Bitka kod Buvina

Bitka kod Buvina je bila bitka kojom se okončao anglo-francuski rat od 1202. do 1214. i koja se odigrala 27. jula 1214. Bitka je bila presudna za rani razvoj Francuske u srednjem veku potvrđivanjem suvereniteta francuskog kralja nad anžujskim teritorijama Bretanjom i Normandijom.

Bitka kod Buvina
Deo Anglo-francuskog rata
Bitka kod Buvina
Vreme 27. jul 1214. Mesto Buven Ishod Pobeda Francuza
Sukobljene strane
Sveto rimsko carstvo Engleska	Francuska

Francuski kralj Filip II Avgust je pobedio nemačkog cara Otona IV, čime je razbio koaliciju Svetog rimskog carstva i Engleske, kao i svojih nepokornih vazala - grofa Feranda od Flandrije, Vilijama Dugog Mača i Renoa od Bulonja. Ferand i Reno su bili zarobljeni i utamničeni, a engleski kralj Jovan je bio primoran da se složi sa Velikom poveljom sloboda da bi zadovoljio nezadovoljne barone. Sam Filip je uspeo da preuzme neopsornu kontrolu nad većinom teritorija Francuske koji su pripadali engleskom kralju Jovanu, Otoovom ujaku i savezniku.

Situacija pred bitku

Po nagovoru Filipa II, papa Inoćentija III je 1213. godine uspeo da se u Nemačkoj, nasuprot Otonu IV, izabere drugi kralj. To je bio petnaestogodišnji Fridrih II od Hoenštaufena koga je iste godine krunisao u katedrali u Majncu.

Iste godine Ferand, infant od Portugalije i po pravu svoje žene grof od Flandrije odlučio je da pod svoju vlast povrati gradove Er sir la Lis i Sen Omer koje je nedavno bio izgubio prema odredbama mira u Pon-a-Vendinu i koji su pripali Filipu II Avgustu. Time je prekršio zavet na vernost francuskoj kruni i pridružio se koaliciji koju su činili cara Oton IV, engleski kralj Jovan I, vojvoda od Brabanta Henri I, grof od Holandije Vilijam I, grof od Lorene Teobald I i vojvoda od Limburga Henrik III.

Kampanju je isplanirao engleski kralj Jovan, koji je bio centralna ličnost ovog saveza. Njegov plan je predviđao da snage pod njegovim zapovedništvom odvuku francuske trupe što južnije od Pariza i vežu ih za sebe, dok bi glavnina snaga pod zapovedništvom cara Otona IV, napredovala ka Parizu sa severa. Jovanov je ostvario svoj deo plana, ali su njegovi saveznici veoma sporo napredovali sa severa i on se nakon dve manje bitke sa Francuzima povukao u Akvitaniju 3. jula i tu otpočeo sa dejstvima. Bio je daleko od poprišta kod Buvina - glasniku bi trebalo nekoliko dana da bi stigao do njega - ali je naredio da se u njegovo ime razdeli suma od 40000 maraka, koje će poslužiti da se započne bitka.

U osveti za prekršen zavet Filipova vojska pustoši Flandriju. Bio je to uobičajeni pljačkaški pohod, ali je francuskom kralju otkrilo kakav mu je protivnik. Spalio je Lil a zatim i Due, ali je izgubio flotu i grad Turne, dok Ferand i Renoa I de Damartina grofa od Bulonja za to vreme uspevaju da sa konjicom dopru do prilaza Arasu.

15. februara 1214. godine se Jovan bez Zemlje iskrcao u La Rošelu sa jakim trupama i velikom količinom novca. Time je stavio jasno do znanja da je spreman da pohodom preko Poatua preotme Anžu. Ubrzo pristupa opsadi tvrđave La Roš-o-Moan. Ali na vest o približavanju Filipa II koji je odmah krenuo ka njemu pobegao je u Sentonž. No, francuski kralj je i previše oprezan da bi ga gonio. Krajem aprila, u Šinonu ostavlja svog sina Luja, budućeg kralja, sa mladim vitezovima ~ njih oko 5000, a on kreće na sever da bi se suprotstavio drugoj opasnosti. Pokušava da okupi saborce iz Pikardije, Pontijea i Artoa, jer je na leto planirao da opet krene u novo pljačkanje Flandrije. 2. jula došlo je do sudara engleske vojske i francuskih snaga kojima je komandovao Luj u kome se Francuzi naterali engleske trupe u panično bekstvo.

Car Oton IV je početkom jula napustio Ahen a 12. jula je grupisao svoje snage kod Nivela, južno od Brisela oko 1500 vitezova i oko 12000 konjanika i pešaka, i krenuo ka jugozapadu, u pravcu Valansjena, iako nije više imao nikakvih vesti o evetualnom uspehu kod kralja Jovana I. 21. jula je stigao novac za vojnike iz Engleske.

Filip II Avgust je, nakon što je u međuvremenu okupio sve svoje vazale, do 23. jula prešao je sa vojskom koja je, zavisno od izvora, brojala između 7000 i 11000 - od čega je bilo između 1000 i 2000 vitezova i 2000 seržana na konjima, put od Perona do Duea u nameri da se pregrupiše. Filip II je sada preduzimao ofanzivnu akciju, manevrišući tako da zauzme što bolje zemljište za konjicu, na ravnicama istočno od Buvina i reke Mark.

25. jula francuske snage će se ulogoriti na Buvinu, a 26. jula. ući u Turne. Tog jutra, Oton IV i grofovi od Flandrije i Bulonja bili su oko pet kilometara južnije, u Mortanju, mestašcu gde se reka Skrapa uliva u Esko i nailazili su francuskim trupama iz pozadine. Oton IV je bio veoma iznenađen brzinom francuskih snaga jer je mislio da će francuskog kralja uhvatiti nespremnog - što je verovatno i namamilo cara u zamku. Iako je bio isključen iz Crkve - Oton IV je već bio izopšten - odlučio se da napadne francusku zaštitnicu.

Francuski kralj otkrivši gde mu se tačno nalaze neprijatelji saziva veće na kome prisustvuju njegovi rođaci, vojvode, grofovi i svaki od regionalnih predstavnika iznosi svoje mišljenje. Većina smatra da se po tako nezgodnom terenu i sa tako brojnim trupama iza sebe, ne treba udaljavati suviše daleko, nego da se ranom zorom treba povući na francusku stranu čime bi vojska oprezno prešla most i zaustavila se negde u pravcu Lila kako bi bolje osmotrio situaciju.

Odlučivši da primi bitku, Filip II je vratio na desnu obalu deo snaga koje su već prešle reku i postrojio se u zgusnutom frontu ka severoistoku. Za snage francuskog kralja je bilo veoma opasno da otpočinju bitku jer se reka nalazila u njihovoj neposrednoj pozadini i bilo ju je moguće preći samo preko mosta. Svoje trupe koje su brojale oko 15000 ljudi rasporedio je tako što je napred postavio pešadiju i gradsku miliciju, na krilima konjicu. Sam Filip II je zauzeo položaj iza svojih pešadinaca zajedno sa konjičkom rezervom i zlatnim carskim barjakom Karla Velikog - Oriflejmom rasporedivši ih u tri grupe. Širina fronta je iznosila oko 1500 metara. Oton IV je svoje snage rasporedio paralelno, takođe u tri grupe u istoj širini.

Obostrani borbeni poredak

I danas postoji dosta kontroverzi u proceni obostranih snaga koje su učestvovale u bici. Klasična francuska istorijografija često navodi da su koalicione trupe bile trostruko brojnije nego snage francuskog kralja. Francuski istoričar Filip Kontamin nije ovog mišljenja i smatra da na prvi pogled snage cara Otona IV nisu imale apsolutnu brojčanu nadmoć.

Nakon podrobnog ispitivanja drugih izvora, stručnjaci su pokušali da daju nekoliko svojih procena, no sve se one međusobno veoma razlikuju i nepouzdane su. Procena koja se čini najverodostojnijom utanovio ju je J. F. Verbrugen ~ Filip II je u bitku uveo najmanje 1500 vitezova, verovatno isto toliko običnih konjanika i 4000 do 6000 pešadinaca; a na suprotnoj strani, bilo je neznatno više pešadinaca. Najpreciznija svedočanstva, u kojima pre svih spadaju računovodsvena dokumenta, odnosno spiskovi zarobljenika - sačenjeni veoma brižljivo jer pominju novac - kao i spiskovi u kojima se navode garanti otkupnina, dopuštaju da se u čitavoj masi, po imenu i prezimenu, razlikuju se nešto manje od 300 osoba. A izuzev četiri imena, sva ostala odnose se na vitezove.

Prema navodima Vilijema od Bretona linija vojnika u liniji bila je 40000 koraka - oko 1500 metara. Međutim, ta dužina za toliki broj ljudi ostavlja veoma malo prostora za manevrisanje i borbu prsa o prsa.

Poznato je da je Filip II uputio poziv gradivima u severnoj Francuskoj da mu upute pomoćne kontingente. U slučaju opasnosti, svi sposobni pripadnici jedne komune bili bi mobilisani, a takođe su imali obavezu i da daju prilog kada se ratovalo u udaljenim krajevima. Naime, bili su dužni ili da isporuče izvestanbroj vojnika ili da umesto toga prilože određenu sumu novca kojom će se isplatiti oni koji su ih zamenili. Lista do danas sačuvanog registra kapetske administracije, ustavljenog 1204.1204. godine ima 39 komuna na kraljevskom dobru koje su bile od Artoa do Poatua i od Normandije do Sansa. 17 komuna je uputilo svoje gradske milicije u bitku - Noajon, Soason, Amijen, Bove, Aras, Mondidije, Montrej, Esdin, Korbi, Roaj, Kompjenj, Brijer, Serni, Krepi, Laone, Grandlen, Vali i još jedna čije ime nedsotaje.

• Aras je poslao 1000 ljudi
• rejon Abevila 2000
• Pariz je poslao 2000 ljudi od kojih se 1750 borilo u bici

Vojska kralja Filipa II imala je ukupno 7000 vojnika.

Kraljevska vojska je bila podeljena na tri dela:

• Desnim krilom, sastavljenim od vitezova iz Šampanje i Burgundije komandovao je vojvoda od Burgundije Ed, koji je pripadao dinastiji Kapeta ali nije bio blizak rođak kralja i njegovi poručnici ~ Goše od Šatijona grof od Sen-Pola (sestrić Roberta II od Drea i rođak Filipa II), grof Vilhelm od Sankira, Žan grof od Bomona kao i Matija od Monmoransija (čuja je supruga bila ćerka grofa od Soasona i sestričina Roberta od Drea), Adam II vikont od Melena i Žan od Nesla - sestrić grofa od Soasona i zet grofa od Sen-Pola. Negov položaj je veoma specifičan jer on gospodari i Brižom, tako da se vlastelinstvo prostiralo istovremeno i u Pikardiji i u Flandriji, ali je ostao odan francuskoj kruni. Jedan od vlastelina koj im je bio ravan a pripadao je mlađima bio je grof Anri od Bara koga su svi nazivali „mladićem“. On je tek nedavno nasledio oca i još se nije oženio.

Ispred desnog krila bili su raspoređeni naoružani ljudi i milicija iz parohija Burgundije, Šampanje i Pikardije predvođeni seržantima iz Soasona.

• Centrom je zapovedao kralj Filip II Avgust i prvi vitez - Gijom od Bara, Bartolomej od Ruaja, Žerard Skof, poznat kao „Žerard Krmača“, Gijom od Garlanda, Enguerand III de Kousi, Gotije od Nemur Mlađi Žan od Ruvreja. Tu si bila i dva Lotarinžanina koja su sledila primer grofa od Bara ~ Pjer Movuazen i Žirar la Truij. Svi imenovani su bili najstariji drugovi francuskog kralja, prijatelji sa kojima je provodio vreme u zabavi i piću. Svi su bili manje-više njegovih godina, imali su neko zaduženje u dvorcu ili van njega i međusobno su rodbinski povezani ~ i sa dinastijom Kapeta i grofovskim porodicama: Gijom od Garlanda je preko žene, nećak Roberta od Drea, zet Grofgrof Sen-Pola i tast grofa od Bomona. U ovoj grupi izuzetnom snagom isticao se Gijom od Bara koji je na francuskom dvoru obavljao dužnost dvorskog upravitelja. Bio je desna ruka Filipa II i već 30 godina ga je pratio ga u svim svojim pohodima.

Ispred kralja i njegovih vitezova bila je raspoređena pešadija iz gradova Il de Fransa i Normandije.

• Levo krilo je bilo sastavljeno od vitezova i pešadije koje je predvodio Robert II od Drea - brat od strica Filipa II i grof Vilijam od Pontioa. Glavninu levog krili činili je naoružani ljudi iz Bretona i milicija iz Drea, Peršea, Pontioa i Vimea.

Postoji izvestan broj vitzova koje srednjevekovni izvori pominju, od kojih neki, s obzirom da nose zastave, predvode sopstvene vojske, uglavnom poseduju vlastlinstva u Pikardiji. To su Toma od Sen-Valerija, Ig i Gotije od Fontena, Pjer Tristan i Ig i Žan iz Mareja. Neki pak, kao braća od Kondina, dolaze iz Soasona. Iz Normandije su prisutna samo dvojca Etjen od Lonšana i Gijom Mortmer, za koje se zna da su već dugi niz godina bili odani francuskom kralju. I ratoborni biskup Bovea, Filip od Drea - brat grofa od Drea - borio se ovde. Za njega je bitka bila prilika da izravana stare račune i stoga se borio buzdovanom da bi udovoljio crkvenim zakonima koji su sveštenicima zabranjivali prolivanje krvi. Pored njega u bici je učestvovao još jedan prelat - brat Geren, „izabrani“ iz Sanlija, za koga se, mada je već određen da bude biskup, danas pretpostvlja da još nije bio posvećen. To uvaženo mesto dobijalo se kao nagrada za veoma dugo služenje u kraljevskoj službi. Kao pripadnik reda Hospitalaca, pa je kao takav bio upućen u ratničku veštinu. On je od kada je bio izabran savetima i oružjem pomagao Filipa II, osam godina mlađem od sebe.

Iz krajeva južno od Laore nije bilo ni jednog viteza, nijednog običnog konjanika i nijednog pešadinca. Te zemlje su još uvek bile drugi svet. Kraljevska vojska na Buvinu bila je pre svega na vojska nekadašnje Franačke.

Most kod Buvina, jedini put za povlačenje preko močvara, čuvalo 150 seržanta koji su činili jedinu francusku rezervu.

Taj most je bio od izuzetne važnosti jer se jedino njime i putem koji se nastavljao - na istoku ka Turneu i Enou a i na jug ka Aras i Pikardiji mogla preći dolina reke Mark. Bio je to širok i otvoren usek između dve visoravni, ispunjen stajaćom vodom. Na tom prelazu, formiranom još u Preistorijsko doba, nalazilo se selo koje je pripadalo monasima Sent-Amana, nekoliko šumaraka i jedna kapela, a nešto dalje, na samoj ivici prelaza, uzdizao se manastir Sizuang, osnovan još u doba Karolinga. Preći most, sa strateštog stanovišta, značilo je podići iza sebe sigurnu branu, zaustaviti se, podići logor, okrepiti se i osmatrati. To je i učinio Filipa II 25. jula 1214. godine. Ispred mosta pak, na istočnoj strani, prostire se visoravan široka oko dva a dugačka oko deset kilomatara. Sa jedne strane je okružuju šume, a u središnjem delu je prekrivaju široke i plodne parcele plodne zemlje pod žitom, koje su seljani tog 27. jula, počeli da žanju i tako ga pretvorili u veoma dobar teren za juriš konjice. Samo nekoliko kilometara ka istoku, presecajući reku Šeldu, bila je granica koja je Francusku odvajala od Nemačkog carstva, a nešto dalje zapadnije počinjao je Artoa, zemlja koju je francuski kralj nasledio od prve žene. Mesto bitke se nalazilo tačno na mestu dodira flamanskih, carskih i kapetskih teritorija.

Car Oton IV takođe je podelio svoju armiju na tri dela:

• Levo krilo, pod komandom Feranda od Flandrije sa njegovim Flamanskim vitezovima - pod zapovedništvom Arnauda od Odenarda. Vojnici su bili iz Flandrije i Enoa.
• Centrom su komandovali car Oton IV i Teobald vojvoda od Lorena. Sa njima u centru su bili još Henri vojvoda od Brabanta, i Filip Kurtenej markiz od Namir; zajedno sa mnogim vojnicama iz Saksonije, vitezovima i pešadijom iz Brabanta i Nemačke. Ispred centra bila je postavljena nemačka pešadija duboko zbijena, koju su činili kopljanici postavljeni u kvadrat na svakom uglu, a drugu liniju je činila pešadinci iz Saksonije u rezervi. Oton IV je bio okružen sa 50 nemačkih vitezova.
• Desno krilo, pod komadom Renoa I de Damartina, grofa od Bulonja, činili su podjednako i pešadija iz Brabanta i engleski vitezovi u službi kod Vilijema „Dugi Mač“, grofa od Solsberija. Grof od Solsberija bio je vanbračni sin engleskog kralja Henrija II Plantageneta i samim tim polubrat Jovana bez Zemlje, najčuveniji borac u porodici.

Pored njih tu su bili još i Brabansoni grofa od Bulonja.

Na krajnjem desnom kraju, bili su postavljeni engleski strelci tako da su mogli da podržavaju sa boka i pešadiju iz Brabanta i plemiće iz Lorene.

Bitka

Bitka se zapravo odvijala u tri zasebna boja ~ u centru i na krilima.

Bitka je otpočela veoma konfuznom borbom konjice na francuskom desnom krilu, u kome su pojedini međusobni viteški bojevi i podvizi - koji su najbolje zabeleženi u hronikama - bolje došli do izražaja nego borba u masi. Najozbiljnija borba se razvila između dva centra. Pešadija iz nizozemskih zemalja, koja je tada smatrana najboljom u Evropi odbacila je francuske snage. Filipa II je predvodeći konjicu sastavljenu od plemića i vitezova nakon duge i iscrpljujuće borbe tokom koje je bio zbačen sa konja i jedva je izbegao smrt, počeo da potiskuje Flamance.

U međuvremenu na francuskom levu krilu trupe pod komandom Roberta od Drea su pred prvim naletom snaga predvođenih Vilijemom „Dugim Mačem“, grofom od Solzberija i Renoa I de Damartina, grofa od Bulonja bile prinuđene na povlačenje korak po korak ka buvinskom mostu. Vilijem „Dugi Mač“ je bio zbačen s konja i zarobljen od Filipa od Drea - brat grofa od Drea - poznatiji kao biskup Bovea a engleski vojnicu su se razbežali. Matija od Monmoransija zarobio je 12 neprijateljski barjaka. Uznak sećanja na ovaj događaja štit na grbu uključivao je 12 orlova ili 16 ukupno umesto četiri prethodno.

Na desnom krilu francuske trupe su uspele da potisnu flamansku konjicu, nateraju je na povlačenje i tada zarobe Feranda grofa od Flandrije, jednog od predvodnika koalicije protiv grofa od Flandrije Feranda protiv Filipa II.

U centru se razvila vrlo oštra borba prsa o prsa između snaga koje su predvodili lično francuski kralj i Car. Nemačke trupe su ovde upotrebile jednu dotle neviđenu vrstu oružja. To su bili veoma dugi i tanki noževi čije se sečivo zarivalo od vrha do samog balčaka i koji je istovremeno služio i kao koplje i kao mač.

Francuske snage su ovde uspele da nateraju Nemce da ustuknu i počnu da se povlače, a samom Caru su prišle toliko blizu da je Pjer Movuazen iz Lotaringije uspeo da uhvati uzde carevog konja u pokušaju da ga izvuče iz meteža i zarobi. No, ubrzo je shvatio da mu to zbog ogromne mase koja se tiskala oko njega neće uspeti te je ipak pustio uzde. Drugi francuski vitez koji se našao u blizini ga je udario u grudi ali ga zbog debljine oklopa nije uspeo probosti. U ponvnom pokušaju nožem je naleteo na glavu propetog Otonovog konja i kroz oko mu zario sečivo do mozga. Osetivši udarac, unezverini konj je počeo da se batrga, a zatim se okrenuo i pojurio nazad. Tako je i Car okrenuo leđa borbi i otišao. Samo što je malo odmakao, konj mu se srušio a i Car zajedno sa njim. Kada su mu njegove štitonoše dovele drugog konja, potpuno odmornog, čim ga je uzjahao nastavio je je da beži na sveopšte iznenađenje.

I pored bekstva Otona IV žestoke i ogorčene borbe u centru nisu prestajale jer ni jedna strana nije popuštala. Dok je Car bežao, njegovi najslavniji vitezovi, koji su mu tokom bitke činili telesnu gargu, se uopšte nisu predavali te se bitka opet rasplamsala. Snage kojima su zapovedali Bernar od Ostemala, vrlo čuven po svojim podvizima i grofovi Oto od Teklenburga i Konrad od Dortmunda nanosili su Francizima velike gubitke. No, na kraju, brojčano nadvladani, ipak su bili zarobljeni.

Bitka je bila definitvno odlučena kada su francuska krila počela na unutra da zatvaraju i odsecaju povlačenje snaga u centru carske vojske. Redovi carskih trupa su sve više počeli da se osipaju jer su vojvoda od Levena, vojvoda od Limburga i Hugo od Bova pobegli sa bojišta a sa njima veće i manje grupe ratnika.

Najžešću borbu do samog kraja vodio je grofa od Bulonja. S obzirom da juriši francuskih snaga na grofa nikako nisu prestajali, a on se držao veoma junački, primenio je tokom bitke jednu novu taktiku. Brabansona kojih je, zavisno od izvora, bilo između 400 i 700, su u toku bitke gusto zbijeni obrazovali dvostruki krug u obliku točka i u taj prostor se moglo ulaziti samo na jednom mestu. Tu bi se grof od Bulonja povlačio kada je bio zamoren borbom ili kada bi neprijatelj žešće navalio, i tu je mogućnost primenio nekoliko puta.

Brabansoni su bili elitna trupa tog vremena, nastavili su da se bore do kraja, čak i kada je carska vojska već bila u bekstvu. Kada ih je video, francuski kralj je na njih poslao Tomu od Sen-Valerija, veoma poštovanog i uzornog viteza koji je bio veoma učen za to doba. Toma je odlučio da u napad povede 50 vitezova i 2000 pešadinaca. Iako su bili iscrpljeni od celodnevnih borbi, hrabro su napali ove prestale ratnike Svetog rimskog carstva. Svi Brabansoni su bili posečeni a grof od Bulonja zarobljen. Pored njega bio je zarobljen i grofa od Flandrije Ferand. Obojca su bila utamničena. Sredljevekovne hronike tvrde da su snage Tome od Sen-Valerija imale samo jednog ranjenog borca.

Desno francusko krilo, koje su činili feudalni kontingenti iz Burgundije, Šampanje i Severoistoka, razbilo je na levom Otonovom krilu vitezove iz Flandrije i Enoa, kojima je komandovao grof Ferand.

Francuski kralj posle bitke nije želeo da njegovi ljudi, gone nemačke begunce, dalje od oko dva kilometra. Prvo zbog opasnosti od slabo poznatih prelaza, zatim zbog mraka koji samo što se nije spustio, ali i zbog straha da bi neki prinčeva ili bogatijih zarobljenika mogao pobeći vojnicima koji su ih čuvali. Naredio je da se oglase trube i rogovi i da se svi koji su još uvek jurili begunce vrate u logor.

Poraz Cara Otona IV bio je potpun. Kola na kojima se tokom bitke vijorio carski barjak bila su razbijena u paramparčad, zmaj polomljen i uništen, a pozlaćenom orlu bila su polomljena i očerupana krila i u takvom je stanju bio predat francuskom kralju.

Pored toga i još mnogo bitnije bilo je to što je zbog poraza je izgubio i skoro sve svoje pristalice u Nemačkoj. No, on će se ipak sve do svoje smrti 1218. godine držati svojih pretenzija na mesto Cara Svetog rimskog carstva.

Gubici Francuza bili su sasvim mali, a vojske nemačkog cara preko 170 poginulih vitezova i nekoliko hiljada pešaka, a 127 vitezova zarobljenih, među kojima pet grofova, 25 barona i stotine vitezova.

Zaključak i posledice bitke

Filip II Avgust se trijumfalno vratio u Pariz vodeći zarobljene plemiće u dugoj povorci, dok su ga njegovi zahavalni podanici uz put dočekivali kao pobedničkog kralja. Parisko građanstvo je trijmfalno dočekalo svog kralja. U znak zahvalnosti za pobedu Filip II je osnovao opatiju Naše Gospe od Pobede između Senlija i Mon-l-Evika.

Cara Oton IV se nakon bitke povukao u svoj zamak Harcburg, u Donjoj Saksoniji - u blizini današnjeg Bad Harcburga, u kome je, između ostalog i umro 1218. godine.

Reno I de Damartin, grofa od Bulonja bio je sproveden u izuzetno dobro čuvanu tamnicu u Peronu u bačen u lance. Prema rukopisu Gijoma Bretonca, lanac koji mu je spajao noge bio je toliko kratak da je jedva mogao da prevali i pola koraka, a za njega je po sredini bio pričvršćen drugi, dužine deset stopa i obmotan oko jednog ogromnog trupca koji su jedva mogla da pomere dva jaka čoveka kada je grof išao da obavi fiziološke potrebe. grof Ferand od Flandrija je bio sproveden u Pariz i smešten van gradskih zidina, u jednoj visokoj, masivnoj i nedavno podignutoj kuli koja se nazivala Luvr.

Ubrzo nakon bitke Filipom II je ponovo okupio vojsku i uputio se u Poatu, gde se tada nalazio Jovan bez Zemlje. Kada se sa vojskom približio dobro utvrđenom i dobro čuvanom zamku Luden stigao je glasnik od veoma uticajnog vikonta od Tuarsa i najviših plemića Akvitanije s molbom da eventualni sukob reše mirnim putem, našta je francuski kralj pristao.

Jovan bez Zemlje se tada nalazio na samo tridesetak kilomatara odatle bio je u veoma velikoj nedoumici šta da radi s obzirom da nije hteo da prihvati otvorenu borbu sa Filipom II a nije u blizini imao ni neku tako dobru tvrđavu. Na kraju je odlučio da mu pošalje pregovarače - među kojima je bio i papski legat u Engleskoj grof Čestera - da bi pokušali da izdejstvu ako ne mir, barem neku vrstu primirja. Oni su uspeli da sklope primirje na pet godine, ali uz obavezu da znatnom broju pešadinaca i konjanika kojima je francuski kralj raspolagao priključe još 2000 vitezova uz čiju bi pomoć Francuzi mogli veoma lako i brzo da osvoje Akvitaniju i zarobe engleskog kralja.

je uspeo da sa Filipom II pod veoma povoljnim uslovima shodno datim oklonostima.

Bitka kod Buvina je prema mišljenju Žana Favijera „jedna od bitka koja je i presudno i simbolički uticala na istoriju Francuske“, a za Filipa Kontamina je „ova bitka imala i značajne polsedice i veliki uticaj na dalju istoriju Francuske“.

Ovo je bila prva bitka u srednjem veku u kojoj je vrednost pešadije došla do punog izražaja. I pored toga ona je bila tipična feudalna bitka, koja se rešavala borbom vitezova. U njoj su učestvovali i vladaoci koji su pred sudar rasporedili svoje trupe a kasnije nisu imali nekog većeg uticaja na tok bitke.

Ovom velikom pobedom je na duže od jednog veka otklonjena na duže od jednog veka svaka opasnost da će Engleska povratiti Normadiju, Men ili Anžu. Poatu je ostao pogranična oblast. Tamošnji nemirni vlastelini u ratu su pristajali uz svakoga ko dođe u Poatu sa vosjkom, a u miru uz onog gospodara koji je najudaljeniji i najmanje zainteresovan za njihove poslove. Pod čvrstom upravom engleskog kralja ostale su jedino priobalne oblasti Akvitanija - Gaskonja i Gijena. Francuska kruna potvrdila svoju vrhovnu vlast na tzv. Angevinskim zemljama dinastije Plantagenet.

Osvajanje Normandija, Mena, Anžua i Turana bilo je izuzetno značajan korak u širenju francuske monarhiji. Sama Normandija je davala prihode koji su bili jednaki ukupnim prihodima sa kraljevskog domena pre ovih osvajanja. S obzirom na to da je polovina prihoda iz vremena pre priključenja novih zemalja dolazila od grofovije Artoa, koju je takođe stekao francuski monarh, kao nasleđe njegove prve žene od njenog strica grofa od Flandrije, može se reći da je Filip II učetvorosrtručio prihode francuske krune i time učinio monarhiju mnogo moćnijom od svih njegovih velikih vazala. Time su postavljeni snažni temelji jednoj snažnoj monarhiji koju će dalje izgrađivati naredne četiri generacije kraljeva iz kuće Kapeta.

Bici kod Buvina Engleska duguje Veliku povelju sloboda, Sveto rimsko carstvo nemačkog naroda veličanstveni i burni zalazak dinastije Hoenštaufen a Francuska učvršćenje centralne kraljevske vlasti u Francuskoj i ujedinjene njenih dugo podeljenih pokarjina u apsolutističku monarhiju.

Literatura:

• Vojna enciklopedija, Buvin
• Žorž Dibi, Buvinska bitka 27. jula 1214. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad 2008.
• Povijest Svijeta od početka do danas, II izdanje, Naprijed, Zagreb 1990.
• H. V. K. Dejvis, Srednjovekovna Evropa, priredili D. Nikolić i M. Maksimović, SKC i Zograf, Niš 1999.
• Sidni Peinter, Istorija srednjeg veka, Clio i Glas srpski, 1997.
• Oksfordska istorija srednjovekovne Evrope, priredio Džordž Holms, Clio i Glas srpski, 1998.
• Linč, Džozef H. (1999). Istorija srednjovekovne crkve. Beograd: Clio.