Kulturno-istorijska arheologija
Kulturno-istorijska arheologija je arheološka teorija koja naglašava definisanje istorijskih društava u različite etničke i kulturne grupe prema njihovoj materijalnoj kulturi.
Ideja se razvija od 19. veka kada je ideja kulturne evolucije počela da ima sve manje pristalica. Kasnije je i sama prevaziđena polovinom 20. veka kada ju je zamenila procesna arheologija. Kulturno-istorijska arheologija je u mnogim slučajevima bila pod uticajem nacionalističke političke agende, jer se koristila da dokaže direktnu kulturnu i/ili etničkku vezu sa praistorijskim i antičkim narodima.
Ideja se razvila Nemačkoj kod arheologa pod uticajem Rudolfa Virhova, a ideju će kasnije popularizovati Gustaf Kosina. Kulturno-istorijsku ideju će krajem 1920-ih u Britansku arheologiju uvesti Gordon Čajld. Ova dva arheologa su ujedno i najpoznatiji predstavnici ove paradigme. U Velikoj Britaniji i SAD, kultura-istorija arheologija 1960-ih godina biva zamenjena procesnom arheologijom, ali je ova paradigma i danas prisutna u mnogim državama.
Pozadina uredi
Vebster je istakao da je karakteristika kulture-istorijska arheologije "tvrdnje koje otkrivaju opšte pojmove o prirodi drevnih kultura; o njihovim kvalitetima; o tome kako su one povezane sa materijalnim ostacima; i kako arheolozi mogu da ih izučavaju".[1]
Vebster je istakao da je drugo obeležje kulturno-istorijske paradigme naglašavanje klasifikacije i tipologije.[2]
Uzroci uredi
Kulturno-istorijska arheologija je nastala u turbolentnom vremenu za Evropski razvoj misli. Industrijska revolucija se proširila u mnoge države, što je dovelo do stvaranja velikih urbanih centara od kojih je većina bila puna proletarijatskih radnika. Ova nova gradska radnička klasa je nastavila da razvije politički glas kroz socijalizam, što je predstavljalo pretnju postojećem poretku mnohih država. Dok su neki intelektualci iznosili tekovine indistrijske revolucije kao napredak čovečanstva, dosta njih su na tekovine gledali kao na negativan preokret koji remeti postojeći temelje društva. Ovo poslednje mišljenje je podržao romantičarski pokret koji je u velikoj meri bio sačinjen od umetnika i književnika koji su popularizovali ideju o idiličnom drevnom društvu.[3]
Postojao je i trend obijanja ideje "evolucije kulture" u kojoj se iznosi da kulture i drušva evoluiraju i napreduju kroz faze.[4]
Geografske varijacije i pojam "kulture" uredi
Istoričar arheologije Brus Triger je razvoj kulturno-istorijske arheologije opisao "kao odgovor na rastuću svest o geografskoj varijabilnosti u arheološkoj hronici" u vremenu kada je vera u kulturnu evoluciju počela da se smanjuje u Zapadnoj i Centralnoj Evropi.[5] Tokom 19. veka, sve veći broj arheološkog materijala prikupljenog u Evropi, a posebno kao rezultat projekata rekultivacije ugroženih zemlja, povećanja poljoprivredne proizvodnje i izgradnje, stvaranje muzeja i uvođenja arheologije na univerzitete. Kao rezultat svega toga, arheolozi su shvatili da postoji velika raznolikost među artefaktima sa različitih kontinenata. Mnogi su verovali da ovu varijabilnost nemoguće objasniti postojećom evolucionom paradigmom.[6]
Kulturno-istorijska arheologije je pozajmila koncept "kulture" od antropologije, gde je ideja kulturne evolucije takođe bila kritikovana. Krajem 19. veka, antropolozi kao što su Franc Boas i Fridrih Racel su promovisali ideju o tome da su kulture geografski nezavisne jedna od druge, jer svaka ima svoje karakteristike koje su nastale kroz akumulaciju različitih osobina. Slične ideje su se pojavljivale u arheologiji i antropologiji širom Evrope.[7]
Nacionalizam i rasizam uredi
Brus Triger je takođe tvrdio da je razvoj kulturno-istorijske arheologije delimično prouzrokovan sve većim talasima nacionalizma i rasizma u Evropi; talasima koji su isticali etničku pripadnost kao glavni faktor koji utiče na istoriju. Nacionalizam se pojavio i u akademskoj zajednici koja je htela da naglasi solidarnost sa svojom naciom kriveći ostale zemlje. Sa takvim nacionalističeskim pogledom na svet, ljudi iz cele Evrope su počeli da vide različite nacionalnosti - na primer, francuze, nemce i engleze - kako se biološki razlikuju jedne. Tvrdilo se da njihovo ponašanje prouzrokuje upravo ova rasna razlika, a ne društveni i ekonomski faktori.
Pošto je bila pod uticajem Evropskog nacionalizma, kulturno-istorijska arheologija će se koristiti za podršku nacionalističkih političkih ideja. U mnogim slučajevima, nacionalisti koriste kulturno-istorijsko arheološko tumačenja da istaknu i naglase praistorijske i antičke istorije svojih predaka i da dokažu etničku i kulturnu vezu sa njima. Dakle, mnogi članovi različitih evropskih zemalja stavili su akcenat na dokazivanje veza sa određenom istorijskom etničke pripadnošću. Na primer, francuzi su često verovali da su oni potomci drevnih galia, dok su englezi uradili isto sa anglosaksoncima, a velšani i irci sa keltima. Od arheologa se praktično očekivalo da tumače arheološke podatke da se uklopi ove zaključke.[8]
Jedan od značajnih primera nacionalističkih pokreta koji koriste kulturno-istorijsku arheologiju je nacistička partija koja je dobila vlast u Nemačkoj 1933. godine i zavela totalitarni režim koji je isticao navodnu superiornost germanske rase i nastojao da ujedini sve ljude koji govore nemački jezik u jednu državu. Nacisti su bili pod uticajem kulture-istorijske ideje Kosine, i koristili su arheologiju da podrže svoje tvrdnje. Anenerbe je dobar primer ovog.[9]
Istorija uredi
Rani razvoj: 1869-1925. uredi
Kulturno-istorijska arheologija je razvijena u Nemačkoj krajem 19. veka.[10] Nemačko društvo za antropologiju, etnologiju i praistorijsku arheologiju (Urgeschichte) je osnovano 1869. godine, a u društvu je bio uticajan Rudolf Virhov (1821-1902), patolog i levičarski političar. On se zalagao za ujedinjenje praistorijske arheologije sa kulturnom antropologijom i etnologijom u jedinstvenu praistorijsku antropologiju koja će identifikovati praistorijske kulture pomoću materijalnih ostataka i pokušati da ih poveže sa kasnijim etničkim grupama koje su zabeležene u istorijskim izvorima. Iako je arheološi rad Virhova i njegovih kolega bio je kulturno-istorijski u osnovi, on u početku nije imao značajan broj sledbenika među arheolozima, jer je većina ostala verna unilinearnoj teoriji evolucije kultura.
Gustaf Kosina (1858–1931) je 1895. godine održao predavanje u kojem je pokušao da poveže plemena koja su živela između Rajne i Visla oko 100. godine pre nove ere sa kulturama koje su živele u ovom regionu tokom neolita.[11] Imenovan je za profesora arheologije na Humboltovom univerzitetu u Berlinu i 1909. godine je osnovao Nemačko društvo za praistoriju (Vorgeschichte). Svoj kulturno-istorijski pristup će popilarizovati kroz knjige Die Herkunft der Germanen (Poreklo Nemaca), koja je objavljena 1911. godine, i dva toma dela Ursprung und Verbreitung der Germanen (Poreklo i širenje Nemaca) koja su objavljena 1926. i 1927. godine.[12] Kosina je bio militantni nacionalista i rasista i kritikovao je kolege koje se bave ostalim društvima poput egipćana i antičkog sveta Grčke i Rima. Veličao je nemačke narode praistorije i tvrdio da su oni rasno superironiji i da su stoga Germani superiorniji od Slovena koji žive istočno od njih.
Kosina je izdvojio tri kulturne grupe: germani, kelti i sloveni. Zatim je podeli svaku od tih kulturnih grupa na manje "kulture" ili plemena, na primer, podelio je germane na sase, vandale, langobarde i burgunde.[13] Smatrao je da svaka od ovih grupa ima svoju tradiciju koja je uočljiva u njihovoj materijalnoj kulturi, stoga je mogao da mapira kulturu u arheološkoj hronici i time prati kretanje i migraciju različitih etničkih grupa, proces koji je on nazvao siedlungsarchäologie (arheologija naseljavanja). Veliki deo njegovog rada je kritikovan od strane drugih nemačkih arheologa, ali ipak njegovo kulturno-istorijsko tumačenje prošlosti je ipak postalo dominantno u arheološkoj zajednici; Triger je istakao da je njegov rad "označio konačnu zamenu evolucionističkog pristupa praistoriji sa kulturno-istorijskim".[14]
Kako je postajala dominantna arheološka teorija, veliki broj istaknutih kulturno-istorijskih arheologa se pojavio. Švedski arheolog Oskar Montelius je bio jedan od njih. Montelius je proučavao celo Evropsko praistorijsko nasleđe i podelio ga u različite grupacije na osnovu grupisanja različitih formi artefakata.[15]
Ujedinjeno Kraljevstvo uredi
"Mi možemo utvrditi da se određeni tipovi ostataka - posude, alatke, ornamenti, pogrobni običaji, oblici kuća - uvek dosledno ponavljaju skupa. Takav kopleks skupnih karakteristika nazvaćemo "arheološka kultura" ili jednostavno "kultura". Pretpostavljamo da je takav kompleks materijalni izraz onoga što danas zovemo "narod"."
— Gordon Čajld, Dunav u praistoriji (engl.The Danube in Prehistory), 1929.
Kulturno-istorijsku arheologiju u britansku arheologiju uvodi australijski praistoričar, Gordon Čajld. Kao lingvista, Čajld je naučio brojne Evropske jezike, uključujući nemački, te je mogao da se upozna sa radom Kosine o arheološkim kulturama. Nakon što se preselio u Ujedinjeno Kraljevstvo da izbegne politički progon, zaposlio se na Univerzitetu u Edinburgu 1927. godine. Ubrzo je publikovao monografiju Dunava u praistoriji (1929), u kojoj ispituje arheologiju duž Dunava, prepoznajući reku kao prirodnu granicu podele Bliskog istoka i Evrope. Zbog ovoga je verovao da su se putem Dunava prenosile ideje i tehnologije ka zapadu tokom antike. U knjizi je pojam arheološke kulture predstavio svojim britanskim kolegama koje nisu bile upoznate sa ovom idejom. Ovaj koncept će napraviti revoluciju u tome na koji način arheolozi shvataju prošlost i biće široko priznat u narednim decenijama.[16][17]
Koncepti uredi
Različite istorijske kulture uredi
Glavna tačka kulturno-istorijske arheologije je uverenje da se ljudski rod može podeliti na različite "kulture" koje se u mnogim slučajevima razlikuju jedne od drugih. Ove kulture su gledane kao različite etničke grupe. Sa arheološke tačke gledišta se smatralo da svaka od ovih kultura može biti razlikovana na osnovu svoje materijalne kulture, recimo stila keramike koje koristi ili ritualnih praksi.
Veliki broj kulturno-istorijskih arheologa je takođe delio kulture na manje grupacije u svojim poljima istraživanja: Hajnrih Šliman je prilikom proučavanja bronzanog doba istočnog Mediterana delio na egejsku, mikensku, kikladsku i heladsku.[18]
Difuzija i migracija uredi
U okviru kulturno-istorijske arheologije promene u kulturi društva su objašnjavanje širenjem ideja iz jedne kulture u drugu ili migracijom članova jednog društva u novu oblast, ponekad kao rezultat invazije. To je bilo u suprotnosti sa teorijama evoclucionističkih arheologa koji su prihvatali migraciju i difuziju, ali su takođe smatrali da se razvoj može desiti u različitim kulturama nezavisno od ostalih. Ovaj koncept kulturno-istorijski arheolozi nisu prihvatali.
Veliki broj kulturno-istorijskih arheologa je izneo ideju da svo znanje potiče iz jednog izvora na Bliskom istoku, a da su ga ostatku sveta preneli trgovci. Ovakva ideja je poznata kao hiperdifuzionizam. Australijanac Grafton Eliot Smit u svojim delima "Deca Sunca" (engl. Children of the Sun), 1923. i Rast civilizacije (engl. The Growth of Civilisation) 1924. je izneo ideju da su poljoprivreda, arhitektura, religija i država razvijeni u starom Egiptu u kom su uslovi bili idealni za razvoj takvih stvari. Ove ideje su onda difuzijom prenete u Evropu i ostatak sveta. Sličnu teoriju je izneo Lord Raglan 1939. godine, ali on je verovao da je Mesopotamija izvor svog znanja, a ne Egipat.[19]
Induktivno razmišljanje uredi
Kulturno-istorijaska arheologija koristi indukciju za razliku od procesne arheologije koja se koristi hipotetičko-deduktivnom metodom. Kako bi kulturno-istorijska paradigma najbolje funkcionisala, potrebni su joj istorijski izvori koji nisu prisutni u praistoriji što dodatno otežava istraživanje ovog perioda.[traži se izvor]
Istraživanje praistorijskih verovanja je nemoguće kulturno-istorijskom paradigmom iako bi njihova verovanja značajno uticala na njih i njihov život. Kulturno-istorijski arheolozi mogu da beleže ostatke, ali kako bi išta više mogli da rade potrebna im je antropologija i naučni metod, koji nisu koristili. Ovaj pristupuvođenjem antropologije i naučnog metoda u arheologiju uvodi procesna arheologija koja menja kulturno-istorijsku.[traži se izvor]
Kritika uredi
Druga kritika upućena ovoj teoriji je to što je često glavni fokus je na proučavanju naroda iz neolita i kasnijih epoha, mahom ignorišući paleolit u kom se ralike kulturnih grupa manje vidljive.
Izvori uredi
- Reference
- ^ Webster 2008, str. 12
- ^ Webster 2008, str. 13
- ^ Trigger 2007. p. 217.
- ^ Trigger 2007. p. 218.
- ^ Trigger 2007. p. 211.
- ^ Trigger 2007. p. 215.
- ^ Trigger 2007. p. 218-219.
- ^ Trigger 2007. p. 212-215.
- ^ Trigger 2007. p. 240-241.
- ^ Trigger 2007. p. 235.
- ^ Trigger 2007. p. 235-236.
- ^ Trigger 2007. p. 236.
- ^ Trigger 2007. p. 237.
- ^ Trigger 2007. p. 239-240.
- ^ Trigger 2007. p. 224-230.
- ^ Trigger 1980. p. 56-60.
- ^ Green 1981. p. 90–91.
- ^ Trigger 2007. p. 234.
- ^ Trigger 2007. p. 220.
- Bibliografija
- Childe, V. Gordon (1929). The Danube in Prehistory. Oxford: Clarendon Press.
- Green, Sally (1981). Prehistorian: A Biography of V. Gordon Childe. Bradford-on-Avon, Wiltshire: Moonraker Press. ISBN 978-0-239-00206-8.
- Trigger, Bruce (1980). Gordon Childe: Revolutions in Archaeology. London: Thames & Hudson.
- Trigger, Bruce G. (2007). A History of Archaeological Thought (second edition). New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-60049-1.
- Webster, Gary S. (2008). R.A. Bentley, H.D.G maschner and C. Chippindale, ur. „Culture history: a culture-historical approach”. Handbook of Archaeological Theories. AltaMira Press. str. 11—27.
- Palavestra, Aleksandar (2011). Kulturni konteksti arheologije. Beograd: Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu. str. 107—137. ISBN 978-86-86563-86-6. Pristupljeno 15. 5. 2017.
- Poričić, Marko (2013). „Ogled is teorijske arheologije: da li postoje arheološke kulture?”. Etnoantropološki problemi. 3: 633—655. Pristupljeno 8. 6. 2017.
