Википедија

Lutkarsko pozorište majstora Pedra

оперско дело

Lutkarsko pozorište majstora Pedra (šp. Еl retablo de maese Pedro) je lutkarska opera u jednom činu s prologom i epilogom koju je komponovao španski kompozitor Manuel de Falja na libreto zasnovan na jednoj epizodi iz Don Kihota Migela de Servantesa. Libreto je verna adaptacija Sevantesovog teksta iz 26. poglavlja drugog dela Don Kihota, sa nekoliko izmenjenih reči. Falja je komponovao ovu operu "kao odavanje počasti slavi Migela de Servantesa" i posvetio je princezi de Polinjak, koja je naručila delo. Zbog svog kratkog trajanja po operskim standardima (oko 27 minuta), nije deo ustaljenog operskog repertoara.

Oto Majer-Sera je opisao ovu operu kao delo u kom je Falja otišao dalje od "andaluzijanizma" po svom neposrednom muzičkom uticaju i koloritu i započeo prelaz u "španski neoklasicizam" karakterističan za njegova kasnije dela.[1]

Istorija izvođenja uredi

 
Don Kihot gleda lutkarsko pozorište majstora Pedra. Ilustracija Gistava Dorea iz 26. poglavlja drugog dela Don Kihota.

Vinareta Singer, poznata kao princeza Edmon de Polinjak, 1919. godine je naručila od Falje delo koje bi se moglo izvesti u njenom salonu, u samostalno izrađenom lutkarskom pozorištu. (Druge njene narudžbine su uključivale Renar Igora Stravinskog i Sokrat Erika Satija, iako nijedno od ovih dela nije imalo premijeru u njenom privatnom pozorištu.) Delo je završeno 1923. godine. Falja je odlučio da postavi jednu epizodu iz Servantesovog Don Kihota koja upravo opisuje lutkarsku predstavu. Napisao je svoj libreto, izdvajajući i spajajući delove iz 25. i 26. poglavlja drugog dela Don Kihota. Glavni lik posmatra lutkarsku predstavu i toliko se uživi u radnju da pokušava da spase damu u nevolji, ali jedino mu polazi za rukom da uništi lutkarsko pozorište sirotog majstora Pedra.

Faljin originalni plan za princezino pozorište je bio dvoslojni, drama-u-drami pristup – gde bi velike lutke predstavljale Don Kihota, majstora Pedra i druge gledaoce predstave, a male figure lutke majstora Pedra. Tri pevača bi bila u prostoru za orkestar, a ne na pozornici. Nakon koncertnog izvođenja i generalne probe u Sevilji, u martu 1923. godine, opera je sa princezinim lutkama izvedena na pomenuti način u muzičkoj sobi njenog pariskog imanja, u junu iste godine, a dirigent je bio Vladimir Golšman. Ektor Difran je pevao ulogu Don Kihota, Vanda Landovska je svirala čembalo (Falja je, u znak zahvalnosti, za nju komponovao Koncert za čembalo), a Rikardo Vinjes i Emilio Puhol su bili među umetnicima i muzičarima koji su pomagali kao pozorišni radnici. Premijeri je prisustvovao i Fransis Pulenk, koji se prvi put susreo sa Vandom Landovskom; ona ga je zamolila da joj napiše koncert za čembalo i tako je nastao njegov Concert champêtre.

Premijere uredi

Svetska premijera je održana kao koncert 23. marta 1923. godine u seviljskom Teatru San Fernando. Izvođenjem je dirigovao kompozitor.

Scenska premijera se dogodila 25. juna 1923. godine u Palati princeze de Polinjak, u Parizu. Izvođenjem je dirigovao Vladimir Kolšman, a setovima i lutkama su upravljali Ermenehildo Lanz, Manuel Anheles Ortiz, Hose Vinjes Roda i Ernando Vinjes. Režija je bila u rukama Manuela de Falje.

Premijeri su prisustvovali pesnici, muzičari i slikari koji su sačinjavali izabranu skupinu dvorana princeze de Polinjak. Pet dana kasnije, Korpus Barga je objavio izveštaj u novinama El Sol i verbalno portretisao neke od prisutnih: Pola Valerija kao "pesnika dana, koji pravi pokrete nalik brodolomniku u talasima ženskih ramena", Igora Stravinskog kao "miša među mačkama", Pabla Pikasa "u odeći za večernji izlazak, okruženog gomilom ljudi, koji izgleda kao da se odmara u uglu sa šeširom nakrivljenim preko jedne slepoočnice", i Hosea Mariju Serta.

Kasnija izvođenja uredi

Falja je uspešno prikazao delo na turneji po Španiji sa Betičkim orkestrom, kamernim orkestrom koji je osnovao 1922. godine. Lutkarsko pozorište majstora Pedra je bilo veliki Faljin uspeh, sa izvođenjima i novim postavkama širom Evrope samo nekoliko godina nakon premijere. Opera Komik u Parizu je 1926. godine proslavila Faljin pedeseti rođendan, a na programu su bila njegova dela Kratak život, Ljubav čarobnica i Lutkarsko pozorište majstora Pedra. Na tom izvođenju su korišćena nova dizajnerska rešenja Faljinog bliskog prijatelja, umetnika Ignasija Zuloage, i nove lutke koje je izradio Zuloagin šurak Maksim Detomas. Za ovu postavku su pevači i ostali učesnici zamenili velike lutke, a Falja i Zuloaga su lično učestvovali: Zuloaga u ulozi Sančo Panse i Falja u ulozi krčmara.[2] Takođe 1926. godine, u aprilu mesecu, Luis Bunjuel je režirao operu u Amsterdamu, koristeći prave glumce za neke uloge. U kasnijim izvođenjima često su korišćeni pevači i glumci umesto lutaka. Hose Kareras je imao svoj operski debi u jedanaestoj godini kao dečak-narator u postavci iz 1958. kojom je dirigovao Hose Iturbi u Teatru Licej u Barseloni.

Lica uredi

  • Don Kihot, bas ili bariton.
  • Majstor Pedro, vlasnik lutkarskog pozorišta, tenor.
  • Tumač, dečak-narator, sopran.
  • Sančo Pansa, nepevačka uloga.
  • Krčmar, nepevačka uloga.
  • Student, nepevačka uloga.
  • Paž, nepevačka uloga.
  • Muškarci sa kopljem i halebardama.

Instrumentacija uredi

Anasambl: flauta (udvojeni pikolo), 2 oboe, engleski rog, klarinet, fagot, 2 horne, truba, udaraljke (zvono, tenor doboš, zvečke, daire, tam-tam, ksilofon), timpan, čembalo, harfa-lauta (ili harfa), gudački instrumenti.

Partituru su objavili Dž. London i V. Čester.

Posveta: “Très respectueusement dédié a Madame la Princesse Edmond de Polignac”

Sinopsis uredi

Vreme radnje: 1615.
Mesto radnje: dvorište krčme u neodređenom mestu Manče u Španiji (verovatno Osa de Montijel)

El Pregón (Objava)

Don Kihot i Sančo Pansa prisustvuju lutkarskoj priredbi koju predstavlja majstor Pedro, lutkar. Pojavljuje se zvoneći zvonom, s majmunom na ramenu. Privlači pažnju i najavljuje izvođenje "Povesti o Melisendri", priče o usvojenoj kćerki Karla Velikog koju su oteli Mavari i odveli je u Saragosu. Predstava, koju izvode manje lutke, odigrava se na sledeći način.

"Vengan, vengan, a ver vuesas mercedes..." (Priđite, vaše milosti, priđite da vidite...).

La Sinfonía de maese Pedro (Simfonija majstora Pedra)

Gledaoci pristižu, Don Kihot se uz naklon majstora Pedra smešta u prvi red, njegove duge noge su ispružene ili prekrštene tokom nastupajuće predstave.

Historia de la libertad de Melisendra (Povest o oslobađanju Melisendre)

Priču peva šegrt majstora Pedra (dečak ili tumač): počinje sa uvođenjem u radnju: "Esta verdadera historia..." (Ova istinita povest...).

Scena 1. La corte de Carlomagno (Dvor Karla Velikog)

Palata Karla Velikog. Melisendru, carevu usvojenu kćer, mavarski kralj Marsilio drži zarobljenu u Saragosi. Scena se pretvara u dvor Karla Velikog, gde don Gajferos igra šah sa don Roldanom. Karlo Veliki je ljut i tera don Gajferosa da nešto preduzme. Potonji odbija Roldanovu pomoć i sprema se da sam spase Melisendru. Scena se odigrava nakon narativnog objašnjenja, dva viteza ustaju od stola za igru dok car ulazi uz zvuke prigodne svečane muzike i sukobljava se sa don Gajferosom, udarajući ga svojim skiptrom, pre nego što mu okrene leđa. Ostavši sami, dva viteza se raspravljaju i don Gajferos besno odjuri.

Scena 2. Melisendra (Melisendra)

"Ahora verán la torre del Alcázar de Zaragoza..." (Obratite pažnju na kulu na tvrđavi u Saragosi...). Kula na tvrđavi u Saragosi: u njoj je zatočena Melisendra koja misli na svog muža i Pariz. Mavarski vojnik se krišom približava i ljubi je u usta. Ona zove u pomoć, čupajući kosu, i stražari hvataju Mavara. Dečak nastavlja priču, pripovedajući kako Mavara, proglašenog krivim čim je zločin počinjen, vode ulicama do gradskog trga gde će mu zadati dvesta udaraca.

Dečak dodaje da kod Mavara nema istražnih radnji. Don Kihot na to ulaže prigovor i ustaje da iznese svoj protest: majstor Pedro govori dečaku da se drži priče i da je ne ulepšava na svoju ruku. "Niño, niño, seguid vuestra historia en línea recta..." (Dete, dete, nastavite svoju povest pravom linijom...). Lutkar se vraća u svoju daščaru, a Don Kihot seda na svoje mesto.

Scena 3. El suplicio del moro (Kažnjavanje Mavara)

Mavarski vojnik je kažnjen: udarci izvršioca kazne u ritmu muzike. Mavar pada i stražari ga odvode.

Scena 4. Los Pirineos (Pirineji)

Don Gajferos jaše na konju kroz pirinejske klance. Ogrnut je dugačkom kabanicom i nosi lovačku trubu, u koju neprestano duva. Zavesa se ponovo spušta i dečak opisuje kako Melisendra, na prozoru svoje kule, priča sa strancem dole na ulici, tražeći mu da u Parizu pita za don Gajferosa: konjanik otkriva svoj identitet i stavlja je na konja, jašući natrag u Pariz.

Scena 5. La fuga (Bekstvo)

Don Gajferos je spasao Melisendru. Jašu u smeru Pariza. Dečak im želi sve najbolje, da u sreći žive dugo kao Nestor. Ovaj komentar navodi majstora Pedra da mu kaže da se drži priče. "Llaneza, muchacho, no te encumbres, que toda afectación es mala" (Polako, mladiću: ne uznosi se; jer svako prenemaganje je loše). Zavesa se podiže poslednji put, na sceni je kralj Marsilio okružen stražarima, dečak upire štapom u figure dok pripoveda priču. Mavari otkrivaju bekstvo i dižu uzbunu.

Scena 6. La persecución (Potera)

Grad je u metežu, zvona zvone sa minareta. Don Kihot skače i protestuje jer Mavari nemaju crkvena zvona, već bubnjeve i zurle. "Eso no, que es un gran disparate" (To ne, to je velika glupost). Majstor Pedro izviruje iz daščare i govori Don Kihotu da se ne obazire na takve sitnice, jer su drame uvek pune netačnosti ove vrste. Don Kihot se slaže i ponovo seda.

Mavarski vojnici ih proganjaju. Don Kihot je besan što vidi Mavare u poteri za hrišćanskim parom. Dečak ističe da figure koje proganjaju don Gajferosa i Melisendru, ovoga puta sa trubama i bubnjevima, samo što nisu uhvatile begunce. U tom trenutku, Don Kihot ne može da se distancira od nasilja na sceni: ubeđen da su lutke prave, skače, vadi mač i napada lutke, uništavajući lutkarsko pozorište. "Alto, malnacida canalla, non les sigáis" (Stani, prostačka ruljo; ne goni ih).

Finale (Finale)

Don Kihot za sebe kaže da je lutajući vitez koji pati za prelepom Dulsinejom. "Y vosotros: caballero Don Gaiferos, hermosa y bella señora Melisendra..." (A vi: viteže don Gajferosu, divna i lepa gospo Melisendra...). Peva o svojoj ljubavi prema Dulsineji: "Oh, Dulcinea, señora de mi vida" (Oh, Dulsineja, gospo mog života) i o svom podvigu i podvigu starih vitezova, dok majstor Pedro u očaju zuri u pocepane lutke.

Muzička analiza uredi

Muzički jezik napušta andaluzijski prizvuk Faljinih ranijih dela u korist srednjovekovnih i renesansnih izvora; Falja je za svog naratora prilagodio pevane javne proklamacije (pregones) u starim selima Španije. Falja je pozajmio teme od baroknog gitariste Gaspara Sanca, od orguljaša i teoretičara Fransiska Salinasa iz 16. veka i iz španske narodne tradicije (ali kastiljsku narodnu muziku, a ne andaluzijsku), pored svojih evokativnih invencija. Njegova instrumentacija za mali orkestar, u koji uvodi do tada nepoznati zvuk čembala, bila je lagana, oštra, neoklasična na visoko ličan i originalan način, i odsečno virtuozna. Ishod je potpuno originalna muzika, naizgled jednostavna, ali veoma bogata. Poklapanje muzike i teksta je jedno od najvećih dostignuća dela: kao nikada pre, španski jezik ovde nalazi svoj pravi muzički izraz.[2]

Iz Slaveći Don Kihota Jozefa Horovica:

"Delo je iznenađujuće teatralno. Vrca od humora i neograničenog elana. Kroz njega se provlače tako suptilni detalji kao što su Don Kihotove duge i trapave noge – jedini njegov deo koji ostaje vidljiv nakon što počne predstava majstora Pedra; 'tokom izvedbe', ističe Falja, 'ostaće u vidokrugu, ponekad opuštene, ponekad prekrštene.' Iznad svake pohvale je Faljino preplitanje dve lutkarske postave i tempo koji pokreće njihovu konvergenciju ka klimaksu u trenutku kada Don Kihot ustaje da se zauzme za Melisendru (u toj tački ostali gledaoci predstave izvijaju vratove da bolje osmotre radnju.) Ovaj vrhunac, lukavo osmišljen, opada do jednako preciznog raspleta: Don Kihotovog otpozdravljanja lutajućim vitezovima (odabranog iz drugog poglavlja romana), čime on konačno i u potpunosti zauzima centralnu pozornicu."[3]

Snimci uredi

Audio

  • 1950. Ataúlfo Argenta, cond.; E. D. Bovi (baritone), E. de la Vara (tenor), Lola Rodríguez de Aragón (sop.). Orq. Nacional de España. Columbia RG 16109-12 (1 disc 78 rpm).
  • 1953. F. Charles Adler, cond.; Otto Wiener (baritone), Waldemar Kmentt (tenor), Ilona Steingruber (sop.). Wiener Staatsopernorchester. SPA-Records 43 (1 LP).
  • 1953. Eduard Toldrà, cond.; Manuel Ausensi (baritone), Gaetano Renon (tenor), Lola Rodríguez de Aragón (sop.). Orc. National de la Radiodiffusion Française (Théatre Champs Elysées). Angel 35089 (2 LP); Columbia FXC 217 (1 LP); Fonit 303 (1 LP); EMI 569 235-2 (4 CD, 1996).
  • 1954. Ernesto Halffter, cond.; Chano González (bass), Francisco Navarro (tenor), Blanca Seoane (sop.). Orc. Théatre Champs Elysées. Ducretet 255 C 070 (1 LP); MCA Classics MCAD 10481 (1 CD).
  • 1958. Ataúlfo Argenta, cond. Raimundo Torres (bass), Carlos Munguía (tenor), Julita Bermejo (sop.). Orquesta Nacional de España. Decca TWS SXL 2260 (1 LP). RCA, London.
  • 1961. Pedro de Freitas Branco, cond.; Renato Cesari (baritone), Pedro Lavirgen (tenor), Teresa Tourné (sop.). Orq. de Conciertos de Madrid. Erato; Grande Musique d'Espagne GME 221 (1 CD)
  • 1966. Ernesto Halffter, cond.; Pedro Farrés (bass), José María Higuero (tenor), Isabel Penagos (sop.). Orq. Radiotelevisión Español. Live from Teatro de la Zarzuela performance. Almaviva (1996) (1 CD).
  • 1973. Odón Alonso, cond.; Pedro Farrés (baritone), Julio Julián (tenor), Isabel Penagos (sop.). Orq. alla Scala of Milan. Zafiro (1 LP).
  • 1977. Charles Dutoit, cond.; Manuel Bermúdez (bar.), Tomás Cabrera (ten.), Ana Higueras-Aragón (sop.). Instrumental Ensemble. Erato STU 70713.
  • 1980. Simon Rattle, cond.; Peter Knapp (baritone), Alexander Oliver (tenor), Jennifer Smith (sop.). London Sinfonietta. Argo ZRG 921 (1 LP); Decca 433 908-2 (2 CD).
  • 1990. Josep Pons, cond.; Iñaki Fresán (baritone); Joan Cabero (tenor), Joan Martín (boy treble). Orq. de Cambra del Teatre Lliure (Barcelona). Harmonia Mundi HMC 905213 (1 CD).
  • 1990. Charles Dutoit, cond.; Justino Díaz (baritone), Joan Cabero (tenor), Xavier Cabero (boy treble). Orchestre Symphonique de Montreal. Decca 071 145-1 ½ CDV (Film 27’51).
  • 1991. Robert Ziegler, cond.; Matthew Best (bar.), Adrian Thompson (ten.), Samuel Linay (treble).Matrix Ensemble. ASV CDDCA 758 (1 CD).
  • 1994. Eduardo Mata, cond.; William Alverado (bar.), Miguel Cortez (ten.), Lourdes Ambriz (sop.). Solistas de México. Dorian DOR 90214 (1 CD).
  • 1997. Diego Dini Ciacci, cond.; Ismael Pons-Tena (baritone), Jordi Galofré (tenor), Natacha Valladares (soprano). I Cameristi del Teatro alla Scala (Milan). Naxos 8.553499 (1 CD).
  • 2007. Jean-François Heisser, cond.; Jérôme Correas (baritone), Eric Huchet (tenor), Chantal Perraud (sop.). Orch. Poitou-Charentes. Mirare.

Video

  • Filmska verzija opere u boji sastavni je deo DVD izdanja Nights in the Gardens of Spain.[4] Ovo je ista filmska verzija koju je A&E prikazao na televiziji 1992. godine. Hustino Dijaz je igrao kao Don Kihot, Ksavijer Kabero kao Dečak, Žoan Kabero kao Majstor Pedro, a Montrealskim simfonijskim orkestrom dirigovao je Šarl Ditoa. U ovoj postavci, ljudske likove su igrali pravi glumci, dok su lutke ostale lutke.

Reference uredi

  1. ^ Mayer-Serra, Otto (1943). „Falla's Musical Nationalism”. The Musical Quarterly. XXIX (1): 1—17. doi:10.1093/mq/XXIX.1.1. Pristupljeno 29. 11. 2007. 
  2. ^ a b John Henken, Program Notes: Master Peter's Puppet Show Arhivirano 2013-01-27 na sajtu Archive.today Los Angeles Philharmonic, September 2006.
  3. ^ Joseph Horowitz, Celebrating Don Quixote Program Notes Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. oktobar 2007), Brooklyn Philharmonic 2003/2004 season
  4. ^ Amazon.com: Nights in the Gardens of Spain: Charles Dutoit, Alicia de Larrocha, Joan Cabero, Xavier Cabero, Justino Díaz, Marshall Pynkoski, Jeannette Zingg, Stuart Gosling, B...

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Луткарско_позориште_мајстора_Педра&oldid=27525052”