Википедија

Luis Federiko Leloir

Luis Federiko Leloir (šp. Luis Federico Leloir Aguirre), Pariz, 6. septembar 1906 — Buenos Ajres, 2. decembar 1987, [1][2] bio je argentinski lekar i biohemičar, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju 1970. godine, za otkriće metaboličkih puteva pomoću kojih se sintetišu ugljeni hidrati, i pretvaraju u energiju, u telu.

Luis Federiko Leloir
Lični podaci
Datum rođenja(1906-09-06)6. septembar 1906.
Mesto rođenjaPariz, Francuska
Datum smrti2. decembar 1987.(1987-12-02) (81 god.)
Mesto smrtiBuenos Ajres, Argentina
Naučni rad
Poljebiohemija
InstitucijaUniverzitet u Buenos Ajresu, Buenos Ajres, Argentina
Vašingtonski univerzitet u Sent Luisu, Sent Luis, SAD
Univerzitet Kolumbija, Njujork, SAD
Univerzitet u Kembridžu, Kembridž, Engleska
Poznat pogalaktozemija, metabolizam ugljenih hidrata, nepodnošenje laktoze
NagradeNobelova nagrada za hemiju, 1970.

Biografija uredi

Luis Federiko Leloir je rođen 6. septembra 1906. godine u Parizu, kao sin Federika Augusta Rufina Leloira Bernala i Hortenzije Agire de Leloir, gde su njegovi roditelji doputovali iz Buenos Ajresa, radi lečenja njegovog oca. Nakon smrti oca, vraćaju se u Argentinu 1908. godine, gde je Luis Federiko živeo zajedno sa svojih osmoro braće i sestara na velikom porodičnom imanju.[3] Posle osnovne škole San Martin, nastavlja školovanje u srednjoj školi Lakorder u Kaliju, Kolumbija. Nakon odustajanja od studija arhitekture, koje je započeo u Parizu, vraća se u Argentinu, gde se upisao na Univerzitet u Buenos Ajresu (šp. Universidad de Buenos Aires), na odseku za medicinu i diplomirao 1932. godine. Svoj lekarski staž započinje u bolnici Ramos Mehija u Buenos Ajresu, ali ubrzo se posvećuje laboratorijskom radu i ispitivanjima, kada 1933. godine upoznaje profesora Bernarda Alberta Huseja (šp. Bernardo Alberto Houssay). Leloir je kasnije tvrdio da je na njegovu celu istraživačku karijeru on imao veliki uticaj zato što mu je u istraživanjima za doktorsku tezu, usmerio pažnju na rad nadbubrežne žlezde i metabolizam ugljenih hidrata.[1][3] Profesor Bernardo Husej je kasnije, 1947. godine, postao i kodobitnik Nobelove nagrade za fiziologiju i medicinu, za otkriće uloge hormona hipofize u regulisanju nivoa glukoze.[4] Posle samo dve godine (1935.) Leloir je dobio priznanje medicinskog odeljenja Univerziteta u Buenos Ajresu za najbolju doktorsku tezu. Osećajući da mu nedostaje znanja iz oblasti kao što su fizika, matematika, hemija i biologija, 1936. godine upisao se na Univerzitet u Kembridžu (engl. University of Cambridge) da započne napredne studije, pod nadzorom drugog dobitnika Nobelove nagrade, ser Frederik Gauland Hopkinsa (engl. Frederick Gowland Hopkins) koji je 1929. godine stekao to priznanje za svoj rad u fiziologiji i otkrivanju kritične uloge vitamina.[5] Leloirovo istraživanje u biohemijskoj laboratoriji u Kembridžu bilo je usredsređeno na enzime, kao i početak istraživanje i specijalizacije za metabolizam ugljenih hidrata.

Karijera uredi

Leloir se vratio iz Kembridža u Argentinu 1937. godine, na Univerzitet u Buenos Ajresu. Međutim, zbog potpisivanja javne peticije protiv nacističkog režima u Nemačkoj i vojne vlade, 1943. godine, izbačen je sa Univerziteta u Buenos Ajresu.[1] Leloir tada emigrira u Sjedinjene Američke Države, gde je preuzeo poziciju vanrednog profesora odseka za farmakologiju na Univerzitetu Vašington u Sent Luisu, gde sarađuje sa Karlom Korijem i Gerti Kori, a zatim radi i kao asistent istraživač na Univerzitetu Kolumbija.[3] Leloir je okončao izgnanstvo i vratio se u Argentinu 1945. godine da bi radio kod profesora Huseja u Biohemijskom istraživačkom institutu fondacije Kampomar (šp. Instituto de Investigaciones Bioquímicas de la Fundación Campomar), kojim će Leloir upravljati od njegovog osnivanja 1947. godine.[6] Njegovi uspešni eksperimenti doveli su do otkrića hemijskog porekla sinteze šećera u kvascu, kao i oksidacije masnih kiselina u jetri.[7] Tim koji je formirao do 1947. godine, otkrio je kako nepravilan rad bubrega i angiotenzin doprinose hipertenziji. Leloir i njegov tim je zatim otkrio da kod galaktozemije pacijentima nedostaje neophodan enzim galaktoza-1-fosfat uridililtransferaza za pretvaranje neupotrebljive galaktoze u upotrebljivu glukozu. Tako su razjasnili primarne mehanizme metabolizma galaktoze[8] [9] i utvrdili uzrok galaktozemije, čija je posledica netolerancija na laktozu. Takođe su početkom 1948. godine, identifikovali nukleotide šećera, koji su bili fundamentalni za metabolizam ugljenih hidrata.[10] U svojim kasnijim godinama Leloir je nastavio da proučava glikogen[11] i druge aspekte metabolizma ugljenih hidrata. Kako se njegov rad u laboratoriji bližio kraju, Leloir je nastavio svoju profesoru na odseku za prirodne nauke na Univerzitetu u Buenos Ajresu, praveći pauzu samo da bi završio studije na Kembridžu i u Laboratoriji za istraživanje enzima u SAD. On je postao i jedan od osnivača Treće svetske akademije nauka 1983. godine, kasnije preimenovane u Svetska akademija nauka (engl. The World Academy of Sciences for the advancement of science in developing countries, TWAS).[12]

Počasti i nagrade uredi

Leloir je izabran za međunarodnog člana Nacionalne akademije nauka SAD (engl. The U.S. National Academy of Sciences, NAS), 1960. godine.[13] Izabran je i za člana Američke akademije umetnosti i nauka (engl. The American Academy of Arts and Sciences, AAA&S), 1961. godine.[14] Dobitnik je nagrade Univerziteta Kolumbija za biologiju ili biohemiju, 1967. godine.[15] Leloir je dobio Nobelovu nagradu za hemiju, za njegovo otkriće nukleotida šećera i njihove uloge u biosintezi ugljenih hidrata, 2. decembra 1970. godine.[1] Izabran za stranog člana Kraljevskog društva (engl. The Royal Society of London for Improving Natural Knowledge), 1972. godine.[2] Odlikovan je 1982. godine Legijom časti.

Reference uredi

  1. ^ a b v g „Biography of Luis Leloir”. The Nobel Prize. 11. 12. 1970. Pristupljeno 30. 10. 2023. 
  2. ^ a b Ochoa, Severo (1. 3. 1990). „Obituary, Luis Federico Leloir, 6 September 1906 - 3 December 1987”. The Royal Society. Pristupljeno 30. 10. 2023. 
  3. ^ a b v Leloir, Luis (1983). „"Far away and long ago"”. Annual Review of Biochemistry, Vol. 52:1-16. Pristupljeno 30. 10. 2023. 
  4. ^ „Bernardo Houssay, Biographical”. The Nobel Prize. Pristupljeno 30. 10. 2023. 
  5. ^ „Sir Frederick Hopkins Biographical”. The Nobel Prize. Pristupljeno 30. 10. 2023. 
  6. ^ „Biografía de Luis Federico Leloir”. Arhivirano iz originala 5. 2. 2006. g. Pristupljeno 1. 11. 2023. 
  7. ^ Kresge, Nicole; Simoni, Robert D; Hill, Robert L. (13. maj 2005). „"Luis F. Leloir and the Biosynthesis of Saccharides"”. The Journal of Biological Chemistry. American Society for Biochemistry and Molecular Biology. 280 (19): 158–160. Pristupljeno 1. 11. 2023. 
  8. ^ Caputto, Ranwel; Leloir, Luis Federico; Trucco, Raúl; Cardini, Carlos; Paladini, Alejandro (1949). „The enzymatic transformation of galactose into glucose derivatives”. The Journal of Biological Chemistry, American Society for Biochemistry and Molecular Biology 179 (1) 497–498. Pristupljeno 1. 11. 2023. 
  9. ^ „The enzymatic transformation of galactose into glucose derivatives”. Archives of Biochemistry and Biophysics, Volume 33, Issue 2, Pages 186-190. septembar 1951. Pristupljeno 1. 11. 2023. 
  10. ^ Cardini, Carlos; Paladin, Alejandro; Caputto, Ranwel; Leloir, Luis Federico (4. 2. 1950). „Uridine Diphosphate Glucose: The Coenzyme of the Galactose–Glucose Phosphate Isomerization”. Nature, volume 165, pages191–192. Pristupljeno 1. 11. 2023. 
  11. ^ Mordoh, José; Leloir, Luis Federico; Krisman, Clara (1. 1. 1965). „In vitro synthesis of particulate glycogen”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America, The National Center for Biotechnology Information U S A., 53(1): 86–91. Pristupljeno 1. 11. 2023. 
  12. ^ „TWAS's 42 Founding Members”. The World Academy of Sciences for the advancement of science in developing countries, TWAS. 1983. Pristupljeno 1. 11. 2023. 
  13. ^ „National Academy of Sciences, Member Directory, Luis Leloir”. 1960. Pristupljeno 2. 11. 2023. 
  14. ^ „American Academy of Arts & Sciences, Member directory, Luis Federico Leloir”. 1961. Pristupljeno 2. 11. 2023. 
  15. ^ „Horwitz Prize Awardees, 1980 - 1967 Awardees, Luis F. Leloir”. 1967. Pristupljeno 2. 11. 2023. 

Spoljašnje veze uredi

 
Luis Federiko Leloir na Vikimedijinoj ostavi.
  • Luis Federiko Leloir na sajtu Nobelprize.org   including the Nobel Lecture, 11 December 1970 Two Decades of Research on the Biosynthesis of Saccharides
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Луис_Федерико_Лелоир&oldid=27407364”