Velika armija

Velika armija (franc. Grande Armée, francuski izgovor: ​[ɡʀɑ̃d aʀme]), bila je armija kojom je komandovao Napoleon I Bonaparta tokom svojih ratova. Između 1805. i 1809, Velika armija je ostvarila niz istorijskih pobeda koje su od Prvog francuskog carstva načinile neprikosnovenu silu na evropskom kontinentu. Smatra se jednom od najmoćnijih vojnih jedinica ikada sastavljenih. Posle poraza tokom francuske invazije na Rusiju (1812) izuzetno je oslabljena i posle toga se nikada nije oporavila u smislu taktičke superiornosti nad ostalim evropskim armijama.

Velika armija
Postojanje	1805–1815.
Zemlja	Francuska
Veličina	685,000 pre francuske invazije na Rusiju (najveći broj)
Moto	Valeur et Discipline
Boje	Trobojka (Le Tricolore)
Marš	La Victoire est à nous (iz baletske opere La caravane du Caire)
Angažovanje	Treća koalicija Četvrta koalicija Rat pete koalicije Španski rat za nezavisnost francuska invazija na Rusiju Rat šeste koalicije Rat sedme koalicije
Komandanti
Vrhovni komandant	Napoleon I
Značajni komandanti	Žoašen Mira Luj Aleksandar Bertje Žan Batist Bernadot Žan Lan Luj Nikola Davu Mišel Nej Žan Batist Besier Andre Masena

Preimenovana je 1805. godine kada je sastavljena na francuskoj strani La Manša za potrebe Napoleonove predložene invazije na Britaniju. Kasnije ju je Napoleon koristio na istoku države da bi se odbranio od Austrije i Rusije, koje su bile deo Treće koalicije formirane protiv Francuske. Nakon toga, ime je korišćeno da označi primarnu francusku armiju uključenu u ratne pohode 1805. i 1807, kada je stekla prestiž, zatim 1809, 1812. i 1813–1814. U praksi, pak, termin "Velika armija" korišćen je da označi sve multinacionalne jedinice kojima je komandovao Napoleon u svojim pohodima sa početka devetnaestog veka.

Prvobitna Velika armija sastavljena je od šest korpusa pod komandom Napoleonovih maršala i generala. Kada je Napoleon otkrio da se ruske i austrijske vojske spremaju za invaziju Francuske kasne 1805. godine, Velika armija je brzo poslata preko Rajne u južnu Nemačku, što je dovelo do Napoleonovih uspeha kod Ulma, Austerlica i Jene.

Armija je rasla, kako je Napoleon širio svoju moć širom Evrope. Svoj najveći broj, milion ljudi, dostigla je na početku invazije na Rusiju, 1812 godine, od kojih je 680 000 učestvovalo u ratnoj kampanji. Svim kontingentima, osim poljskih trupa i jedne austrijske, upravljali su francuski generali. Ogromna multinacionalna armija je polako marširala na istok, a Rusi su se povukli. Posle osvajanja Smolenska i pobede u bici kod Borodina, Napoleon i deo Velike armije su stigli pred Moskvu, 14. septembra 1812. godine. Međutim, vojska je do tog trenutka već bila drastično smanjena zbog posledica rata, bolesti (najpre tifusa), dezerterstva i predugih linija komunikacije. Vojska je provela čitav mesec u Moskvi, ali je na kraju ipak bila prinuđena da se povuče na zapad. Patili su zbog hladnoće, gladi i bolesti, a pored toga su ih stalno napadali Kozaci i samim tim je Armija bila skoro potpuno uništena kao borbena jedinica. Uključujući i one koji su dezertirali ranije, ukupno je 120 000 ljudi preživelo i napustilo Rusiju (od početnih 680 000), od toga 50.000 Austrijanaca, Prusa i drugih Nemaca, 20.000 Poljaka i samo 35.000 Francuza. Po nekim procenama, ukupno je u pohodu na Rusiju umrlo ili poginulo 380 000 ljudi.

Napoleon je vodio novu armiju u Bitku naroda kod Lajpciga 1813, u odbranu Francuske 1814. i u bici kod Vaterloa 1815. godine, ali ta armija nikada više nije dostigla svoju moć koju je imala pre juna 1812. i odlaska u Rusiju.

Istorija

Napoleon dodeljuje Nacionalni orden Legije časti u Bulonjskom vojnom kampu, 16. avgusta 1804. godine

1804–1806.

Velika armija je prvobitno formirana kao L'Armée des côtes de l'Océan (Armija okeanskih obala) sa namenom invazije na Englesku iz Bulonja na moru 1803. godine. Nakon Napoleonovog krunisanja za cara Francuza 1804. godine i formiranja Treće koalicije protiv njega, Velika armija se premešta na istočne granice, 1805. godine. Krajem avgusta napuštaju poziciju u Bulonju i brzim maršom stižu do Ulma, gde opsedaju austrijskog generala Karla Maka i njegove trupe. Bitka kod Ulma završila se pobedom francuske vojske koja je izgubila 2 000 vojnika, naspram 60.000 austrijskih zarobljenika. Do novembra te godine, Napoleonova vojska je osvojila Beč. Uprkos tome, Austrija je odbila da kapitulira i zadržala je svoju vojsku na bojnom polju, iako se njihovi saveznici, Rusi, još uvek nisu uključili u akcije protiv Francuza. Rat se nastavio i u narodnom periodu sve do bitke kod Austerlica, 2. decembra 1805. godine, kada je poražena kombinovana rusko-austrijska vojska pod vođstvom ruskog cara Aleksandra I. Neverovatna pobeda francuske vojne sile dovela je do Požunskog mira, 26. decembra 1805. i raspada Svetog rimskog carstva sledeće, 1806. godine.

Alarmantan porast francuske moći u centralnoj Evropi je uznemiravao Prusku, koja je bila neutralna u dotadašnjim sukobima. Nakon mnogo diplomatskih polemisanja, Pruska je dobila obećanje ruske vojne pomoći i obezbedila formiranje Četvrte koalicije, 1806. godine. Velika armija je napredovala ka pruskim teritorijama čuvenim bataljonskim kvadratnim sistemom (bataillon-carré), u kome su trupe marširale u neposrednoj blizini, tako da su mogle izvesti različite formacije u odnosu na situaciju (avangard, zaštitnike ili bočne sile). U bitkama kod Jene i Auerštata, vođenim 14. oktobra 1806, pruska vojska je strašno poražena. Nakon legendarne potere, Francuzi su uspeli da zarobe oko 140.000 Prusa i ubiju i rane oko 25 000. Davuov Treći korpus, koji je odneo pobedu u ove dve bitke, dobio je čast da prvi umaršira u Berlin. Ponovo, Francuzi su uspeli da poraze protivnika pre nego što je pomoć uspela da stigne, ali ni ova pobeda nije donela konačan mir.

1807–1809.

Napoleon je sada usmerio svoju pažnju na Poljsku, gde su se preostale pruske vojne jedinice povezivale sa ruskim. Teška zimska kampanja nije proizvela ništa do zastoja, pogoršanog Bitkom kod Ejlaua od 7. i 8. februara 1807, gde su i Rusi i Francuzi imali velike gubitke uz malo dobitaka. Kampanja se nastavila na proleće i ovoga puta je ruska vojska, predvođena Leontijem Benigsenom, bila strašno poražena u bici kod Fridlanda, 14. juna 1807. godine. Ova pobeda Velike armije dovela je do mira u Tilzitu, jula iste godine, između Francuske i Rusije kojim su eliminisani svi Napoleonovi neprijatelji na kontinentu.

Napad francuskih kirasira na Fridland (1807) - slika Ernesta Mesonjea

Odbijanje Portugalije da se pridržava kontinentalne blokade dovelo je do kaznene francuske ekspedicije krajem 1807. godine. Ova kampanja dala je osnovu Španskom ratu za nezavisnost (1808—1814), koji je trajao šest godina i značajno umanjio resurse i radnu snagu Prvog francuskog carstva. Francuzi su pokušali da okupiraju Španiju 1808, ali je niz katastrofa naterao Napoleona da lično interveniše kasnije te godine. Velika armija od 125 000 ljudi zauzela je tvrđavu Burgos, očistila put do Madrida i u bici kod Somosiere naterala špansku vojsku na povlačenje. Nakon toga su ušli u sukob sa Murovim britanskim trupama i naterali ih na potpuno povlačenje sa Iberijskog poluostrva nakon herojske akcije u bici kod Korune, 16. januara 1809. Iako je kampanja bila uspešna, proći će još vremena pre nego što Francuzi potpuno okupiraju južnu Španiju.

U međuvremenu, osnažena Austrija se spremala za napad. Jastrebovi (zagovornici rata) na dvoru cara Franca II, nagovorili su ga da iskoristi prednost francuske zauzetosti u Španiji i da napadnu bez objave rata - što se i desilo u aprilu 1809, na potpuno iznenađenje Francuza. Ipak, bili su prespori u eksploataciji svoje prednosti i Napoleonov dolazak iz Pariza je stabilizovao situaciju. Austrijanci su poraženi u bici kod Ekmula, počeli da beže preko Dunava i izgubili tvrđavu Regenzburg. Uprkos tome, ostali su kohezivna, borbena sila, što je značilo potrebu za daljom kampanjom da bi se rešio sukob. Francuzi su zauzeli Beč i namerili se da pređu Dunav kod ostrva Lobau, jugoistočno od grada, ali su izgubili bitku kod Ašpern-Eslinga, što je ujedno i prvi poraz Velike armije. Drugi pokušaj da se pređe reka, u julu, pokazao se uspešniji i postavio temelje za dvodnevnu bitku kod Vagrama iz koje su Francuzi izašli kao pobednici. Austrijanci su pretrpeli gubitke od 40.000 žrtava, dok su Francuzi izgubili 37 000 ljudi. Ovaj poraz je demoralisao Austrijance toliko da su pristali na primirje, nedugo potom. To primirje je dalje dovelo do mira u Šenbrunu iz oktobra 1809. godine. Velika armija je tako privela kraju Petu koaliciju, a u isto vreme, zahvaljujući mirovnom sporazumu, od Austrijskog carstva dobila je tri miliona novih žitelja.

1810–1812.

Poznati grafik Šarla Jozefa Minarda koji pokazuje opadanje Velike armije pri njenom maršu na Moskvu (braon linija, sleva nadesno) i u povratku (crna linija, zdesna nalevo) pri čemu je veličina armije srazmerna širini linija. Temperature su prikazane na donjem grafiku pri povratnom putovanju (pomnožiti temperature na Reomirovoj skali sa 1¼ da bi se dobila temperatura u Celzijusima, npr. −30°R = −37.5°C).

Sa izuzetkom Španije, usledilo je trogodišnje primirje. Diplomatske tenzije sa Rusijom, ipak, postale su tako oštre da su dovele do rata 1812. godine. Napoleon je za tu priliku okupio najveću vojsku kojom je ikada upravljao. 25. juna 1812, pre invazije na Rusiju, objedinjene trupe sa ukupnom snagom od 685 000 ljudi bile su sastavljene od:

• 550.000 Francuza
• 95.000 Poljaka
• 35.000 Austrijanaca
• 30 000 Italijana
• 24.000 Bavaraca
• 20.000 Saksonaca
• 20.000 Prusa
• 17.000 Vestfalijanaca
• 15.000 Šveđana
• 10.000 Danaca i Norvežana
• 4 000 Portugalaca
• 3 500 Hrvata
• 2 000 Iraca

Nova Velika armija bila je nešto drugačija nego ranije; više od polovine snaga bilo je popunjeno nefrancuskim življem koje je dolazilo iz država u savezu sa Francuskom. Snažna sila je prešla Njemen 23. juna 1812. Napoleon se nadao da će brzim maršom uspeti da pozicionira svoje ljude između dve glavne ruske armije kojima su komandovali Berklaj de Toli i Pjotr Bagration. Ipak, kampanju karakterišu mnoge frustracije za francusku vojsku jer su Rusi čak tri puta da izbegnu Napoleonova klešta. Poslednja linija odbrane Moskve dovela je do velike bitke kod Borodina, 7. septembra 1812. Tu je Armija dobila krvavu, ali neodlučujuću i Pirovu pobedu. Sedam dana kasnije, Velika armija je ušla u Moskvu, međutim, grad je bio ispražnjen i u plamenu. Vojnici su bili primorani da se bore sa vatrom, a u isto vreme da love palikuće i brane gradske oblasti. Napoleon je sa svojom armijom proveo mesec dana u Moskvi, uzalud se nadajući da će car da odgovori na francusku mirovnu ponudu. Nakon što su ovi napori propali, Francuzi su počeli povlačenje 19. oktobra, u mnogo gorem stanju od onog u kom su došli u Rusiju. Mit o Ruskoj zimi koja je desetkovala Napoleonovu vojsku, samo je delimično tačan, s obzirom na činjenicu da je više od pola francuske vojske izgubljeno tokom leta. Francuze su u Rusiji uporno zamarale ruske trupe koje su navirale sa svih strana, pa je Nej čak izveo poznato razdvajanje zadnjih linija između svojih trupa i Rusa. Do trenutka kad su stigli do Berezine, Napoleon je imao oko 49.000 trupa i 40.000 zaostalih vojnika koji nisu bili od vojne pomoći. Rezultat bitke kod Berezina i monumentalni rad inženjera pod nadležnošću Žan Batista Eble su spasili ostatke Velike armije. Napoleon je ostavio svoje ljude da bi se dokopao Pariza i pozabavio novim vojnim i političkim pitanjima. Od 690 000 ljudi koji su činili inicijalnu invazionu silu, preživelo je samo 93 000.

bitka kod Hanaua (1813)

1813–1815.

Katastrofa u Rusiji je ohrabrila anti-francuske oseća širom Nemačke i Austrije. Nemačka je postala centar novih anti-francuskih kampanja Šeste koalicije. Uobičajeno genijalan, Napoleon je podigao novu armiju i otvorio sopstvenu kampanju nizom pobeda u bitkama kod Licena i Baucena, ali, zbog lošeg stanja u kom se nalazila francuska konjica posle Rusije, zajedno sa lošim procenama nekih podređenih maršala Napoleonove vojske, ti trijumfi nisu bili dovoljno odlučujući da konačno završe rat, već su samo osigurali primirje. Napoleon je želeo da iskoristi ovaj prekid u ratovanju da poveća kvantitet i kvalitet svoje vojske, ali se onda Austrija priključila koaliciji i Napoleonov strateški plan je propao. Rat se nastavio u avgustu značajnom francuskom pobedom u dvodnevnoj bici kod Drezdena. Koalicija je prihvatila Trahenberški plan koji je zahtevao izbegavanje direktnih sukoba sa Napoleonom i fokusiranje na podređene, plaćene dividende dok su Francuzi gubili kod Kacbaha, Kulma, Grosberena i Denevica. Rastući broj saveznika konačno je oborio Francuze u Lajpcigu u trodnevnoj Bici naroda u kojoj je Napoleon pretrpeo teške gubitke kada je most prerano uništen, što je ostavilo 30.000 francuskih vojnika sa suprotne strane reke Elster. Ipak, ova kampanja se završila pobedonosno za Francuze kada su uspeli da unište izolovani Bavarski odred koji je pokušavao da blokira njihovo povlačenje u Hanau.

Napoleon je Senatu krajem 1813. rekao: Veliko carstvo više ne postoji. Sada moramo braniti samu Francusku. Car je uspeo da okupi novu vojsku, ali je strateški bio u gotovo nemogućem položaju. Savezničke vojske su nadirale sa Pirineja, preko severne Italije i duž istočnih granica Francuske. Kampanja je krenula zloslutno, kada je Napoleon poražen kod La Rotiere, ali mu se samopouzdanje ubrzo vratilo. U Šestodnevnoj vojnoj, u februaru 1814, francuska vojska od 30.000 vojnika nanela je 20.000 žrtava rasutom odredu Gebharda Leberehta fon Blihera, a izgubila samo 2 000 svojih ljudi. Zatim su nastavili južno i pobedili Švarcenberga u bici kod Montroa. Te pobede, ipak, nisu mogle mnogo da poboljšaju situaciju u kojoj su se Francuzi nalazili, a porazi u bitkama kod Lana i Arsi-sur-Obe su rušili entuzijazam. U martu, Pariz je pao u ruke Šeste koalicije. Napoleon je želeo da nastavi borbu, ali su njegovi maršali to odbili, što je nateralo cara da abdicira, 6. aprila 1814.

Nakon povratka sa Elbe u februaru 1815, Napoleon se zanimao obnovom svog carstva. Prvi put od 1812, Armija Severa kojom je zapovedao za buduću kampanju, bila je profesionalna i kompetentna. Napoleon se nadao da će uhvatiti i poraziti savezničku vojsku Velingtona i Blihera u Belgiji pre nego što dođu Austrijanci i Rusi. Kampanja je počela 15. juna 1815. godine i isprva je bila uspešna, dovela je do pobede nad Pruskom kod Linija, 16. juna, ali, zbog loše komande i drugih problema, francuska vojska se susretala sa konstantnim nedaćama tokom vojne. Gruši je odložio napad na Pruse, što je omogućilo Bliheru da sakupi svoje ljude posle poraza kod Linija i pođe Velingtonu u ispomoć kod Vaterloa, što je dovelo do konačnog, potpunog poraza Napoleona i njegove voljene armije.

Organizacija štabova

Pre kraja osamnaestog veka, nije postojala organizaciona podrška za funkcije kao što su vojna obaveštajna služba, logistika, planiranje ili personal. Komandanti jedinica su se bavili tim funkcijama za svoju jedinicu uz neformalnu pomoć podređenih, koji obično nisu bili tome učeni ili im nisu bili dodeljivani konkretni zadaci.

Prva moderna upotreba generalnog štaba bila je za vreme Francuskih revolucionarnih ratova, kada je generalu Luju Aleksandru Bertjeu (kasnije prvom maršalu carstva) bio dodeljen položaj načelnika štaba francuske vojske u Italiji 1795. Bertje je bio u mogućnosti da postavi dobro organizovani tim za podršku štabu. Napoleon Bonaparta je preuzeo vojnu komandu sledeće godine i ubrzo mu se dopao Bertjeov sistem, te ga je inkorporirao u svoju glavnu komandu, premda je Napoleon koristio ovaj sistem ograničeno samo za svoju komandnu grupu.

Štab Velike armije je bio poznat i kao Carska glavna komanda i podeljen u dva velika sektora: Napoleonov vojni dom i Vojni generalštab. Treći departman zavisio je od Generala intendanta (Intendant Général), koji je zadužen za obezbeđivanje administrativnog osoblja vojske.

Napoleon hvata momenat odmora na ratnom polju bitke kod Vagrama dok njegovi ljudi rade oko njega

Napoleonov vojni dom

Carev vojni dom (Maison Militaire de l'Empereur) je bio Napoleonov lični vojni personal koji je uključivao i ađutante (aides-de-camp - ADC), oficire (do 1809), carev kabinet i sekretarijat, departman za prikupljanje informacija o protivnicima uz pomoć špijuna i topografa. Zajedno sa ovim, išao je i carev civilni kabinet koji je uključivao funkciju Velikog maršala palate i Velikog štitonošu - Grand Écuyer (magister equitum u Starom Rimu).

Ađutanti su bili caru odani, iskusni generali ili, ponekad, stariji oficiri koje je znao iz pohoda na Italiju i Egipat. Svi su bili poznati po hrabrosti i bili su eksperti u svojoj grani službe. Radili su pod direktnom carevom komandom, a ponekad su im dodeljivane privremene komande nad jedinicama ili formacijama ili su im poveravane diplomatske misije. Većinu vremena, međutim, zadaci su im obuhvatali detaljne inspekcijske obilaske i izviđanja na velike udaljenosti. Prenosili su naređenja od cara komandantima vojske skoro isključivo usmenim putem, radije nego pismeno. Postavljanje za carevog ađutanta bila je toliko uticajna pozicija da su oni smatrani Napoleonovim očima i ušima, te su i sami maršali često pratili njihove savete i poštovali ih zbog njihovih visokih pozicija.

Dana 29. aprila 1809, uredbom je uređena njihova služba. Svakog jutra u 7, dolazilo je do smene dežurnog ađutanta i njegovih ljudi i sledeći dežurni je trebalo da preda caru spisak imena ljudi u njegovoj službi za naredna 24 časa. On bi se sastojao od dva dodatna ađutanta u toku dana i jednog noćnog, jednog kraljevskog konjušara i (preko rotacionog sistema) pola od broja oficira, pomoćnih ađutanata (dva ili tri lična generalova ađutanta, koji takođe mogu biti pod direktnom carevom komandom) i paževa. Njihov broj se menjao vremenom, ali je samo 37 oficira postavljeno za carevog ađutanta, a u normalnim vremenima je njihov broj smanjivan na 12. Svaki od njih je nosio normalnu generalsku uniformu svog ranga, ali sa zlatnim akselbenderima (aiguilettes) koje predstavljaju njegovu funkciju ađutanta. Postavljanje za carevog ađutanta nije uvek trajalo koliko i careva vladavina; ađutant je mogao dobiti i drugu funkciju, kao što je terenska komanda ili guvernerstvo, i time bi bio skinut sa pozicije ađutanta dok mu se ta funkcija opet ne dodeli.

Redari (officiers d'ordonnance) se mogu smatrati mlađim ađutantima sa rangom vođe eskadrile, kapetana ili poručnika. I oni su ispunjavali posebne misije izviđanja i inspekcija, ali su prenosili i pismena naređenja. 1806. godine, kad su ove pozicije osmišljene, bile su deo Careve garde; 1809, došli su pod kontrolu Velikog štitonoše u Carevom civilnom domu, premda su zadržali svoje vojne statuse. Uredbe kojima se uređuje njihova služba izdate su 15, 19. i 24. septembra 1806. i, poslednja, 19. septembra 1809.

Vojni generalštab

Luj Aleksandar Bertje bio je Napoleonov načelnik generalštaba od 1796 do 1814, a posle smrti ga je zamenio Žan de Diu Sul, tokom Ratova sedme koalicije

Zajedno sa Vojnim domom, ali nezavisan u radu bio je Vojni generalštab ili Grand État-Major Général. Od najranijih saradnji Napoleona i Bertjea, organizacija Vojnog generalštaba se manje-više nije menjala i doživela je samo manje promene u kasnijim kampanjama carstva.

Vojni generalštab je obuhvatao kabinet načelnika generalštaba (Major-Général) sa četiri departmana: Pokreti, Sekretarijat, Računovodstvo i Obaveštajna služba (redovi borbe). Načelnik je takođe imao i lični Vojni štab koji je uključivao službenike generala i stožera. Konačno, tu su i tri pomoćnika načelnika.

Luj Aleksandar Bertje bio je Napoleonov načelnik generalštaba od 1796. do 1814, a nakon njegove smrti, tu poziciju je popunio Žan de Diu Sul, tokom Ratova sedme koalicije. Uloga načelnika generalštaba Velike armije postala je gotovo sinonim sa imenom maršala Bertjea koji je bio na toj poziciji tokom gotovo svih Napoleonovih ratovanja. Vojni generalštab bio je isključivo Bertjeov domen i car je poštovao ovo razgraničenje. Načelnikov personal je primao naređenja isključivo od Bertjea i čak se ni Napoleon nije mešao u njihove ogromne zadatke; nikada nije upadao Bertjeovom personalu kada je pisao ili prepisivao dobijena naređenja. Kako je car sam sebi bio oficir za operacije, može se reći da se Bertjeov posao sastojao od upijanja Napoleonovih strateških namera, prevođenja istih u pisana naređenja i prenošenja najbrže i najjasnije moguće. Takođe, primao je u carevo ime izveštaje maršala i komandnih generala i potpisivao ih u Napoleonovo ime po potrebi. Detaljni izveštaji o svemu što se dešavalo, bilo dobro ili loše, slati su Bertjeu koji je pravio selekciju najvažnijih i slao ih caru; ništa nije smelo biti sakrivano od Napoleona.

Da se ne bi smatralo da je ovo bio siguran kancelarijski posao današnjih oficira, Brosir, podređeni oficir, Bertjeov savremenik, šalje ovakav izveštaj o bici kod Marenga:

Glavni general, Bertje, izdavao je naređenja sa preciznošću savršenog ratnika, a kod Marenga je opravdao reputaciju koju je tako zasluženo stekao u Italiji i Egiptu pod Bonapartinim naređenjima. Njega je lično pogodio metak u ruku. Dvojica njegovih ađutanata, Dutalji i La Borde, ubili su svoje konje.

Organizacija trupa

Organizacija Velike armije tokom Rata treće koalicije

Jedan od najbitnijih faktora u uspesima Velike armije bio je nadmoćna i veoma fleksibilna organizacija. Bila je podeljena u nekoliko korpusa (obično između pet i sedam), od kojih je svaki imao između deset i pedeset hiljada vojnika (u proseku između dvadeset i trideset hiljada). Ovi armijski korpusi (Corps d'Armée) bili su samostalne, manje armije kombinovanog oružja, sadržanih od elemenata iz svih snaga i sistema podrške. Iako su bili sposobni da sprovode potpuno nezavisne operacije i da se u potpunosti odbrane do dolaska pojačanja, ovi korpusi su uglavnom radili u bliskom okruženju i bili udaljeni jedan od drugog dan marša. Korpusi bi se obično kretali različitim rutama na širokom frontu i bili su dovoljno mali da su mogli živeti od traganja za hranom, što im je omogućavalo da sa sobom nose manje količine zaliha. Kroz raspršivanje i korišćenje prinudnih marševa, Velika armija je često bila u prilici da iznenadi protivničku vojsku brzinom manevrisanja. Jednim korpusom, zavisno od njegove veličine i važnosti njegove misije, upravljao je maršal ili major (général de division).

Napoleon je imao veliko poverenje u komandante korpusa i obično im je dozvoljavao široku slobodu u akcijama, pod uslovom da ne iskaču iz linija njegovih strateških okvira i da rade zajedno da ih ostvare. Kada nisu uspevali da ispune njegova očekivanja, nije se libio da ih prekori ili čak skine sa funkcije, a neretko i da sam preuzme komandu nad korpusom. Korpusi su prvo formirani 1800. godine, kada je general Muro podelio Rajnsku armiju u četiri korpusa. Ovo su bila samo privremena grupisanja, međutim, a tek je 1804. Napoleon od njih načinio stalne jedinice. Ponekad je i od konjice formirao zasebne korpuse da bi mogli lakše i brže da se kreću i grupišu, a da ih ne usporava pešadijska ili topovska artiljerija.

Glavne taktičke jedinice korpusa bile su divizije koje su se obično sastojale od četiri do deset hiljada pešaka i od dve do četiri hiljade konjanika. One su, dalje, bile podeljene u dve ili tri brigade od po dva puka koja potpomažu artiljerijske brigade od tri ili četiri baterije od kojih svaka ima šest topova i dve haubice, što ukupno čini 24 do 32 topa. Divizije su takođe bile stalne administrativne i operacione jedinice, sposobne za samostalnu akciju, kojima zapoveda general divizije (général de division).

Oružane snage Velike armije

Carska garda

Francuska Carska garda (Garde Impériale) bila je elitna vojna sila svoga vremena, proizašla iz Upravne i konzularne garde (Garde du Directoire i Garde Consulaire). Bila je, doslovno, Velika armija u malom, sa pešadijom, konjicom i artiljerijom. Napoleon je želeo da ona bude primer koji će pratiti cela armija i sila koja će, s obzirom na to da se sa njim borila u više kampanja, biti potpuno odana. Premda je pešadija retko bila u masi, konjica Carske garde je često bivala ubačena u bitku da zada ubitačni udarac, a njena artiljerija korišćena da bi udarila neprijatelja pre samog napada.

Veličina garde kroz vreme

Godina	Broj vojnika
1800	3,000
1804	8,000
1805	12,000
1810	56,000
1812	112,000
1813	85,000 (većinom mladih gardista)
1815	28,000

Pešadija Carske garde

Postojala su tri odseka:

• Stara garda (Vieille Garde): Sadržala se od veterana koji su služili u tri do pet kampanja u Napoleonovoj vojsci; bila je najelitniji gardni puk Velike armije.
  • Grenadiers à Pied de la Garde Impériale (Grenadiri): Najstariji puk u Velikoj armiji. Tokom vojne na Poljsku, 1807, Grenadirima je Napoleon nadenuo nadimak gunđala (les grognards). Bili su najiskusniji i najhrabriji pešadinci Garde, od kojih su neki bili veterani koji su učestvovali u preko dvadeset vojni. Da bi neko postao deo ovog reda, bilo je potrebno da bude u Napoleonovoj vojsci najmanje deset godina, da je dobio odlikovanje za hrabrost, da bude pismen i viši od 178 cm. Trupe Stare garde bile su obično rezervisane za krucijalne momente na bojištu i puštani da deluju kao udar čekića po već uzdrmanom neprijatelju, prvi puk Grenadira bio je u jakoj akciji u bici kod Ejlaua. Do 1815, Stara garda grenadira brojala je četiri puka od kojih su poslednja dva dodata 1810. i 1815. Drugi, treći i četvrti puk su učestvovali u bici kod Linija. Dva dana nakon bitke, ovi su pukovi poraženi od Britanaca kada su nadirali u pokušaju da oslabe britanske linije odbrane kod Vaterloa. Dva bataljona prvog puka su formirala kvadrat i odbijala savezničke napade da bi omogućila opšte povlačenje. Nosili su tamnoplave plaštove sa crvenom postavom, naramenicama i belim reverima. Najupečatljivija odlika ovog dela garde bila je visoka, čupava kapa, ukrašena ugraviranom, zlatnom pločicom, crvenim perom i belim užetom.
  • Chasseurs à Pied de la Garde Impériale (Lovci): Drugi najstariji puk u Velikoj armiji. Prvi puk lovaca bio je sestrinska formacija sa prvim pukom grenadira, imali su isti kriterijum za primanje u službu, osim razlike u visini, gde su lovci primali muškarce visoke 172 cm ili više. Bili su u akciji u nekoliko krucijalnih bitaka. Nakon Napoleonovog povratka, 1815, takođe su prošireni na četiri puka, gde su drugi, treći i četvrti primili regrute sa četvorogodišnjim iskustvom. Ovi pukovi su, takođe, učestvovali u napadu Garde tokom finalnih momenata bitke kod Vaterloa. Drugi bataljon prvog puka se pridružio glavnom napadu Srednje garde, ali su odbijen, dok je drugi branio Carev vojni dom. Nosili su tamnoplave plaštove sa crvenom postavom, crvene naramenice sa zelenim resama i belim reverima. U kampanjama, nosili su i tamnoplave pantalone. Kao i grenadiri, najupečatljivija odlika bila je visoka, čupava kapa, ukrašena crvenim i zelenim perjem i belim užetom.
• Srednja garda (Moyenne Garde): Sastojala se od veterana koji su učestvovali u minimum tri pohoda.
  • Fusiliers-Chasseurs (Strelci-lovci): Formirani su 1806. kao puk u pešadiji srednje garde. Svi članovi Srednje garde bili su veterani iz dva do tri pohoda i bili su podoficiri u linijama pukova. Verovatno najbolji pešadinci cele Garde, najčešće su operisali sa sestrinskom formacijom strelaca-grenadira, kao deo Strelačke brigade. Viđali su opsežne akcije, potvrđujući svoju vrednost iznova i iznova, sve dok nisu bili rasformirani posle Napoleonove abdikacije 1814. Nisu ponovo bili formirani za bitku kod Vaterloa 1815. Nosili su tamnoplave plaštove, zelene naramenice sa crvenim resama, crvene postave i bele revere. Ispod ovoga su nosili beli opasač i plave ili braon pantalone. Visoka, cilindrična kapa koju su nosili bila je ukrašena belim užetom i visokim crvenim i zelenim perjem. Bili su naoružani Šarlevil musketom modela 1777, bajonetom i kratkom sabljom.
  • Fusiliers-Grenadiers (Strelci-grenadiri): Formirani su 1807. kao puk u pešadiji srednje garde. Bili su organizovani isto kao strelci-lovci, ali su bili malo veća formacija. Strelci-grenadiri su najčešće operisali sa sestrinskom formacijom strelaca-lovaca, kao deo Strelačke brigade. Takođe su bili rasformirani 1814. godine i nisu ponovo formirani 1815. Nosili su tamnoplave plaštove, crvene naramenice, crvene postave i bele revere. Ispod ovoga su nosili beli opasač i bele pantalone. Visoka, cilindrična kapa koju su nosili bila je ukrašena belim užetom i visokim crvenim perjem. Bili su naoružani Šarlevil musketom modela 1777, bajonetom i kratkom sabljom.
  • Marins de la Garde (Marinci garde): Ponekad prevođeni i kao Mornari garde, formirani su 1803. sa ciljem da budu ljudstvo na brodu koji je trebalo da preveze cara preko La Manša tokom planirane invazije na Englesku. Bataljon je formiran sa pet posada (équipages), društava u svemu, osim imenu. Posle otkazivanja invazije, Marinci su ostali deo Garde, popunjavajući ljudstvom bilo koji brod, barku i sl. kojim bi Napoleon putovao, a služili su i kao borbena jedinica. Nosili su mornarsko plave doloman jakne vezene zlatnim nitima, sa mornarsko plavim pantalonama u ugarskom stilu, takođe vezenim zlatnim nitima. Visoka, cilindrična kapa bila je obrubljena zlatom, sa crvenim, visokim perjem. Naoružani su kao pešadinci, sa Šarlevil musketom modela 1777 i bajonetom, a mnogi su imali i pištolje, manje nezgrapnim za njihove inženjerske zadatke.
• Mlada garda (Jeune Garde): Prvenstveno formirana od veterana sa najmanje jednom kampanjom iza njih, zajedno sa sjajnim mladim oficirima i najboljima iz redova godišnjih regruta. Kasnije su redovi popunjavani skoro u potpunosti od regruta i volontera.
  • Tirailleurs-Grenadiers (Strelci-grenadiri): Napoleon je 1808. naredio da se najinteligentniji i najjači regruti formiraju u prvi puk Mlade garde. Viši regruti su postali Strelci-grenadiri Mlade garde (preimenovani u Strelce 1810). Svi oficiri Strelaca-grenadira su povučeni iz Stare garde i mogli su nositi visoku, čupavu kapu. Podoficiri su povučeni iz Srednje garde. Ovo prebacivanje očvrslih veterana pomoglo je da se poveća moral i borilačke sposobnosti Strelaca-grenadira Mlade garde i sestrinske formacije Strelaca-lovaca Mlade garde. Grenadiri su nosili tamnoplave plaštove, crvene naramenice, tamnoplave postave i belim obložene revere. Visoka, cilindrična kapa imala je crvenu užad i dugo, crveno perje.
  • Tirailleurs-Chasseurs (Strelci-lovci): Niži regruti Mlade garde postali su Strelci-lovci Mlade garde (preimenovani u Voltižere 1810). Formacija je bila ista kao kod strelaca-grenadira, sa oficirima iz Stare i podoficirima iz Srednje garde. Nosili su tamnoplave plaštove sa crvenim postavama i tamnoplavim reverima obloženim belim. Visoka, cilindrična kapa imala je zeleno ili zeleno i crveno pero.

• 
  Grenadir 1812.
• 
  Stara garda 1813.
• 
  Strelac Mlade garde 1811.
• 
  Srednja garda, 1806-1814.

Konjica Carske garde

Godine 1804, Konjica Carske garde sastojala se od dva puka, Lovaca na konjima i Grenadira na konjima (Chasseurs à Cheval i Grenadiers à Cheval), zajedno sa malom jedinicom elitnih Žandarma i eskadronom Mameluka. Treći puk je dodat 1806, Puk Zmajeva Imperijalne garde (Regiment de Dragons de la Garde Impériale), kasnije poznatih kao Caričinih zmajeva (Dragons de l'Imperatice). Posle pohoda na Poljsku 1807, dodat je odred poljskih kopljanika (Regiment de Chevau-Légers de la Garde Impériale Polonais). Konačni dodatak je napravljen 1810. kada je dodat još jedan puk kopljanika od francuskih i holandskih regruta (2e Regiment de Chevau-Légers Lanciers de la Garde Impériale), poznat i kao Crveni kopljanici. Konjica Carske garde je bila uključena u brojnim bitkama i, sa nekoliko izuzetaka, pokazala se sjajna u akciji.

• Grenadiers à Cheval de la Garde Impériale (Grenadiri na konjima): Poznati kao Bogovi ili Džinovi, ove trupe su bile elitne u Napoleonovoj konjici i konjanički pandani Gunđalima. Nosili su visoke, čupave kape, tamnoplave kapute i kragne, bele revere i visoke čizme. Cela formacija je bila opremljena velikim crnim konjima. Regruti su morali biti viši od 176 cm, da su ispunili deset godina u službi i minimum četiri vojne i da su odlikovani za hrabrost. Grenadiri na konjima su se pokazali sjajni u borbi kod Austerlica, gde su pobedili Rusku konjičku gardu, ali je njihova najpoznatnija bitka bila kod Ejlaua. Nakon što su izdržali paljbu šezdeset ruskih topova istovremeno, potražili su zaklon. Njihov komandant, pukovnik Luj Lepik, naredio je trupama: Glave gore, gospodo, to su samo meci, ne izmet! Ubrzo potom su se pridružili Mirovom napadu na ruske linije. Zajedno sa poljskim kopljanicima, bili su jedina konjanička garda koja nikada nije poražena u borbi.

  

  Le Chasseur de la Garde, Teodor Žeriko, 1812.

• Chasseurs à cheval de la Garde Impériale (Lovci na konjima): Poznati kao Omiljena deca (aluzija na Razmažena derišta), bili su laka konjica garde, Napoleonova omiljena i jedna od najprepoznatljivijih jedinica Velike armije. 1796, tokom pohoda na Italiju, Napoleon je naredio formiranje jedinice telesne straže nakon što je jedva izbegao napad austrijske lake konjice kod Borgeta u toku ručka. Ova elitna jedinica sastojala se od 200 konjanika koji su bili preteča Lovaca na konjima. Njihova tesna povezanost sa carom jasno je data do znanja i time što je Napoleon često nosio uniformu pukovnika njihovog puka. U njihovoj kitnjastoj zelenoj, crvenoj i zlatnoj uniformi u husarskom stilu, bili su poznati po tome što su često iskorišćavali svoju poziciju carevih miljenika, pokazujući lošu disciplinu, pa čak i nepokornost u određenim situacijama. Prvi put su bili uključeni u bitku u bici kod Austerlica, gde su imali ulogu u pobedi nad ruskom konjicom. Tokom Rata za špansko nasleđe, bili su zaskočeni i pobeđenbi od strane britanske konjice kod Benavente 1808. Vratili su svoju reputaciju pokazivanjem izuzetne hrabrosti tokom bitke kod Vaterloa.
• Gendarmerie d'Elite (Elitna žandarmerija): Imali su nadimak Besmrtni jer su retko ulazili u bitke, ali su ipak imali vitalnu ulogu. Žandarmi su bili vojna policija Velike armije. Osim održavanja sigurnosti i mira blizu generalštaba, bili su i počasna garda visoko rangiranih gostiju, ispitivali su zarobljenike i štitili su carev lični prtljag. Žandarmi su nosili tamnoplave kapute sa crvenim reverima i visokim čizmama, a imali su i nešto nižu čupavu kapu nego što je bila ona u Grenadira na konjima. Nakon 1807, žandarmi su počeli da viđaju više bitaka, razlikujući se u čuvanju mosta na Dunavu kod Aspern-Eslinga 1809.
• Escadron de Mamelouks (Eskadron Mameluka): Strašni pustinjski ratnici čiju je vernost Bonaparta kupio tokom pohoda na Egipat. Sjedinjavali su izuzetno konjarstvo i mačevanje sa fanatičnom hrabrošću. Obično su romantičarski nazivani autentičnim sinovima pustinje ili lovcima na glave. Njihovi oficiri su bili Francuzi, a podoficiri i niži činovi ne samo Egipćani i Turci, već i Grci, Sirijci i Kiprani, a čak su i neki od njih bili Francuzi. U početku su bili polu-eskadron, povezan sa lovcima na konjima. Izdvojili su se u bici kod Austerlica, 1805, pobedivši sopstveni standard i dobivši unapređenje u pun eskadron. Ova jedinica je vremenom postala deo Stare garde i služila je caru sve do bitke kod Vaterloa. Još jedna Mamelučka družina je dodeljena Mladoj gardi 1813. Kao i njihovi prethodnici, dodati su lovcima i uz njih su služili sve do Rata sedme koalicije 1815. Do tog trenutka je personal postao skoro potpuno francuski. Njihove jedinstvene i šarene uniforme sastojale su se od zelenih (kasnije crvenih) čauka (kapa), belih turbana, širokih košulja, prsluka i crvenih šalvara sa žutim, crvenim ili zelenim čizmama. Od oružja su imali dugački, savijeni simitar, pištolje i bodež. Kape i oružje su na sebi imali polumesec i zvezdu, insignije od mesinga.
• Chevau-Légers-Lanciers de la Garde Impériale (Kopljanici na konjima):

  

  Crveni kopljanik

  • Prvi puk lake konjice (Poljski): Napoleon je 1807. odobrio podizanje gardijskog puka poljske lake konjice. Trebalo je da dobiju francuske instruktore i trening, ali pre njihovog prvog pokazivanja pred carem, redovi su im se toliko izmešali da je Bonaparta našalio kako Poljaci samo znaju kako da se svađaju i raspustio je sve instruktore na licu mesta. Međutim, zadržao je sve Poljake uz sebe i sledeće godine, kod Somosiere, imali su još jednu priliku da se dokažu, ovaj put na bojištu, umesto u paradi. Napoleon im je naredio da jurišaju na dobro utvrđene španske artiljerijske položaje. Naoružani samo sabljama i pištoljima, pregazili su četiri baterije, zarobili preko dvadeset topova i odlučno okrenuli stvar u svoju korist. Posle ovoga, Napoleon je, skoro legendarno, uzviknuo: Poljaci, vi ste vredni moje Stare garde i proglašavam vas svojom najhrabrijom konjicom! Tako unapređeni u Staru gardu, dobili su koplja i ostali kraj cara do Vaterloa - nikada poraženi od protivničke konjice. Razvili su neprijateljstvo sa Prvim ulanom sa Visle koje nije bilo zasnovano samo na takmičenju oko toga koja je jedinica bolja, već i na dubokim političkim razmimoilaženjima - kopljanici su bili fanatični bonapartisti, dok je većina, ako ne i svi iz ulana bili republikanci. Takve razlike, poitičke i druge, između jedinica, nisu bile neuobičajene. Od toga da ih Francuzi uče veštinama, došli su do toga da budu primer i učitelji Francuzima i drugim kopljaničkim odredima Velike armije.
  • Drugi puk lake konjice (Francusko-holandski): Formiran je 1810. od francuskog i holandskog kadra. Prozvani su Crvenim kopljanicima (Les Lanciers Rouges) zbog svojih uniformi. I oni su, takođe, propatili u Rusiji od strane Kozaka i zime, a većina ljudstva i skoro svi konji su stradali. Ovaj puk je obnovljen 1813. i postao je moćna jedinica sa prva četiri eskadrona veterana u Staroj gardi i novih regruta od šest mlađih eskadrona u Mladoj gardi. Izdvojili su se u brojnim angažmanima uključujući i Vaterlo.
  • Treći puk lake konjice (Poljski): Formiran je 1812. kao deo Mlade garde. Njegovi oficiri i podoficiri bili su veterani, ali redovi su popunjivani entuzijastima i neiskusnim studentima i sinovima poljskih i litvanskih zemljoposednika. Sa jako malo treninga, bili su bačeni u invaziju na Rusiju gde su bili okruženi i ceo puk izbrisan kod Slonima, a kasnije te godine i od Kozaka i husara.
  • Dragons de l'Impératice (Caričini zmajevi): Formirani 1806. kao Puk Zmajeva Imperijalne garde (Regiment de Dragons de la Garde Impériale), preimenovani su u čast carice Žozefine sledeće godine. U početku su kandidati morali imati bar šest (kasnije deset) godina u službi, da su učestvovali u minimum dve vojne sa odlikovanjima za hrabrost, da su pismeni i visoki bar 173 cm (malo niži od garde Grenadira na konjima). Ne više od dvanaest kandidata iz svakog od trideset regularnih pukova Zmajeva su imali pravo da se prijave za poziv (ova kvota je kasnije smanjena na deset). Volonteri iz drugih gardijskih pukova su takođe imali pravo na premeštaj. S obzirom na to da je ovo bio ceremonijalni puk u isto vreme kao i borbena jedinica i da su retko učestvovali u bitkama, položaj među Caričinim zmajevima bio je veoma tražen i poželjan. Kao što je slučaj i sa Crvenim kopljanicima, i Caričini zmajevi su imali eskadron i u Staroj i u Mladoj gardi i služili su caru do kraja.
  • Eclaireurs de la Garde Impériale (Izviđači Carske garde): Jedina prilika u koju su Izviđači imali da se dokažu bila je tokom Francuske kampanje 1814. i razrešeni su kada se Luj XVIII vratio na presto. Tokom strašnog povlačenja iz Moskve, Napoleon je bio inpresioniran veštinama mnogih pukova Kozaka. Koristio ih je kao model po kom je formirao novu konjičku brigadu, Izviđače, koji su oformljeni tokom reorganizacije Carske garde u decembru 1813. godine. Stvorena su tri puka od po hiljadu ljudi, a njihovi eskadroni priključeni postojećim pukovima:
    • Prvi puk: izviđači-grenadiri pod komandom pukovnika-majora Kloda Testo-Ferija (ranjenog i proizvedenog u Barona carstva od strane Napoleona lično na bojištu kod Kraone, 7. marta 1814)
    • Drugi puk: izviđači-zmajevi pod komandom pukovnika Hofmajerom
    • Treći puk: izviđači-kopljanici pod komandom Žana Kozietulskog

Pešadija

Iako pešadija možda nije bila najglamuroznija od jedinica Velike armije, ona je nosila najveći teret borbe i od njihovog učinka je zavisila pobeda. Bila je podeljena u dva velika tipa, linijsku i laku pešadiju (Infanterie de Ligne i Infanterie Légère).

Linijska pešadija

Linijska pešadija je činila vićinu Velike armije. Napoleon je 1803. ponovo uspostavio pojam puka, a revolucionarni termin demi-brigada (jer su bile dva po brigadi i nije aludiralo na rojaliste) korišćen je samo za provincijske trupe i depo jedinice. U vreme formiranja Velike armije, Francuska armija je imala 133 linijska puka, što je bilo jednako broju departmana Francuske. Do kraja postojanja se taj broj podigao na 156 linijska puka.

Linijski pukovi su bili različitih veličina tokom Napoleonovih ratova, ali je osnova linijske pešadije bio bataljon. Bataljon linijske pešadije u punoj snazi je imao oko 840 vojnika, ali je retko koja jedinica dostizala taj broj. Uobičajena jačina bataljona bila između 400 i 600 vojnika. Od 1800. do 1803, bataljon linijske pešadije je imao osam strelačkih odreda i jedan grenadirski; između 1804. i 1807, sedam strelačkih, jedan grenadirski i jedan voltižerski odred; a od 1808. do 1805. četiri strelačka, jedan grenadirski i jedan voltižerski odred. Prema propisu iz 1808, svaki odred i štab je bio ovakav:

Vod (compagnie/peloton)

Rang/pozicija		Broj
Srpski	Francuski
kapetan	capitaine	1
poručnik	lieutenant	1
potporučnik	sous-lieutenant	1
zastavnik	sergent-major	1
vodnik	sergent	4
kaplar-intendant	caporal-fourrier	1
desetar	caporal	8
vojnik	soldat	121
dobošar	tambour	2
Ukupno		140

Komandni štab (État-Major)

Rang/pozicija		Broj
Srpski	Francuski
pukovnik	colonel	1
major	major	1
zapovednik bataljona	chef de bataillon	4
major-ađutant	adjudant-major	5
blagajnik	quartier-maître trésorier	1
plaćeni službenik	officier payeur	1
nosač Francuskog carskog orla	porte-aigle	3
hirurg	chirurgien-major	1
hirurgov asistent	aide chirurgien	4
pod-asistent	sous aide	5
podoficir-ađutant	adjudant sous-officier	10
glavni bubnjar	mambour major	1
pomoćni bubnjar	caporal tambour	1
muzičar	musicien	8
radnici	maîtres ouvrier	4
Ukupno		50

Ukupno, trebalo je da u puku bude 3 970 ljudi (840 u svakom od četiri glavna bataljona i 560 u pomoćnom), zajedno sa 108 oficira i 3 862 drugih oficira nižeg ranga i vojnika.

Grenadiri linijske pešadije

Grenadir francuske linijske pešadije (levo) i voltižer (desno), oko 1808, Ipolit Belanže

Grenadiri su bili elita linijske pešadije i veteranske udarne trupe Napoleonove pešadije. Novooformljeni bataljoni nisu imali odred grenadira. Napoleon je naredio da, nakon dve vojne, nekoliko najjačih, najhrabrijih i najviših strelaca budu unapređeni u grenadire, tako da je svaki bataljon koji je video više od dve vojne imao i jedan odred grenadira.

Pravila su nalagala da regruti moraju biti najviši, zastrašujući vojnici puka i da svi moraju imati brkove. Uz to, nosili su šubare (bonnet à poil), kao i naramenice na kaputima. Posle 1807, pravila su određivala da šubare zamene čakom (visokom, cilindričnom kapom) oivičenom crvenim i sa crvenim perjem, međutim, mnogi su ipak zadržali šubare. Uz uobičajeni Šarlevil model 1777 i bajonet, nosili su i kratku sablju koja je trebalo da bude korišćena u borbi prsa u prsa, ali je najčešće služila za sečenje drveta za logorske vatre.

Odred grenadira je obično stajao na desnoj strani formacije, najpočasnijem mestu još od vremena hoplitskog ratovanja kada je desni bok imao manju zaštitu od linije štita svoje formacije. Tokom vojne, odredi grenadira su bili povezani u grenadirski bataljon, puk ili brigadu. Ove formacije su onda korišćene kao udarne trupe ili prethodnice veće formacije.

Voltižeri linijske pešadije

Voltižeri (u bukvalnom prevodu skakači) bili su elitna jedinica lake pešadije linijskih pukova. Napoleon je 1805. naredio da se najsitniji i najokretniji muškarci linijskog bataljona izaberu u voltižerski odred. Ove trupe su bile odmah ispod grenadira u bataljonskoj hijerarhiji. Ime im dolazi od njihove prvobitne misije, a to je da skaču na konje prijateljske konjice da bi se brže kretali, ali je ta ideja bila nepraktična, nekad čak i nemoguća. Uprkos dome, voltižeri su ispunjavali dragocene zadatke čarkanja i izviđanja za svaki bataljon, kao i obezbeđivanja redovne komponente lake pešadije svakog puka. Na voltižerskom treningu, najviše je rađeno na veštini dobrog gađanja i brzim pokretima.

Voltižeri su imali velika, žuto-zelena ili žuto-crvena pera na svojim šeširima. Posle 1807, kape su im bile žuto oivičene, sa sličnim perjem. Nosili su i žute naramenice sa zelenom postavom i žute kragne na kaputima.

U prvobitnoj zamisli, trebalo je da budu naoružani kratkim dragunskim musketama, ali su u praksi nosili Šarlevil 1777 i bajonet. Kao i grenadiri, za borbu prsa u prsa su bili opremljeni kratkim sabljama koje su retko koristili. Da bi napravili formaciju, bili su odvajani i grupisani u pukove ili brigade. Posle 1808. voltižerski odredi su bili na levoj strani vojne formacije u sukobu. Ovo je, po tradiciji, drugo najpočasnije mesto u borbenoj liniji.

Fusilieri (Strelci)

Strelci su činili većinu bataljona linijske pešadije i mogu se smatrati tipičnim primerom pešadinaca Velike armije. Bili su opremljeni glatkom cevi, kuburom, musketom Šarlevil modela 1777 i bajonetom. Trening strelaca se sastojao u vežbanju brzog marša i izdržljivosti, zajedno sa pojedinačno ciljanom vatrom izbliza i u slučaju bliske borbe. Ovo ih je razlikovalo od treninga koji su dobijale većine drugih evropskih vojski, a koje su bile fokusirane na kretanje u krutim formacijama i vežbanje naizmenične vatre. Mnoge od ranih Napoleonovih pobeda bile su posledica sposobnosti francuske armije da pokrije velike daljine velikom brzinom, a to je zahvaljujući treningu koji je dobijala pešadija. Od 1803, svaki bataljon je imao osam strelačkih odreda, a svaki odred oko 120 strelaca.

Jedan od strelačkih odreda je 1805. reformisan u voltižerski odred, a 1808. je Napoleon reorganizovao pešadijski bataljon iz devet u osam vodova. Novi vodovi su bili veći, brojali su 140 ljudi. Četiri voda bili su strelci, jedan grenadiri i jedan voltižeri.

Do 1807, strelci su nosili tzv. Napoleonove kape - bikorne, a onda su ih zamenili visokim, cilindričnim kapama. Uniforma strelaca sastojala se u belim pantalonama, belom ogrtaču i tamnoplavom kaputu (do 1812. dugi, a zatim kratki) sa belim reverima, crvenim kragnama i manžetnama. Svaki strelac je nosio šareni pom-pom na kapi, a boja je zavisila od odreda kom je vojnik pripadao, kako su uniforme dostigle svoj vrhunac u ovom periodu. Posle reorganizacije iz 1808, prvi odred je dobio tamnozelene pom-pomove, drugi neboplavne, treći narandžaste, a četvrti ljubičaste.

Laka pešadija

Iako nije bila brojna kao linijska pešadija, Infanterie Légère (laka pešadija) je igrala važnu ulogu. Pukova lake pešadije nikad nije bilo više od 36 (uporediti sa 133 puka linijske), a i mogli su da izvode sve iste manevre. Jedina razlika između ove dve postaje bila je u treningu i visokom bojnom duhu, tj. esprit de corps.

Trening za jedinice lake pešadije naglašavao je sposobnosti streljaštva i brzog pokreta, a kao rezultat, prosečan laki pešadinac je bio u stanju da puca daleko preciznije i da se kreće mnogo brže nego njegov kolega iz linijske pešadije. Pukovi lake pešadije češće su bili u akciji i korišćeni su da sakriju velike manevre. Prirodno, pošto su bili češće korišćeni u borbi od linijske pešadije, imali su veći bojni duh i bili su poznati po kitnjastim uniformama i stavu. Takođe, zahtevano je da trupe lake pešadije budu niže od linijskih, što im je pomoglo da se brže kreću kroz šume i sakrivaju iza prepreka prilikom čarki. Formacija bataljona lake pešadije bila je ista kao kod bataljona linijske pešadije, ali su drugačiji tipovi trupa zamenjivali grenadire, strelce i voltižere.

linijski grenadir oko 1812.

Karabinjeri (Carabiniers-à-Pied)

Karabinjeri su za laku pešadiju bili isto što i grenadiri za linijsku. Nakon dve vojne, najviši i najhrabriji lovci bili su izabrani da se pridruže odredu karabinjera. Bili su elitne udarne trupe bataljona. Kao i grenadiri, i karabinjeri su morali nositi brkove. Bili su naoružani Šarlevil modelom 1777, bajonetom i kratkom sabljom. Uniforma im se sastojala od visoke šubare (zamenjena niskom, cilindričnom kapom sa crvenim obodom i crvenim perom 1807). Nosili su iste uniforme kao lovci, ali sa crvenim naramenicama. Odredi karabinjera mogli su da se odvoje i formiraju veću karabinjersku formaciju za napade i druge operacije koje su zahtevale jurišne trupe.

Lako naoružani voltižeri

Voltižeri su izvodili potpuno iste misije sa bataljonima lake pešadije kao što su radili i sa linijskom, osim što su bili okretniji i bolji strelci. Lako naoružani voltižeri su bili obučeni kao lovci, ali sa žutim i zelenim naramenicama, a pre 1806, gardijsku kapu je zamenila visoka, cilindrična kapa. Gardijska kapa je imala veliko žuto-crveno pero i zelene vrpce. Posle 1807, gardijska kapa je zamenjena visokom, cilindričnom kapom sa velikim, žutim perom i žutom postavom. Kao što je slučaj sa linijskim voltižerima, lako naoružani voltižeri su mogli biti odvojeni da formiraju veće formacije po potrebi.

Lovci (Chasseurs)

Lovci su bili za laku pešadiju isto što i strelci za linijsku i činili su većinu formacije. Bili su naoružani musketom Šarlevil modela 1777 i bajonetom, a imali su i kratku sablju za borbu prsa u prsa. Kao što je bilo uobičajeno u Napoleonovoj armiji, kratka sablja je korišćena za sečenje drveta za vatru.

Od 1803, svaki bataljon uključuje osam lovačkih odreda. Svaki odred je brojao oko 120 vojnika. Napoleon je 1808. reorganizovao pešadijski bataljon i od devet napravio šest odreda, tako da je svaki postao veći i brojao 140 ljudi. Četiri su bila lovačka odreda.

Lovci su imali daleko kitnjastije uniforme od svojih kolega strelaca. Sve do 1806, nosili su cilindričan čako ukrašen belim vrpcama sa velikim, tamnozelenim perom. Uniforma im je bila tamnije plava od onih koje su nosili linijski pukovi, da bi im bilo lakše da se kamufliraju i učestvuju u čarkama. Kaput je bio sličan kao onaj u linijskim trupama, ali su reveri i manžetne takođe bili tamnoplavi sa tamnozelenim i crvenim naramenicama. Pantalone su im takođe bile tamnoplave, a čizme su bile visoke, po ugledu na husarske. Posle 1807, cilindrični čako je zamenjen standardnim, ali je i dalje imao bele vrpce kao ukrase. Kao i linijski strelci, i lovci su se razlikovali raznobojnim pom-pomovima, ali su boje varirale od puka do puka.

Konjica

Prema dekretu samog cara, konjica je obično sačinjavala između petine i šestine Velike armije. Konjičke pukove od 800 do 1200 ljudi su činili tri ili četiri eskadrona od po dva odreda svaki, plus prateći elementi. U pukovima lake konjice i draguna, prvi odred svakog prvog eskadrona u puku bi bio označen kao elitni, sa najboljim ljudima i konjima. Konjica je najviše stradala početkom revolucije kada su stradali i sve iskusne aristokrate u funkcijama oficira i podoficira koji su i dalje bili verni kruni Starog režima. Posledice su bile da je kvalitet francuske vojske drastično opao. Napoleon je obnovio granu i pretvorio je u najbolju na svetu. Sve do 1812. bila je neporažena u velikim angažovanjima iznad nivoa pukova. Postojala su dva osnovna tipa konjice za različite svrhe, teška i laka.

rekonstrukcija bitke kod Vaterloa sa primerom konjice Velike armije

Teška konjica

Karabinjeri na konjima (Carabiniers-à-Cheval)

Elita među svom francuskom konjicom linijskih formacija, dva puka karabinjera na konjima imala su vrlo sličan izgled kao i grenadiri na konjima Carske garde; šubare, dugi, plavi plaštovi itd. i jahali su isključivo velike, crne konje pre 1813. Korišćeni su na identičan način kao i kirasiri, ali, s obzirom na to da su isprva bili nenaoružani, bili su manje pogodni za blisku borbu, za razliku od njihove naoružane braće. Trebalo bi naglasiti da, iako su bili nenaoružani, teška konjica je bila norma u Evropi za vreme Napoleonovih ratova, a Francuzi su bili prvi koji su ponovo uveli oklop. 1809, zgroženi njihovim kaljanjem od strane austrijskih ulana, Napoleon je naredio da im se dodeli pun oklop. Karabinjeri su odbili da kopiraju manje elitne kirasire, te su dobili poseban oklop, sa šlemovima i oklopom optočenim bronzom, radi vizuelnog efekta. Međutim, ovo ih nije sprečilo da ih pobede ruski kirasiri kod Borodina 1812. i da se uspaniče pred mađarskim Husarima kod Lajpciga sledeće godine.

Kirasiri (Cuirassiers)

Teška konjica je bila opremljena i naoružana skoro kao vitezovi, sa teškom kirasom (grudnim oklopom), šlemovima od mesinga i gvožđa, pravim, dugim sabljama, pištoljima i, kasnije, karabinima. Kao i vitezovi, služili su kao udarne trupe konjice. Zbog težine oklopa i oružja i jahač i konj su morali biti jaki i snažni i mogli su stoga da primene veliku silu pri jurišu. Iako grudni oklop nije bio imun na paljbu iz muskete, mogao je da odbije dalekometne pucnje i pružao je određenu zaštitu pri pucnjevima iz pištolja, a mogao je da zaštiti onog koji ga nosi i od rikošeta. Najvažnije, u vremenu u kom je konjica korišćena u velikom broju, grudni oklopi su štitili od mačeva i kopalja protivničke vojske. Napoleon je obično kombinovao sve svoje kirasire i karabinjere u konjičku rezervu, da se mogu uključiti u bitku u ključnom trenutku. Tako su bili izuzetno potentna sila na bojištu koja je na protivnika delovala impresivno i zadivljujuće. Britanci su, greškom, mislili da su kirasiri Napoleonova lična garda, a kasnije su prihvatili njihove karakteristične šlemove i grudne oklope za njihovu Dvorsku konjicu. U početku je postojalo 25 kirasirskih pukova, a Napoleon ih je kasnije smanjio na 12, pa opet povećao za tri. Na početku njegove vladavine, većina kirasirskih pukova je bila u velikom manjku snaga, tako da je Napoleon naredio da se najbolji ljudi i konji premeste u prvih 12 pukova, a ostali da se prebace u dragune. Takođe, ponovo je uveo praksu nošenja punog telesnog oklopa koji je do 18. veka skoro potpuno nestao u Evropi.

draguni sa pruskom zastavom kod Jene

Draguni (Dragons)

Srednje teška glavna potpora francuske konjice, iako se smatra za tešku, korišćena je za bitke, čarke i izviđanja. Bili su izuzetno raznovrsni, naoružani, ne samo tradicionalnim sabljama (najfinijim, sa tri oštrice, napravljenim od čelika iz Toleda), već i musketama i bajonetima (koje su držali u sedlima kad su jahali), što im je omogućilo da se bore na nogama kao pešadija ili na konju. Deo cene za ovu raznovrsnost bila je ta što njihova jahačka i mačevalačka veština nije uvek bila jednako dobra kao kod drugih konjičkih trupa, što je od njih često činilo predmete ruganja i ismejavanja. Nalaženje dovoljno pravih konja za ove povremene konjanike, takođe je bio izazov. Nekim pešadijskim oficirima je bilo naređivano da ostave svoje konje radi draguna, što je stvaralo kod njih osećaj ozlojeđenosti. Bilo je 25, kasnije 30, dragunskih pukova, ali je 1815, za Rat sedme koalicije, na vreme moglo biti podignuto i osedlano samo 15.

Laka konjica

Husari (Hussards)

Ova brza, laka konjica bila je oči, uši i ego Napoleonove armije. Smatrali su sebe najboljim konjanicima i mačevaocima (beau sabreurs) cele Velike armije. Ovo mišljenje nije potpuno bez pokrića, a njihove kitnjaste uniforme su samo oslikavale njihov elan. Taktički, korišćeni su za izviđanje, čarke, proveravanje vojske i obaveštavanje komandanata o kretnjama protivnika, uskraćivanje tih informacija neprijatelju i gonjenja protivničkih trupa. Bili su naoružani samo krivim sabljama i pištoljima. Pratila ih je reputacija nesmotrene hrabrosti do tačke gotovo suicidnosti. Njihov najpoznatiji komandant, Antoan Lasal, govorio je da je Husar koji doživi tridesetu veoma srećan i zaista stari gardista. Lasal je ubijen u trideset četvrtoj godini, u bici kod Vagrama. Postojalo je deset pukova 1804, jedanaesti je dodat 1810, a još dva 1813.

Lovci na konjima (Chasseurs-à-Cheval)

Ova laka konjica bila je identična Husarima po oružju i ulozi. Za razliku od lovaca Carske garde i onih u pešadiji, lovci na konjima smatrani su manje prestižnim i elitnim trupama. Njihove uniforme su, takođe, bile manje šarene, sastojale su se od čaka poput onih kod pešadije (za razliku od čupave, gardijske kape koju su nosili neki francuski husari), zelenih kaputa, zelenih, kratkih pantalona i kratkih čizama. Uprkos svemu, bili su najbrojniji od lake konjice, sa 31 pukom 1811, 6 od kojih su bili Švajcarci, Italijani, Nemci i Flamanci.

Kopljanici (Lanciers)

Konjanici Napoleonove armije kojih su se najviše plašili bili su poljski kopljanici ulani sa Visle. Španci su ih nazivali Los Diablos Polacos (Đavolji Poljaci). Ova srednja i laka konjica je bila gotovo jednako brza kao Husari, imala moć šoka jednak kirasirima i gotovo je bila jednako raznovrsna kao draguni. Bili su naoružani, kako im samo ime kaže, kopljima, ali i sabljama i pištoljima. Francuski ministri rata su u početku insistirali da se svi kopljanici naoružaju jednako, ali se u praksi pokazalo daleko praktičniji poljski način naoružavanja samo prve linije kopljima, dok druga linija nosi karabine. Kopljanici su bili najbolja konjica za juriš na kvadratnu formaciju pešadije, jer su njihova koplja bila duža od protivničkih bajoneta, a i uspešno su lovili i protivnika na određenim rutama. Njihova sposobnost čišćenja i dokrajčivanja ranjenika bez silaženja sa konja bila je horor za neprijatelje. Bili su ubojiti protiv drugih vrsta konjica, takođe, kao na primeru Ser Vilijama Ponsonbija i njegove konjice kod Vaterloa. Ako se isključe oni u gardi, postojalo je devet kopljaničkih pukova. Posle ratova, Britanci su bili toliko inpresionirani Napoleonovim kopljanicima, da su stvorili sopstvene kopljaničke pukove.

• 
  karabinjer na konju
• 
  dragun 21. puka
• 
  četvrti francuski husarski puk u bici kod Fridlanda
• 
  kopljanik puka vislanskih Ulana

Artiljerija

Car je bio artiljerijski oficir i navodno je rekao Bog se bori na strani onih sa najboljom artiljerijom. Kao što je i bilo očekivano, francuski topovi su bili kičmeni stub Velike armije, posedujući najveću vatrenu moć od sve tri oružane snage (pešadije, konjice i artiljerije) i mogućnost da nanesu najveću štetu i odnesu najveći broj žrtava u najkraćem mogućem roku. Francuski topovi su obično korišćeni u velikim baterijama da ublaže protivničku formaciju pre nego što je preuzme pešadija ili konjica. Vrhunska obuka za korišćenje topova omogućila je Napoleonu da premešta oružje velikom brzinom kako bi ojačao slabiju odbrambenu poziciju ili udario u potencijalni rascep u neprijateljskim linijama. Pored vrhunskog treninga, Napoleonovi topovi su doživeli nebrojano tehničkih poboljšanja od strane Žan-Batista de Gribovala, koji ih je napravio lakšim i bržim, a takođe je i ojačao kola i uveo standardizovane kalibre. Sve u svemu, francuski topovi ispaljivali đulad teška 2, 4 ili 6 kilograma i imala haubice kalibra 150 mm, a manji kalibri su postepeno zamenjivani đuladima od 3 kilograma. Francuski topovi su imali mesingane cevi, a njihove kočije, točkovi i šipke bili su obojeni u maslinast zeleno. Odlična organizacija je potpuno integrisala artiljeriju među pešadijske i konjaničke jedinice koje je podržavala, a takođe im je dozvoljavala da operišu potpuno nezavisno u slučaju nužde. Postojale su dve osnovne vrste artiljerije, pešadijska i konjička artiljerija (Artillerie à pied i Artillerie à cheval).

Pešadijska artiljerija (Artillerie à pied)

Kao što samo ime govori, ovi artiljerci su marširali pored svojih topova koje su, podrazumeva se, vukli konji kad su bili oporeni (nisu bili u upotrebi). Tako da su se kretali brzinom pešadije ili sporije. 1805. godine, bilo je 8, a kasnije 10 pukova pešadijske artiljerije u Velikoj armiji, plus još dva u Carevoj gardi, ali, za razliku od pešadijskih i konjičkih pukova, ovi su bili administrativne organizacije. Glavne operativne i taktičke jedinice bile su baterije od po 120 ljudi koji su formirali brigade i dodeljivani divizijama i korpusima.

• Diviziona artiljerija: svaka divizija je imala brigadu od 3 ili 4 baterije sa po 8 topova (šest topova i dve haubice)
• Korpusna artiljerijska rezerva: svaki korpus je imao i svoju artiljerijsku rezervu od jedne ili više brigada, naoružanih uglavnom oružjem većeg kalibra

Personal baterije je uključivao, pored tobdžija, oficira i podoficira, i bubnjare, trubače, metalurge, stolare, radnike, krznare i zanatlije koji bi bili zaduženi za obezbeđivanje rezervnih delova, popravku i održavanje topova, kola za municiju, vagona, održavanje konja i čuvanje municije.

Konjička artiljerija (Artillerie à cheval)

konjička artiljerija Carske garde

Konjica je podržana brzim, lakim topovima konjičke artiljerije koji brzo opaljuju. Ovaj deo vojske bio je spoj konjice i artiljerije, a vojnici su u bitku ulazili na konjima ili kolima. S obzirom na to da su operisali mnogo bliže prvim linijama fronta, oficiri i četa su bili bolje naoružani i istrenirani za borbu u neposrednoj blizini, na konjima i bez njih, slično kao draguni. Trenirani su da lako siđu sa konja kada su na poziciji, podignu i pregledaju svoje topove, a zatim da otvore brzu baražnu vatru na neprijatelja. Onda bi mogli sa lakoćom da spuste topove, vrate se na konje i promene poziciju. Da ovo ostvare, morali su imati najbolji trening i biti najbolji artiljerci od svih. Konjske baterije Carske garde su bile sposobne da iz punog galopa pređu u otvorenu vatru za manje od minute. Nakon što je prisustvovao ovakvom performansu, vojvoda od Velingtona je primetio: Pomeraju topove kao da su pištolji! Postojalo je šest administrativnih pukova konjske artiljerije plus jedna u gardi. Uz baterije koje su dodeljene konjičkim jedinicama, Napoleon je dodeljivao i po bar jednu bateriju svakoj od pešadijskih korpusa ili, ako su na raspolaganju, svakoj diviziji. Njihove sposobnosti su dolazile sa cenom. Naime, konjske baterije su bile jako skupe da se podižu i održavaju. Kao posledica toga, postojao je manji broj konjičkih nego pešadijskih artiljeraca i činile su oko jedne petine ukupnih artiljerijskih snaga. Postojala je hvalisava šala među redovima kako je car znao svakog artiljerca na konju poimenice. Pored boljeg treninga, konja, oružja i opreme, korististili su i više municije. Konjskim baterijama je dodeljivana duplo veća količina municije nego pešadijskim artiljercima i triput više nego gardistima.

Municija

Od svih vrsta municije korišćenih za vreme Napoleonovih ratova, gvozdeno, sferično đule bilo je glavno. Čak i na velikim udaljenostima, kad đule putuje sporo, moglo je biti ubitačno, iako je delovalo kao da nežno skače ili se kotrlja po zemlji. U kratkom rasponu je moglo dovesti do pokolja.

Topovsko đule je, neosporno, bilo neprecizno. Razlog tome je što, iako bi trebalo da jeste, ono nije nikad bilo savršeno sferično, niti je dobro pasovalo u cev, pa je vazduh delovao na neravnomernoj površini projektila. Ove nepravilnosti su uticale na preciznost u određenoj meri. Često je nejasno zašto su teža đulad bila daleko efektivnija od lakših. Razlog tome je što se efektivnost đuleta ne odnosi samo na njegovu težinu, već i na brzinu koja je, kod težih projektila, pri kraju putanje bila veća nego ona kod lakših đuladi, te je i sam udar bio ubitačniji.

Postojale su dve vrste oružja za blisku borbu koja su bila izuzetno korisna na dometima do 270 m. Grožđe i karteč su bili protivpešačko oružje koje su tobdžije najčešće koristile. Grožđe je bio zavežljaj velikih, metalnih sfera povezanih oko centralnog vretena i baze i obično uvezanih u vreću. Karteč je artiljerijsko zrno napunjeno kuglicama olova ili gvožđa. Ceo cilj ovih vrsta oružja je da se raspadnu pri ispaljivanju i raspu metal na sve strane, poput metaka iz sačmarice.

Za daljinometarsko protivpešačko oružje korišćena je granata, koja se obično ispaljivala iz merzera ili haubice i bila je šuplja sfera napunjena barutom. Vrh granate je imao tanje zidove od dna i otvor u koji je išao drveni osigurač, najčešće od bukovine. Osigurač je osmišljen tako da se palio ispaljivanjem iz pištolja i imao je centralni kanal probušen i napunjen zapaljenom materijom. Pre ispaljivanja, osigurač je sečen na određenoj dužini u zavisnosti od željenog vremena paljenja i zakucavan za vrh granate macolom. Kada bi stigao do mete, osigurač (pod uslovom da je dobro pripremljen) bi eksplodirao, otvorio metalno kućište i izbacio leteće fragmente u svim pravcima. Iako je granata preferirana kod opsada, ona često nije bila efikasna protiv pešadije.

Poslednji tip projektila terenske artiljerije francuske armije bio je karkas (ime za vrstu zapaljive bombe). U početku se ova vrsta naprave sastojala od metalnog okvira pokrivenog tkaninom i napunjenog posebnom mešavinom šalitre, sumpora, kolofonija (kolofonske smole), antimona i smole. Tokom ranog devetnaestog veka, druga vrsta karkasa je postala uobičajenija, a ona je imala formu granate sa dve ili tri aparture spolja u koje je stavljana slična smesa. Obično su ispaljivani iz haubica ili merzera, odakle se zaključuje da su korišćeni za napade na gradove. To ih ne sprečava da budu korišćeni i na terenu, ali je nejasno koja bi im svrha bila.

Artiljerijski voz (Train d'artillerie)

Gribovalova kola za municiju, izložena u Vojnom muzeju u Parizu

Napoleon je u januaru 1800. utvrdio novi red, artiljerijski voz (Train d'artillerie). Njegova funkcija bila je da obezbedi kočijaše koji su se bavili konjima koji su vukli artiljerijska vozila. Pre ovoga, Francuzi su, kao i druge armije tog doba, imali zaposlene, ugovorene, civilne kočijaše koji bi ponekad ostavili topove i činili ih nepokretnima pri naletu vatre, ne rizikujući svoje ili konjske živote. Personal artiljerijskih vozova, za razliku od civilnih prethodnika, bio je naoružan, istreniran i uniformisan kao vojnički puk. Osim što su tako bolje izgledali u paradi, ovo ih je činilo podložnim vojnoj disciplini i sposobnim da se odbrane u slučaju napada. Bili su naoružani karabinima, kratkim mačevima istog tipa kao i pešadinci i pištoljem. Nije im trebalo mnogo ubeđivanja da izvade oružje, zbog čega su stekli reputaciju da se često kockaju, svađaju i izazivaju nerede. Uniforme koje su nosili su povećavali njihov opasan izgled. Njihova borbenost se pokazala korisnom, s obzirom na činjenicu da su ih često napadali Kozaci, španske i tirolske gerile.

Svaki bataljon artiljerijskog voza imao je u početku pet četa. Prva je bila smatrana elitnom i bila joj je dodeljena baterija konjske artiljerije; trima "centralnim" četama bile su dodeljene pešadijske artiljerijske baterije, rezervna kola municije, kola sa zalihama, kovačnice itd; jedna je postala depo-četa za regrute u treningu i nove konje. Posle vojnih iz 1800, voz je reorganizovan u osam bataljona od po šest četa. Kako je Napoleon povećavao svoju artiljeriju, tako su dodavani i novi bataljoni i čete koji su bili zaduženi za pukovničke topove pešadije.

Carska garda je imala svoj sopstveni artiljerijski voz, koji je proširen kada i gardijska artiljerija i organizovan kao puk, a ne bataljon. U svom zenitu, 1813-14, artiljeriju Stare garde je podržavao dvanaestočetovni puk, a Mladu gardu šesnaestočetovni, po jedna četa za svaku artiljerijsku bateriju.

Marinci Carske garde

Marinac Carske garde Velike armije, iz knjige P. M. Lorent de L'Ardeše, Istorija Napoleona, 1843.

Četiri puka marinaca Starog režima su nestala 28. januara 1794. Marinci (Marins) Velike armije bili su podeljeni na Bataljon marinaca Carske garde (Bataillon des Marins de la Garde Impériale), poznatijih kasnije samo kao Mornari garde (Matelots de la Garde), formirani 17. septembra 1803, i Pomorci bataljona Carske mornarice (Matelots des Bataillons de la Marine Impériale) od kojih je 32.000 služilo u francuskoj mornarici u vrhuncu svoje ekspanzije pod Napoleonom. Jedinice drugopomenute stvorene su za službu na kopnu regrutacijom viškova pomorskog osoblja za potrebe mornarice. Postojala je i mornarička artiljerija, koja je uglavnom sastavljena od mornaričkih topova korišćenih protiv kopnenih baterija i utvrđenja, zvana bataljoni pomoraca Visoke obale (bataillons de la Matelot du Haut-Bord) ili marinci Visoke obale (Les Équipages de Haut-Bord), koje je Napoleon formirao dekretom od 1. aprila 1808. Zastava prvog puka mornaričke artiljerije (1er Régiment d'Artillerie de Marine) preživela je do danas, a na njoj stoji pobeda kod Licena 1813. kao jedna od borbenih počasti. Iako su neki brojevi ostali nepoznati, oko 63 artiljerijske baterije su bile popunjene, neke na sledeći način:

22ième Équipage de Haut-Bord (22. posada Visoke obale) sa broda Donauvert

Régiment de Rochefort (Rošforski puk) uključivala je i 16ième bataillon de marins (16. mornarički bataljon)

Équipage de vaisseau Admiral de Ruyter (posada admirala Rojtera)

Équipage de vaisseau L’Hannibal (služili sa Régiment de Rochefort 16ième bataillon (16. bataljon Rošvorskog puka))

4ème Équipage de Haut-Bord de vaisseau Friedland (4. posada Visoke obale broda Fridland)

5ème i 48ème Équipage de Haut-Bord de vaisseau La Licorne (5. i 48. posada Visoke obale sa broda La Likorn)

Marinci garde (Marins de la Garde) oformljeni su primarno kao deo pripreme za invaziju na Englesku, a bili su organizovani u pet posada (équipages) od kojih je svaka imala pet odreda (escouades), sa ukupnom snagom od 737 ljudi.

Jedinica je gotovo potpuno uništena kod Bajlena, prilikom kampanje na Španiju 1808, ali je ponovo podignuta i, 1810, proširena na osam posada sa ukupnim brojem od 1 136 ljudi. Taj broj je značajno smanjen prilikom invazije na Rusiju i do kraja 1813. ostalo je ukupno 350 oficira i ljudi. Prilikom Napoleonove prve abdikacije, državna zastava i 21 pomorac su sa njim otišli na Elbu i vratili se s njim za rat Sedme koalicije, ali nešto jači, sa posadom od 150 oficira i ljudi.

Pomorci su se na nekoliko načina razlikovali od ostalih jedinica Velike armije, između ostalog što su koristili vojnopomorske rangove umesto vojnih, uniforma im je bila po ugledu na Husarsku i bili su jedina jedinica u kojoj su muzičari koristili i bubnjeve i trube.

Bataljoni pomorske artiljerije su regrutovani za kampanju iz 1813. kao četiri puka, od kojih je prvi trebalo da ima osam bataljona, drugi deset, a treći i četvrti po četiri, što bi činilo 9 640 mornara ukupno koji su služili pod šestim korpusom maršala Marmona. Zajedno sa mornarskim bataljonima, borili su se kao deo Pomorske divizije (Division de Marine) u bitkama kod Licena, Baucena, Drezdena i dobili su visoka odlikovanja za bitku kod Lajpciga. Rasformirani su 1815.

Jozef Ponjatovski

Strane trupe u Velikoj armiji

Mnoge evropske vojske regrutovale su strane trupe, pa tako i francuska armija. Strane trupe su igrale važnu ulogu i borili su se, sa odlikama, tokom Napoleonovih ratova. Skoro svaka kontinentalna država je, u različito vreme, bila deo Napoleonove armije. Do kraja konflikata, na desetine hiljada vojnika je služilo Velikoj armiji. 1805. godine je 35.000 trupa Rajnske konfederacije korišćeno za zaštitu komunikacionih linija i slabina glavnine vojske. Sledeće godine, još 27.000 trupa je pozvano u slične svrhe, plus 20.000 saksonskih trupa koje su korišćene za čišćenje operacija protiv Prusije. U zimskoj kampanji 1806/7, Nemci, Poljaci i Španci su pomogli u zauzimanju baltičkih luka u Štralzundu i Gdanjsku na levom boku Velike armije. U bici kod Fridlanda 1807, korpus maršala Lana je bio sačinjen velikim delom od Poljaka, Saksonaca i Holanđana. Tada su prvi put strane trupe imale značajnog uspeha u velikoj bici i za to odlikovane. U austrijskoj kampanji iz 1809, skoro je jedna trećina ukupne vojske Velike armije bila sačinjena od trupa Rajnske konfederacije, a čak četvrtina su bili Italijani. Na vrhuncu moći Velike armije, 1812. godine, više od polovine svih trupa koje su marširale na Rusiju nisu bili Francuzi i predstavljali su dvadeset različitih država Evrope, uključujući austrijske i pruske trupe. Julijus Gravert je prvo vodio pruski bataljon, ali ga je zamenio grof Ludvig Jork von Vartenburg.

Civilne službe pri armiji

francuski saperi tokom bitke kod Berezine, 1812.

Inženjerija

Dok je slava od bitaka išla konjici, pešadiji i artiljeriji, u armiji su još radili i vojni inženjeri raznih tipova. Graditelji mostova u Velikoj armiji, tzv. pontonniers, bili su nužan deo Napoleonove vojne mašinerije. Njihov glavni doprinos je bio u pomaganju carevim vojnim silama da pređu vodene prepreke gradnjom ponton mostova. Zahvaljujući sposobnosti graditelja mostova, Napoleonu je bilo omogućeno da pređe reke na mestima gde ga protivnik nikada ne bi očekivao i tako zaobiđe njegove položaje. U slučaju velikog povlačenja iz Moskve, takvi mostovi su spasili armiju od potpunog uništenja kod Berezine.

Možda im nije pripala slava, ali je Napoleon svakako cenio svoje graditelje i imao je 14 četa angažovanih u armiji, pod komandom genijalnog inženjera, generala Žan-Batista Eble. Uz njegov trening i specijalizovane alate i opremu, omogućili su im da brzo naprave različite delove mosta, koje bi onda mogli brzo da sastave i ponovo rastave za sledeću upotrebu. Sve potrebne materijale, alate i delove su nosili u karavanima. Ako nisu imali potreban deo, mogli su brzo da ga naprave u pokretnim kovačnicama. Jedna četa graditelja mostova mogla je da napravi most oko 120 do 150 m dugačak za oko sedam sati, što je impresivno i za današnje standarde.

Uz graditelje mostova, postojale su i čete sapera, koje su se bavile protivničkim fortifikacijama. One su bile znatno ređe korišćene u svojoj prvobitnoj nameri, jer, kako je car saznao u svojim ranim kampanjama (npr. u opsadi Akre 1799), bilo je bolje zaobići i izolovati fiksne fortifikacije, ako je to moguće, nego ih direktno napadati, te su saperima češće bili dodeljivani drugi zadaci.

Različiti tipovi inženjerskih četa bili su spojeni u bataljone i pukove nazivane Geniji, tj. Duhovi iz lampe ili Džinovi (Génie), što je u početku bio žargon za inženjera. Ovo ime bila je u isto vreme i igra rečima (jeu de mot) i upućivanje na njihovu, naizgled magičnu, sposobnost da ispunjavaju želje i naprave stvari ni iz čega, baš kao mitsko biće, Génie.

francuski pionir 23. puka linijske pešadije u Carskom muzeju u Francuskoj (Salons de Provence, France)

Logistika

Jedna od najpoznatijih Napoleonovih izreka bila je da je armija stvorenje koje maršira na stomaku, što oslikava vitalnu važnost vojne logistike. Trupe Velike armije su sa sobom nosile četvorodnevne zalihe, a kontingentni karavani za još osam dana, međutim, te su se rezerve mogle trošiti samo u ekstremnoj nuždi. Na jednog čoveka išlo je 750 g hleba, 550 g keksa, 250 g mesa, 30 grama pirinča i 60 g zrnevlja, dok je litar vina deljen među četvoricom. Napoleon je podsticao svoje ljude da, što je više moguće, živeli od zemlje kroz koju prolaze, bilo pretraživanjem ili potraživanjem hrane, što je bilo poznato pod nazivom La Maraude. Integralni deo francuskog logističkog sistema bilo je uključivanje žena u svaki puk. Te žene nazivane su kuvaricama (antinières) ili krčmaricama (vivandières) i bile su udate za vojnike iz tog puka. Njihova uloga bila je da prodaju vojnicima hranu i piće (posebno alkohol) i smatrane su "apsolutno neophodnim" za funkcionisanje armije. Konzularnim dekretom od 7 Termidora, godine VIII svakom bataljonu dodeljivane su po četiri, a svakom eskadronu po dve ovakve žene. Ove žene su prehranjivale trupe kada bi svi drugi logistički sistemi zakazali.

Dodatne zalihe bile su spakovane i ostavljane u bazama i depoima koji su bili postavljni pre početka kampanje, duž vojnog puta, a onda su pomerane, kako je vojska napredovala. Ove zalihe u bazama bi popunile depoe u korpusima i divizijama, a oni bi dalje popunjavali brigadne i pukovne, koji bi podelili obroke i municiju vojnicima. Oslanjanje na prikupljanje hrane na licu mesta ponekad je bilo određeno političkim pritiscima. Kada bi prelazili preko prijateljskih teritorija, vojnicima je bilo rečeno da žive od onoga što zemlja može da im pruži, ali, kada bi prolazili kroz neutralnu teritoriju, davane su im zalihe. Ovaj sistem, isplanirane i improvizovane logistike, omogućio je Velikoj armiji da izdrži brze marševe od preko 25 km dnevno i do pet nedelja. Logistikčki sistem pomogle su i tehnološke inovacije Nikole Apera, koje su omogućavale duže čuvanje hrane (preteča konzerviranja).

Medicinsko osoblje

Leteće ambulante je osmislio francuski ratni hirurg, baron Dominik-Žan Lare, radi bržeg transporta povređenih sa bojnog polja u bojne bolnice

Medicinski radnici imali su najmanje slave i prestiža iako su morali da se nose sa svim hororima posle bitke. Ipak, šef medicinskog osoblja, dr Dominik-Žan Lare, bio je prepoznat od strane cara, kako je navedeno u Memoarima sa Svete Jelene:

Car je imao samo reči hvale za doktora Larea, govoreći da je na njega ostavio utisak istinski dobrog čoveka koji je povezivao sve vrline efektivne filantropije i nauke do njenog maksimuma. Svaki ranjeni vojnik je bio član njegove porodice. Lare je čovek sa najviše vrlina od svih koje sam ikada upoznao.

Iako tehnologija i praksa ratne medicine nisu mnogo napredovale tokom Napoleonovih ratova, Velika armija je imala koristi od poboljšanja u organizaciji osoblja i osnivanju sistema Letećih ambulanti (ambulances volantes) od strane hirurga-generala, barona Dominika-Žana Larea. Kada je video kojom brzinom se kočije francuske leteće artiljerije kreću i manevrišu po bojnom polju, Lare je došao na ideju da te kočije adaptira za transport ranjenih i opremio ih je treniranom ekipom vozača, bolničara i nosača nosiljki. Ova preteča modernih vojnih ambulantnih kola i trijaže je, vremenom, adaptirana od strane raznih vojski širom sveta. Ipak, Lareov rival, izvesni baron L. P. Persi, prvi je uveo preko potrebnu reformu u zdravstvene usluge francuske armije. Zaslužan je za uvođenje "redovno treniranog korpusa bojnih nosača nosiljki, vojnika redovno okupljanih i opremljenih za dužnost skupljanja povređenih... i nošenja ranjenih na nosilima do mesta gde će im biti pružena medicinska i hirurška pomoć". Razlike u Persijevom i Lareovom sistemu nalaze se u njihovim fundamentalnim ciljevima. Persijeva ambulanta koristila je uglavnom kao vid transporta hirurga i njihovih instrumenata bliže dešavanju, dok su nosioci nosila mogli da se rašire i pokupe povređene. Za razliku od njega, Lareova leteća ambulanta, sa daleko lakšom i bržom kočijom, bila je dizajnirana da prati naprednu stražu i obezbedi inicijalni tretman ranjenima, previjajući rane na bojnom polju, naglašavajući potrebu za brzinom transporta kritičnijh pacijenata sa bojnog polja. Ranjeni su, onda, evakuisani do tačaka na stranama bojnog polja gde su hirurzi mogli efektnije da sprovode procedure spasavanja života ne duže od pola sata. Ambulantna kola su u suštini bile konjske kočije, napravljene po ugledu na leteću artiljeriju, za skupljanje i nošenje ranjeniks sa bojnog polja u privremene bolnice. Lare je prvi put ovaj koncept predložio u kampanji na Italiju 1797. Personal za ambulantni tim činili su doktor, intendant, podoficir, bubnjar (koji je nosio zavoje) i 24 pešadinca koji su nosili nosila. Kao rezultat, Lare je poboljšao mobilnost i organizaciju bojnih bolnica, tako stvarajući mogućnost budućeg unapređenja i stvaranja modernih pokretnih ambulantnih jedinica i bolnica koje su operisale na bojnom polju.

Zahvaljujući Lareovim naporima i popularnosti koju su stekle reforme barona Persija, svaki puk, divizija i korpus su imali svoje medicinsko osoblje koje se sastojalo od bolničara koji su pronalazili i transportovali ranjenike, bolničkih pomoćnika koji su pružali pomnoć i negu, apotekara, hirurga i doktora, što je bilo više nego što je bilo koja savremena armija mogla da ponudi sve do vremena Krimskog i Američkog građanskog rata. Uprkos tome, uslovi u Velikoj armiji, kao i u mnogim armijama toga vremena, bili su primitivni, u najmanju ruku. Mnogo je više vojnika umiralo od posledica ranjavanja i bolesti, nego u samim bojevima. Malo se znalo o higijeni i ništa o antibioticima. Glavna hirurška procedura je bila amputacija, jer se krvarenje iz udova lakše moglo tako kontrolisati, a kurara, anestetik koji opušta mišiće, još nije bio razvijen kao takav (iako se sa njim u ovo vreme eksperimentisalo). Jedini način da se neko sedatira i da mu se ublaže bolovi bio je da mu se da jako alkoholno piće ili da se pacijent onesvesti. Opijati, kao što je laudanum, bili su, u teoriji, dostupni kao anestetici. Obično je samo oko dve trećine pacijenata preživljavalo operaciju.

Posle 1797, leteće ambulante su uvek bile prisutne kod udarnog, prednjeg dela vojske i čak su pomagale povređenima na ratištu nezavisno od vatre, suprotno uvraženoj tradiciji da se čeka kraj bitke da bi se pomoglo povređenima, što je ranije dovodilo do velikog broja smrtnih ishoda kod onih ranjenika čije su rane zahtevale hitnu medicinsku pomoć. Ovo je svakako povećalo moral revolucionarne (kasnije carske) vojske. Najrevolucionarniji akt, međutim, bilo je to što je Lare pomagao ranjenicima sa obe strane bojnog polja - plemenit koncept koji se do danas održao u formi Crvenog krsta i Prve Ženevske konvencije 1864.

Izveštaji o iskušenjima ranjenika su stravično štivo. Napoleon je, čak, jednom zabeležio da više hrabrosti treba za patnju, nego za smrt, tako da se pobrinuo da oni koji prežive dobiju najbolji mogući tretman u najboljim francuskim bolnicama, najpre u Palati invalida (Les Invalides), dok se ne oporave. Dodatno, ranjenici su tretirani kao heroji, dodeljivane su im medalje, penzije i dobijali su, po potrebi, prostetičke udove. Znajući da će im brzo stići pomoć, a da će, onda, biti nagrađeni i dobro zbrinuti kad se vrate kući, povećalo je moral Velike armije, što je dalje poboljšalo njihove borbene mogućnosti.

Šapova semafor-kula blizu Saverna u Francuskoj

Vojne komunikacije

Većina obaveštenja saopštavana je kao i u ranijim vekovima, glasnicima na konjima. Husari, zbog svoje hrabrosti i jahačkih sposobnosti, često su bili favorizovani za ovu poziciju. Na kraćim distancama, taktički signali su slati vizuelnim putem, zastavama, ili zvučno, bubnjevima, vojničkim trubama ili drugim instrumentima, te su obični nosači i muzičari, pored ceremonijalne, imali i važnu ulogu u komunikaciji.

Velika armija je imala koristi od inovacija u komunikaciji na većim distancama tokom Francuske revolucije. Francuska vojska bila je među prvima koja je iskoristila ratne golubove kao kurire u velikom i organizovanom maniru, a bili su i prvi koji su koristili posmatračke balone za izviđanje i komunikaciju. Međutim, stvarni napredak u saopštavanju informacija na većim distancama došao je u vidu genijalnog, optičkog telegrafskog semafor-sistema koji je osmislio Klod Šap.

Šapov sistem sastojao se od zamršene mreže malih kula koje su bile jedna drugoj u vidokrugu. Na vrhu svake kule bio je jarbol, visok devet metara, a na njemu tri velika, pokretna, drvena štapa (régulateur) kojima su upravljale istrenirane ekipe koristeći niz remenica i poluga. Četiri bazične pozicije štapova mogle su da formiraju 196 različitih znakova. Pod uslovom da je ekipa sposobna i vidljivost dobra, jedan znak je mogao biti prenet između 15 kula između Pariza i Lila (193 km) za samo devet minuta, a kompletna poruka od 36 znakova, za oko 32 minuta. Od Pariza do Venecije, poruka je mogla da stigne za samo šest sati.

Šapov telegraf ubrzo je postao najomiljenije i najznačajnije Napoleonovo tajno oružje. Posebna, mobilna vrsta semaforskog telegrafa putovala je sa carevim generalštabom. Koristeći ovaj sistem, Napoleon je mogao da kordinira logistikom i snagama na velikim udaljenostima za daleko kraće vreme nego što bi to činili njegovi oponenti. 1812. je pokrenuta i konstrukcija ovih telegrafa koje bi vukli konji, međutim nije završena na vrmee za korišćenje u ratovima.

Formacije i taktike

revers zastave Prvog grenadirskog pešadijskog puka sa bojnim počastima, oko 1812. g.

Iako je Napoleon najpoznatiji kao sjajan strateg i harizmatična figura na bojnom polju, bio je i taktički inovator. Spajao je klasične formacije i taktike koje su korišćene hiljadama godina sa mnogo skorijim, kao što je zaobilazni red Fridriha Velikog (najbolje ilustrovan u bici kod Lojtena) i taktika rulje ranih revolucionarnih armija (Levée en masse - masovne mobilizacije). Napoleonove taktike i formacije su bile izuzetno fluidne i fleksibilne. Za upoređivanje, većina protivnika Velike armije su u tom trenutku i dalje koristili rigidni sistem linijskih taktika i formacija, u kojima se mase pešadije samo poređaju i razmenjuju vatru u pokušaju da udare neprijatelja sa terena ili da ga nadmudre. Zbog ranjivosti linijske formacije u bočnim napadima, smatrana, smatrano je najvišim oblikom vojnog manevra nadmudriti protivnika. Vojske su se često povlačile ili čak predavale ako bi tako nešto bilo postignuto. Shodno tome, komandanti koji su se pridržavali ovog sistema, stavili bi veliki naglasak na sigurnost bokova, često na račun jakog centra ili rezervi. Napoleon je često potpuno iskorišćavao ovaj nedostatak u linearnom mentalitetu simulirajući bočne napade ili nudeći protivniku svoj bok kao mamac (najbolje ilustrovan u bitkama kod Austerlica i Licena), a onda bi se usresredio na protivnički centar, podelio njihove borbene linije i zavio njihove bokove. Takođe, uvek je imao jaku rezervu, uglavnom u vidu Carske garde, koja je mogla da zada konačan udarac, u slučajevima kada im je bitka išla na ruku, ili da preokrene situaciju, u slučaju da nije.

Neke od najpoznatijih, najšire korišćenih, efektivnih i zanimljivih formacija i taktika uključuju:

• Linearna taktika (Ligne): osnovna troredna linijska formacija, najkorisnija za kontinuiranu paljbu, takođe je solidna formacija za borbu prsa u prsa pešadijom ili konjicom, ali je relativno spora i ranjiva na bokovima
• Kolona (Colonne de Marche): najbolja formacija za brzo i održivo kretanje trupa, dobra za napad prsa u prsa, ali nudi malu vatrenu moć, takođe je ranjiva na bokovima, podložna zasedama, artiljerijskim napadima i "levku"
• Klin-formacija (Colonne de Charge): konjička formacija u obliku strele ili vrha koplja, dizajnirana da se brzo zatvori i slomi protivničke linije; klasična i efektivna konjička formacija često korišćena kroz istoriju, a i danas; ako se klin zaustavi ili napad izgubi momentum, postaje ranjiv na protivničke bočne (pincer, klešta) napade
• Kolona za napad (Colonne d'Attaque): široka kolona pešadije, skoro spoj linije i kolone, sa lakom pešadijom napred koja izaziva čarke i remeti neprijatelja i prikazali napredak kolone. Kada se kolona zatvori, čarkaši su se pomerali na bokove, a kolona bi otvorila vatru musketama, a onda napala bajonetima. Odlična formacija protiv standardne, tanke liniearne formacije. Kolona za napad je razvijena iz taktike rulje ili horde, korišćene u ranoj revolucionarnoj vojsci. Njene mane bile su manjak masovne vatre i ranjivost pri artiljerijskoj vatri.
• Mešoviti stroj (Ordre Mixte): Ovo je bila Napoleonova omiljena pešadijska formacija. Neke jedinice (uglavnom pukovi ili bataljoni po veličini) su bili postavljeni u linearnu formaciju, a druge jedinice u kolonu za napad iza i između linearnih. Ovo je kombinovalo vatrenu moć linearne, sa prednostima brzine, borbe prsa u prsa i čarki kolone za napad. Međutim, pored prednosti, kombinovala je i mane obe formacije, pa je podrška konjice i artiljerije bila od vitalnog značaja za uspeh ove borbene formacije.
• Otvoreni stroj (Ordre Ouvert): Pešadija i/ili konjica bi se raširila po jedinici i/ili individualno. Ova formacija je bila najbolja za laku pešadiju i čarkaše. Omogućavala je brzo kretanje, pogotovo preko teških i nepristupačnih terena kao što su brda ili šume i pružala je najbolju zaštitu od neprijateljske vatre jer su trupe bile raširene. Mane ovakvog stroja bile su što nije dozvoljavala masovnu vatru i bila je užasna za blisku ili borbu prsa u prsa, te samim tim, posebno je bila ranjiva pred konjicom.
• Pešadijski kvadrat (Carré): Klasična pešadijska formacija za odbranu od konjice. Vojnici bi formirali šupalj kvadrat u najmanje tri ili četiri reda sa svake strane, sa oficirima i artiljerijom u sredini. Pružala je pešadiji najbolju odbranu od juriša, posebno na dobrom defanzivnom terenu poput vrha ili obrnutog nagiba na brdu. Kvadrati su se, međutim, sporo kretali, skoro da su bili nepokretne mete. Ovo, zajedno sa njihovom zbijenošću, činilo ih je posebno podložnim napadima artiljerije i, u manjoj meri, pešadijske vatre. Jednom kad se razbije, ova formacija se lako potpuno raspadne.
• Leteća baterija (Batterie Volante): Dizajnirana da iskoristi prednosti mobilnosti i treninga francuske artiljerije. Baterija bi se pomerila na jednu stranu bojišta, otvorila kratku, oštru, baražnu vatru, a onda bi se brzo premestila na drugu stranu i ispalila još koji baraž, pa se opet pomerila i sve tako. Kombinovani, kumulativni efekat brojnih baterija koje se ovako ponašaju duž protivničkih borbenih linija mogao je biti ubitačan. Konjska artiljerija je posebno bila opremljena za ovu taktiku. Napoleon ju je koristio sa velikim uspehom u ranim kampanjama. Njena fleksibilnost omogućavala mu je brzo ispali masovnu, dobro ciljanu vatru gde god je bila potrebna. Međutim, ovo je zahtevalo nenadmašno trenirane artiljerce i konje u odličnoj kondiciji, kao i blisku komandu, koordinaciju i kontrolu da bi funkcionisalo.
• Velika baterija (Grande Batterie): Alternativna artiljerijska taktika kada situacije nisu dozvoljavale korišćenje letećih baterija. Artiljerija bi ispalila masovnu vatru na pojedinačnu, krucijalnu tačku na bojištu (obično protiv protivničkog centra). Mogla je biti ubitačna ako bi se neprijatelj uhvatio na prepad ili na otvorenom, ali ispaljivanje velikog broja topova na jednu protivničku zonu bez njegovog znanja je bilo teško. Kada baterija jednom otvori vatru i meta to ukapira, mogle su biti sprovedene mere za sprečavanje uništenja. Bila je ranjiva na kontrabatiranje neprijateljske artiljerije i trebala joj je zaštita od napada konjice. Iako je ovo postala najpoznatija francuska artiljerijska taktika, Napoleon je preferirao leteće baterije i koristio veliku bateriju samo kad je morao ili kad je smatrao da ima veće šanse za uspeh. Obično na početku borbe, spojio bi baterije u Veliku bateriju, a posle nekoliko paljbi ih rastavio u leteće. U ranim kampanjama je bila retko korišćena, ali, kako je kvantitet konja i kvalitet artiljeraca opadao, Bonaparta je bio prinuđen da je koristi češće u kasnijim bitkama.
• Veprova glava (Tête du Sanglier): Još jedna hibridna formacija, pomalo nalik na mešoviti stroj, ali je kombinovao sva tri borbena sredstva u klinasti kvadrat koji se mogao koristiti i za napad i za odbranu. Pešadija bi formirala kratak, ali debeo linearni stroj sa mnogo redova napred i to bi bilo veprovo rilo (boutoir). Iza njih bi stajale dve grupe artiljerijskih baterija, tj. veprove oči. Na bočnim stranama i iza, u kosom redu bila bi pešadija u koloni, liniji ili kvadratu da formira veprovu glavu. Dve grupe konjice bi štitile bokove i zadnji trap i predstavljale veprove kljove. Ovo je bila izuzetno kompleksna formacija koja nije mogla tako brzo i lako da se sastavi kao ostale. Jednom kada se sastavi, osim kljova, bila je vrlo spora u kretanju, ali ipak brža od tradicionalnof kvadrata i manje ranjiva artiljerijskom ili pešadijskom vatrom. Kljove su, takođe, davale jače ofanzivne sposobnosti. Kasnije je bila često korišćena tokom francuskih osvajanja u Severnoj Africi tokom 1830-ih i 1840-ih, a korišćena je sve do 1920-ih godina.

Rangovi Velike armije

Za razliku od armija Starog poretka i drugih monarhija, napredak u Velikoj armiji zavisio je od dokazane sposobnosti, a ne socijalnog statusa ili bogatstva. Napoleon je želeo da njegova armija bude zasnovana na meritokratiji, gde je svaki vojnik, nezavisno od skromnog porekla, mogao brzo da napreduje na hijerarhijskoj lestvici do najviših rangova komande, baš kao što je i on sam učinio (pod uslovom da ne napreduju suviše visoko, suviše brzo). Ovo se jednako odnosilo na Francuze i na strance, pa je oko 140 stranaca imalo rang generala. Ovaj cilj je uglavnom postignut. Uz odgovarajuću šansu da se dokažu, sposobni vojnici su mogli da dođu do vrha lestvice za nekoliko godina, dok su u drugim armijama za taj poduhvat bile potrebne decenije, ako se to uopšte i desi. Govorilo se da i najniži redov u sebi nosi maršala.

Maršal carstva (Maréchal d'Empire) nije bio rang u francuskoj armiji, već lična titula dodeljivana istaknutim generalima divizija koja je nosila sa sobom višu platu i privilegije. Isto je važilo i za komandante korpusa (General de Corps d'armee) i komandante armije (General en chef). Najviši trajni "rang" u Napoleonovoj vojsci bio je, u stvari, general divizije (Général de division) , a svi viši činovi su, zapravo, bili istog ranga, samo sa različitim insignijama. Pozicija generala-pukovnika određenog ogranka (npr. draguna ili grenadira garde) bila je srodna glavnom generalu-inspektoru tog ogranka, čiji je službenik nosio svoj trenutni oficirski čin i odgovarajuće insignije.

rang u Velikoj armiji	prevod
Général de division, Lieutenant général (rang iz Starog režima, ponovo uveden 1814)	general divizije general-potpukovnik
Général de brigade, Maréchal de camp (rang iz Starog režima, ponovo uveden 1814, jednak Major général)	general brigade general-major
Adjudant-commandant	ađutant-komandant
Colonel	pukovnik
Colonel en second	potpukovnik
Major	major
Major en second	podmajor
Chef de bataillon or Chef d'escadron	komandant bataljona/eskadrona
Capitaine adjutant-major	kapetan ađutant-major
Capitaine	kapetan
Lieutenant	poručnik
Sous-lieutenant	potporučnik
podoficiri
Adjudant sous-officier	podoficir-ađutant
Adjudant-Chef	glavni ađutant
Adjudant	ađutant
Sergent-Major or Maréchal des logis Chef	zastavnik
Sergent or Maréchal des Logis	vodnik
Caporal-Fourrier or Brigadier-Fourrier	desetar-intendant ili brigadir-intendant
Caporal or Brigadier	desetar ili brigadir (konjice, konjske artiljerije ili žandarmerije)
Soldat ili Cavalier ili Canonnier	vojnik, jahač (konjica) ili mitraljezac (artiljerija)

Vidi još

• Francuska revolucionarna armija
• Francuska revolucija
• Napoleonovi ratovi
• Rat za špansko nasleđe
• Nacionalni orden Legije časti
• Kategorija:Grande Armée
• Portal: Napoleonovi ratovi

Literatura

• Paul Britten Austin, 1812: Napoleon's Invasion of Russia Greenhill Books, 2000. (Objavljena u tri toma: Marš na Moskvu, Napoleon u Moskvi i Veliko povlačenje)
• McNab, Chris, Armies of the Napoleonic Wars, Osprey Publishing Ltd., Oxford, 2009.
• Watson, S.J., By command of the Emperor: A life of Marshal Berthier, The Bodley Head, London, 1957
• La Grande Armée: Introduction to Napoleon's Army, Mas, M.A. M., Andrea Press, 2005.
• Swords Around a Throne: Napoleon's Grande Armée, John Robert Elting. 784 pages. 1997.
• Napoleon's Line Infantry, Philip Haythornthwaite, Bryan Fosten, 48 pages. 1983.
• Napoleon's Light Infantry, Philip Haythornthwaite, Bryan Fosten, 48 pages. 1983.
• Campaigns of Napoleon, David G. Chandler. 1216 pages. 1973.
• The Napoleonic Wars: The Rise and Fall of an Empire., Fisher, Todd & Fremont-Barnes, Gregory, Oxford: Osprey Publishing Ltd., 2004.
• Royal, Republican, Imperial, a History of the French Army from 1792–1815: Vol 1 – Infantry – History of Line Infantry (1792–1815), Internal & Tactical Organization; Revolutionary National Guard, Volunteers Federes, & Compagnies Franches; and 1805 National Guard., Nafziger, George. 98 pages.
• Royal, Republican, Imperial, a History of the French Army from 1792–1815: Vol 2 – Infantry – National Guard after 1809; Garde de Paris, Gendarmerie, Police, & Colonial Regiments; Departmental Reserve Companies; and Infantry Uniforms., Nafziger, George. 104 pages.
• Royal, Republican, Imperial, a History of the French Army from 1792–1815: Vol 3 – Cavalry – Line, National Guard, Irregular, & Coastal Artillery, Artillery & Supply Train, and Balloon Companies., Nafziger, George. 127 pages.
• Royal, Republican, Imperial, a History of the French Army from 1792–1815: Vol 4 – Imperial Guard, Nafziger, George. 141 pages.
• 1812: Napoleon's Fatal March on Moscow, Adam Zamoyski
• Blundering to Glory: Napoleon's Military Campaigns (2nd edition) Owen Connelly. 254 pages. 1999.
• Napoleon on the Art of War, Jay Luvaas. 196 pages. 1999.
• The Bridges That Éblé Built: The 1812 Crossing Of The Berezina, James Burbeck, War Times Journal.
• With Napoleon in Russia, Armand-Augustin-Louis de Caulaincourt, Duc de Vicence, Grosset & Dunlap, 1959
• Dictionary of the Napoleonic Wars, David Chandler London 1979.
• Who Was Who in the Napoleonic Wars, Philip Haythornthwaite, London, 1998.
• The Revolutionary Flying Ambulance of Napoleon's Surgeon, Capt. Jose M. Ortiz.
• The Encyclopedia Of Military History: From 3500 B.C. To The Present. (2nd Revised Edition 1986), R. Ernest Dupuy, and Trevor N. Dupuy.
• Memoirs of the Duke Rovigo
• The Journal of the International Napoleonic Society
• Supplying War: Logistics From Wallenstein to Patton, 2nd Edition, Martin van Crevald. 2004.
• Napoleonic Artillery: Firepower Comes Of Age, James Burbeck. War Times Journal
• Napoleon's Elite Cavalry: Cavalry of the Imperial Guard, 1804–1815, Edward Ryan with illustrations by Lucien Rousselot, 1999, 208 pages
• Napoleon's mercenaries: foreign units in the French Army under Consulate and Empire, 1799 to 1814, Guy C. Dempsey, Greenhill Books, London, 2002
• 1812: Napoleon's Fatal March on Moscow(2004), Adam Zamoyski, Harper Collins Publishing

Spoljašnje veze

• Prikaz zastava Velike armije
• Vojnici hrabrosti: Velika armija 1812. u Rusiji, major Džejms T. Makgi
• Francuska teška i laka konjica (Lourde et Légère Cavalerie)
• Ilustracije francuskih uniformi Hipolita Belanža iz knjige Histoire de Napoléon, P. M. Lorent de L'Ardeše, 1843