Dobrica Matković

Dobrica Matković (Šarani, kod Gornjeg Milanovca, 29. novembar 1887 — Šarani, kod Gornjeg Milanovca, 9. oktobar 1973) je bio načelnik Odeljenja za državnu zaštitu 1929. i ban Dunavske (1933—1935) i Moravske banovine (1935—1936).

Dobrica Matković
Lični podaci
Datum rođenja	(1887-11-29)29. novembar 1887.
Mesto rođenja	Šarani, kod Gornjeg Milanovca, Kraljevina Srbija
Datum smrti	9. oktobar 1973.(1973-10-09) (85 god.)
Mesto smrti	Šarani, kod Gornjeg Milanovca, SR Srbija, SFR Jugoslavija

Biografija

Rođen je od oca Vladisava i majke Ikonije. Osnovnu školu pohađao je na Savincu, a dalje školovanje nastavio je u Beogradu, gde je završio gimnaziju. Odmah potom je počeo da radi kao policijski činovnik.

U svojim dvadesetim sa srpskom vojskom se povukao preko Prokletija i preživeo Albansku golgotu, nakon čega je stigao na grčko ostrvo Krf. Albansku golgotu je proživeo i njegov otac Vladisav, koji je po prelasku Prokletija prebačen u Bizertu gde je umro od iscrpljenosti 1917. godine. Dobrica je sa Krfa upućen da bude sekretar srpske delegacije za izbeglice u Parizu. Boravak u prestonici Francuske je iskoristio za završetak studija prava; doplomirao je 12. jula 1918. godine. Po nalogu srpske vlade, koja je u to vreme imala sedište na Krfu, otišao je u London na izučavanje administrativno-upravne organizacije. Po završetku Velikog rata vratio se u Beograd, gde je nastavio policijsku službu sve do 1921. godine kada ga je angažovalo Ministarstvo finansija, gde je postavljen za glavnog inspektora za suzbijanje krijumčarenja.

Zbog manjka stručnih kadrova u novoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca, već početkom 1923. postavljen je za velikog župana Bregalničke oblasti sa sedištem u Štipu, a 1925. premešten je na istu poziciju u Moravskoj oblasti sa sedištem u Paraćinu. Nakon toga prebačen je u Bitolj, a februara 1929. u Sombor (Bačka oblast). Samo par meseci kasnije postao je načelnik Odeljenja za državnu zaštitu Ministarstva unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije, a nedugo zatim i pomoćnik ministra unutrašnjih poslova. Ukazom kralja Aleksandra I Karađorđevića od 9. aprila 1933. postao je ban Dunavske banovine. Ovu dužnost obavljao je u Novom Sadu oko dve godine, a zatim je premešten u Niš za bana Moravske banovine. Na toj poziciji ostao je godinu dana, a u Nišu je boravio do uoči Drugog svetskog rata, kada je penzionisan zbog neslaganja sa politikom jugoslovenske vlade.

Orden „Legije časti četvrtog stepena (rang oficir)”

Tečno je govorio engleski, francuski i nemački jezik. Autor je više stručnih članaka u stranim časopisima. Odlikovan je sa više ordena: Orden Jugoslovenske krune 3. reda, Orden Belog orla 4. reda, Orden Legije časti 4. reda (koji mu je dodelio predsednik Francuske republike 3. decembra 1930. godine) i drugi. Meštani Šarana i Drenove želeli su da škola na Savincu nosi Dobricino ime, u znak zahvalnosti za sve što je za sela uradio, ali on to nije prihvatio jer je smatrao da to nije u skladu sa zakonom o davanju imena pojedinim ustanovama. Dobrica Matković doprineo je dogradnji školske zgrade, izgradnji đačke trpezarije, zadružnih zgrada, mnogih česmi i bunara, mosta preko Dičine kojim su Šarani povezani sa Drenovom, kao i modernog puta od Savinca do Takova.

Početkom Drugog svetskog rata povukao se u svoju kuću na Savincu, gde je boravio do kraja rata. Učestvovao je na Velikom narodnom kongresu u selu Ba, od 25. do 28. januara 1944. godine. U septembru iste godine u Šarane je ušla Druga proleterska brigada, a za njom i komunistički prvaci iz Gornjeg Milanovca koji su posetili bana. Pridobili su ga za delegata Velike antifašističke narodnooslobodilačke skupštine Srbije (Beograd, 9—12. novembar 1944. godine). Na njoj je održao govor podrške maršalu Titu. Kasnije je postavljen za predsednika Komisije za ratnu štetu pri Predsedništvu vlade NR Srbije. Verovao je da će se po okončanju rata održati demokratski izbori za novu vlast, međutim, kada mu je rečeno da mora postati član komunističke partije da bi ostao na toj poziciji, zahvalio se na poverenju i rekao da je patriota, ali komunista nije niti će biti. Ovakav odgovor doneo mu je prevremeno penzionisanje.

Ponovo se povukao u svoju kuću na Savincu, gde je prilično usamljeno živeo do smrti 9. oktobra 1973. godine. Sahranjen je 10. oktobra, uz sve državne počasti, u porodičnoj grobnici koju je 1935. godine podigao pored crkve Svetog Save na Savincu. Meštani i danas koriste nazive banova kuća, banov most, banova grobnica. Spomen-ploče na đačkoj trpezariji i mostu preko Dičine podsećaju na velika dela koja je uradio za svoje rodno mesto.

Galerija

• 
  Kuća u Šaranima u kojoj je živeo ban Dobrica Matković
• 
  Porodična kapela i mauzolej Matkovića podignuta 1935. godine u blizini crkve Svetog Save na Savincu
• 
  Most bana Matkovića na Savincu preko reke Dičine.
• 
  Spomen-ploča na đačkoj trpezariji

Vidi još

• Dunavska banovina
• Moravska banovina
• Miloš Obrenović

Literatura

• Milovanović, Mihailo (1995). „Savinac u takovskom kraju: selo Šarani i selo Drenova“.