—1914 — Tučkova ulica, zgrada 17, apt. 29, živela sa Nikolajem Gumiljovim" [19][34].
  • 1914—1917 — Tučkovo šetalište, 20, apt. 29;
  • 1915 — Boljšaj Puškarska, od 3. aprila do maja 1915. iznajmila je sobu u ovoj kući. U njenim beleškama se pominje da je ovu kuću nazvala "pagodom".
  • 1917—1918 — Stan Vjačeslava i Valerije Sreznevskih - Botkinska ulica, 9 (sada - kuća 17).
  • 1919—1921 — Četvrt Šilejko - severna prizemnica kuće br. 34 na nasipu Fontanke [19][35];
  • 1919—1920 — Ulica Halturin, 5, dvosobni stan na drugom spratu poslovne zgrade na uglu Milionske ulice i Suvorovog trga[19];
  • proleće 1921. godine — ljetnikovac E. N. Nariškina - Sergijevska ulica, 7, apt. 12, a zatim kućni broj 18 u stanu prijatelja O. A. Glebova-Sudejkina na obali Fontanke[19];
  • 1921. godina — sanatorijum — Djetsko Selo, Kolpinska ulica, 1.
  • 1922-1923 - stambena zgrada - ulica Kazanjska, 4.
  • kraj 1923. - početak 1924. - Kazanjska ulica, 3.
  • leto — jesen 1924. godine — Obala reke Fontanke, 2, kuća stoji nasuprot Letnje bašte na istočnoj obali Fontanke[19];
  • jesen 1924 — februar 1952 — južna dvorišna zgrada palate D. N. Šeremeteva (stan N. N. Punjina) - obala reke Fontanke, apt. 44 . Gosti Ahmatove trebali su dobiti propusnice na ulazu Instituta za Arktik i Antarktik, koji se u to vreme nalazio tamo. Sama Ahmatova imala je stalni prolaz sa pečatom «Severnog morskog puta», na kojoj je u koloni „pozicija“ naznačeno „stanar“.
  • leto 1944 — Obala Kutuzov, četvrti sprat kuće broj 12, stan Ribakovs, dok je trajalo renoviranje stana u Fontanki domu [19];
  • februar 1952 — 1961 —stambena zgrada - ulica Krasnaja Konica, 4, apt. 3.
  • Poslednje godine života u kući broj 34 u Lenjinovoj ulici, gde su stanovi bili obezbeđeni za mnoge pesnike, pisce, književne kritičare[19].
Moskva

Ahmatova je živela u Moskvi od 1938. do 1966. godine, kod pisca Viktora Ardova, čiji se stan nalazio u Boljšoj Ordinki, 17, str. 1. U junu 1941. godine upoznala se sa Marinom Cvetajevom.

Taškent
  • novembar 1941. — ul. Karla Marksa 7.
  • 1942—1944 — ul. V. I. Žukovskog (od 2000-ih preimenovana u ul. Sadika Azimova)[36], br. 54. U 1966. godini kuću je uništio taškentski zemljotres [37].
Komarovo

U 1955. godini, kada su pesme Ahmatove počele ponovo da se pojavljuju u štampanom obliku, književni fond joj je obezbedio malu kuću u selu Komarovo u ulici Osipenko br. 3. Dača postala je težište kreativne inteligencije. Tu su boravili Dmitrij Lihačjov, Lidija Čukovskaja, Faina Ranjevskaja, Natan Aljtman, Aleksandar Prokofijev, Mark Ermler i mnogi drugi. Dolazili su i mladi pesnici: Anatolij Najman, Evgenije Rejn, Dmitrij Bobišev, Josif Brodski[38]. Dok se kuća opremala 1955. godine, Ana Ahmatova je živela u svojim prijateljem Gitovičejim na adresi 2. Dačnaja ul., br. 36. U 2004. godini dača je obnovljena[39].

  •  
    Tabla na kući u kojoj je živela Ahmatova
  •  
    Kuća u Komarovu
  •  
    Prozor sobe
    Ane Ahmatove
    u kući u Komarovu

Portreti uredi

Prvi (ne računajući crteže Modiljanija iz 1911. godine), grafički portret Ahmatove, izradio je S. A. Sorin (Peterburg, 1913, po nekim izvorima: 1914) [40].

Najpoznatiji portret Ane Ahmatove, naslikao je K. S. Petrov-Vodkin 1922. godine.

N. I. Aljtman je 1914. godine naslikao portret Ane Andrejevne Ahmatove. Umetnica O. L. Dela-Vos-Kardovskaja napisala je o Aljtmanovom delu: «Portret je, po mom mišljenju, previše zastrašujući.».

Ahmatovu su crtali i slikali mnogi umetnici [41], uključujući Amedea Modiljanija (1911, što je najdraži portret Ahmatovoj, koji je uvek bio okačen u njenoj sobi [42]), V. Milaševski (1921), J. Anjenkov (1921), L. A. Bruni (1922), N. J. Danjko (skulpturalni portreti, 1924, 1926), N. Tirsa (1928), G. Verejski (1929), N. Kogan (1930), T. N. Glebova (1934), A. G. Tišler (1943), B. V. Anrep (1952), G. Nemenova (1960—1963). Manje su poznate njene intravitalne siluete koje je S. B. Rudakov izradio 1936. godine u Voronježu. Prema rečima Ahmatove Modiljani joj je nacrtao 16 crteža, za koje veruje da su bili uništeni u kući u Carskom selu u prvim godinama oktobarske revolucije; prema Brodskom papir su crvenoarmejci koristili za cigarete (papiroske) pa su tako bukvalno „popušili” ostale Mondiljaneve crteže. [43]

  •  
    Ana Ahmatova, portret Modiljanija. 1911. godina.
  •  
    N. Aljtman. Portret A. A. Ahmatove, 1914. god. Ruski muzej.
  •  
    Portret Ahmatove, delo Olge Kardovske, 1914. godina.
  •  
    Portret Ahmatove na poštanskoj marci u Kazahstanu, 2014. godine.

Sećanje uredi

  • Ulice nazvane po Ahmatovoj nalaze se u Puškinu, Kalinjingradu, Odesi, Kijevu, Donjecku, Taškentu, Moskvi, Tjumenju, Astrahanu i Majkopu, Jevpatoriji (Respublika Krim).
  • Spomenik Ahmatovoj u gradu Taormini (Sicilija, Italija).
  • Veče Ane Ahmatove- tradicionalno se održava u Komarovu 25. juna[44]
  • Dana 17. jula 2007. godine u Kolomni otkrivena je spomen-ploča na zidu stare vile[45] u znak sećanja na posetu Ane Ahmatove gradu 16. jula 1936. godine, koja je tog leta živela u blizini Šervinske dače na obali reke Oke, na periferiji sela Čerkizova[46]. Šervinskom je Ana Andrejevna posvetila pesmu «Pod Kolomnom».
  • Na reci Moskvi plovi brod «Ana Ahmatova». Takođe, dvospratni putnički brod projekat 305 Dunav, sagrađen 1959. godine u Mađarskoj (prvobitno nazvan «Vladimir Monomah»), nazvan je u čast Ahmatove[47].
  • Na Krimskoj astrofizičkoj opservatoriji astronomi L. G. Karačkina i L. V. Žuravljova nazvale su malu planetu, otkrivenu 14. oktobra 1982. godine, (3067) Akhmatova. Takođe, po Ani Ahmatov je nazvan krater na Veneri.

Spomenici, muzeji uredi

  •  
    Mermerni bareljef na stanici 11 ½ u Boljšoj Fontani u Odesi
  •  
    Muzej «Ana Ahmatova. Srebrni vek».
    Sankt Peterburg, Avtovskaja ul., br. 14
Sevastopolj
  • Spomen ploča u ul. Lenjina, br. 8.
  • Park Ane Ahmatove – mali trg u Gagarinskom rejonu u Sevastopolju.
  • Biblioteka broj 9 nazvana po A. Akhmatovoj (Vakulenčukova 9) [48]
Bežeck

U gradu Bežecku, gde je sin Ane Andrejevne Ahmatove, Lav Nikolajevič Gumiljov, proveo detinjstvo, postavljena je vajarska skulptura posvećena A. A. Ahmatovoj, N. S. Gumiljovu i L. N. Gumiljovu. Spomenik je otkriven u avgustu 2003. godine. U početku je na mestu buduće vajarske skulpture postavljen spomen-ploča. Potom je održano takmičenje na kome je pobedio projekat moskovskog vajara, dobitnika moskovske nagrade, Andreja Kovalčuka i poznatog ruskog arhitekte, profesora Nikolaja Kovalčuka.[49]

Kijev

Na 128. godišnjicu rođenja Ane Ahmatove[traži se izvor], 23. juna 2017. godine, u Marinskom parku u Kijevu otkriven je spomenik pesnikinji [50]. Autor spomenika je vajar Aleksandar Stelmašenko [51]. Za izradu skulpture trebalo je oko dve godine. Spomenik obuhvata poznati profil Ahmatove, njenu prepoznatljivu frizuru i eleganciju. Visina statue je gotovo četiri i po metra [52].

Mesto postavljanja spomenika nije slučajno. Jednom, dok je šetala sa sestrom i dadiljom u blizini Marinskog dvora, mala Ana je pronašla broš u obliku lire. Dadilja je tada rekla Ani: "To znači da ćeš postati pesnik" [50].

Moskva

Na zidu kuće u kojoj je boravila Ana Ahmatova, kada je stigla u Moskvu (ulica Boljšaja Ordinka, 17, zgrada 1., stan Viktora Ardova), nalazi se spomen ploča; u dvorištu se nalazi spomenik napravljen prema crtežu Amada Modiljanija. Inicijativna grupa Moskovljana pod vođstvom Alekseja Batalova i Mihaila Ardova predložila je 2011. godine otvaranje muzeja Ane Ahmatove [53].


Odesa

U Odesi, na početku uličice koja je vodila do mesta gde se nalazila kuća pesnikinje, sredinom 80-ih godina 20. veka postavljeni su njen memorijalni bareljef i klupa od livenog gvožđa (ukrali su je vandali sredinom 1990-ih, kasnije je postavljena mermerna).

Spomenik «Serebrni vek» — skulpturalni je portret pesnikinja Marine Cvetajeve i Ane Ahmatove. Otkriven je u aprilu 2013. godine[54].

Sankt Peterburg

U Sankt Peterburgu su spomenici Akhmatovoj postavljeni u dvorištu filološkog fakulteta državnog univerziteta i u parkiću ispred škole u ulici Vostanija.

Dana 5. marta 2006. godine, povodom 40. godišnjice od pesnikinje smrti, u vrtu Fontanskog doma otkriven je treći spomenik Ani Ahmatovoj sanktpeterburškog vajara Vjačeslava Buhajeva (poklon muzeju Nikolaja Nagorskog) i postavljena je «Nadzorna klupa» (Vjačeslav Buhajev) — u znak sećanja na klupu sa koje su Ahmatovu posmatrali tokom nadzora u jesen 1946. godine. Na klupi je natpis sa citatom:

Neko je došao kod mene i naredio mi mesec dana da ne izlazim iz kuće, već da prilazim prozoru da bi mogla da budem viđena iz vrta. U vrtu je ispod mog prozora bila postavljena klupa, a agenti su dežurali 24 sata. [55].

U Fontanskom domu, gde se danas nalazi Književno-memorijalni muzej Ahmatova, živela je 30 godina, a vrt kraj kuće nazvala je "magijom". Prema njenim rečima, "senke peterburške istorije dolaze ovde".

  •  
    Muzej Ane Ahmatove u Fontanskom domu (pogled sa
    Litejnog prospekta)
  •  
    Muzej Ane Ahmatove u Fontanskom domu
  •  
    Današnji izgled Fontanskog doma
  •  
    Današnji izgled Fontanskog doma
  •  
    Vrata stana broj 44
    u Fontanskom domu,
    gde su živeli N. Punjin i
    A. Ahmatova

U decembru 2006. godine, u Sankt Peterburgu je otkriven spomenik Ani Ahmatovoj, smešten na suprotnoj obali Neve od zatvora Kresti, na mesto koje je ona zaveštala da se postavi. Planirano je da se 1997. godine, na ovom mestu, sruši Ahmatovski trg, ali planovi nisu realizovani.

U 2013. godini u Puškinu, u blizini kuće br. 17B u Leontijevskoj ulici, otkriven je spomenik Ani Ahmatovoj, koji se nalazi na ulazu u Gimnaziju umetnosti u Carskom Selu, nazvanu po njoj. Autor spomenika je vajar iz Sankt Peterburga Vladimir Gorevoj[56].

Taškent

Krajem 1999. godine u Taškentu, uz učešće Ruskog kulturnog centra Uzbekistana, otvoren je klub-muzej «Mangaločij dvorik», nazvan po jednoj od prvih pesama Akhmatove, napisane po njenom dolasku u evakuaciju iz Lenjingrada u zimu 1941. godine. [37][57][58]. Od 2013. godine, klub-muzej se preselio u zgradu Ruskog centra za nauku i kulturu pri Rosotrudničestvu u Republici Uzbekistan na ul. Vosita Vohidova, broj 53. Sastanci kluba književnih i istorijskih i lokalno-istorijskih predmeta, koji pokrivaju rad Ane Ahmatove i njenog okruženja, ličnosti srebrnog veka i predstavnika ruske i rusko govorne kulture, održavaju se svake nedelje četvrtkom od 15:30 do 17:30 od septembra do juna. Prijem po dogovoru telefonom RCSC u Taškentu, sa pasošem. U decembru 2019. klupski muzej pod vođstvom jednog od glavnih stvaralaca i dugogodišnjeg javnog direktora Albine Vitoldovne Markevič (rođen 1930.) proslavio je svoju 20. godišnjicu.

Kinematografija uredi

Dana 10. marta 1966. u Lenjingradu, neovlašćeni od strane vlasti, snimili su pogrebnu povorku i sahranu Ane Ahmatove. Organizator ovih snimaka je reditelj S. D. Aranovič. Pomagali su mu operater A. D. Šafran, pomoćnik operatera V. A. Petrov i drugi[59][60]. Te snimke je 1989. godine koristio S. D. Aranovič u dokumentarcu "Lični dosije Ane Ahmatove"[59][61]

U 2007. godini biografski serijal „Mesec u zenitu“ snimljen je po nedovršenoj predstavi Ahmatove „Prolog, ili san u snu“. U ulozi Ahmatove bila je Svetlana Krijučkova. Ulogu mlade Ahmatove je igrala Svetlana Svirko.

U 2008. godini snimljen je film 'Tatarska princeza' - bioskopska drama, igrani film, 78 minuta, 2008. Reditelj - Irina Kvirikadze, posvećen Ani Ahmatovoj. U 2012. godini snimljena je serija „Ana German. Misterija belog anđela. " U epizodi serije koja prikazuje život pevačicine porodice u Taškentu prikazan je susret majke Ane German sa pesnikinjom. Ulogu Ane Ahmatove glumila je Julija Rutberg.

Dokumentarni film „Ana Ahmatova i Artur Lurije. Režija i muzika “(režiser Vladimir Nepevni)[62].

U 2015. godini glumica Julija Sak i rediteljka Olga Tičina - Janovskaja snimile su kratki film „Ana Ahmatova. Kasandra srebrnog veka[63].


Odabrane zbirke poezije uredi

Izdanja koje je Ahmatova objavila uredi

  • 1912 Vecher/Večer (Evening) .[Notes 1][64]
  • 1914 Chetki (Rosary or literally Beads)[Notes 2]
  • 1917 Belaya Staya (White flock)[Notes 3]
  • 1921 Podorozhnik (Wayside grass/Plantain). 60 pages, 1000 copies published.[Notes 4]
  • 1921 Anno Domini MCMXXI[Notes 5]
  • Reed – 2 Volume Selected Poems (1924–1926) was compiled but never published.
  • Uneven – compiled but never published.
  • 1940 From Six Books (Publication suspended shortly after release, copies pulped).[Notes 6]
  • 1943 Izbrannoe Stikhi (Selections of poetry) Tashkent, government edited.[Notes 7]
  • Iva not separately published[Notes 8]
  • Sed'maya kniga (Seventh book) – not separately published;[Notes 8]
  • 1958 Stikhotvoreniya (Poems) (25,000 copies)[65]
  • 1961 Stikhotvoreniya 1909–1960 (Poems: 1909–1960)[65]
  • 1965 Beg vremeni (The flight of time Collected works 1909–1965)[65][Notes 8]

Kasnija izdanja uredi

  • 1967 Poems of Akhmatova. Ed. and Trans. Stanley Kunitz, Boston
  • 1976 Anna Akhmatova Selected Poems. D.M. Thomas Penguin Books
  • 1985 Twenty Poems of Anna Akhmatova (trans Jane Kenyon); Eighties Press and Ally Press. ISBN 978-0-915408-30-6.
  • 1988 Selected Poems Trans. Richard McKane; Bloodaxe Books Ltd. ISBN 978-1-85224-063-9.
  • 2000 The Complete Poems of Anna Akhmatova (trans. Judith Hemschemeyer; ed. Roberta Reeder); Zephyr Press. ISBN 978-0-939010-27-1.
  • 2004 The Word That Causes Death's Defeat: Poems of Memory (Annals of Communism) (trans. Nancy Anderson). . Yale University Press. ISBN 978-0-300-10377-9. 
  • 2006 Selected Poems (trans D. M. Thomas); Penguin Classics. ISBN 978-0-14-042464-5.
  • 2009 Selected Poems (trans. Walter Arndt); Overlook TP. ISBN 978-0-88233-180-5.

Napomene uredi

  1. ^ 1912: Vecher (Evening) 46 poems, 92 pages. 300 copies. Published by the Poets Guild. See Martin (2007) p. 4.
  2. ^ 1914: Chetki (Rosary or literally Beads) 52 poems, 120 pages, published by Hyperborea. See Martin (2007) p. 4 and Wells (1996) p. 6
  3. ^ 1917: Belaya Staya (White flock) 2000 copies, 142 pages, published by Hyperborea. See Martin (2007) p.5
  4. ^ 1921 Podorozhnik (Wayside grass/Plantain). 60 pages, 1000 copies published. Half the poems are about to or about her husband Shileiko. See Martin (2007) p. 6
  5. ^ Anno Domini MCMXXI 102 pages, 2000 copies published. Her last volume of new work. See Martin (2007) p.6
  6. ^ 1940 From Six Books 327 pages. 10,000 copies intended but publication was suspended shortly after release and copies pulped and remaining issues banned. See Martin (2007) p.9
  7. ^ 1943 Izbrannoe Stikhi (“Selections of poetry”) Tashkent, government issued and edited. 114 pages, 10,000 copies. See Martin (2007) p.10
  8. ^ a b v 1965 Beg vremeni (The flight of time) – (Collected works 1909–1965) 50,000 copies, 471-pages. The collection draws from seven of her books including the unpublished volumes Iva and Sed’maya kniga (Seventh book) See Martin (2007), pp. 12–13

Reference uredi

  1. ^ rus. Анна Андреевна Горенко; ukr. Анна Андріївна Горенко, Anna Andriyivna Horenko
  2. ^ "Akhmatova". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
  3. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 90. ISBN 86-331-2075-5. 
  4. ^ „Candidates for the 1965 Nobel Prize in Literature”. Nobelprize.org. Nobel Media AB 2014. 4. 1. 2016. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  5. ^ „Candidates for the 1966 Nobel Prize in Literature”. Nobelprize.org. Nobel Media AB 2014. 4. 1. 2017. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  6. ^ a b v „AHMATOVA, ANNA ANDREEVNA | Эnciklopediя Krugosvet” (na jeziku: ruski). www.krugosvet.ru. Pristupljeno 2019-11-24. 
  7. ^ Nedošivin, Vяčeslav. „Peterburg Annы Ahmatovoй”. www.akhmatova.org. Pristupljeno 2010-08-13. 
  8. ^ Černыh V. A. Rodoslovnaя Annы Andreevnы Ahmatovoй // Pamяtniki kulьturы. Novыe otkrыtiя. Pisьmennostь. Iskusstvo. Arheologiя. — Ežegodnik, 1992.
  9. ^ a b Heйt, Amanda,Anna Ahmatova. Poэtičeskoe stranstvie. Dnevniki, vospominaniя, pisьma,Moskva,Raduga,1991
  10. ^ Meškov V. Evpatoriя i «ahmatovedы».
  11. ^ Ahmatova, Anna. „Korotko o sebe”. Anna Ahmatova. Stihotvoreniя i poэmы. — L.:Sovetskiй pisatelь, 1976. — 560 s. — S. 19—22. www.litera.ru. Arhivirano iz originala 2011-10-16. g. Pristupljeno 2010-08-13.  Nepoznati parametar |deadlink= ignorisan [|dead-url= se preporučuje] (pomoć)
  12. ^ Apollon . — 1911. — № 4
  13. ^ Rubinčik O. Anna Ahmatova i sovetskaя cenzura.
  14. ^ Čapskiй, 2017.
  15. ^ Volkov 2009, str. 267-268.
  16. ^ „Anna Ahmatova o sebe”. anna.ahmatova.com. Pristupljeno 2019-11-24. 
  17. ^ Beer V. A. Listki iz dalёkih vospominaniй // Vospominaniя ob Anne Ahmatovoй. — M.: Sovetskiй pisatelь, 1991. — S. 28—32.
  18. ^ Encyclopædia Britannica, 2017.
  19. ^ a b v g d đ e ž z Bunatяn G. G., Čarnaя M. G. Literaturnыe mesta Peterburga. Putevoditelь. — SPb, 2005, — S. 319—350.
  20. ^ „Čёtki”. J.-S. C. "Prosveshcheniye publishers". Pristupljeno 2017-07-18. 
  21. ^ a b Černыh V. A. Letopisь žizni i tvorčestva Annы Ahmatovoй. — M.: Indrik, 2008.
  22. ^ Volček, Dmitriй Borisovič (2013-08-01). „Užasnaя ženщina.”. Radio Svoboda. Pristupljeno 2018-12-01. 
  23. ^ a b Postanovlenie Orgbюro CK VKP(b) o žurnalah «Zvezda» i «Leningrad»
  24. ^ Golovnikova O., Tarhova N. (2002). „«I vse-taki я budu istorikom!»: (O novыh sledstvennыh materialah po delu Lьva Gumileva i studentov LGU v 1938 godu, naйdennыh v Rossiйskom gosudarstvennom voennom arhive)” (žurnal) (8) (Zvezda izd.). 
  25. ^ „Anna Ahmatova "Tы vыdumal menя..." - Iz semeйnoй perepiski A. A. Ahmatovoй”. starlight2.narod.ru. Pristupljeno 2019-11-24. 
  26. ^ L. N. Gumilev — A. A. Ahmatovoй. Pisьma, ne došedšie do adresata // Znamя. — 2011. — № 6.
  27. ^ Kopыlov L., Pozdnяkova T. (2006). „Posleslovie” (žurnal) (77) (Naše nasledie izd.). 
  28. ^ Яmщikov S. V., Moй Pskov, Pskov,2003, str. 352.
  29. ^ Petlяnova N. „Podkop pod Ahmatovu” (Novaя gazeta izd.). M. 
  30. ^ Doklad t. Ždanova o žurnalah «Zvezda» i «Leningrad» // «Izvestiя». - 1946. - № 223 (21 sentяbrя). - S. 2.
  31. ^ Konstantin Simonov. Glazami čeloveka moego pokoleniя. Razmыšleniя o I. V. Staline. 4 marta 1979 goda
  32. ^ Čukovskaя L. Process isklюčeniя. — M.: Novoe vremя, 1990. —. ISBN 5-7650-0002-9. str. 292.
  33. ^ „Lezinskiй Mihail: A. A. Ahmatova (Gorenko) i Sevastopolь”. ahmatova.niv.ru. Pristupljeno 2019-11-25. 
  34. ^ Buzinov V. Desяtь progulok po Vasilьevskomu. Izd. 3-e, dopoln. — SPb., 2006. — S. 146—149.
  35. ^ Popova N. I., Rubinčik O. E., Anna Ahmatova i Fontannый Dom, [1], SPb., Nevskiй dialekt, 2009, isbn=979-5-7940-047-4
  36. ^ Sobolev S. „Uzbekistan: likvidaciя prošlogo” (informacionno-analitičeskoe izdanie fonda istoričeskoй perspektivы) (Stoletie izd.). 
  37. ^ a b Danilov S. „«Mangaločiй dvorik» Ahmatovoй” (gazeta) (Nezavisimaя gazeta izd.). M. 
  38. ^ Sestroreckie berega. — № 5 (184). — 28.02.—6.03.2009. — S. 1.
  39. ^ Sestroreckie berega : gazeta. — 2008. — 2—8 fevr. — № 3 (133). — S. 2.
  40. ^ Šuster D. (2000). „Strannaя sudьba portreta Ahmatovoй” (žurnal) (8) (Neva izd.). ; Tolmačev M. V. (2002). „Ahmatova v izobrazitelьnom iskusstve” (Butыlka v more: Stranicы literaturы i iskusstva izd.). M.: D. Aronov: 5—20. ; Portretы Annы Ahmatovoй (hronologičeskoe raspoloženie); Vasilevskaя O. (2012). „«…Pod zvon tюremnыh klюčeй»: «Rekviem» Annы Ahmatovoй: iz istorii sozdaniя i izdaniя” (žurnal) (102) (Naše nasledie izd.). M. ISSN 0234-1395. 
  41. ^ V sta zerkalah. Anna Ahmatova v portretah sovremennikov / Predisl. N. I. Popovoй. Vstupit. st. O. E. Rubinčik. Tekstы o sozdanii portretov — T. S. Pozdnяkovoй, tekst ob avtoportretah A. A. Ahmatovoй — O. E. Rubinčik, o portretah rabotы I. A. Brodskogo — Э. B. Korobovoй. Biografii hudožnikov — G. P. Balog, E. L. Kurnikovoй. — M., 2004.
  42. ^ Lюbimova A. V. Zapisi o vstrečah // Ob Anne Ahmatovoй: Stihi, эsse, vospominaniя, pisьma. — L.: Lenizdat, 1990. — S. 254.
  43. ^ Volkov 2009, str. 269.
  44. ^ Snegovaя, I. Ahmatovskiй večer. // Vesti Kurortnogo raйona : gazeta. — avgust 2008. — № 33. — S. 5
  45. ^ „Otkrыtie pamяtnoй doski v Kolomne”. Arhivirano iz originala 2014-04-26. g. Pristupljeno 2013-02-18. 
  46. ^ Šervinskiй S. V. Anna Ahmatova v rakurse bыta. Vospominaniя ob Anne Ahmatovoй. — M.: Sov. pisatelь, 1991. — S. 281—298.
  47. ^ „Teplohod «Anna Ahmatova». Spravka” (na jeziku: ruski). RIA Novosti. 2012-01-29. Pristupljeno 2019-11-23. 
  48. ^ „Sevastopolьskie adresa Annы Ahmatovoй” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 24. 01. 2021. g. Pristupljeno 15. 06. 2021. 
  49. ^ „Pamяtnik A.A. Ahmatovoй, N.S. i L.N. Gumilevыm”. Turističeskiй portal Tverskoй oblasti. Pristupljeno 2019-11-23. 
  50. ^ a b „V Mariinskom parke Kieva v denь roždeniя Annы Ahmatovoй otkrыli pamяtnik velikoй poэtesse. Novosti. Pervый kanal”. Pristupljeno 2019-11-23. 
  51. ^ Očeretnюk, Anastasiя (2017-06-26). „V centre Kieva otkrыli pamяtnik Anne Ahmatovoй (foto)”. podrobnosti. Pristupljeno 2019-11-23. 
  52. ^ „V Kieve otkrыli pamяtnik Anne Ahmatovoй”. Gazeta.Ru. Pristupljeno 2019-11-23. 
  53. ^ „Dom-muzeй Annы Ahmatovoй mogut otkrыtь na Bolьšoй Ordыnke v Moskve” (na jeziku: ruski). Rossiйskaя gazeta. Pristupljeno 2019-11-23. 
  54. ^ „V Odesse otkrыt pamяtnik Marine Cvetaevoй i Anne Ahmatovoй”. fakty.ua. Pristupljeno 2019-11-23. 
  55. ^ Zapisnыe knižki Annы Ahmatovoй (1958–1966), RGALI; [sost. i podgot. teksta K. N. Suvorovoй; vstup. st. Э. G. Geršteйn; nauč. kons., vvod. zametki, ukaz. V. A. Černыh], M., Torino, Giulio Einaudi ed., 1996., str. 265.
  56. ^ „V Puškine poяvilosь dva novыh pamяtnika”. pushkin.ru. Pristupljeno 2019-11-23. 
  57. ^ „Muzeй tvorčestva Ahmatovoй v Taškente otmetil pяtnadcatiletie”. RIA Novosti. 2015-01-19. Pristupljeno 2015-08-01. 
  58. ^ „«Mangaločiй dvorik» Annы Ahmatovoй v Taškente”. Internacionalьnый kulьturnый centr Respubliki Uzbekistan. 2011-06-08. Arhivirano iz originala 2015-10-24. g. Pristupljeno 2015-08-01. 
  59. ^ a b „Petrov V. A. Strah, ili Žiznь v Strane Sovetov. — Spb.: Юridičeskiй centr Press. — 2008.”. Arhivirano iz originala 2012-01-11. g. Pristupljeno 2011-11-22. 
  60. ^ „Pohoronы Ahmatovoй” (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2019-11-23. 
  61. ^ Ličnoe delo Annы Ahmatovoй
  62. ^ „Anna Ahmatova i Artur Lurьe. Slovo i muzыka / Telekanal «Rossiя – Kulьtura»”. tvkultura.ru. Arhivirano iz originala 13. 11. 2019. g. Pristupljeno 2019-11-23. 
  63. ^ „Юliя Sak v hudožestvennom filьme "Anna Ahmatova. Kassandra serebrяnogo veka"”. Pristupljeno 2019-11-23. 
  64. ^ Original Akhmatova poems in Russian at niv.ru Arhivirano 2011-11-25 na sajtu Wayback Machine
  65. ^ a b v Wells 1996, str. 21

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Ana Ahmatova na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ана_Ахматова&oldid=27554799”