Enrike Granados
Enrike Granados i Kampinja (šp. Enrique Granados y Campiña, kat. Enric Granados i Campiña; Ljeida, 27. jul 1867 — Lamanš, 24. mart 1916), poznatiji kao Enrike Granados, bio je španski kompozitor[a] i pijanista, jedan od najznačajnijih predstavnika španskog muzičkog nacionalizma s kraja 19. veka.[6] Danas je najpoznatiji po svojim evokativnim komadima za solo klavir.[7]
| Enrike Granados | |
|---|---|
 Enrike Granados | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Panteleon Enrike Hoakin Granados Kampinja[1] |
| Datum rođenja | 27. jun 1867. |
| Mesto rođenja | Ljeida, Španija |
| Datum smrti | 24. mart 1916. (48 god.) |
| Mesto smrti | Lamanš, |
| Kompozitorski rad | |
| Period | romantizam[2] |
| Saradnici | Rikardo Vinjes, Matje Krikbum, Pau Kasals, Žak Tibo, Gabrijel Fore[3] |
| Uticaji od | Robert Šuman, Frederik Šopen, Franc List, Rihard Vagner, Felipe Pedrelj, Isak Albeniz, Vinsent D'Endi, Sezar Frank[4][3] |
| Najvažnija dela | Gojeske, Španske igre, Romantični prizori, Poetični valceri, Koncertni alegro, Tonadilje, Marija del Karmen, Dante |
| Nagrade | Orden Legije časti
Orden Alfonsa XII Orden Karlosa III Srebrna medalja Američkog hispanskog društva[4] |
Još u detinjstvu je ispoljio muzički talenat. Nakon što se porodica preselila u Barselonu, pohađao je časove klavira kod Hurneta. Kasnije je studirao klavir kod Pujola i kompoziciju kod Pedrelja. U 16. godini je debitovao kao pijanista. Godine 1887, otišao je u Pariz gde je studirao klavir kod Berioa.
Po povratku u Barselonu potvrdio se kao jedan od vodećih pijanista, a njegove Španske igre su stekle ogromnu popularnost. Njegova prva opera, Marija del Karmen, postavljena je na scenu 1898. Tri godine kasnije osnovao je Akademiju Granados, muzičku instituciju koja je dala značajna imena pijanizma kao što su Frenk Maršal i Alisija de Laroča.
Početkom 20. veka komponovao je mnogobrojna dela za klavir u romantičarskom stilu. Njegovo remek-delo, klavirska svita Gojeske (1911–1913), inspirisano je slikama i tapiserijama Fransiska Goje. Prerađeno je u istoimenu operu koja je premijerno izvedena u njujorškoj Metropoliten operi početkom 1916. godine. Vraćajući se iz SAD, utopio se u vodama Lamanša nakon što je brod kojim je putovao torpedovala nemačka podmornica.[6]
Biografija uredi
Mladost uredi
Enrike Granados je rođen 27. jula 1867. godine u Ljeidi. Njegova majka, Enriketa Elvira Kampinja, bila je rodom iz Santandera. Njegov otac, Kaliksto Granados Armenteros (armijski kapetan u vojsci Navare), rođen je na Kubi, tada još uvek španskoj koloniji.[8] Nakon kratkog službovanja u Ljeidi, postavljen je za vojnog guvernera u Santa Kruzu de Tenerifeu. Porodica se 1874. preselila u Barselonu. Tu je mladi Granados, koji je rano pokazao talenat za muziku, počeo da uči solfeđo i klavir sa očevim prijateljem i muzičkim amaterom Hoseom Hunkedom.[1][9] Godine 1879, počeo je da studira klavir u muzičkoj školi Eskolanija de la Merse kod Fransiska Hurneta.[1]
Studije u Barseloni uredi
Godine 1880, krenuo je na časove klavira kod Žoana Baptista Pujola, koji je u to doba smatran najboljim profesorom klavira u gradu. Diplomac Pariskog konzervatorijuma i jedan od osnivača katalonske pijanističke škole, Pujol je bio tvorac novog metoda u sviranju klavira (šp. Nuevo mecanismo del piano) po kom je učila generacija katalonskih pijanista kojoj su, pored Granadosa, pripadali Isak Albeniz, Karles Vidijela i Žoakim Malats.[10]
Granados je 1883. godine na Konkursu Pujol osvojio prvo mesto za izvođenje Šumanove Sonate u g-molu i čitanje s lista dela naručenog od Martineza-Imberta.[5] Granadosov kasniji komentar da je Šumanova sonata „prvo valjano delo“ koje je proučavao daje sliku o nivou njegove prethodne obuke. Pored Albeniza, odluku o nagradi doneo je i drugi član žirija – Felipe Pedrelj. To je bio Granadosov prvi susret sa ovim značajnim španskim muzikologom, kritičarem, pedagogom i kompozitorom. Naredne godine kod njega je započeo studije harmonije i kompozicije.[11]
Iako su ove studije postavile temelj za Granadosov zreli muzički stil, nejasan je Pedreljov uticaj na mladog kompozitora. U značajnoj meri samouk, Pedrelj je kritikovan zbog neuspeha da svojim učenicima pruži čvrstu tehničku osnovu. Uobičajena kritika upućena Granadosu, a koja se može pripisati Pedreljovom uticaju, odnosi se na odsustvo suptilnog pristupa većim muzičkim formama. Sa druge strane, Pedrelju se s pravom pripisuje započinjanje španske muzičke renesanse u 19. veku, pre svega zapisivanjem stotina španskih narodnih melodija i željom da svoje studente izloži toj bogatoj baštini. Ohrabrivao ih je da na svoj način prigrle španski muzički nacionalizam, o čemu svedoče zaokružene muzičke ličnosti poput Albeniza, Falje i samog Granadosa. On je, međutim, pokazivao manju sklonost ka nacionalističkim tendencijama svog učitelja i ostao je vezan za srednjoevropske modele. I pored svih razlika u orijentaciji, Granados je uvek bio spreman da prizna Pedreljov uticaj na svoj umetnički i filozofski razvoj, a uprkos jednom javnom sukobu 1907. godine, bili su u srdačnim odnosima.[11]
Pijanista u kafanama uredi
Granados je morao da prekine studije kod Pedrelja zbog finansijskih teškoća nakon očeve smrti. Kako bi mogao da izdržava mnogočlanu porodicu, početkom 1886. godine počeo je da radi kao pijanista u jednoj od najboljih kafana u Barseloni – Café de las Delicias. Usled umetničkih neslaganja sa upravom kafane, koja je naginjala ka operskim pastišima sa jeftinim pijanističkim ukrasima, ubrzo je napustio ovo radno mesto. Katalonski preduzetnik Eduard Konde, koji je već pokrivao deo troškova Granadosovih studija, zaposlio ga je da podučava njegovu decu. Granados je u to vreme održao prve polujavne nastupe, uključujući i onaj u Ateneumu u Barseloni 9. aprila 1886.[12]
I pored toga što je bio najbolje plaćeni učitelj klavira u Barseloni, Granados je shvatio da je nemoguće steći potpuno muzičko obrazovanje u Španiji, pa je uz podršku Kondea odučio da studije nastavi u Parizu. Kako bi prikupio deo novca za troškove, ponovo se zaposlio u kafani, ovog puta u Café Filipino, gde je proveo dva meseca improvizujući na narodne melodije i prateći mušterije sumnjivog muzičkog talenta. U septembru 1887. konačno je mogao da ode u Pariz.[13]
Studije u Parizu uredi
Granadosov cilj je bio da se upiše na Pariski konzervatorijum, ali ga je napad tifusne groznice prikovao za krevet tri meseca[14] i osujetio njegovu nameru da polaže prijemni ispit. Kada se oporavio, prekoračio je maksimalan uzrast za upis.[13]. Posle toga je odlučio da privatno studira klavir kod čuvenog francuskog pedagoga Šarla Vilfrida de Berioa. Ostali studenti u njegovoj klasi bili su Moris Ravel i Rikardo Vinjes, takođe iz Ljeide, sa kojim je Granados delio hotelski smeštaj u Ulici Trevis. Budući pionir moderne klavirske muzike, Vinjes će izvoditi Granadosova najvažnija dela, pored onih Debisija, Ravela, Falje i Albeniza[15], koji je u to vreme takođe boravio u Parizu.[5]
Kao student klavira u Parizu, Granados je bio izložen Berioovom insistiranju na izrazitoj rafiniranosti u proizvodnji tonova i naglasku na improvizaciji, a njegovo zanimanje za tehniku pedala takođe se može pripisati učiteljevom uticaju.[16]
Nije jasno u kojoj meri je boravak u Parizu uticao na mladog kompozitora. Francuska muzika je u to doba bila na prekretnici. Uticaj francusko-belgijske škole Sezara Franka i Vensana D'Endija bio je u opadanju, a impresionizam još uvek nije predstavljao značajnu muzičku snagu. Granados je prišao konzervativnijim muzičkom krugovima, kao što je D'Endijeva Schola cantorum. Međutim, iako je održavao veze sa Parizom tokom cele karijere, njega nikada nije privlačio moderni francuski izraz kao što je to bio slučaj sa Albenizom. Granadosov zreli stil odražava poznoromantičarsku tendenciju ka meandrirajućem hromatizmu, izlivima virtuoznosti i tematskim reminiscencijama. Uprkos tome, njegovo preklapanje modalnog i tonalnog načina komponovanja i upotreba pojačanih trijada može se pripisati francuskom uticaju. Biograf Anri Kole smatra da je Granados u Parizu započeo većinu svojih kompozicija koje će biti poznate pod nazivom Španske igre.[16]
Nakon dvogodišnjeg boravka u inostranstvu i nekoliko neuspešnih pokušaja da zainteresuje pariske izdavače za svoju muziku, vratio se u Barselonu 14. jula 1889. godine.[16]
Između Barselone i Madrida uredi
Po povratku u Barselonu Granados je pregovarao o objavljivanju Španskih igara sa izdavačem Casa Dotesio. Objavljene zasebno početkom 90-ih godina 19. veka, to su bila prva dela kojima je stekao međunarodno priznanje, a pohvale su stizale od Griga, Kjuia, Sen-Sansa i Masnea, koji ga je nazvao „španskim Grigom“.[17] Granados je 20. aprila 1890. godine debitovao u Lirskom teatru u Barseloni, premijerno izvevši nekoliko originalnih komada (odabrane Španske igre i danas izgubljenu Špansku serenadu) i dela Sen-Sansa, Bizea, Mendelsona, Šopena, Betovena, Mocarta i Šuberta. Štampa je sa entuzijazmom pozdravila Granadosove kompozicije, ističući novu dubinu stila koju je razvio u Parizu. Španske igre su postale jedno od Granadosovih najpopularnijih dela.[18]
Oduševljenje katalonskim jezikom i književnošću, koje je počelo da se širi sredinom 19. veka u okviru pokreta Renaixença (katal. preporod), prenelo se i na muzički život. Barselonski kompozitori su počeli da izražavaju katalonistička osećanja kroz nove aranžmane tradicionalnih narodnih pesama. U takvoj kulturnoj atmosferi Granados je 1891. godine učestvovao u osnivanju jednog od najvažnijih muzičkih simbola Barselone – hora Katalonski Orfej. Međutim, hor je ubrzo poprimio politički prizvuk koji je Granadosu bio odbojan.[b] Uprkos tome, celog života je održavao srdačne odnose sa Katalonskim Orfejem i njegovim osnivačima. Iako je komponovao originalnu muziku na brojne katalonske tekstove, izgleda da ga aranžman tradicionalnih narodnih pesama nije privlačio kao druge kompozitore iz Barselone.[20]
Između 1892. i 1895. godine njegovo ime prestaje da se pojavljuje u dokumentima o barselonskom muzičkom životu. Ovaj trogodišnji period koji neki biografi nazivaju „duga tišina“ često se pripisuje udvaranju budućoj supruzi Amparo Gal i Ljoberas, ćerki valensijanskog industrijalca Franseska Gala, i zasnivanju porodice. Venčali su se 1893. godine u Crkvi La Merse u Barseloni. U julu 1894. rođen je njihov prvi sin Eduardo. Kasnije su dobili još petoro dece: Solitu, Enrikea, Viktora, Fransiska i Nataliju.[19]
Deo 1894. i 1895. godine proveo je u Madridu, gde je pokušavao da objavi svoju muziku i dobije mesto profesora klavira na Madridskom konzervatorijumu. Međutim, dogodilo mu se isto što i u Parizu: razboleo se i nije mogao da se pojavi na javnim ispitima (šp. oposiciones). Osim toga, jedan biograf tvrdi da je žiri bio na strani Pilar Fernandez de la Mora, tadašnje miljenice madridske publike. Granados je takođe održao nekoliko koncerata u Dvorani Romero, na kojima je izveo neka od svojih dela kao što su Klavirski trio, Španske igre i Poetični valceri.[21]
Vratio se u Barselonu u oktobru 1895. godine. Nastupila je intenzivna koncertna delatnost. Izveo je Albenizovu Špansku rapsodiju14. novembra iste godine, a između decembra 1896. i maja 1897. održao je sedam koncerata kamerne muzike sa Katalonskim koncertnim društvom i violinistom Matjeom Krikbumom. Takođe je izveo i svoj Improptu sa horom Nova Katalonija.[22]
Nakon raspuštanja Katalonskog koncertnog društva u leto 1897, Krikbum je osnovao Filharmonijsko društvo sa ciljem promocije kamerne muzike u Barseloni, koja je bila okrenuta operi. U narednih sedam godina Granados je sa ovim društvom nastupao preko dvadeset puta, uglavnom sa Krikbumom i Kasalsom, i povremeno je izvodio nova dela iz Francuske (kao što je Sen-Sansova Violinska sonata). Takođe je nastavio da komponuje (mada nijedno njegovo kamerno delo nije bilo na programu društva), a oprobao se i kao orkestarski kompozitor (njegova dela Svita na galješke napeve i Marš pobeđenih izvedena su 31. oktobra 1899). Krajem iste godine, 4. decembra, u Barseloni su prvi put izvedeni njegovi Poetični valceri, koje je publika toplo primila.[22]
Sredinom 1898. Granados se vratio u Madrid da predstavi svoje prvo scensko delo koje je doživelo ogroman uspeh – operu Marija del Karmen. Iako je bilo određenih zamerki na libreto, za njega je ova opera predstavljala veliki komercijalni uspeh. Dugo je ostala na repertoaru i njena popularnost je doprla do ušiju kraljice-regentkinje Marije Kristine, koja je Granadosa odlikovala Ordenom Karlosa III. Delo je takođe postiglo značajan uspeh u Barseloni i Valensiji.[23]
Organizaciona i pedagoška delatnost uredi
Granados je 1900. godine u Barseloni osnovao Društvo klasičnih koncerata sa ciljem stvaranja umešnog i dobro uvežbanog ansambla sposobnog za izvođenje simfonijske muzike. Između 15. maja i 9. decembra 1900. društvo je održalo šest koncerata na kojima je Granados učestvovao kao dirigent i solista. Izvođena su dela Baha, Hendla, Mocarta, Betovena, Griga, Šopena, Sen-Sansa, Forea i drugih.[24] Uprkos velikoj posećenosti i pozitivnim kritikama, društvo je raspušteno zbog nejasno definisanih ciljeva i neiskusnih članova ansambla, a tome je doprinelo i odsustvo simfonijske tradicije u Barseloni. [25] Naredne godine je učestvovao u osnivanju Udruženja Vagner koje se bavilo proučavanjem Vagnerove muzike. Nastavio je da promoviše kamernu i simfonijsku muziku na mestu umetničkog direktora Udruženja kamerne muzike, a bio je i član žirija Katalonskog muzičkog festivala.[26]
Granados je bio prvi Španac koji se na sistematski način bavio tehnikom pedala i pedagoškim problemima u muzici.[27] Godine 1901, osnovao je Akademiju Granados (danas Akademija Maršal) na temelju isticanja važnosti negovanja individualne muzičke ličnosti svakog studenta. Obrazovni program je obuhvatao klavir, solfeđo, osnove harmonije, glas i nekoliko gudačkih instrumenata. Akademija je brzo usvajala nove trendove u muzičkom obrazovanju[v], a takođe je organizovala seriju koncerata i predavanja.[g] Na Akademiji Granados diplomirao je veliki broj muzičara, među kojima treba istaći troje najpoznatijih: Frenk Maršal (koji je nakon Granadosove smrti postao direktor akademije), Alisija de Laroča i Končita Badija. Oni su nastavili da prenose „Granadosovu tradiciju“ na naredne generacije pijanista i pevača.[28][29]
Umetnička zrelost — Svita Gojeske uredi
U prvoj deceniji 20. veka Španija doživljava pravu muzičku renesansu. Albeniz komponuje svitu Iberija u kojoj kombinuje originalnu harmonijsku sintaksu i nesvakidašnju tehničku zahtevnost, Faljina opera Kratak život privlači međunarodnu pažnju, a u Barseloni je postavljen kamen-temeljac za Dvoranu katalonske muzike. U takvoj umetničkoj atmosferi Granados takođe stiče šire priznanje i veću profesionalnu stabilnost.[30]
.jpg)
Godine 1903, premijerno su izvedeni njegovi Romantični prizori, serija klavirskih minijatura.[31] U Koncertnom alegru, koji je 1904. godine nagrađen na takmičenju u organizaciji Madridskog konzervatorijuma, Granados napušta „nacionalističku“ liniju u potrazi za čistom romatičarskom virtuoznošću.[32] Naredne godine se u čuvenoj pariskoj Dvorani Plejel prvi put predstavio kao zreo umetnik. Tom prilikom je u vlastitoj transkripciji izveo neobjavljene Skarlatijeve sonate kojima je dodao romantičarske ukrase karakteristične za pozni 19. vek. U proleće 1906. išao je na kratku turneju po Valensiji, Madridu, San Sebastijanu, Pamploni i Saragosi. Po povratku u Barselonu održao je još dva koncerta.[31]
Značajan događaj se dogodio u junu 1908. godine: u tek izgrađenoj Dvorani katalonske muzike izvedena su dva stava iz Granadosove simfonijske poeme Dante, njegovog do tada najambicioznijeg dela. Iste godine je u Parizu imenovan za člana žirija na prestižnom Demjer takmičenju, pijanističkom nadmetanju pod pokroviteljstvom Pariskog konzervatorijuma. Na povratku u Barselonu posetio je Albeniza na samrtnoj postelji u Kambo le Benu, gde mu je Rozina Albeniz, u skladu sa muževljevom željom, uručila rukopis Albenizovog klavirskog komada Azulehos kako bi ga dovršio. Stigao je kući neposredno pred izbijanje radničke pobune tokom Tragične sedmice.[33]
U pismu Žoakimu Malatsu 31. avgusta 1910. godine, Granados je napisao: „Ovog leta sam završio zbirku Gojeski, dela snažnog naleta imaginacije i velike zahtevnosti.“[34] Fasciniran slikarstvom Fransiska Goje, koje je prvi put upoznao u Muzeju Prado tokom boravka u Madridu 1898. godine[35], Granados je 1909. počeo da komponuje Gojeske, muzičke impresije u dve sveske i sedam scena sa podnaslovom Zaljubljena mladež. Scene imaju romantičnu tematiku i delom su inspirisane dobom velikog španskog slikara i njegovim delima – posebno skicama za tapiserije i serijom grafika Kaprici.[36] Prva sveska Gojeski premijerno je izvedena 11. marta 1911. godine u barselonskoj Dvorani katalonske muzike.[37] Ostavile su veoma povoljan utisak u javnosti, a kompozitoru je odato priznanje za bogatsvo melodijske invencije i modernu upotrebu harmonije.[38]
U novembru 1912. sprijateljio se sa američkim pijanistom Ernestom Šelingom, čija je uloga u promovisanju Granadosove muzike ogromna. Premijerno je izveo Gojeske u Londonu i Njujorku, a pomagao mu je i u sklapanju profesionalnih kontakata (kao što je dvogodišnji ugovor sa njujorškim izdavačem Šrimerom).[39]
Kompozicije iz druge sveske Gojeski premijerno su izvedene 2. aprila 1914. na koncertu održanom u pariskoj Dvorani Plejel.[37] Uspeh je bio toliki da mu je Francuska dodelila Orden Legije časti,[40] a od direktora Pariske opere je dobio porudžbinu da ih preradi u operu.[41] U Barseloni su 27. juna premijerno izvedene Tonadilje za glas i klavir u interpretaciji Končite Badije i Rikarta Vivesa. Granados je u to vreme ponovo boravio u Parizu, a po izbijanju Prvog svetskog rata vratio se u Španiju. Finansijske teškoće Pariske opere i rat onemogućili su premijeru Gojeski. Na kraju je prvo izvođenje opere dogovoreno sa njujorškom Metropoliten operom za januar 1916. Veći deo leta 1915. proveo je u svojoj vikendici na Mediteranu, doterujući orkestraciju. Krajem novembra je održao koncert (poslednji u Barseloni) na kom je izveo Grigov Klavirski koncert u a-molu, delo koje mu je pomoglo da započne pijanističku karijeru dvadeset godina ranije.[42]
Put u SAD — Opera Gojeske uredi
Enrike Granados i njegova supruga Amparo su 30. novembra 1915. godine isplovili iz španske luke Kadiz na brodu »Montevideo«. Strah od prekookeanskog puta i ratna opasnost nisu mu davali mira Nakon burne plovidbe, tokom koje je brod dvaput pretresan, bračni par je stigao u Njujork 15. decembra.[43]
Granadosova muzika nije bila potpuno nepoznata njujorškoj publici. Gojeske i Španske igre su već izvodili Ernest Šeling i Džordž Kouplend, Tonadilje Gorgoza i mecosopran Rosa Kulmelj, a poemu Dante Čikaški simfonijski orkestar i kontraalt Sofi Breslau. Uoči premijere opere nastupio je sa Pau Kasalsom u Hotelu Ric-Karlton. Granados je svirao četiri Gojeske, Poetične valcere, Valensijsku hotu i Arapsku igru; sa Kasalsom je izveo serenadu Trova, Madrigal, i Andaluzijsku igru. Kritičari su jednodušno hvalili Granadosovo briljantno pijanističko umeće.[43]
Štampa je naširoko izveštavala o „njujorškoj prvoj španskoj operi“. Kad je tokom probe postalo jasno da je potrebno više vremena za promenu scenografije između činova, Granados je odmah komponovao popularnu Međuigru. Kao što je to bio slučaj sa operom Marija del Karmen u Madridu, na probama je orkestrom dirigovao Pau Kasals.[43]
Opera Gojeske premijerno je izvedena na sceni Metropoliten opere 28. januara 1916. godine. Orkestrom je dirigovao Gaeatano Bavanjoli. Ana Ficiu je nastupila kao plemkinja Rosario, Đovani Martineli kao Fernando, Flora Perini kao maha Pepa i Đuzepe de Luka kao toreador Pakiro.[44] Scenski producent je bio Žil Spek, scenograf Antonijo Roveskali, a kostimograf G. B. Santoni koji je sledio Gojina platna.[45][46] Na kraju predstave prolomio se frenetičan aplauz, a nakon spuštanja zavese publika je dozivala Granadosa i libretistu Fernanda Periketa.[44] I pored toplog prijema kod publike, Gojeske su izvedena još samo četiri puta pre nego što su skinute sa repertoara Metropoliten opere. Kao razlog najčešće se navode slabost libreta i loša usklađenost partiture i dramske radnje. S druge strane, kritičari su hvalili muzički sadržaj opere.[44] U svojoj kritici za Njujork Tajms, Ričard Oldrih je napisao da je muzika bila „duboko doživljena“ i da je posedovala „snažan narodni kolorit“.[47]
Uprkos relativnom uspehu opere, za Granadosa su se otvorile druge mogućnosti. Snimio je nekoliko Španskih igara i Gojeski za kuću Duo-Art. Američko hispansko društvo primilo ga je u svoje članstvo i uručilo mu srebrnu medalju. Prikupljena su i novčana sredstva koja su ga, zajedno sa onima od zarade na operi, rešila finansijskih briga. Takođe je pozvan da 15. marta 1916. učestvuje kao izvođač na dobrotvornom koncertu „za muzičare Pariskog konzervatorijuma, stradalnike u ratu“.[48]
Na poziv američkog predsednika Vudroa Vilsona, velikog ljubitelja muzike, održao je recital u Beloj kući. Izveo je dela Skarlatija i Šopena, kao i vlastite kompozicije: Valensijsku hotu, Koncertni alegro i Pelele. Taj neplanirani angažman primorao ga je da promeni datum povratka u Španiju.[48]
Smrt na povratku u Španiju uredi
Iako mu je savetovano da isplovi na španskom brodu »Antonio Lopez«, koji je saobraćao na liniji Njujork–Barselona bez zaustavljanja[48], Granados je odlučio da sa svojom suprugom Amparo napusti Njujork 11. marta 1916. na holandsko-američkom brodu »Roterdam«. Stigli su u englesku luku Falmaut 19. maja.[49] Odatle su se uputili u London gde su proveli nekoliko dana u gostima kod katalonskog vajara Ismaela Smita, koji je želo da pogura izvođenje Gojeski u Londonu. Ukrcali su se 24. marta u 13.25 na brod »Saseks« u Fokstonu i krenuli prema Djepu na francuskoj obali. [50][51]. Dok su prelazili kanal Lamanš, brod je oko 14.50 torpedovala nemačka podmornica UB-29. Granados i njegova supruga su se utopili.[50][52]
Postoji nekoliko suprotstavljenih verzija tragičnog događaja i sve su zasnovane na nepouzdanim opisima svedoka. Prema jednoj verziji, Granados je skočio u vodu i popeo se na čamac za spasavanje. Ugledavši svoju suprugu kako se bori sa talasima, skočio je da je spasi, ali ih je more oboje progutalo. Prema drugoj, Amparo je bila ta koja je skočila u vodu da spase svog supruga. Prema trećoj, od svih putnika i članova posade na »Saseksu«, jedino su nestali Granados i Amparo.[50]
Potapanje »Saseksa« je izazvalo međunarodni skandal budući da je UB-29 bila prva podmornica koja je probila blokadu kanala. Američki predsednik Vilson je poslao pismo nemačkoj vladi navodeći kako SAD više neće tolerisati takve napade. Na pritisak međunarodne javnosti i muzičkih udruženja, Nemačka je pristala da plati odštetu Granadosovoj deci u iznosu od preko pola miliona pezeta, a ministar spoljnih poslova je izrazio žaljenje zbog smrti kompozitora.[53]
Nakon tragične smrti Enrikea Granadosa španski kralj Alfonso XIII je organizovao prikupljanje novca za njegovu decu, a usledili su i brojni memorijalni i dobrotvorni koncerti u Madridu, Parizu, Barseloni, Londonu. Najuspešniji memorijalni koncert organizovao je Ernest Šeling 7. maja 1916. godine u Njujorku. Pau Kasals je u svojoj autobiografiji dao potresan opis koncerta održanog na sceni Metropoliten opere: „Paderevski, Krajsler i ja svirali smo Betovenov Trio... Na kraju koncerta pogašena su sva svetla. Sveća je postavljena na klavir. Nakon toga je, uz taj usamljeni treptavi plamen na sceni velike dvorane, Paderevski odsvirao Šopenov Posmrtni marš.“[54]
Muzički stil uredi
Prilikom razmatranja muzičkog stila Enrikea Granadosa treba uzeti u obzir dva elementa: 1. pronalaženje inspiracije u španskoj muzičkoj tradiciji XVIII i 19. veka i 2. izbor muzičkog jezika koji je posledica delikatne ličnosti i uticaja romantičarskih kompozitora kao što su Šopen, Šuman, List i Grig.
Pod uticajem studija kompozicije kod Felipea Pedrelja, oca španskog muzičkog nacionalizma, Granados je muzičke ideje za većinu svojih najznačajnijih dela crpeo iz španskog folklora, čije elemente nije unosio kao rezultat doživljaja, već promišljenog dodavanja[55] (pre svega u Španskim igrama), i iz urbanog života Kastilje i Madrida. Posebno su ga privlačile tonadilje (šp. tonadillas), pesme koje su se mogle čuti na ulicama španske prestonice u 18. veku, što se može uočiti u njegovoj istoimenoj zbirci umetničkih pesama za glas i klavir. Takođe je pronalazio inspiraciju u delu čuvenog španskog slikara Fransiska Goje, čija su platna često prikazivala romantične scene madridskih „mahosa“ i „maha“[d], pokušavajući da elemente njegovog slikarstva pretoči u muziku. Iz toga je nastalo njegovo remek-delo – klavirska svita Gojeske.[57]
Kao kompozitor poznog romantizma, Granados je pisao muziku zasnovanu na romantičarskim zvucima čiji su temelji položeni u ranijim decenijama 19. veka, a njegova dela karakteriše izrazita ekspresivnost[58] i senzitivnost proizašla iz delikatne ličnosti.[59] To se najbolje vidi u delima intimističke atmosfere kao što su Romantični prizori, Poetični prizori i Poetični valceri.[60]
S druge strane, stvarao je u periodu brzih promena koje su nudile mogućnost izloženosti novim kompozicionim tehnikama i muzičkim idejama.[58] Iako se uticaj Franca Lista na njegovo stvaralaštvo može uočiti u opsežnijim komadima za klavir u kojima se manifestuje kompleksnost muzičkih linija i tekstura karakterističnih za listovsku virtuoznost[61], Granadosova muzika je najčešće upoređivana sa muzikom Frederika Šopena. Aspekti Šopenovog stila koji se najjasnije ispoljavaju u Granadosovom delu su lirizam ili „pevački kvalitet“ melodija i obilje filigranskog rada koji doprinosi rafiniranom karakteru muzičkog zvuka. Pomenute sličnosti između dvojice kompozitora najuočljivije su u Gojeskama, posebno u stavu Žalopojka ili Devojka i slavuj.[62]
U pogledu tretiranja tonalnosti, Granadosova dela, kao i većinu romantičarskih kompozicija, odlikuju fluidne promene, varljive harmonijske progresije i inovativne modulacije. Međutim, i pored smelih modulacija i neočekivanih obrta na nivou harmonije, Granadosova muzika ne iskače iz konvencionalne tonalnosti i u čvrstoj je vezi sa romantičarskim periodom.[63]
Zanimljivosti uredi
Sin Enrikea Granadosa, takođe Enrike, 1923. godine je postao prvak Španije u plivanju na sto metara kraul stilom. Njegovi unuci su takođe bili šampioni u plivanju dubokim i poludubokim stilom.
Granadosov prerano umrli sin Eduardo (1894–1928) takođe je bio kompozitor.[64]
Dirigentkinja Melani Mestre je 2010. godine otkrila Granadosov Koncert za klavir i orkestar. Delo je premijerno izvedeno 27. oktobra 2010. godine u Filharmonijskoj sali u ukrajinskom gradu Lavovu. Za klavirom je bila Melani Mestre, a Lavovskim simfonijskim orkestrom dirigovao je Aleksis Sorijano.[65]
Melodija čuvene pesme Bésame mucho, koju je 1941. napisala Konsuelo Velaskez, zasnovana je na stavu Žalopojka ili Devojka i slavuj iz klavirske svite Gojeske, odnosno na Slavujevoj ariji iz istoimene opere.[66]
Povodom 144. godišnjice rođenja, Gugl je 27. jula 2011. godine Granadosu posvetio doodle.
Dela uredi
| Period | Naziv | Instrumentacija | Delovi / Napomene | Premijera |
|---|---|---|---|---|
| KLAVIRSKA DELA | ||||
| 1885. | Elvira: mazurka Elvira: mazurka | |||
| 1888. | Dans le bois U šumi | |||
| oko 1888. | Álbum de melodias Album melodija | 22 kratka komada | ||
| 1888. | En la aldea U selu | Salida del sol - Maitines - El cortejo: marcha nupcial - La oración – Regreso (marcha nupcial) - Canto recitado - La siesta - Danza pastoril - Final - La puesta de sol | Barselona, Viši muzički konzervatorijum u Barseloni, 3.4.1984. | |
| oko 1885-90. | Danza característica
Tipična igra |
|||
| oko 1890. | Canción árabe
Arapska igra |
|||
| oko 1890. | Moresca
Moreska |
|||
| oko 1890. | Capricho español
Španski kapričo |
|||
| oko 1890. | Valses sentimentales
Sentimentalni valceri |
Vivo - Andante - Vivo - Dolente - Allegro appasionato - Andantino amoroso - Allegro pastoral en forma de vals - Sentimentale - Dolente - Allegro final | ||
| oko 1890; objav. 1892-1900. | Danzas españolas
Španske igre |
no 1, Galante - no 2, Oriental - no 3, Fandango - no 4, Villanesca - no 5, Andaluza - no 6, Jota - no 7, Valenciana - no 8, Sardana - no 9, Romántica - no 10, Melancólica - no 11, Arabesca - no 12, Bolero | Barselona, Lirski teatar, 20.4.1890. E. Granados, klavir | |
| oko 1890. | Arabesca
Arabeska |
Barselona, Lirski teatar, 20.4.1890. | ||
| -- | Serenata española
Španska serenada |
(izgubljena) | Barselona, Lirski teatar, 20.4.1890. | |
| oko 1890-95. | Dolora en La menor
Dolora u a-molu |
Madrid, 27.11.1894. | ||
| oko 1890-95. | Carezza - Clotilde - La sirena - Marcha real - Soldados de cartón (Kareca - Klotilda - Sirena - Kraljevski marš - Vojnici od kartona) | |||
| 1891-93. | Apariciones: valses románticos Utvare: romantični valceri | Introducció: presto - Cadenciós - Vals alemany - Fantasmes - Pastoral - Sensible - Ves-te'n, tristor! - Andantino quasi allegretto - Vals vienès - ?... - Ecos | ||
| 1892. | Paisaje
Pejzaž |
|||
| 1892. | Cartas de amor
Ljubavna pisma |
Cadencios - Suspirante - Doliente - Apassionato | ||
| 1893. | Serenata
Serenada |
|||
| oko 1895. | Valses poéticos
Poetični valceri |
Introducció: Vivace molto - Vals melòdic - Vals apassionat - Vals lent - Vals humorístic - Vals brillant - Vals sentimental - Vals papallona - Vals ideal | Madrid, 15.2.1895; Barselona, Lirski teatar, 21.3.1895. | |
| 1895. | Piezas sobre cantos populares españoles
Komadi na španske narodne napeve |
1. Preludio - 2. Añoranza - 3. Ecos de la parranda - 4. Vascongada - 5. 03a oriental - 6. Zambra - 7. Zapateado | ||
| 1895-96. | Parranda-Murcia
Povorka-Mursija |
|||
| 1897. | L'himne dels morts
Himna umrlih |
|||
| oko 1898. | A la cubana, op. 36
U kubanskom stilu, op. 36 |
1. Allegretto - 2. Un poco vivo | ||
| oko 1898. | A la antigua (bourrée)
U starom stilu (bure) |
|||
| oko 1898. | La góndola: escena poética
Gondola: poetični prizor |
|||
| oko 1900. | Vals-tzigane
Ciganski valcer |
|||
| oko 1900. | A la pradera, op. 35
Na livadi, op. 35 |
|||
| 1900-01. | Oriental
Orijentalna |
|||
| 1901. | Rapsodia aragonesa
Aragonska rapsodija |
|||
| 1903. | Allegro de concierto
Koncertni alegro |
Madrid, 1903. | ||
| 1904. | Escenas románticas
Romantični prizori |
Mazurka – Berceuse - Lento con estasi - Allegretto - Allegro apasionato - Epílogo | Madrid, Muzička unija, 20.11.1904. | |
| 1909-10. | Vals de concert
Koncertni valcer |
|||
| 1909-10. | Azulejos
Azulehos |
Započeo Isak Albeniz, završio Enrike Granados | Barselona, Dvorana katalonske muzike, 11.3.1911. Enrike Granados, klavir | |
| oko 1910-12. | Jácara (danza para cantar y bailar), op. 14
Hakara (igra za pevanje i plesanje), op. 14 |
|||
| 1911. | Goyescas
Gojeske |
Llibre 1: no 1, Los requiebros - no 2, Coloquio en la reja - no 3, El fandango de Candil - no 4, Quejas o la maja y el ruiseñor
|
Barselona, Dvorana katalonske muzike, 11.3.1911 (Knjiga 1); Glavni teatar (Tarasa), 29.3.1914 (improvizacija na temu iz „Pelelea“); Barselona, Dvorana katalonske muzike, 5.3.1915 („Pelele“); Pariz, Dvorana Plejel, 2.4.1914. (Knjiga 2). E. Granados, klavir | |
| objav. 1912. | Dos impromptus
Dva impromptua |
1. Vivo e appasionato - Impromptu de la codorniz | ||
| objav. 1912. | Escenas poéticas
Poetični prizori |
1a sèrie: 1. Berceuse - 2. Eva y Walter - 3. Danza de la rosa -- 2a sèrie: 1. Recuerdo de países lejanos - 2. El ángel de los claustros - 3. Canción de Margarita - 4. Sueños del poeta | ||
| 1912. | Fantasía (Cheherezada), op. 34
Fantazija (Šeherezada), op. 34 |
|||
| 1912-13. | Libro de horas
Knjiga časova |
1. En el jardín - 2. En invierno: La muerte del ruiseñor - 3. Al suplicio | Barselona, 23.3.1913. | |
| -- | Danza lenta, op. 37
Lagana igra, op. 37 |
Barselona, 8.5.1915. | ||
| -- | Escenas infantiles: miniaturas, op. 38
Dečji prizori: minijature, op. 38 |
1. Recitando - 2. Pidiendo perdón - 3. El niño duerme - 4. Niño que llora - 5. Séptima melodía | ||
| -- | Cuentos de la juventud
Priče iz mladosti |
|||
| -- | Marche militaire
Vojni marš |
Barselona, 31.10.1915. | ||
| objav. 1914. | Impromptu (allegro assai), op. 39
Improptu (allegro assai), op. 39 |
|||
| -- | 2 Marxes militars
2 vojna marša |
|||
| ORKESTARSKA DELA | ||||
| 1899. | Marcha de los Vencidos
Marš pobeđenih |
Orkestar | Barselona, Muzičko društvo Barselone, 31.10.1899. | |
| 1899. | Suite sobre cantos gallegos
Svita na galješke napeve |
Orkestar | Barselona, Muzičko društvo Barselone, 31.10.1899. | |
| 1908. | Dante
Dante |
Orkestar i mecosopran (samo u drugom delu) (Partitura) | 1. L'entrada a l'infern - 2. Paolo e Francesca | Barselona, Dvorana katalonske muzike, 1908. |
| oko 1909. | Concierto para piano y orquesta
Koncert za klavir i orkestar |
Orkestar i klavir | Nedovršen: sačuven je ceo prvi stav (Lento-Allegro grave ma non molto) i početak drugog (Andante). Rekonstruisala ga je, orkestirala i dovršila pijanistkinja, kompozitorka i dirigentkinja Melani Mestre. | Izgubljen, originalni rukopis je 2009. godine pronašla Melani Mestre. Izdao ga je 2010. godine Izdavač Boilo iz Barselone. Premijerno su ga izveli 27. oktobra 2010. u Lavovskoj filharmonijskoj dvorani (Ukrajina) Melani Mestre (klavir), Lavovski simfonijski orkestar i Aleksis Sorijano (dirigent). |
| 1910. | Elisenda: suite
Elisenda: svita |
Glas, klavir, flauta, oboa, klarinet, gudački kvintet, harfa | Na tekst Apelesa Mestresa. 1. El jardín de Elisenda - 2. Trova - 3. Elisenda - 4. La vuelta o Final | Barselona, Dvorana Granados, 7.7.1912. |
| 1911. | Cant de les estrelles
Pesma zvezda |
Orkestar i hor | Barselona, Dvorana katalonske muzike, 1911. | |
| 1916. | Navidad
Božić |
Kamerni orkestar (dvostruki kvintet za duvače, gudače i klavir) | Na osnovu „Slepice iz Vitanije“ | Madrid, Nacionalno muzičko udruženje, 31.5.1916. |
| 1916. | Danza de los ojos verdes
Igra zelenih očiju |
Orkestar | Na osnovu „Slepice iz Vitanije“ | Njujork, Teatar Maksin Eliot, 10.2.1916. |
| ? | Danza gitana Ciganska igra | Orkestar | ||
| ? | La nit del mort (Poema desolación)
Noć smrti (Neutešna pesma) |
Orkestar | ||
| ? | Suite oriental
Orijentalna svita |
Orkestar | Nedovršena | |
| KAMERNA MUZIKA | ||||
| oko 1888. | Canto (Melodía)
Napev (Melodija) |
Violončelo | Iz „Albuma melodija“ | |
| oko 1895. | Quinteto para piano en Sol menor, op. 49
Kvintet za klavir u g-molu, op. 49 |
Gudački kvartet i klavir | Allegro - Allegretto quasi andantino - Molto presto | Madrid, Salon Romero, 15.2.1895. |
| oko 1895. | Trio, op. 50
Trio, op. 50 |
1.Poco allegro con espressione - 2.Scherzetto - 3.Duetto - 4.Finale | Madrid, Salon Romero, 15.2.1895. | |
| 1903. | Melodía
Melodija |
Violina i klavir | Barselona, Teatar Eldorado, 21.6.1903. | |
| 1914. | Serenata
Serenada |
2 violine i klavir | Pariz, Dvorana Plejel, 4.4.1914. | |
| 1915. | Madrigal
Madrigal |
Violončelo i klavir | Barselona, Dvorana Granados, 2.5.1915. | |
| 1915. | Trova
Trova |
Violončelo i klavir | Aranžman drugog stava iz „Elisende“ | Barselona, Dvorana Granados, 2.5.1915. |
| -- | Danza gallega
Galješka igra |
Violončelo i klavir | ||
| -- | Sonata za violončelo i klavir | Violončelo i klavir | ||
| -- | Romanza
Romansa |
Violina i klavir | ||
| -- | Sonata
Sonata |
Violina i klavir | Samo prvi stav; za ostala tri postoje skice | |
| -- | Tres preludios
Tri preludijuma |
1. La góndola - 2. El toque de guerra - 3. Elevación | ||
| -- | Trio
Trio |
|||
| -- | Escena religiosa
Religiozni prizor |
Orgulje, violina, klavir, doboš | ||
| -- | Pequeña romanza
Mala romansa |
Gudački kvartet | ||
| VOKALNA MUZIKA | ||||
| 1900. | La boira
Magla |
Barselona, Dvorana Šasanj, 13.2.1902. Marina Kanjizares, sopran | ||
| -- | Canto gitano
Ciganska pesma |
|||
| 1902. | Cançó d'amor
Ljubavna pesma |
Pesma H. M. Roviralta | ||
| 1910 | Tonadillas
Tonadilje |
Amor y odio - Callejeo - El majo discreto - El majo tímido - El mirar de la maja - El tra-la-la y el punteado - La maja de Goya - La Maja Dolorosa I, II y III, ¡Aj, majo de mi vida!, ¡Oh muerte cruel!, De aquel majo amante - Las currutacas modestas - Si al retiro me llevas - El majo olvidado | Barselona, Dvorana katalonske muzike, 10.6.1914. | |
| -- | Elegía eterna
Večna elegija |
Pesma Apelesa Mestresa | Barselona, Dvorana katalonske muzike, 10.6.1914. | |
| -- | L'ocell profeta
Ptica zloslutnica |
Pesma grofice od Kastelja | Barselona, 22.6.1911. | |
| 1913. | Canciones amatorias
Ljubavne pesme |
Mañanica era - Mira que soy niña - Serranas de Cuenca - Lloraba la niña - No lloréis, ojuelos - Descúbrase el pensamiento - Gracia mía | Glas: Končita Badija; klavir: Enrike Granados. Barselona, Dvorana Granados | |
| -- | Cançoneta, op. 51
Pesmica, op. 51 |
Pesma Apelesa Mestresa | ||
| -- | L'herba de l'amor
Ljubavna trava |
|||
| -- | Balada
Balada |
|||
| -- | Canción
Pesma |
|||
| objav. 1916. | Canción del postillón
Pesma o konjaniku |
|||
| SCENSKA DELA | ||||
| 1895. | Miel de la Alcarria, op. 54
„Med iz Alkarije“, op. 54 |
Scenska muzika za tročinku Žozepa Felijua i Kodine | 1895. | |
| 1897-98. | Ovillejos
Oviljehos |
Lirska saineta u dva čina Žozepa Felijua i Kodine | ||
| 1898. | María del Carmen
Marija del Karmen |
Opera na libreto Žozepa Felijua i Kodine | Madrid, Teatar Periš, 12.11.1898; Barselona. Teatar Tivoli, 31.5.1899. | |
| 1899. | Blancaflor
Blankaflor |
Lirka drama u jednom činu Adrija Gvala | Barselona, Lirski teatar, 30.1.1899. | |
| 1899-1900. | Petrarca
Petrarka |
Lirska drama u jednom činu na libreto Apelesa Mestresa | (nije izvedena) | |
| 1901. | Picarol
Pikarol |
Lirski komad u jednom činu Apelesa Mestresa | Barselona. Teatar Tivoli, 28.2.1901. | |
| 1903. | Follet
Foljet |
Opera u tri čina na libreto Apelesa Mestresa | Barselona, privatno slušanje u Pozorištu Licej, 4.4.1903 (nije bila uspešna i nije javno izvedena) | |
| 1906. | Gaziel
Gazel |
Poema u tri scene na libreto Apelesa Mestresa | Barselona, Glavni teatar, 27.10.1906. Žaume Pahisa, dirigent | |
| 1911. | Liliana
Lilijana |
Poema na libreto Apelesa Mestresa | Barselona, Dvorana lepih umetnosti, 9.7.1911. | |
| 1915. | La cieguecita de Betania (El portalico de Belén)
Slepica iz Vitanije (Vitlejemska štala) |
Opera za decu na libreto Gabrijela Miroa. Za dečje glasove i kamerni ansambl. | Barselona, Granadosova kuća u Valjkarki, 1916. Operu izveli Granadosova i Miroova deca | |
| 1916. | Goyescas
Gojeske |
Opera u dva čina na libreto Fernanda Periketa | Njujork, Metropoliten opera, 28.1.1916. | |
| ? | Torrijos
Torihos |
Scenska muzika | ||
Napomene uredi
- ^ U nekim izvorima se navodi da je Enrike (Enrik) Granados jedno od najznačajnijih imena katalonske muzike.[5]
- ^ O »muzičkim katalonistima«, koji nisu bili prijemčivi za kastiljske i andaluzijske muzičke tradicije, rekao je sledeće: „Oni žele da pridaju Orfeju katalonistički politički prizvuk, a ja na to ne gledam blagonaklono jer mi se čini da umetnost nema nikakve veze sa politikom... To mi je donelo mnogo neprijatnosti, do te tačke da sam počeo da dobijam prekore i anonimna pisma u kojima sam optuživan za komponovanje andaluzijskih igara! Kao da je to nekakav greh... Sebe smatram Kataloncem u istoj meri kao i drugi, ali u mojoj muzici želim da izrazim ono što osećam, čemu se divim i što mi se čini ispravnim, bilo da je to andaluzijsko ili kinesko.“[19]
- ^ Kao što je Žak-Dalkrozeova metoda kultivisanja muzičke osećajnosti kroz pokret tela.
- ^ Kao što su Pedreljova predavanja „O nacionalnoj muzici“ i „Poreklo muzičkih oblika“.
- ^ Mahosi (šp. majos) i mahe (šp. majas) su bili pripadnici nižih slojeva madridskog društva s kraja XVIII i početkom XIX veka, koji su se isticali raskošnim stilom odevanja i drskim ponašanjem.[56]
Reference uredi
- ^ a b v Hess 1991, str. 5.
- ^ „Fichas: Granados, Enrique”. Arhivirano iz originala 24. 9. 2015. g. HagaseLaMúsica. Pristupljeno 14. 8. 2015.
- ^ a b „Granados, Enrique (1867—1916)”. MCNBiografías. Pristupljeno 14. 8. 2015.
- ^ a b „Enric Granados i Campiña”. Gaudí y el modernismo en Catalunya. Pristupljeno 14. 8. 2015.
- ^ a b v Redacció Gencat.
- ^ a b v The Editors of Encyclopædia Britannica.
- ^ „Enrique Granados: Biography”. AllMusic. Pristupljeno 17. 8. 2015.
- ^ Clark 2006, str. 185–186.
- ^ Pagès i Santacana 2000, str. 20.
- ^ Hess 1991, str. 5–6.
- ^ a b Hess 1991, str. 6.
- ^ Hess 1991, str. 6–7.
- ^ a b Hess 1991, str. 7.
- ^ Walton 2009, str. 9.
- ^ Hess 1991, str. 7–8.
- ^ a b v Hess 1991, str. 8.
- ^ „Clásica/Ópera: Enrique Granados”. Arhivirano iz originala 6. 4. 2016. g. HagaseLaMúsica. Pristupljeno 15. 8. 2015.
- ^ Hess 1991, str. 9.
- ^ a b Hess 1991, str. 10.
- ^ Hess 1991, str. 9–10.
- ^ Hess 1991, str. 10–11.
- ^ a b Hess 1991, str. 11.
- ^ Hess 1991, str. 12.
- ^ Hess 1991, str. 19–20.
- ^ Hess 1991, str. 21.
- ^ Hess 1991, str. 21–22.
- ^ Hess 1991, str. 22.
- ^ Hess 1991, str. 22–23.
- ^ Pagès i Santacana 2000, str. 17.
- ^ Hess 1991, str. 23.
- ^ a b Hess 1991, str. 24.
- ^ „III Ciclo de Conciertos del Conservatorio Profesional de Música Javier Perianes y la UNIA” (PDF). UNIA: Sede Santa María de La Rábida.[mrtva veza] Pristupljeno 13. 8. 2015.
- ^ Hess 1991, str. 25.
- ^ Clark 2006, str. 121.
- ^ Hess 1991, str. 25–26.
- ^ Donić, str. 24.
- ^ a b „Les ‘Goyescas’ de Granados tornen a sonar al Palau de la Música”. 22. 2. 2011. Arhivirano iz originala 30. 6. 2015. g. Barcelona Cultura. Pristupljeno 13. 8. 2015.
- ^ Hess 1991, str. 26.
- ^ Hess 1991, str. 27.
- ^ „Čitulja”. La Veu de Catalunya. 1. 5. 1916. Arhivirano iz originala 22. 6. 2015. g. Pristupljeno 14. 8. 2015. Pristupljeno 13. 08. 2015.
- ^ „Biografía de Enrique Granados”. Biografías y vidas. Pristupljeno 14. 8. 2015.
- ^ Hess 1991, str. 28–29.
- ^ a b v Hess 1991, str. 29.
- ^ a b v Hess 1991, str. 30.
- ^ The Metropolitan Opera Database Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. avgust 2018). Pristupljeno 15. 8. 2015.
- ^ „Spanish Opera to have its premiere this week”. The New York Times. 23. 1. 1916. Arhivirano iz originala 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 14. 8. 2015. Pristupljeno 15. 8. 2015.
- ^ Aldrich.
- ^ a b v Hess 1991, str. 31.
- ^ Walton 2009, str. 17–18.
- ^ a b v Hess 1991, str. 32.
- ^ Walton 2009, str. 26–27.
- ^ Walton 2009, str. 27–28.
- ^ Hess 1991, str. 32–33.
- ^ Hess 1991, str. 33.
- ^ Đurić 2003, str. 109.
- ^ „Madripedia - Tipos castizos”. Arhivirano iz originala 6. 11. 2011. g. Pristupljeno 10. 9. 2015.
- ^ Abendroth 1990, str. 23–24.
- ^ a b Abendroth 1990, str. 32.
- ^ Abendroth 1990, str. 33.
- ^ Abendroth 1990, str. 35.
- ^ Abendroth 1990, str. 35–36.
- ^ Abendroth 1990, str. 36–37.
- ^ Abendroth 1990, str. 38–39.
- ^ Enciclopèdia Espasa. V. str. 1061. ISBN 978-84-239-4575-7. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć) - ^ „Encontrado el único concierto para piano y orquesta de Enrique Granados”. El País. 7. 2. 2010. Pristupljeno 15. 08. 2015.
- ^ Fox, Margalit (30. 1. 2005). „Consuelo Velázquez Dies; Wrote 'Bésame Mucho'”. New York Times. Pristupljeno 10. 09. 2015.
Literatura uredi
- Hess, Carol A. (1991). Enrique Granados: A bio-bibliography. Westport, CT, USA: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-27384-1.
- Walton, David (2009). The Last Journey of Enrique Granados. Opus Books. ISBN 978-0-9561536-3-0.
- Clark, Walter Aaron (2006). Enrique Granados. Poet of the piano. Oxford: University Press. ISBN 9780195349795.
- Pagès i Santacana, Mònica (2000). Acadèmia Granados-Marshall: 100 anys d'escola pianística a Barcelona. Taller Editorial Mateu. ISBN 978-84-88158-21-5.
- Đurić, Olivera (2003). Vodič kroz istoriju muzike. Beograd: O. Đurić. ISBN 978-86-901471-8-2.
- Redacció Gencat. „Enric Granados i l'escola pianística catalana”. Arhivirano iz originala 5. 7. 2015. g. Generalitat de Catalunya. Pristupljeno 13. 08. 2015.
- The Editors of Encyclopædia Britannica. „Enrique Granados: Biography”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 12. 08. 2015.
- Donić, Željko. „Pregled istorije hispanske muzike”. Pristupljeno 18. 08. 2015.
- Aldrich, Richard (29. 1. 1916). „World's premiere of opera 'Goyescas'”. The New York Times. Arhivirano iz originala 16. 2. 2017. g. Pristupljeno 14. 8. 2015. Pristupljeno 15. 08. 2015.
- Abendroth, Carey Lynn (1990). „Inspiration and Influence Behind the Keyboard Styles of Isaac Albeniz and Enrique Granados”. University of Oregon. Pristupljeno 18. 08. 2015.
Spoljašnje veze uredi
- Fond Enrike Granados
- Akademija Granados–Maršal
- Biografija Enrikea Granadosa (jezik: španski)
- Dela Enrikea Granadosa
- Enrike Granados na IMSLP
