Копљаничка кара (енгл. Pike square, нем. Gevierthaufe), позната и као батаљон[1] ипи пуна кара[2], збијена правоугаона формација пешадије наоружане копљима и хелебардама. Ову формацију први су развили и примењивали Швајцарци од почетка 14. века и успешно су је користили против витезова у Бургундским ратовима (1474-1477). По угледу на Швајцарце, овакве формације усвојиле су још и немачка (ландскнехти) и шпанска пешадије, које су доминирале на европским бојиштима све до средине 16. века.[1][3][4]

Швајцарска копљаничка кара у бици код Семпаха 1386. године.

Карактеристке

уреди

Швајцарски пешаци постројавали су се за борбу у збијене формације са истим бројем бораца по фронту и по дубини. То даје правоугаоне формације веће дубине него ширине, јер су отстојања између врста увек већа него растојања између редова. У основи то су старогермански построји које су Римљани називали клиновима. То су уједно и борбени построји који се најлакше формирају из маршевског поретка. Прве и задње врсте и крајњи редови тих збијених тела били су наоружани копљима, а унутрашњи хелебардама. Једино су копљаници имали шлем и оклоп, пошто су били први на удару, а копља су била веома дугачка, као код старих Македонаца, како би их више врста и редова бораца могло истурити пред фронт. Копља су тако штрчала са свих страна, да су Швајцарци тај свој борбени поредак оправдано називали јеж.[4]

Швајцарски построји могли су примити велики број људи. У њима 10.000 бораца - што је за оно време било веома много - имају само 100 људи по фронту и 100 по дубини, што просторно износи 100 са 150 или највише 200 метара. Уколико је таква формација већа, утолико се теже разбија. Ипак, није било препоручљиво ставити све расположиве снаге у једну гомилу, пошто ју је непријатељ лако могао парализовати. Бољи се ефекат постизао комбинацијом више таквих група (нем. Haufen), које су међусобно садејствовале. Код Швајцараца их је било најчешће три: предња, главна (нем. Gevalthaufe) и задња скупина. Али нису постављане једна за другом, нити у истој висини по фронту, него степенасто. У бици код Моргартена (1315) биле су само две групе, код Лаупена (1339) и трећа која се растурила у почетку борбе. Свака већа група формирала је своју претходницу - изгубљене момке (нем. verlorene Knechte, фр. enfants perdus).[4]

У планинским крајевима Швајцарске нема могућности за развијање широких борбених формација, каква је била античка фаланга. Дубоки стројеви Швајцараца били су згоднији за њихов терен, али и за одбрану од оклопних коњаника, њихових главних непријатеља. У својим четвртастим стројевима, заобљеним на угловима, Швајцарци су успешно одбијали нападе тешке коњице, при чему су главни терет носили копљаници. У нападу и противнападу они су такође ударали први на челу ударне масе, а када је непријатељ био поколебан или одбачен, ступали су у акцију и хелебардисти, који нису имали ни оклопа ни шлема.[4]

Иако се борбене формације Швајцараца у 14. и 15. веку називају копљаничким карама, већина бораца заправо је била наоружана хелебардама (однос копаља и хелебарди био је отприлике 1:3), а мањи део бораца био је наоружан самострелима (15-20%), а од средине 15. века и аркебузама (1-5%). Стрелци су дејствовали пред фронтом, на боковима или у позадини. Када би били потиснути, склањали су се у масу.[4]

Копља су постала доминантно оружје пешадије тек крајем 15. века: у Италијанским ратовима три четвртине швајцарских пешака биле су наоружане копљима, а само једна четвртина хелебардама. Иако је копљаничка кара била изврсна формација за борбу против коњице, била је веома незгодна за борбу против непријатељске пешадије у истом таквом строју. Овај проблем решили су Шпанци повећањем броја стрелаца у формацији (са једне десетине на једну половину бораца), тако да су њихове каре (познате под именом терцио) постале способне за борбу и против пешадије (аркебузири) и против коњице (копљаници).[1]

Извори

уреди
  1. ^ а б в Томац, Петар (1959). Војна историја. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 539—540. 
  2. ^ Гажевић, Никола (1972). Војна енциклопедија (књига 4). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 232. 
  3. ^ Пеинтер, Сидни (1997). Историја средњег века (284-1500). Београд: Клио. стр. 416. 
  4. ^ а б в г д Томац, Петар (1959). Војна историја. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 497—499.