Vojislav Tufegdžić
Vojislav Tufegdžić (Štitar, 1914 – Bela Reka, 6. novembar 1946) je bio konjički gardijski oficir Jugoslovenske vojske, major Jugoslovenske vojske u Otadžbini, komandant Cerskog korpusa u okviru Cersko-majevičke grupe korpusa i potom Trećeg jurišnog korpusa Četvrte grupe jurišnih korpusa.
| Vojislav Tufegdžić | |
|---|---|
 Major Vojislav Tufegdžić, komandant Cerskog korpusa | |
| Lični podaci | |
| Nadimak | Voja, Vojkan |
| Datum rođenja | 1914. |
| Mesto rođenja | Štitar, Srbija |
| Datum smrti | 6. novembar 1946. (31/32 god.) |
| Mesto smrti | Bela Reka, FNR Jugoslavija |
| Obrazovanje | Vojna akademija u Beogradu |
| Vojna karijera | |
| Vojska |  Jugoslovenska vojska Jugoslovenska vojska u otadžbini |
| Čin | major |
| Jedinica | Cerski korpus |
Biografija
uredi
Poreklo i porodica
urediRođen je 1914. godine u šabačkom selu Štitar, kao jedno od troje dece Darinke i Čedomira Tufegdžića. Imao je brata Božidara i sestru Žikicu. Oženio se neposredno pre rata, sa studentkinjom medicine Dragoslavom Canom Mašić iz Šapca.
Njegov stric je bio Janko Tufegdžić, unuk književnika Janka Veselinovića, pisca romana Hajduk Stanko.
Drugi svetski rat
urediPo formiranju Komande četničkih odreda Jugoslovenske vojske 1941. godine, Tufegdžić je postao komandir Cerske čete i operativni oficir Cerskog četničkog odreda. Kasnije ga je pukovnik Dragoslav Račić postavio za komandanta Cerskog korpusa.
U oktobru 1941. godine, rodio mu se sin Srboljub. Krstio ga je jeromonah Georgije Bojić, starešina manastira Tronoše i komandant Jadarske četničke brigade. Veći deo rata, Srboljub i Dragoslava su proveli u planinama sa snagama Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Sebi je pozvao i strica Janka Tufegdžića, rezervnog pešadijskog kapetana II klase i profesora jugoslovenske književnosti, koji je odmah postao šef propagandnog odseka u štabu Dragoslava Račića, gde je uređivao listove Glas Cera, Šumske vesti, Uljez…[1][2] Negde sredinom rata, u planinama mu se pridružio i brat Božidar Tufegdžić.
Kada je krajem maja 1944. godine formirana Četvrta grupa jurišnih korpusa pod komandom pukovnika Račića, Tufegdžić je imenovan za komandanta Trećeg jurišnog korpusa. U Bosanskoj golgoti, povlačio se zajedno sa svojom porodicom. Usled epidemije tifusa, njegova supruga Dragoslava je radila dobrovoljno u poljskoj bolnici i odbila je spasonosnu injekciju, kako bi ista bila data njenom sinu Srboljubu. Umrla je i sahranjena u porti crkve u Modriči, a malog Srboljuba su uzeli Tufegdžićevi vojnici. Usled stalnih bitaka i po pogoršanim vremenskim uslovima, vojnik koji ga je nosio se odlučuje da ga ostavi u jednom žbunu, uz poruku sa osnovnim podacima o detetu. Ubrzo ga je pronašla jedna partizanka, koja se neko vreme starala o njemu i kasnije ga predala Čedomiru i Darinki, roditeljima Vojislava Tufegdžića u Štitaru.[3]
Nastavak otpora i pogibija
urediPosle bitke na Zelengori i poraza glavnine snaga JVuO, dolazi do znatnog osipanja ljudstva. Tufegdžić vodi borbe po Semberiji i Majevici protiv novih komunističkih vlasti. U okolini Zvornika je saznao za Račićevu pogibiju. Ni po dobijenim vestima najpre o zarobljavanju, a potom i streljanju generala Dragoljuba Draže Mihailovića u julu 1946. godine, Tufegdžić ni ne pomišlja na predaju. Na jesen odlučuje da pređe Drinu i vrati se u rodni kraj.
U ataru sela Bela Reka, Tufegdžića i njegovu grupu je pronašla potera OZNE i otpočela borbu u noći između 5. i 6. novembra 1946. godine. Poginuo je nakon celonoćne borbe, zajedno sa osmoricom pripadnika svoje grupe, među kojima je bio i njegov rođeni brat Božidar Tufegdžić.
Njihova beživotna tela, komunisti su počeli da prikazuju po okolnim selima, dok su ih povremeno i skrnavili. Prema pričama, Vojislavu je nedostajalo jedno oko, a Božidaru je bilo unakaženo lice.[3] Priliku da ih vide imali su i njihovi roditelji, koji su kasnije jednu sobu u kući posvetili njima, tu čuvali njihove fotografije i stvari. Kasnije su tela odvezena i za Zvornik, a na kraju sasvim raspala bačena u Drinu.
Zanimljivosti
urediSpominje se u pesmi „Kralju Pero srpski sine”, kao jedan od komandanata Dražinih četnika.[4]
Vidi još
urediReference
uredi- ^ Kalabić, Radovan (11. 12. 2017). „Ugušeni glas Janka Tufegdžića (1907—1944)”. Novi standard.
- ^ Tufegdžić, Janko (1944). „Politički termin za izdaju, nasilje, špijunažu, korupciju - ljotićevština”. Glas Cera. Carsko-majevička grupa korpusa.
- ^ a b „Zaboravljeni junaci: Major Vojislav Tufegdžić”. Jadovno 1941. 4. april 2018.
- ^ „Kralju Pero srpski sine !”. youtube.com. 12. 9. 2021. Pristupljeno 12. 9. 2021.
