Vasilija Vukotić

Vasilija Vukotić (Čevo, 1897 — Beograd, 20. novembar 1977) bila je jedina ćerka i starije od dvoje dece serdara Janka Vukotića, učesnica oba Balkanska i Prvog svetskog rata do propasti crnogorske države i vojske, 1916. godine. Jedina je žena učesnik Mojkovačke bitke.

Vasilija Vukotić
Vasilija Vukotić
Lični podaci
Puno ime	Vasilija Vukotić (udata Martinović, kasnije Vrbica)
Nadimak	Lepa Gaguna
Datum rođenja	(1897-00-00)1897.
Mesto rođenja	Čevo, Knjaževina Crna Gora
Datum smrti	20. novembar 1977.(1977-11-20) (79/80 god.)
Mesto smrti	Beograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija
Vojna karijera
Služba	1912 – 1916.
Vojska	Vojska Kraljevine Crne Gore
Čin	ordonans serdar Janka Vukotića
Učešće u ratovima	Mojkovačka bitka
Kasniji rad	Predsednica Ženskog društva „Knjeginja Zorka"

Detinjstvo i mladost

Vasilija Vukotić rođena je 1897. godine na Čevu, u poznatoj porodici Vukotića. Njen otac Janko bio je u srodstvu sa kraljevskim domom Petrovića. Poreklo joj je omogućilo da se školuje na Ruskom institutu na Cetinju, koji je osnovala ruska carica Marija Fjodorovna Romanov. Zajedno sa još stotinak najboljih devojaka Crne Gore učila je na srpskom, ruskom i francuskom jeziku i spremala se za poziv nastavnika i vaspitača. Međutim, miran život i školovanje prekinuo je rat.

Učešće u Balkanskim ratovima

Kraljevina Crna Gora je 8. oktobra 1912. godine objavila rat Osmanlijskom carstvu, čime je započet Prvi balkanski rat. Vaspitana u duhu rodoljublja, tada petnaestogodišnja Vasilija, zajedno sa majkom Milicom, dobrovoljno se prijavila kao bolničarka na frontu. Od prvog dana rata, zajedno sa majkom je učestvovala u svim važnim bitkama.

Prvi svetski rat

Kada je izbio Prvi svetski rat Vasilijin 12 godina mlađi brat Vukašin još nije bio stasao za vojsku. Kako je Vasilija već imala određenog ratnog iskustva, otac je nju uzeo za ordonansa. Lepa Gaguna, lično je prenosila njegove zapovesti i naređenja podređenim jedinicama i komandantima. Kako je bila jedina žena, pritom serdarova kćer, među ratnicima je bila omiljena, posebno zbog odvažnosti, plemenitosti i hrabrosti. Zajedno sa njima učestvovala je u Mojkovačkoj bici, u kojoj su crnogorski vojnici branili odstupnicu srpskoj vojsci koja se povlačila ka severnoj Albaniji. Preživevši bitku, Vasilija je ostavila detaljno svedočenje o herojskim i potresnim momentima:

„ Da nije bilo onog krvavog Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu. Da crnogorski orlovi, oni mladi ljudi, koji u trenu prezreše smrt, svojim grudima ne zatvoriše mojkovačka vrata i tako ne dozvoliše neprijatelju da se javi Srpskoj vojsci u bok i pozadinu, možda bi sudbina Srpstva bila zauvek zapečaćena... ”

Zrele godine i starost

Pošto su, po kapitulaciji Crne Gore, svi njeni odvedeni u zatočeništvo, Vasilija se udala za doktora Nika Martinovića, koji je bio lekar u Nikšiću. Tu je, uz njegovu pomoć, sređivala svoje ratne beleške. Ali ni posle oslobođenja zemlje nisu prestale borbe između pristalica dinastije Petrovića i Karađorđevića. Bilo je dosta pobuna, a neki odmetnici su se godinama skrivali po šumama, ucenjujući i ubijajući mnoge viđenije građane. Jedan od njih, Dušan Roganović, noću ubio je 1926. godine, usred Nikšića, dr Nika Martinovića. Tako je kćer serdara Janka Vukotića ostala udovica. Kako se znalo ko je izvršio ovo ubistvo, obećana je nagrada onome ko ga uhvati. Udovica Vasilija ponudila je 50.000 dinara onome ko liši života ubicu njenog muža, a 100.000 dinara onome ko ga vlastima preda živog. Porodica serdara Janka Vukotića takođe je obećala nagradu od 30.000 dinara. Zanimljivo je da je uz državnu nagradu, znatnu sumu od 50.000 dinara ponudila i Muslimanska banka u Mostaru, jer je ubica dr Nika Martinovića počinio i neke zločine u Hercegovini. Ubica je likvidiran u jednoj zasedi 1927. godine.

Nekoliko godina kasnije Vasilija se udala za najbližeg saradnika svoga oca, generala Blaža Vrbicu. Živeli su neko vreme u Kragujevcu, gde je Vasilija bila predsednica Ženskog društva „Knjeginja Zorka". Vasilija je radila u mnogim društvima i pomagala humanitarne organizacije. Kasnije se sa mužem preselila u Beograd.

Posle smrti generala Vrbice, Vasilija je živela usamljeno i povučeno u svome stanu u Beogradu, u Ulici Majke Jevrosime 11. Iako je bila visoko obrazovana, sjajan poznavalac ruskog i francuskog jezika, Vasilija nije nigde radila. Umrla je 20. novembra 1977. godine u osamdeset prvoj godini života. Sahranjena je u porodičnoj grobnici Vukotića na Novom groblju u Beogradu. Za sobom nije ostavila direktne potomke. Njen brat, kapetan Vukašin Vukotić, bio je ađutant kralja Aleksandra Karađorđevića.

Iako nije bila na Solunskom frontu, hroničar Antonije Đurić uneo je njena kazivanja u knjigu „Žene solunci govore“ zbog značaja Mojkovačke bitke za srpsku vojsku.

Podsećanja

O ulozi žena u Velikom ratu govori i monodrama „Čelične ratnice - Žene dobrovoljci u Prvom svetskom ratu” koja je izvedena decembra 2014. godine u Istorijskom muzeju Srbije, u pratećem programu izložbe „Srbija 2014”. Ova monodrama prenosi svedočenja žena koje su kao ratnice, dobrovoljne bolničarke ili humanitarne radnice učestvovale u Velikom ratu. Među brojnim svedočenjima je i priča Vasilije Vukotić. Monodrama je realizovana u izvođenju, režiji i po tekstu Jelene Mile. Tekst je stvaran na osnovu originalnih zapisa, autentičnih izjava i odlomaka iz biografija konkretnih ratnica.

Jelena Mila takođe je oživela lik Vasilije Vukotić i u monodrami „Junak đevojka”, koja se u celosti može pogledati na Jutjubu.

Vidi još

• Heroine Prvog svetskog rata u Srbiji

Literatura

• Đurić, Antonije (1987). Žene-solunci govore. Beograd: Književne novine. ISBN 978-86-391-0042-1. 

Spoljašnje veze

• Đurić, Novica (05. 01. 2015). „Vasilija – heroj Mojkovačke bitke”. Politika. Pristupljeno 08. 08. 2016.