Kopljanička kara (engl. Pike square, nem. Gevierthaufe), poznata i kao bataljon[1] ipi puna kara[2], zbijena pravougaona formacija pešadije naoružane kopljima i helebardama. Ovu formaciju prvi su razvili i primenjivali Švajcarci od početka 14. veka i uspešno su je koristili protiv vitezova u Burgundskim ratovima (1474-1477). Po ugledu na Švajcarce, ovakve formacije usvojile su još i nemačka (landsknehti) i španska pešadije, koje su dominirale na evropskim bojištima sve do sredine 16. veka.[1][3][4]

Švajcarska kopljanička kara u bici kod Sempaha 1386. godine.

Karakteristke

uredi

Švajcarski pešaci postrojavali su se za borbu u zbijene formacije sa istim brojem boraca po frontu i po dubini. To daje pravougaone formacije veće dubine nego širine, jer su otstojanja između vrsta uvek veća nego rastojanja između redova. U osnovi to su starogermanski postroji koje su Rimljani nazivali klinovima. To su ujedno i borbeni postroji koji se najlakše formiraju iz marševskog poretka. Prve i zadnje vrste i krajnji redovi tih zbijenih tela bili su naoružani kopljima, a unutrašnji helebardama. Jedino su kopljanici imali šlem i oklop, pošto su bili prvi na udaru, a koplja su bila veoma dugačka, kao kod starih Makedonaca, kako bi ih više vrsta i redova boraca moglo isturiti pred front. Koplja su tako štrčala sa svih strana, da su Švajcarci taj svoj borbeni poredak opravdano nazivali jež.[4]

Švajcarski postroji mogli su primiti veliki broj ljudi. U njima 10.000 boraca - što je za ono vreme bilo veoma mnogo - imaju samo 100 ljudi po frontu i 100 po dubini, što prostorno iznosi 100 sa 150 ili najviše 200 metara. Ukoliko je takva formacija veća, utoliko se teže razbija. Ipak, nije bilo preporučljivo staviti sve raspoložive snage u jednu gomilu, pošto ju je neprijatelj lako mogao paralizovati. Bolji se efekat postizao kombinacijom više takvih grupa (nem. Haufen), koje su međusobno sadejstvovale. Kod Švajcaraca ih je bilo najčešće tri: prednja, glavna (nem. Gevalthaufe) i zadnja skupina. Ali nisu postavljane jedna za drugom, niti u istoj visini po frontu, nego stepenasto. U bici kod Morgartena (1315) bile su samo dve grupe, kod Laupena (1339) i treća koja se rasturila u početku borbe. Svaka veća grupa formirala je svoju prethodnicu - izgubljene momke (nem. verlorene Knechte, fr. enfants perdus).[4]

U planinskim krajevima Švajcarske nema mogućnosti za razvijanje širokih borbenih formacija, kakva je bila antička falanga. Duboki strojevi Švajcaraca bili su zgodniji za njihov teren, ali i za odbranu od oklopnih konjanika, njihovih glavnih neprijatelja. U svojim četvrtastim strojevima, zaobljenim na uglovima, Švajcarci su uspešno odbijali napade teške konjice, pri čemu su glavni teret nosili kopljanici. U napadu i protivnapadu oni su takođe udarali prvi na čelu udarne mase, a kada je neprijatelj bio pokoleban ili odbačen, stupali su u akciju i helebardisti, koji nisu imali ni oklopa ni šlema.[4]

Iako se borbene formacije Švajcaraca u 14. i 15. veku nazivaju kopljaničkim karama, većina boraca zapravo je bila naoružana helebardama (odnos kopalja i helebardi bio je otprilike 1:3), a manji deo boraca bio je naoružan samostrelima (15-20%), a od sredine 15. veka i arkebuzama (1-5%). Strelci su dejstvovali pred frontom, na bokovima ili u pozadini. Kada bi bili potisnuti, sklanjali su se u masu.[4]

Koplja su postala dominantno oružje pešadije tek krajem 15. veka: u Italijanskim ratovima tri četvrtine švajcarskih pešaka bile su naoružane kopljima, a samo jedna četvrtina helebardama. Iako je kopljanička kara bila izvrsna formacija za borbu protiv konjice, bila je veoma nezgodna za borbu protiv neprijateljske pešadije u istom takvom stroju. Ovaj problem rešili su Španci povećanjem broja strelaca u formaciji (sa jedne desetine na jednu polovinu boraca), tako da su njihove kare (poznate pod imenom tercio) postale sposobne za borbu i protiv pešadije (arkebuziri) i protiv konjice (kopljanici).[1]

Izvori

uredi
  1. ^ a b v Tomac, Petar (1959). Vojna istorija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 539—540. 
  2. ^ Gažević, Nikola (1972). Vojna enciklopedija (knjiga 4). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 232. 
  3. ^ Peinter, Sidni (1997). Istorija srednjeg veka (284-1500). Beograd: Klio. str. 416. 
  4. ^ a b v g d Tomac, Petar (1959). Vojna istorija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 497—499.