Википедија

Benžamen Fondan

Benžamen Fondan ili Benžamen Fundojanu, rođen Benžamin Veksler, ime takođe Benjamin ili Barbu, obično skraćeno B. (14. novembar 1898 – 2. oktobar 1944) bio je rumunski i francuski pesnik, kritičar i egzistencijalistički filozof, a takođe se istakao svojim radom na filmu i pozorištu. Poznat iz svojih rumunskih mlađih dana kao simbolistički pesnik i novinar, on se kasnije okrenuo ka neoromantizmu i ekspresionističkim temama pod uticajem Tjudora Argezija, i posvetio nekoliko poetskih ciklusa seoskog života njegovoj domovini Moldaviji. Fondan, koji je potekao iz jevrejske rumunske porodice i bio nećak jevrejskih intelektualaca Elijasa i Mozesa Švarcfelda, učestvovao je i u manjinskoj jevrejskoj i u većinskoj rumunskoj kulturi. Za vreme i posle Prvog svetskog rata, on je bio aktivan kao kulturni kritičar, promoter avangarde i, sa zetom Armanom Paskalom, direktor pozorišne trupe Insula.

Benžamen Fondan
Fondan oko 1915. godine
Lični podaci
Puno imeBenžamen Veksler
Datum rođenja(1898-11-14)14. novembar 1898.
Mesto rođenjaJaši, Kraljevina Rumunija
Datum smrti2. oktobar 1944.(1944-10-02) (45 god.)
Mesto smrtiAušvic-Birkenau, Treći rajh
Nacionalnostrumunska, francuska
Zanimanjepesnik, dramatičar, novinar, kritičar, filozof, prevodilac, scenarista, reditelj, bibliotekar
Porodica
RođaciElijas Švarcfeld, Mozes Švarcfeld
Književni rad
Periodoko 1912—1944
Jezik stvaranjarumunski, francuski
Žanrbiografija, epska poezija, esejistika, slobodan stih, lirska poezija, memoar, oda, pastorala, pesma u prozi, kratka priča, sonet, putopis, drama u stihu
Zvanični veb-sajt

Fondan je započeo svoju narednu karijeru 1923. godine, kada se preselio u Pariz. Priklonjen nadrealizmu, ali kategorički protiv njegovih komunističkih ideja, postao je značajna figura jevrejskog egzistencijalizma i vodeći učenik Leva Šestova. Njegova kritika političkih dogmi, odricanje od racionalizma, čekanje istorijske katastrofe i vera u soteriološku moć književnosti bili su izloženi u njegovom čuvenom eseju o Šarlu Bodleru i Arturu Rembou, kao i u njegovoj poslednjoj umetničkoj poeziji. Njegove književne i filozofske aktivnosti omogućile su mu bliske odnose sa drugim intelektualcima, među kojima su bili: Šestov, Emil Sioran, David Gaskonj, Žak Mariten, Viktorija Okampo, Ilari Voronka i drugi. Paralelno, Fondan je takođe izgradio karijeru na filmu, kao filmski kritičar i scenarista korporacije "Paramaunt pikčerz", kasnije je radio na flimu Rapt sa Dmitrijem Kirsanovim, i producirao film Tararira u Argentini.

Ratni zarobljenik u vreme pada Francuske, Fondan je oslobođen i proveo nekoliko godina okupacije na slobodi. Na kraju je uhvaćen i predat nacističkim nemačkim vlastima, koje su ga poslale u Aušvic-Birkenau. Bio je poslat u gasnu komoru tokom poslednjeg talasa Holokausta. Njegov rad je u velikoj meri ponovo otkriven kasnije tokom 20. veka, kada je postao predmet istraživanja i javne radoznalosti u Francuskoj i Rumuniji. U Rumuniji je oživljavanje interesovanje takođe izazvalo i kontroverze u vezi autorskih prava.

Biografija uredi

Detinjstvo i mladost uredi

Fondan rođen u Jašiju, kulturnoj prestonici Moldavije, 14. novembra 1898. godine, ali, kako je naveo u svom dnevniku, koji je vodio od 16 godina, njegov zvanično zabeležen rođendan bio je 15. novembra.[1] Fondan je bio jedini sin Isaka Vekslera i njegove žene Adele (rođene Švarcfeld), a imao je dve sestre - Linu (rođena 1892. godine) i Rodiku (rođena 1905. godine), koje su se proslavile značajnom glumačkom karijerom.[2] Veksler je bio jevrejin iz oblasti Herca, a njegovi preci rođeni na imanju Fundoaia (koje je pesnik kasnije koristio kao osnovu za svoj potpis).[3][4] Adela je poticala iz intelektualne porodice, sa značajnim uticajem u gradskoj jevrejskoj zajednici: njen otac, pesnik B. Švarcfeld, bio je vlasnik kolekcije knjiga, dok su njeni stričevi Elijas i Mozes izgradili karijere kao humanisti.[4][5] Adela je sama dobro poznavala intelektualnu elitu u Jašiju, kako jevrejsku, tako i rumunsku, i čuvala uspomene o svojim susretima sa autorima povezanim sa društvom Junimea.[6][7] Preko Mozesa Švacrfelda, Fondan je takođe bio u vezi sa socijalističkim novinarom Avramom Stormanom-Rodionom, jednim od pisaca koji je negovao dečačko interesovanje za književnost.[8]

Mladi Benžamen bio je strastveni čitalac, pre svega zainteresovan za moldavske klasike rumunske književnosti (Jon Nekulče, Miron Kostin, Dosoftej, Jon Kreanga), rumunske tradicionaliste ili neoromantičare (Vasil Aleksandri, Jon Luka Karađale, Džordž Kosbuk, Mihaj Eminesku) i francuske simboliste.[9] Godine 1909, po završetku škole № 1 (u sastavu manastira tri jerarha), on je upisao srednju školu Aleksandru sel Bun, gde se nije pokazao kao sjajan učenik.[10] Nemirna mladost (prvu ljubavnu aferu imao je sa 12 godina, sa devojkom šest godina starijom od njega) dovela je do toga da Fondan, nakon što je dva puta ponavljao, bude izbačen iz škole pre navršenih 14 godina.[11]

Benžamen je provodio svoje vreme kako u gradu, tako i rodnog regionu svog oca. Seoski pejzaž proizveo je na njega snažan utisak, i postao inspiracija za nekoliko njegovih pesama.[12] Kao tinejdžer, Fondan je putovao širom Severne Moldavije, debitovao u folkloristici pišući primere narativne i poetske tradicije u različitim rumunskim naseljima.[13] Među njegovim prijateljima iz detinjstva bio je budući pisac na jidišu B. Josif, s kojim je provodio vreme u Jašiju.[14] U tom kontekstu, Fondan takođe upoznao i jidiškog pesnika Jakova Gropera, a ovaj susret je oblikovao Fondanov intelektualni pogled na judaizam i jevrejsku istoriju.[4][15] U to vreme, Fondan je postao poznat svojoj porodici i prijateljima kao Mielușon (od miel, rumunski za „jagnje”, verovatno se pozivajući na njegovu gustu kosu), ime, koje je kasnije koristio kao govorni pseudonim.[16]

Iako je Fondan kasnije tvrdio da je počeo da piše stihove sa osam godina, najraniji poznati doprinosi ovom žanru datiraju iz 1912. godine, uključujući i njegova dela i prevode autora kao što su Andre Šenije, Jozef fon Ajhendorf, Hajne i Anri de Renjer.[17] Iste godine, neka od ovih dela su objavljena pod pseudonimom I. G. Ofir u lokalnom književnom pregled Floare Albastră, čiji je vlasnik, A. L. Zisu, kasnije bio poznati pisac i cionistički politički aktivista.[11][15][18] Kasnija istraživanja navela da ova, kao i neka druga dela iz 1910—ih godina, predstavljaju primer kolektivne poezije, nastala kao rezultat saradnje između Fondana i Gropera (neka dela su verovatno bila prevod poetskih motiva na rumunski).[11][15] Godine 1913. Fondan se takođe oprobao u uređivanju studentskog časopisa, potpisavši se pseudonimom Van Dojan, ali je objavljeno svega nekoliko rukopisnih primeraka jednog izdanja.[19]

Početne godine uredi

Fondanov stvaran književni početak datira iz 1914. godine, u vreme kada je on postao učenik Nacionalne Visoke škole u Jašiju i formalno se povezao sa regionalnim ogrankom nacionalnog simbolističkog pokreta. U tim godinama, njegova lirska poezija objavljivana je u časopisima Valuri i Revista Noastră, čiji je vlasnik, pisac Konstanca Hodos, čak predložila Fondanu posao urednika, očigledno ne znajući da ima posla sa učenikom srednje škole.[20] Takođe, 1914. godine, moldavski simbolistički časopis Absolutio, koji je uređivao Isak Ludo, objavio je Fondanova dela koja je on potpisao pseudonimom I. Hasir.[11][15][21] Među njegovim kolegama iz nacionalne škole bio je Aleksandru Al. Filipide, budući kritičar, koji je ostao jedan od Fondanovih najboljih prijatelja (a čije stihove je Fondan predložio za objavljivanje u časopisu Jezik).[21] Krajem 1914. godine, Fondan takođe započeo svoju kratku saradnju sa simbolističkim časopisom Vieața Nouă. Iako je nekoliko njegovih stihova objavljeno u ovom časopisu, osnivač Ovidije Densisjanu uložio je prigovore na njihov sadržaj, i u njihovim kasnijim prepiskama, svaki pisac opisao je svoje stilske razlike sa drugim.[22]

Tokom prve dve godine Prvog svetskog rata i neutralnosti Rumunije, mladi pisac uspostavio je nove kontakte u okviru književnih krugova u Jašiju i Bukureštu. Prema njegovom zetu i biografu Paulu Danijelu, „neverovatno je koliko je mnogo stranica poezije, prevoda, proze, članaka, hronika Fondan napisao u ovom periodu”.[23] Godine 1915, četiri njegove patriotske pesme bile su objavljene na naslovnoj strani novina Dimineața, koje su se zalagale za rumunsku intervenciju protiv Centralnih sila (ove pesme bile su prve od nekoliko njegovih doprinosa potpisanih pseudonimom Aleks. Vilara, kasnije Al. Vilara).[24] Njegov paralelan doprinos u barladskom časopisu Revista Critică (originalno Cronica Moldovei) bio je naporniji: Fondan je izjavio da je ogorčen zbog toga što mu redakcija časopisa nije poslala štampane dokaze, već je umesto toga dobio iritantan odgovor menadžera Al. Stefaneskua; na kraju su njegove pesme objavljene u tri odvojena izdanja pomenutog časopisa.[25] Otprilike u to vreme, Fondan je napisao i memoare svog detinjstva koji nose naziv Note dintr-un confesional (Beleške iz ispovedaonice).[26]

Oko 1915. godine Fondan je bio otkriven od strane novinarskog tandema Tjudora Argezija i Gale Galaktiona, koji su takođe bili modernistički autori, levičarski militanti i promoteri simbolizma. Komadi koje je Fondan poslao Argezijevom i Galaktionovom listu Cronica primljeni su sa entuzijazmom - reakcijom koja je iznenadila i impresionirala mladog autora.[27] Iako su neke njegove pesme ostale neobjavljene, njegov članak A doua capitală (Druga prestonica) koji se bavi Jašijem, potpisan pseudonimom Al. Vilara, predstavljen je aprila 1916. godine.[28] Kao sledbenik Argezija bio je lično uključen u podizanje svesti o Argezijevim neobjavljenim stihovima iz ciklusa Agate negre (Crni dijamanti).[29]

 
Fotografija iz 1915. godine na kojoj je prikazan Fondan (levo)

Ostavši blizak prijatelj sa Fondanom, Galaktion je kasnije ulagao velike napore da ga upozna sa kritičarem Gabaretom Ibraileanuom, s ciljem da Fondanova dela budu objaveljena u poporanističkom časopisu Viața Românească, ali je Ibraileanu odbio da prizna Fondana kao jednog od predstavnika ovog pokreta.[30] Fondan je imao više uspeha sa časopisom Flacăra i njegovim urednikom Konstantinom Banuom: 23. jula 1916. godine ovaj časopis objavio je Fondanov sonet Eglogă marină.[31] U periodu između 1915. i 1923. godine Fondan je takođe u velikoj meri doprinosio jevrejskim rumunskim časopisima poput Lumea Evree, Bar-Kochba, Hasmonaea, Hatikvah, gde je objavljivao prevode internacionalnih predstavnika jidiške književnosti, među kojima su Hajim Nahman Bjalik, Simon Frug, Abraham Rajzen i drugi, potpisujući se pseudonimima B. Veksler, B. Fundojanu i F. Benžamen.[11][32] Fondan je takođe u ovom periodu završio prevod drame Ahasverus jevrejskog pisca Hermana Hejermansa.[33]

Njegova saradnja sa bukureškim dnevnim novinama Rampa takođe je započeta 1915. godine, kada je debitovao kao pozorišni hroničar, a kasnije nastavio sa svojoj serijom članaka na temu Karpata u stilu putopisa Pe drumuri de munte (Na planinskim putevima).[32] Fondan je narednih godina bio jedan od najplodnijih saradnika ovih novina i često se koristio pseudonimima (Diomed, Dio, Funfurpan, Konst. Meletije) ili inicijalima (B. F., Fd., fd.).[34] Ovo uključuje i pozitivnu kritiku iz januara 1916. godine dela Plumb, prvog velikog dela rumunskog proslavljenog simbolističkog pesnika Đorđa Bakovije.[35]

U opsednutoj Moldaviji i preseljenje u Bukurešt uredi

Godine 1917, kada se Rumunija priključila Antanti i bila napadnuta od strane Centralnih sila, Fondan je bio u Jašiju, gde su se rumunske vlasti povukle. Tada se upoznao i sprijateljio sa doajenom rumunskog simbolizma, Jonom Mikulenskuom. Mikulensku i njegova supruga, pisac Klaudija Milijan, napustili su svoj dom u okupiranom Bukureštu i u proleće 1917. godine preselili su se kod Fondana u svom privremenom prebivalištu u Jašiju. Milijan se kasnije podsetila da je njen suprug bio veoma impresioniran moldavskim tinejdžerom, opisujući ga kao „retku pticu” i „talentovanog pesnika”.[36] Iste godine, Fondanov otac Isak Veksler se u 52 godine razboleo od tifusa i umro u Jašiju, ostavljajući svoju porodicu bez finansijske podrške.[37]

Otprilike u to vreme, Fondan je počeo da radi na pesničkom ciklusu Priveliști (Prizori ili Panorame, završen 1923. godine).[38] Godine 1918. on je postao jedan od saradnika magazina Chemarea, objavljivan u Jašiju od strane levičarskog novinara N. D. Koča, uz pomoć simbolističkog pisca Jona Vinee. U političkom podneblju obeleženom mirom u Bukureštu i rumunskom remilitarizacijom, Fondan je iskoristio Kočeov magazin da protestuje protiv hapšenja Argezija, koji je bio optužen za saradnju sa Centralnim silama.[39] U tom kontekstu, Fondan je o Argeziju govorio kao o „najvećem rumunskom savremenom pesniku” (sentencija koja je kasnije prihvaćena od strane vodećih kritičara).[40][41] Prema nekim izvorima, Fondan je kratko radio kao kontrolor u časopisu Arena.[42] Za vreme saradnje sa magazinom Chemarea objavio je u istom i kratku biblijsku priču Tăgăduința lui Petru (Petrovo poricanje). Od strane izdavačke kuće Chemarea izdato je Fondanov traktat O lămurire despre simbolism (Objašnjenje simbolizma) u 41 bibliofilski primerak, od kojih su 20 ostali u Fondanovom vlasništvu.[43]

Tokom 1919. godine, nakon završetka rata, Bežamen Fondan se preselio u Bukurešt, gde je živeo do 1923. godine. Tokom ovog perioda, često je menjao lokacije na kojima je živeo: prvo je odseo kod sestre Line, a potom se više puta selio u druge delove grada.[44] Između ovih promena adrese, uspostavio je kontakt simbolističkim i avangradnim društvima u Bukureštu. Njegov lični prijatelj i grafičar Josif Ros formirao je neformalni avangardni krug, kome su prisustvovali pisci F. Brunea-Foks, Jon Kalugaru, Henri Gad, Saša Pana, Klod Serne-Kozma i Ilari Voronka, kao i umetnički direktor Arman Paskal (koji je 1920. godine oženio Fondanovu sestru Linu Fundojanu).[45] Pana je kasnije napomenuo Fondanov dominantni položaj u grupi, opisujući ga kao „zelenookog mladića pognutog pogleda iz Jašija, tipičnog nosioca ikonoklasta i pobunjenika nove generacije”.[46][47]

Grupi su se povremeno priduživali drugi prijatelji, među kojima su bili Milijan i slikar Nikolaj Tonica.[48] Pored toga, Fondan i Kalugaru posećivali su umetnički i književni krug osnovan od strane kontroverznog Aleksandrua Bogdana-Piteštija, kulturnog promotera i političkog militanta čiji se uticaj raširio na nekoliko simbolističkih miljea.[49] Godine 1922, u članku za novine Rampa, Fondan se prisetio Bogdana-Piteštija u nedefinisanom smislu: „On nije mogao da podnese moralno uzdizanje. [...] Bio je napravljen od najvećih radosti u najpurulentnijem telu. Koliko generacija starih bojara je moralo da prođe, kao nedostojan izmet, na ovoj jedinoj zemlji da bi se stvorilo ovako nešto?”[50]

Pritisnut svojom porodicom i perspektivom finansijske sigurnosti,[51] Fondan je razmišljao da postane advokat. Položivši maturski ispit u Bukureštu, on je, snoseći sam svoje troškove, upisao Pravni fakultet Univerziteta u Jašiju i, iako je imao sertifikat položene mature, bio je sprečen da diplomira od strane člana fakulteta i opozicionara A. K. Kuze, antisemitističke političke figure.[52] Prema sećanju pesnika Adrijana Maniua, Fondan je ponovo radio kao kontrolor nekoliko meseci pre ponovnog odlaska u prestonicu.[42] Njegova aktivnost novinara omogućila mu je da intervjuiše Arnolda Davidoviča Margolina, državnika bišve Ukrajinske Narodne Republike, sa kojim je razgovarao o sudbini ukrajinskih Jevreja pre i posle preuzimanja od strane Sovjetskog Saveza.[53]

Sburătorul, Contimporanul, Insula uredi

Tokom narednih godina, Fondan je obnovio svoju novinarsku karijeru doprinoseći raznoj nacionalnoj dnevnoj štampi, pre svega listovima Adevărul, Adevărul Literar și Artistic, Cuvântul Liber, Mântuirea i dr.[54] Glavne teme njegovog interesovanja bile su književni osvrti, eseji koji razmatraju doprinos rumunskih i francuskih književnika, različite umetničke hronike i komentari o socijalnim i kulturnim pitanjima.[55] Poseban slučaj bila je njegova saradnja sa listom Mântuirea, cionističkim časopisom osnovanim od strane Zisua, gde je, između avgusta i oktobra 1919. godine objavio svoju kolekciju studija Iudaism și elenism (Judaizam i helenizam).[4][15][56] Ovi delovi, naizmenično izlazeći sa sličnim člancima Galaktiona, pokazujući poglede mladih na kulturnu antropologiju, učvrstili su njegov odnos sa Groperom (sa kojim je ipak prekinuo sve kontakte 1920. godine).[11][15]

Fondan je takođe obnovio saradnju sa novinama Rampa. On i još jedan saradnik lista, novinar Tjudor Teodoresku-Branište, ušli su u debatu na stranicama novina: Fondan je, ponudivši uvid u svoje tumačenje simbolističkih stavova, kroz svoje članke branio rumunski simbolizam naspram Tjudorovih kritika ovog pravca.[36] Komad koji je napisao 1919. godine, pod nazivom Noi, simboliștii (Mi, simbolisti), izrazio je njegovu ponosnu pripadnost ovoj struji (prvenstveno definisan od strane Fondana kao umetničko prenošenje večnog idealizma), a sadržao je i slogan: „Previše nas je da budemo nejaki, a premalo da budemo neinteligentni”.[57] Maja 1920. godine, još jedan njegov doprinos pomenutom časopisu govorio je protiv Oktavijana Goge, ministra kulture u kabinetu premijera Aleksandrua Avereskua, koji je razmatrao izbacivanje Đorđa Bakovije iz njegove činovničke službe.[35] Iste godine, časopis Lumea Evree objavio je segment njegove drame u stihu Monologul lui Baltazar (Baltazarov solilokvij).[33]

U vreme njegovog preseljenja u Bukurešt, Fondan se prvi put sreo sa umerenim modernističkim kritičarem Eugenom Lovineskuom, a kasnije je postao istovremeno i partner kruga oko Lovineskua i saradnik njegovog književnog pregleda Sburătorul.[58][59] Među njegovim prvim doprinosima bila je retrospektivna reportaža bokserskog meča između Džeka Dempsija i Žorža Karpentjea, koja se sastojala iz Fondanovih razmišljanja o mitskoj moći sporta i sukobu kultura.[60] Iako je doprinosio ovom časopisu, Fondan je i dalje bio u kontaktu sa Galaktionom i levičarskim krugovima. Juna 1921. godine je pohvalio „smelog Benžamena” u članku za časopis Adevărul Literar și Artistic, skrenuvši pažnju na Fondanovu „ogromnu originalnost”.[61]

Godinu dana kasnije, Fondan se zaposlio u Vineovom novom prestižnom modernističkom časopisu Contimporanul. Pošto je debitovao u prvom broju komentarom o projektima rumunskih prevoda (Ferestre spre Occident - Prozori na Zapadu),[62] kasnije se pridružio pozorišnoj kolumni.[63] Fondanov rad bio je ponovo predstavljen u časopisu Flacăra (u to vreme pod upravom Minuleskua): pesma Ce simplu (Kako jednostavno) i esej Istoria Ideii (Istorija ideje) bili su objavljeni u časopisu 1922. godine.[64] Iste godine, uz pomoć kolege književnika Feliksa Aderke, Fondan je grupisao svoje prethodne eseje o francuskoj književnosti u knjigu pod naslovom Imagini și cărți din Franța (Slike i knjige iz Francuske), a ista je objavljena od strane izdavačke kuće Editura Socec.[65][66] Sadržaj knjige bio je verovatno prva studija doprinosa Marsela Prusta kao romanopisca.[67] Fondan je naveo da planira knjigu slične koncepcije koja će grupisati eseje o rumunskim piscima, kako o modernistima, poput Minuleskua, Bakovije, Argezija, Maniua, Galaktikona, tako i o klasičarima, poput Aleksandrua Odobeskua, Jona Kreange, Konstantina Dobrogeanua-Geree, Antona Pana, ali ovo delo nije objavljeno za vreme njegovog života.[68]

Takođe 1922. godine, Fondan i Paskal su osnovali svoju pozorišnu trupu Insula (Ostrvo), u kojoj su pokazali svoju posvećenost avangardnom pozorištu. Verovatno nazvana po Minuleskuovom ranijem časopisu,[69][70] trupa je verovatno bila lokalna replika nonkonformističke produkcije Žana Kopua u Francuskoj.[71] Primljena od strane Maison d'Art galleries u Bukureštu, grupi su se, između ostalih, pridružile glumice Lina Fundojanu-Paskal i Viktorija Mjerlesku i režiser Sandu Elijad.[63] Drugi članovi bili su pisci (Koče, Pana, Zisu, Skarlat Kalimači, Margarita Miler Vergi, Jon Pilat) i pozorišni ljudi (Đorđe Ciprijan, Marijeta Sadova, Soar Z. Soar, Dida Solomon, Alis Sturca, Jonel Taranu).[72]

Iako je za svoj cilj navela revoluciju rumunskog repertoara (a cilj je objavljen kao umetnički manifest u časopisu Contimporanul), Insula je pravila uglavnom konvencionalne simbolističke i neoklasične predstave: njene inauguralne predstave bile su Legenda funigeilor (Fina legenda) Stefana Oktavijana Josifa i Dimitrija Angela, jedan od Planketovih Pet komada i (prema Fondanovom prevodu) Molijerov Leteći lekar.[73] Verovatno s ciljem da obogati program primerima jidiške drame, Fondan je počeo, ali nikada nije završio, prevod S. Anskijeve drame Dibuk.[11] Trupa je prestala s radom 1923. godine, delom zbog značajnih finansijskih teškoća, a delom zbog porasta antisemitskih aktivnosti, što je za njene jevrejske izvođače predstavljalo opasnost.[74][7] Neko vreme Insula je preživela kao savetodavna grupa — održavajući modernistička predavanja na temu klasične rumunske književnosti — uz učešće simbolističkih i postsimbolističkih pisaca poput Aderke, Argezija, Milijana, Pilata, Vinee, Davideskua, Perpesicijusa i Fondana.[75] Fondan je u to vreme radio na svom komadu Filoktet.[76]

Preseljenje u Francusku uredi

 
Paskalov autoportret i poslednji poznat prikaz (1929)

Godine 1923. Fondan je konačno napustio Rumuniju i otišao u Francusku, podstaknut potrebom da se dokaže u drugačijem kulturnom kontekstu.[51][59][77][78] U to vreme bio je zainteresovan za uspeh dadaizma, avangardnog pravca pokrenutog od strane Tristana Care, književnika rumunskog porekla, u saradnji sa nekoliko drugih književnika.[79] Iako su se njegova sestra Lina i zet Paskal vratili osiromašen nakon produženog boravka u Parizu, Fondana to nije sprečilo da se preseli u Francusku, a do tamo je stigao delom vozom, a delom peške.[80]

Piscu, koji ubrzo nakon dolaska usvojio svoje francusko ime,[81][82][83] se na kraju pridružio i bračni par Paskal. Njih troje nastavili su da vode boemski način života, ponekad ugrožavajući svoj opstanak, razgovarali su putem Fondanove prepiske sa rumunskim piscem Liviuom Rebreanuom,[84] a na osnovu ovih razgovora istraživač Ana-Marija Tomesku ih je opisala kao „ponižavajuće siromašne”.[85] Pesnik je stekao neke izvore prihoda uz pomoć svojih kontakata u Rumuniji: u zamenu za svoj doprinos cirkulaciji rumunske književnosti u Francuskoj, on je dobio zvanična sredstva od strane uprave ministarstva kulture (u to vreme na čelu sa Minuleskuom); pored toga, objavio je i nepotpisane članke u raznim novinama, čak se oslonio i na pomoć rumunske glumice Elvire Popesku (koja je posećivala njegov dom, kao i avangardni slikar M. H. Maksi).[86] Takođe je preveo na francuski Zisuov roman Amintirile unui candelabru (Sećanja na lustere).[51] Neko vreme pesnik se bio pridružio svom kolegi Voronki na pravnom odeljenju osiguravajuće kompanije L'Abeille.[52][83]

Nakon perioda iznajmljivanja opremljenih soba, Fondan je prihvatio ponudu Žana, brata pokojnog književnog teoretičara Remija de Gurmona i, zaposlen kao bibliotekar-vratar, preselio se u muzej na Gurmonovom imanju.[87] Šest godina pre Paskalove smrti 1929. godine, Fondan je napustio Gurmonovu kuću i, sa svojom sestrom i zetom, selio se u niz kuća pre nego što uselio u istorijsku kuću u kojoj je nekada živeo pisac Bernarden de Sen-Pjer.[88] Žaleći se na probleme s očima i iscrpljenost, a dobijajući i par pretnji zbog neplaćanja kirije, Fondan je često napuštao Pariz i odlazio na odmor u Arkašon.[89]

Klaudija Milijan, koja je takođe provodila vreme u Parizu, opisala je Fondanov novi fokus na učenje hrišćanske teologije i katoličkih misli, od Hildeberta do Gurmonove sopstvene latinske mistike (to je takođe bilo u periodu kada je Fondan stekao i poslao kući deo Gurmonove bibliofilske kolekcije).[90] On je ove aktivnosti spojio s interesom da grupiše kulturne segmente rumunske dijaspore: oko 1924. godine, Milijan i on osnovali su Društvo rumunskih pisaca u Parizu, kojim je predsedavala aristokrata Elena Vakaresku.[90] U međuvremenu, Fondan se probio na lokalnoj književnoj sceni i, u svojim ličnim beleškama, tvrdio da su njegovi radovi bili pohvaljeni od strane književnika Adrea Žida i filozofa Žila de Gotjea.[52] Obojica su bili njegovi idoli: Židov rad oblikovao je Fondanov doprinos žanru pesme u prozi,[15] dok je Gotje isto učinio za njegovo filozofsko stanovište.[51] U sopstvenom egzilu, debitant je još uvek na svoju karijeru gledao sa očajanjem, opisujući je kao odumiruću i konstatujući da je postojala šansa da ne uspe da stekne solidni književni ugled.[91]

Nadrealistička epizoda uredi

Sredinom 1920-ih Fondan se priklonio nadrealizmu, postdadaističkoj avangardnoj struji sa sedištem u Parizu. Fondan se takođe okupio s grupom belgijskih nadrealista oko kompozitora Mesena i Surija (sa kojim je potpisao manifest modernističke muzike), a uz podršku nadrealističkog pesnika-režisera Antonena Artoa uspeo je i da osnuje pozorište nazvano po Alfredu Žariju (koji, međutim, nije imao nikakve veze sa nadrealizmom).[92] U tom kontekstu, on je pokušao da ubedi francusku nadrealističku grupu da obiđe njegovu rodnu zemlju i uspostavi odnose sa lokalnim grupama.[93]

Do 1926. godine, Fondanovo razočaranje je raslo zbog priklanjanja, kako glavne frakcije nadrealizma, tako i njegovog tvorca - Adrea Bretona, komunizmu. Pišući u to vreme, on je prokomentarisao da bi naklonost ovoj ideologiji mogla da bude fatalna: „Možda više nikada [pesnik] neće povratiti tu apsolutnu slobodu koju je imao u buržoaskoj republici”.[94][95] Nekoliko godina kasnije, rumunski pisac izrazio je podršku anti-Bretonskom disidentnom časopisu Le Grand Jeu, a bio je i svedok nereda iz 1930. godine, kada su se suprotstavile dve frakcije.[96] Njegov antikomunistički govor ponovo je emitovan 1932. godine: komentarišući optužbe da je nadrealistički pesnik Luj Aragon pisao komunističke tekstove (smatrane od strane vlasti kao podsticaj za ubistvo), Fondan je izjavio da veruje da je Aragonov slučaj pokušaj da se spreči sloboda govora.[97][98] Njegove ideje dovele su ga u sukob s Pjerom Driju La Rošelom, koji je napustio avangardu i priklonio se desničarskim idejama.[99] Do ranih 1930-ih, Fondan je bio u kontaktu sa vodećim modernistom Žakom Rivijerom i njegovim krugom Nouvelle Revue Française.[51]

Godine 1928, njegova saradnja sa nadrealistima rezultirala je knjigom Trois scenarii: ciné-poèmes (Tri scenarija: kino-pesme), objavljenom od strane Documents internationaux de l'esprt nouveau, sa ilustracijama američkog fotografa Mena Reja i rumunskog slikara Aleksandrua Bratašanua[100] (još jedan od njegovih kontakata iz grupe francuskih nadrealističkih fotografa bio je Eli Lotar, vanbračni sin Argezija).[101] Ovo delo je zamišljeno kao nefilmski scenario, što je bila njegova lična izjava o umetničkom kompromisu između eksperimentalnog filma i narastajuće svetske filmske industrije.[102] Knjiga sadrži i sentenciju da je film „jedina umetnost koja nikada nije bila klasična”.[103]

Filozofski počeci uredi

Vremenom, Fondan je postao saradnik raznih novina i književnih časopisa u Francuskoj, Belgiji i Švajcarskoj: pored redovnog doprinosa časopisu Cahiers du Sud iz Karkasona, njegov rad bio je objavljivan u brojnoj nadrealističkoj štampi (Discontinuité, Le Phare de Neuilly, Bifur), kao i u časopisima Le Courrier des Poètes, Le Journal des Poètes, Rolanovom Europe, Valerijevom Commerce i drugim.[104][105] Pored toga, Fondanova istraživanja bila su objavljivana od strane listova Revue Philosophique, Schweizer Annalen i Suarezovog Cahiers de l'Étoile.[88] Nakon dugog perioda neodlučnosti,[76] rumunski pesnik postao je posvećeni sledbenik Leva Šestova, egzistencijalističkog mislioca poreklom iz Rusije čije je ideje o večnoj suprotnosti između vere i razuma Fondan kasnije proširio u svojim delima.[106] Prema istoričaru Semjuelu Mojnu, Fondan je, zajedno sa Rakel Bespalov, bio jedan od „najznačajnijih i najposvećenijih sledbenika Leva Šestova”.[107] Godine 1929, kao redovan posetilac Šestovovih krugova, Fondan je takođe sreo argentinsku književnicu Viktoriju Okampo, koja je postala njegov blizak prijatelj (nakon 1931. godine on je postao saradnik njenog modernističkog časopisa Sur).[76][99] Fondanovi eseji su mnogo češće nego ranije bili filozofske prirode: časopis Europe objavio je njegovo prizanje Šestovu (januar 1929. godine) i njegove komentare fenomenologije Edmunda Huserla, koji su uključivali i njegovu kritiku racionalizma (jun 1930. godine).[76]

Pozvan (na inicijativu Okampove)[59][76][83][95][99][108][109] od strane društva Amigos del Arte iz Buenos Ajresa, Fondan je otišao za Argentinu i Urugvaj na leto 1929. godine. Cilj njegove posete bila je promocija francuskog filma sa nizom predavanja u Buenos Ajresu, Montevideu i nizu drugih gradova (kako je kasnije naveo u listu Rampa, u intervjuu sa Sarinom Kasvan, on je upoznao ljude iz Južne Amerike sa radom Žermen Dilak, Luisa Bunjuela i Henrija Gada).[110] Tokom ovog perioda, Fondan se susreo s Eduardom Maleom, koji ga je pozvao da doprinosi književnom dodatku dnevnog lista La Nación.[99] Njegove druge aktivnosti za vreme provedeno u Južnoj Americi uključivale su konferencije o Šestovu na Univerzitetu u Buenos Ajresu i objavljivanje članaka na nekoliko tema (od Šestove filozofije do stihova Care), ali su honorari koje je dobio za ove usluge bili suviše mali da bi mogao da pokrije troškove pristojnog života.[111]

Oktobra 1929. godine, Fondan se vratio u Pariz, gde se fokusirao na prevođenje i popularizaciju nekih od prekretničkih tekstova rumunske književnosti, od Emineskuovog dela Sărmanul Dionis do poezije Jona Barbua, Minuleskua, Argezija i Bakovije.[112] U istom kontekstu, iseljeni pisac potpomogao je uvođenje Rumuna u neke nove evropske tendencije, postajući, prema rečima istoričara Pola Černata, „prvi važan promoter francuskog nadrealizma u rumunskoj kulturi”.[113]

Reference uredi

  1. ^ Daniel, str. 595
  2. ^ Daniel, str. 596–597, 641, 643
  3. ^ Daniel, str. 596
  4. ^ a b v g (Romanian) Z. Ornea, "Iudaismul în eseistica lui Fundoianu" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. april 2016), in România Literară, Nr. 48/1999
  5. ^ Daniel, str. 597
  6. ^ Daniel, str. 597.
  7. ^ a b Sandqvist, str. 355.
  8. ^ Daniel, str. 596–597, 602
  9. ^ Daniel, str. 598, 601
  10. ^ Daniel, str. 599, 602–603
  11. ^ a b v g d đ e (Romanian) Roxana Sorescu, "B. Fundoianu – anii de ucenicie" (II), in Observator Cultural, Nr. 501, November 2009
  12. ^ Daniel, str. 599–601
  13. ^ Daniel, str. 600–601
  14. ^ Daniel, str. 598–599
  15. ^ a b v g d đ e (Romanian) Roxana Sorescu, "B. Fundoianu – anii de ucenicie" (I), in Observator Cultural, Nr. 500, November 2009
  16. ^ Daniel, str. 599
  17. ^ Daniel, str. 599, 601–602; Martin, p.
  18. ^ Daniel, str. 603
  19. ^ Daniel, str. 602–603
  20. ^ Daniel, str. 603, 609
  21. ^ a b Daniel, str. 603–604
  22. ^ Daniel, str. 604–605
  23. ^ Daniel, str. 605
  24. ^ Daniel, str. 605, 609; Martin, p. X
  25. ^ Daniel, str. 606
  26. ^ Martin, p. V–VI
  27. ^ Daniel, str. 606–609
  28. ^ Daniel, str. 608–609
  29. ^ Cernat 2007, str. 15, 56
  30. ^ Daniel, str. 609, 615–616; Tomescu. 2005. str. 230.
  31. ^ Daniel, str. 609
  32. ^ a b Daniel, str. 610
  33. ^ a b Cernat 2007, str. 274
  34. ^ Daniel, str. 610; Tomescu. 2006. str. 122.
  35. ^ a b Daniel, str. 612
  36. ^ a b Daniel, str. 611
  37. ^ Daniel, str. 596–597
  38. ^ Daniel, str. 612, 614
  39. ^ Daniel, str. 612–613
  40. ^ Cernat 2007, str. 139, 149.
  41. ^ Daniel, str. 613.
  42. ^ a b Daniel, str. 613
  43. ^ Daniel, str. 614
  44. ^ Daniel, str. 614–615
  45. ^ Daniel, str. 614–615. Some of these names also in Răileanu & Carassou. str. 16 and Sandqvist. str. 354
  46. ^ Răileanu & Carassou. str. 16
  47. ^ Sandqvist, str. 354
  48. ^ Daniel, str. 615
  49. ^ Cernat 2007, str. 34, 39, 132, 405–406
  50. ^ Cernat 2007, str. 44
  51. ^ a b v g d (jezik: rumunski) Michaël Finkenthal, "M. Sebastian și B. Fondane: despre identități și opțiuni literare", in Observator Cultural, Nr. 397, October 2007
  52. ^ a b v Daniel, str. 622
  53. ^ (jezik: rumunski) Gina Sebastian Alcalay, "Fundoianu, eseist, filozof și profet" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. avgust 2016), in România Literară, Nr. 20/2001
  54. ^ Daniel, str. 611, 622
  55. ^ Daniel, str. 611–612
  56. ^ Oișteanu, str. 28
  57. ^ Tomescu 2005, str. 229–230
  58. ^ Daniel, str. 613–614, 615; Tomescu. 2005. str. 228.
  59. ^ a b v (jezik: rumunski) Irina Georgescu, "Dezrădăcinatul, scriitorul și eroul", in Observator Cultural, Nr. 500, November 2009
  60. ^ Răileanu & Carassou. str. 10
  61. ^ Daniel, str. 616–617; Martin, p. V
  62. ^ Cernat 2007, str. 132
  63. ^ a b Daniel, str. 617
  64. ^ Daniel, str. 609–610
  65. ^ Cernat 2007, str. 426.
  66. ^ Daniel, str. 611.
  67. ^ (jezik: rumunski) Iulian Băicuș, "Marcel Proust și românii", in Observator Cultural, Nr. 70, June 2001
  68. ^ Daniel, str. 611. See also Cernat. str. 227
  69. ^ Cernat 2007, str. 272.
  70. ^ Daniel, str. 617.
  71. ^ Cernat 2007, str. 272
  72. ^ Cernat 2007, str. 272–273
  73. ^ Daniel, str. 617; Tomescu (2006). str. 125, 126. See also Cernat. str. 271–274
  74. ^ Daniel, str. 618.
  75. ^ Daniel, str. 618. See also Cernat. str. 273
  76. ^ a b v g d Michaël Finkenthal, "Benjamin Fondane în Argentina", in Observator Cultural, Nr. 299, December 2005
  77. ^ Cernat, str. 36–37, 211, 408–409; Daniel. str. 598; Răileanu & Carassou. str. 13, 131–132; Tomescu (2005). str. 228–229; (2006). str. 121, 123
  78. ^ (jezik: rumunski) Constantin Pricop, "B. Fundoianu și literatura română" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. avgust 2016), in România Literară, Nr. 27/2004
  79. ^ Răileanu & Carassou. str. 14–15, 137–139
  80. ^ Daniel, str. 618–620
  81. ^ Călinescu, str. 864.
  82. ^ Sandqvist, str. 354.
  83. ^ a b v (jezik: rumunski) Michel Carassou, "Fondane – Maritain. Corespondența", in Observator Cultural, Nr. 410, February 2008
  84. ^ Daniel, str. 619–621, 623
  85. ^ Tomescu 2006, str. 122
  86. ^ Daniel, str. 620–623
  87. ^ Daniel, str. 621–622, 624
  88. ^ a b Daniel, str. 624
  89. ^ Daniel, str. 623–624
  90. ^ a b Daniel, str. 621–622
  91. ^ Tomescu 2005, str. 228. 2006. str. 121.
  92. ^ Răileanu & Carassou. str. 136, 137, 142
  93. ^ Sandqvist, str. 217
  94. ^ Răileanu & Carassou. str. 50, 154
  95. ^ a b David Gascoyne, Benjamin Fondane, Roger Scott, "David Gascoyne & Benjamin Fondane (David Gascoyne et Benjamin Fondane v.o.)" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. april 2015), in Temporel, Nr. 9, April 26, 2010
  96. ^ Răileanu & Carassou. str. 68–69, 136–137
  97. ^ Răileanu & Carassou. str. 71–75, 136
  98. ^ (jezik: rumunski) Ion Simuț, "Libertatea spiritului creator" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. avgust 2016), in România Literară, Nr. 29/2005
  99. ^ a b v g (jezik: francuski) Silvia Baron Supervielle, "L'Argentine n'oublie pas Benjamin Fondane"[mrtva veza], in Les Lettres Françaises, Nr. 67, January. 2010. str. 5.
  100. ^ Daniel, str. 623. See also: Cernat. str. 287, 289; Răileanu & Carassou. str. 16, 18, 20, 136, 138, 143
  101. ^ Cernat 2007, str. 56
  102. ^ Andrew 1995, str. 139–140
  103. ^ Răileanu & Carassou. str. 16
  104. ^ Daniel, str. 624–625. See also: Răileanu & Carassou. str. 70, 135, 142, 159
  105. ^ Sitman, str. 117
  106. ^ Jordan Strump, note to Queneau. str. 214
  107. ^ Moyn, str. 173
  108. ^ Cernat 2007, str. 226.
  109. ^ Sitman, str. 117.
  110. ^ Cernat 2007, str. 226
  111. ^ Daniel, str. 625–626
  112. ^ Daniel, str. 626. See also: Cernat. str. 227; Tomescu. 2005. str. 230.
  113. ^ Cernat 2007, str. 287

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Benžamen Fondan na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бенжамен_Фондан&oldid=27673553”