Википедија

Manastir Crna reka

објекат и непокретно културно добро у Рашком управном округу, Србија
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Crna Reka.

Manastir Crna Reka je monaška isposnica usred planina južnog dela centralne Srbije, Ribariće, smeštena u klisuri Crne reke. Manastir se nalazi u selu Ribariće i pripada Eparhiji raško-prizrenskoj Srpske pravoslavne crkve. Kao celina predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od velikog značaja. Pored sve svoje izuzetne lepote i znamenitosti, manastir Crna Reka je dugo bio skoro nepoznat van svoje uže okoline. Tek od skora, izgradnjom mosta na jezeru kod Ribarića i popravkom prilaznog puta, manastir Crna Reka, kao redak dragulj srpske srednjovekovne kulture, izlazi iz relativne anonimnosti u kojoj obitava već punih 700 godina. Manastir je aktivan, muški i o njemu brinu monasi.

Crna Reka
Osnovni podaci
JurisdikcijaSrpska pravoslavna crkva
EparhijaEparhija raško-prizrenska
Osnivanje13. vek
OsnivačMilica Hrebeljanović
Arhitektura
Stilsrpsko-vizantijski
Lokacija
MestoRibariće
Država Srbija
Koordinate42° 56′ 50″ N 20° 28′ 05″ E / 42.94722° S; 20.46806° I / 42.94722; 20.46806
Crna Reka na karti Srbije
Crna Reka
Crna Reka
Crna Reka na karti Srbije
Manastir Crna Reka
Manastir Crna Reka
Opšte informacije
MestoRibariće
OpštinaTutin
Vreme nastanka13. vek
Tip kulturnog dobraSpomenik kulture od velikog značaja
Nadležna ustanova za zaštituZavod za zaštitu spomenika kulture
www.zavodkraljevo.rs

U manastiru se nalaze mošti Svetog Petra Koriškog, jednog od poznatih srpskih podvižnika iz 13. veka. U manastiru postoji pećina u kojoj je smeštena crkva, u toj pećini postoji kameno udubljenje u kome se voda skuplja kap po kap. Voda je, kako kažu vernici, lekovita i naročito pomaže kod bolesti očiju, zato je narod naziva „vodom Svetog Arhangela Mihaila”.

Postoji još jedna svetinja u manastiru koja privlači veliku pažnju vernika, a to je grob prepodobnomučenika Haritona, nekadašnjeg sabrata crnorečkog. Prepodobnomučenik Hariton, sabrat manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, mučenički je ubijen od strane OVK terorista u okolini Prizrena 15. juna 1999. godine.

Položaj manastira uredi

Manastir Crna Reka se nalazi u blizini sela Ribariće, između Novog Pazara i Tutina. Do Ribarića vodi magistralni put M-22 (Ibarska magistrala), a kroz selo prolaze i autobusi iz većih gradova u Srbiji. Manastir se nalazi u Ibarskom Kolašinu, u klisuri Crne Reke, u najudaljenijem području jugozapadne Srbije, na granici sa Crnom Gorom. Okružen je visokim stenama i bujnim stoletnim šumama. Potiče iz trinaestog veka, kada je sagrađena omanja crkva posvećena svetom Arhangelu Mihailu u jednoj velikoj pećini iznad korita Crne reke. Uskoro su monasi isposnici sazidali svoje kelije oko crkve, ozidali pećinu i podigli mali drveni pokretni most preko suvog korita reke. Reka ponire neposredno iznad manastira i ponovo izranja iz zemlje nakon nekoliko stotina metara svog podvodnog toka. U petnaestom veku u manastiru je živeo čuveni podvižnik Sveti Joanikije Devički sa svojim monasima. Svetitelj je kasnije prešao u područje Drenice, gde mu se i danas čuvaju mošti u manastir Devič. Prepodobni Petar Koriški je boravio u manastiru kratko vreme.[1]

Istorija uredi

 
Joanikije Devički (osnivač prvog crnorečkog opštežića)

Crkva crnorečkog manastira posvećena je Svetom Arhangelu Mihalu, mada se u rukopisnim zapisima može naći da je posvećena Svetim Arhangelima.

Pominje se u prološkom žitiju Svetog Joanikija Devičkog, nastalom verovatno ubrzo nakon smrti tog isposnika i njegovog uvrštenja u red svetitelja, a očuvanom u prepisima koji potiču iz 18. veka.[2]

Otkada su tu prenete mošti Svetog Petra Koriškog, manastir slavi Petrovdan (29. juna, odnosno 12. jula po novom kalendaru), koji je postao manastirska slava i veliki narodni sabor, o kome se okupljaju mnogobrojni vernici i poštovaoci. Ni danas se, nažalost, ne zna tačno vreme nastanka manastira Crna Reka. Neki naučnici smatraju da je pećinska crkva mogla nastati još u doba Nemanjića. Pri datovanju u najdalju prošlost ide Stojan Novaković, koji, govoreći o prenosu moštiju Simeona Nemanje iz Hilandara u Srbiju, kaže da je taj put vodio „sigurno preko manastira Crne reke u Ibru”.[3] To znači da je manastir postojao na samom početku 13. veka. Govoreći o srpskim crkvama Svetog Arhangela, Mirjana Ćorović-Ljubinković tvrdi da je crkvu u Crnoj Reci sazidao arhiepiskop Danilo.[4] Takvo mišljenje podrazumeva da je manastir nastao negde u prvoj polovini 14. veka. Narodno predanje veže izgradnju manastira za period posle Kosova. Ljubomir Stojanović smatra da je nastao u 14. ili 15. veku.[5] Mileva Vulović stavlja nastanak manastira u vreme s kraja 15. ili s početka 16. veka,[6] dok Giljferding navodi da je manastir podigao Sveti Joanikije Devički, koji se podvizavao u Crnoj Reci.[7] U njegovom žitiju se kaže da je on tu crkvu podigao, sastavio manastir i dovoljno učenika sabrao. Pretpostavlja se da je od nekoga morao učiti da tu postoji pogodno mesto za pustinožiteljstvo, a to je mogao saznati samo od onih koji su se već ogledali u takvom podvigu. Radomir Stanić navodi da sličnosti ovog i drugih srpskih pećinskih manastira srednjeg veka ukazuje na to da i on potiče iz ranijeg vremena, nego što to sigurni podaci navode.[8] Nedostatak takvih podataka i danas pred naučnike ostavlja otvorenim pitanje kada je tačno nastao ovaj izuzetno značajan manastir. Skoro da nema podataka o njegovoj istoriji sve do druge polovine 17. veka. Šta se dešavalo u njemu od dolaska Svetog Joanikija u Devič (to se moglo dogoditi negde krajem 14. veka), pa do ovog vremena, može se samo nagađati. Najstariji podatak vezan je za godinu nastanka ikonostasa, koji je završen 1601. godine u vreme igumana jeromonaha Đenadija. Na tom poslu bili su angažovani ktitori i bratija.[9] Posle toga nema pomena o manastiru sve do 1666. godine, kada se prestavio jeromonah crnorečki Gervasije.[10] Godine 1687. su u Crnu Reku prenete mošti Stefana Prvovenčanog, svakako jer im je ovde bilo sigurnije. Tu su bile devet godina, nakon čega su, kako beleži mnogogrešni jeromonah Misail, prenete u Studenicu.[10]

Godine 1709. u manastiru je prepisivan jedan minej[10], a 1714. panegirik.[10] U vreme igumana Maksima Dobrojevića, negde u drugoj deceniji 18. veka, u manastiru je postojala škola. Sačuvana su i imena dvojice polaznika: sveštenika Save, iz Vitanovca kod Kraljeva, i Mijata, iz Herceg-Novog.[8] Spominjani jeromonah Misail, kao eklisar Crne Rke, obnovio je pokrov Stefenu Prvovenčanom 1705. godine.[10] Dolaskom u Crnu Reku, iguman Maksim ispoljio je veliku aktivnost i na ekonomskom planu. Godine 1714. sopstvenim trudom i troškom sagradio je vodenicu i valavicu, koje je priložio „svetome arhistratigu Mihailu da služi toj crkvi za njegovu dušu”.[11] Iste godine u poseti manastiru bio je raniji Maksimov sabrat, Georgije Dobrilovac,[11] a 1727. jeromonah Georgije Bakovič,[10] koji je dve godine ranije bio u Gračanici, gde se potpisao kao „grešni pop”.[12] Islamizovani Vučetići iz obližnjeg sela Crniš, poreklom Hoti,[13] izvršili su 1731. godine napad na manastir i njegovu imovinu: „ne platiše, neke uzeše na pravdi Božijoj, i zulumom velikiem”.[11] Turski zulum zabeležen je i 1763. godine. O Božiću te godine poginula su dva Turčina, dok je iguman Maksim ranjen pobegao u Svetu goru.[a] Prvi put je zabeleženo da je manastir zapusteo.[10] Pop Jeremija Arsenijević Belopoljac je 1793. godine podigao manastirsku česmu.[10] Tri godine kasnije, crkvi je poklonio žitije izvesni jeromonah Nikodim,[10] a neki Jablan je iste godine okovao šandalj.[10] Godine 1798. slikana je ikona Bogorodice.[10] Manastir je u 18. veku paljen od strane Turaka. Pretpostavlja se da bi to moglo biti negde oko 1763. godine, kada je vladao veliki turski zulum i kada izvori beleže da je zapusteo.

Ni 18. vek ne obiluje podacima o životu u manastiru. Tek se 1870. godine beleži da je Savo Gačanin iz Kotora priložio ćivot Svetom Petru, koji je sagradio Josif Savin.[10] Četiri godine kasnije, jeromonah Ananije Milovanović je obnovio crkvu, konake, most na Suvovaru (suvi deo korita Crne reke, koja uvire iznad, a izvire ispod manastira) i napravio košaru za knjige.[10] Kada je 1867. godine Aleksandar Giljferding posetio manastir, zabeležio je da su te knjige dosta postradale od vlage. Krajem veka u Crnoj Reci počela je da radi škola. Postoje svedočenja da je manastir u ovom veku bio, između ostalog, i sedište namesnika ruskog, konzula iz Kosovske Mitrovice, konzula Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore.[15] Sopoćanski pomenik sadrži veći broj nedatiranih zapisa u kojima se pominju priložnici iz okolnih mesta, među kojima ima i pripadnika muslimanskog stanovništva iz obližnjeg sela Crniš.[b]

Monaštvo i sveštenstvo uredi

 
Crnorečko bratstvo u vreme igumana Nikolaja

Manastir i njegova okolina su daleko od puta i namernika, pa je zato izuzetno pogodan za monaški život i tihovanje. Prvi crnorečki podvižnik, za koga se pouzdano zna, jeste Sveti Joanikije, kasnije nazvan Devički.[v] On je, najverovatnije, negde krajem 14. veka došao u Crnu Reku, gde se posvetio strogom monaškom životu. Tu je proveo izvesno vreme, postavši učiteljem mladim monasima koji su dolazili k njemu. O pećini u kojoj se podvizivao Sveti Joankije piše Petar Kostić početkom 20. veka: „Od mesta gde se ovo vidi, pa dalje nalazi se malo prostora i u njemu mesto u kamenu, gde je Sveti Janićije Devički sedeo i Bogu se molio. Dobro se poznaje gde je držao desno i levo rame, jer je kamen urezan, iz kog teče po malo bistre vode. Ovo se mesto drži za sveto, i tu neprestano gori kandilo. Levo od tog mesta vidi se i podzemni hodnik, koji je — po pričanju — vrlo dugačak i vodi do vrha brda. Kažu, ovim je hodnikom Sveti Janićije izlazio na brdo, tražio hranu i krio se u opasnim trenucima. Da bi se uverili da li zaista ovaj podzemni hodnik do na vrh brda izlazi, pustili su petla unutra, i on je ovim hodnikom izašao gore i na vrh brda zakukurekao”.[17] U okolini postoje i mnoge druge pećine u kojima su se podvizivali pustinožitelji. Kada su monasi i narod počeli dolaziti k svetom Joanikiju, on je, zarad monaške tišine, napustio Crnu Reku i vratio se u Devič. Sigurno da je i u 15 i 16. veku, u vremenu turskih najezdi, manastir, kao skrovito mesto, imao svoje igumane i monahe. Jedan od prvih igumana za kojeg se zna je je jeromonah Đenadije, za čije je vreme 1601. godine završen ikonostas. Zapisivač koji je zabeležio završetak rada na ikonostasu beleži i pomoć bratija na tom poslu.[18] Verovatno je za vreme ovog igumana završeno živopisanje crkve i poslednji radovi na njoj. U to vreme u manastiru su boravili slikari monasi, koji su radili na živopisanju crkve, među njima svakako zograf Longin i njegovi pomoćnici Petronije i Roman.[g][19]

Dugo posle ovoga nema očuvanih zapisa o monaškom životu. Tek 1666. godine beleži se da se prestavio jeromonah Gervasije. Crnorečki monasi čuvali su mošti Stefana Prvovenčanog devet godina, od 1687. do 1696. godine, među njima i jeromonah Misail, koji se potpisivao i kao eklisar Crne Reke. Jedan od igumana, o kome je sačuvano nešto više podataka, jeste jeromonah Maksim Dobrojević. Ovaj „smerni inok” je bio sabrat manastira Dobrilovine, koji se nalazi na reci Tari, petnaestak kilometara od Mojkovca. Rodom je iz Bistrice, sela u neposrednoj blizini manastira, on je jedan od onih dobrilovinskih kaluđera koji su „imali izvesne aktivnosti i ugleda i na drugim stranama”.[20] Vreme Maksimovog igumanovanja u Crnoj Reci može se slobodno nazvati velikom duhovnom i materijalnom obnovom manastira. Njegov dolazak ovde nije bio zasigurno slučajan. Računalo se da će ovaj učeni i preduzimljivi duhovnik u skrivenoj Crnoj Reci pokrenuti mnoge aktivnosti koje nisu mogle biti organizovane tamo gde je tursko prisustvo bilo značajno i često. Zato i osniva školu za kaluđere i sveštenike, koja okuplja i polaznike iz udaljenih krajeva, kao što je Herceg Novi, Vitanovci kod Kraljeva, jagodinski kraj.[21] Naravno, bilo je učenika i iz okolnih mesta i manastira. Uporedo sa školom, radila je i prepisivačka radionica. Već je ranije spomenuto da je sagradio valavicu i vodenicu. I danas u blizini manastira postoje temelji nekoliko starih vodenica. Možda je jedna od njih i Maksimova. Pored toga, 1763. godine, radio je na obnovi manastira, ćelija, trpezarije i što je posebno zanimljivo, klepaonice. Sve je to zasmetalo novopazarskim Turcima, koji su na Božiću napravili veliki zulum. Obračun u manastiru morao je biti ozbiljan, jer su poginula dva Turčina, a iguman Maksim je zadobio pet rana. Zbog toga je morao pobeći na Svetu goru, a Crna Reka je, možda prvi put, opustela.[11]

Godine 1731. u Crnoj Reci je boravio iguman Vasilije i eklisar Teofil. Oni su bili svedoci napada na manastir, koji su izvršili Vučetići iz Crniša. Ne veruje se da je Vasilije bio iguman Crne Reke. Pretpostavlja se da je u ovom manastiru bio samo u gostima, jer takve posete nisu bile retke. Jeromonah Maksim Dobrojević je najverovatnije bio iguman sve do 1763. godine, kada je morao pobeći iz manastira. U jednom zapisu iz ove godine kaže se, kako je precizno pročitao Vatroslav Jagić: „tu beše načalnik (nastojatelj) Maksim”.[22] On je zasigurno bio toliko poznat da zapisivač nije našao za shodno da spomene njegovo prezime. U svakom slučaju, iguman Maksim Dobrojević ostaje jedan od najznačajnijih crnorečkih duhovnika, koji je i u najtežim vremenima, pored agilnosti, pokazao i izuzetnu hrabrost. Ne zna se koliko je vremena manastir bio pust. Sledeći njegov poznati iguman jeste jeromonah kir Sofronije, koji bi mogao biti naslednik Maksimov. Prvi put se spominje 1793. godine, kada je u njegove vreme sagrađena česma. Njegovim trudom je 1796. godine slikana ikona presvete Bogorodice,[10] koja je i danas sastavni deo crnorečkog ikonostasa. Pored toga što su ikonopisane ikone i sagrađena česma, u njegovo vreme je okovano jedno jevanđelje (trudom popa Aleksija) i šandalj, prilagane su knjige. Nema podataka do kada je kir Sofronije bio iguman. Sigurno da je umro ili otišao iz manastira pre 1857. godine, kada je u njemu bio samo pop Stevan. Posle njega, nastojatelj je bio jeromonah Ananije Milovanović, rodom iz sela Dmitrova Reka, u nahiji Pazarskoj, koji je bio postriženik manastira Deviča. Prvi put se u Crnoj Reci spominje 1870. godine, a 1874. izvršio je veliku obnovu u manastiru.

 
Zvono u manastirskom dvorištu

Poznata su imena još nekih crnorečkih monaha. U Sopoćanskom pomeniku, među crnorečkim jeromonasima, pominju se Grigorije, Simeon, Joanikije i Nikanor (l. 16). Na zidu crkve u Crkolezu nalazi se ugreban zapis iz 1860. godine crnorečkog monaha Porfirija.[23] Radomir Petrović smatra da bi ovaj Porfirije mogao biti starešina manastira posle kir Sofronija.[23] Starešine manastira su ponekad bili i sveštenici. Jedan od njih je pop Jerotije Stanić, rodom iz obližnjeg Brnjaka. Ovaj ugledni i preduzimljivi sveštenik izdejstvovao je 1891. godine od turskih vlasti dozvole za rad škola u Brnjaku i Crnoj Reci.[24] Sedam godina kasnije sagradio je konak, koji je služio kao škola i internat za đake. U vremenu kada je manastir posetio Petra Kostić, takođe je bio nastojatelj i imao je 78 godina. Umro je 1899. godine, a nasledio ga je njegov sin, pop Pavle Stanić, koji je pre toga živeo u Novom Pazaru. Postavši starešina Crnorečkog manastira i paroh Oklačke parohije, nastanio se u Oklacima kod čuvenog domaćina Gligorija Stanića. Pošto nije imao dece, on je školovao i zaposlio Gligorijevog sina Zara. Poginuo je pod čudnim okolnostima 27. septembra 1913. godine. Nasledio ga je Zarija Stanić, koji je sutradan trebalo da se odseli za Kuršumliju. Osim njega, parohijsku dužnost u Crnoj Reci obavljali su i sledeći sveštenici: Arsenije Popović, Ratko Đurić, Vukajlo Božović, Jerotije Krsmanović, Milan Popović (paroh veljobreški), Vlado Popović (istočki), Dimitrije Šekularac (oklački), Uroš Popović (dobrinjski), Ilija Parlić (vojkovački), Radule Božović (pridvorački), Nikola Veselinović (rudnički) i Blagoje Božović (veljobreški). Monaštvo se u Crnoj Reci ponovo javlja tridesetih godina prošloga veka. Jeromonah Damaskin Bošković boravio je u manastiru 1933. godine. Pre rata nastojatelj manastira bio je jeromonah Atanasije Mitić, koji je 1941. godine napustio Crnu Reku i otišao za Smederevo. Manastir je ponovo zapusteo.

Neposredno posle rata u manastir dolaze iskušenice iz Sopoćana i otac Dositej, nekadašnji duhovnik manastira Žiče (umro 1993. godine). Ove iskušenice ostaju nekoliko godina, posle čega se vraćaju u Sopoćane i tamo postaju monahinje Teodora i Serafima. Posle njih dolazi otac Miron, čiju smrt opisuje jeromonah Miron Kosać: „Svojom smrću kao da je potvrdio reči one molitve, 'Daj mi Gospode da poznam končinu svoju'. Našli su ga susedi u postelji, obuvenog u čiste čarape, lica okrenutog ka istoku sa svećom u rukama i ikonom iznad glave”.[25] Posle toga, kratko je tu bio otac Savo Krivokuća (nakon toga u Gorioču kod Istoka) sa dve monahinje. Od 1960. do 1978. godine u manastiru je bio jeromonah Sava Čančarević, njegov nastojatelj, koji se potpisivao i kao paroh dobrinjski. Otac Artemije Radosavljević raščinjeni vladika raško-prizrenski, dolazio je 1978. godine sa ocem Andrejem, koji ubrzo odlazi. Dolazak oca Artemija označio je početak ponovnog duhovnog procveta Crne Reke. Poput slavnih prethodnika, on je predano radio na duhovnom planu i na obnovi manastirskih objekata. Prvi iskušenik koji mu dolazio bio je sadašnji episkop žički Justin Stefanović, a zatim i otac Nikolaj Nikolić, izbora oca Artemija za Episkopa raško-prizrenskog, 1991. godine, brojalo je 15 monaha. Te i sledećih godina veći broj monaha je pridružen drugim manastirima, a neki od njih postaju igumani velikih manastira. Crnorečki manastir postao je simbol obnove cele eparhije, a iznad njega, u brdima, niču i prve isposnice.

 
Česma izgrađena za vreme jeromonaha kir Sofronija

Prenos moštiju Svetog Petra Koriškog uredi

 
Prepodobni Petar Koriški

Najznačajnija svetinja manastira Crna Reka su, svakako, mošti Svetog Petra Koriškog. Zato se on danas naziva najčešće manastirom Svetog Petra. U nauci i dalje ostaje otvoreno pitanje kada su mošti prenete iz Koriše u Crnorečki manastir. Najčešće se navodila 1840. godina. Međutim, sve je više onih koji smatraju da se to dogodilo daleko ranije. Petar Kostić misli da su mošti Svetog Petra mogle ostati u Koriši do te godine, one bi i dalje ostale tamo. „Ta bi se godina (1840) tačno znala u Koriši, u manastiru Svetog Marka i u Prizrenu, ili bi tačno zabeležio Giljferding, koji je posetio i Crnu Reku 1857. godine. To nije moglo biti ni 1740. godine nego ranije, pre nego što je Isaija Tucak postavio za starešinu manastira Svetog Marka igumana Serafima, 1731. godine”.[26] Kostić smatra da se to moglo dogoditi pri kraju sedamnaestog veka, a možda i ranije.[27] Sigurno je da su mošti bile u Crnoj Reci 1763. godine. Naime, u jednom zapisu u rukopisu petrogradske biblioteke, br. 59, (Sopoćanski pomenik), koji je nekada pripadao manastiru, kaže se da su te godine u Crnoj Reci bile mošti Svetog Petra bez ruku i stopala.[11] Milan Bojčević smatra da je telo baš te godine preneto.[28] Ovom mišljenju pridružuje se i prota Milan Popović, koji je u ovom radu koristio i sećanja Kolašinaca.[29] Po svedočenju Trajka Dobrića, dugogodišnjeg tutora manastirskog, mošti Svetog Petra donete su u Crnu Reku celokupne.[29] Ovo se pak kosi sa autentičnim svedočenjem književnika Teodosija, koji je zapisao da su neposredno posle prestavljenja odneti neki delovi tela svetiteljovog. Kada je Petar Kostić posetio manastir (možda krajem 20. veka), u sanduku su se nalazili samo trup i noge. „Ostale delove tela odneli su pojedini kaluđeri, koji su za vreme počivšeg mitropolita Melentija bili nastojatelji ovoga manastira”.[26] Ni ovo se ne bi moglo uzeti kao potpuno tačno ako se za autentično svedočenje uzme pomenuti Teodosijev iskaz. Jedan drugi zapis, koji ide u prilog Kostićevom datiranju, a na koji niko nije obraćao pažnju, potvrđuje da se prenos moštiju dogodio pre 1709. godine. Zapis koji svedoči da je u manastiru već bio jak kult Svetog Petra glasi: „Pisa rab božiji Radojica i Stanka pisa ovaj minej Dragiću za dušu i ko će ga oteti od svete crkve da mu je protivnik sveti arhangel i sveti Petar”.[10] Zapisivač spominje i Svetog Arhangela, kome je posvećena crkva, i Svetog Petra, čije je telo, očigledno, već bilo u Crnoj Reci. Teško je odrediti, bez pouzdanijih podataka, koliko su pre ove godine bile svetiteljeve mošti u manastiru. Dosta je nepouzdana teza po kojoj su te mošti prenet ovde i pre 1572. godine, što se zaključuje na osnovu jednog nesigurno pročitanog i izgubljenog zapisa.[30] Sa sigurnošću se može ustvrditi samo da je telo Svetog Petra preneto u ovaj manastir pre 1709. godine. Postoji nekoliko varijanti kako su prenete svečeve mošti u Crnu Reku. Sve potvrđuje to da su ih preneli seljaci iz kolašinskog sela Brnjaka. Po svedočenju jednog od njih, oni su kosili livade u selu Koriši, u kojoj su slučajno našli mošti. Kada se smrklo, poneli su ih u Kolašin, donevši ih na jedno brdo više Zubinog Potoka, gde je jedan od njih, Ilija, od velikog umora umro. Po njemu je brdo dobilo ime Ilinica. Odatle je Sveti Petar odnet u Crnu Reku. Petar Kostić smatra da se to desilo ovako: „Kada su kaluđeri naumili da potuku svoje zulumćare, oni su se za to ranije spremali i, znajući kakve će posledice nastupiti po manastir, oni su sklonili mošti Svetog Petra u kakvo zgodno mesto do bolje prilike. Izvršivši ono što su naumili, oni su utekli u takvo nepristupačno mesto, kao što je Crna Reka, i odatle uputili Kolašince da prenesu mošti Svetog Petra. I onda otpada ono da su ih Kolašinci 'slučajno' našli”.[27] Vulović iznosi nešto drugačije predanje: „Bili neki kosači iz nahije kolašinske u nahiji prizrenskoj i kosili livade u selu Koriši, koje je 3—4 sah. na severozapad od Prizrena. Tu im se noću javi Sveti Petar, i oni mu nađu ćivot s moštima i ponesu u svoje mesto. Putućuji s moštima svome kraju zanoće u klisuri crnorečkoij i preko noći ostave ćivot u pećini. Kad ujutru svetac ne da da se digne; i onda ga oni tu ostave i crkvu mu tu načine”.[31] Po svedočenju pominjanog Trajka Dobrića, Brnjačani su lako doneli svetiteljevo telo do Krnja, a posle su ga nosili do crkvi „kod Račića”,[d] zbega iznad manastira, pomoću molitvi kaluđera. Po drugoj verziji, teškoća nošenja moštiju nastala je od izvora „kod Brestova” u starčanskim livadama.[29] I za poznatog srpskog pisca, Grigorija Božovića, dobrog poznavaoca novije istorije manastira, nema sumnje da su upravo Kolašinci preneli mošti Svetog Petra Koriškog: „Pre stotinu pedeset godina Kolašinci Brnjačani kosili oko Prizrena u najmu, pa u selu Koriši spazili opustelu crkvu Svetog Petra Koriškog i njegove mošti u ćivotu. Tu su Albanci i koze počeli zatvarati. Zato se ovi pobožni ljudi dogovore i jedne noći ukradu mošti i preko planine prenesu u Crnu reku. Od tada je manastir počeo da se zove i svečevim imenom i da postaje sve slavnijim za ovu okolinu i pravoslavnu i muslimansku”.[32]

Na osnovu svega, nameće se još nekoliko dilema. Ako telo Svetog Petra doneto u Crnu Reku krajem 17. ili početkom 18. veka, što je gotovo zasigurno, onda ga nisu mogli preneti današnji Komatovići iz Brnjaka, koji su se ovde naselili dosta kasnije. Postoji mogućnost da je Sveti Petar dva puta prenošen u Crnu Reku. Možda je njegovo telo negde sklonjeno 1763. godine, kada je zapusteo manastir, a da su ga Brnjačani zaista ponovo preneli 1840. godine. Za rešenjem ovog pitanja i dalje treba tragati. U svakom slučaju, kult Svetog Petra je veliki u Kolašinu. Znak tog kulta je i taj što se sveti sve više naziva Crnorečkim, a manastir Svetog Arhangela njegovim imenom.

Biblioteka i pisarnica uredi

 
Manastirski konak

Manastir je tokom vekova posedovao bogatu biblioteku rukopisnih i štampanih bogoslužbenih knjiga. Kada je u njemu bio Giljferding, biblioteka je imala tridesetak rukopisa i, najverovatnije, još najmanje toliko štampanih knjiga. Po njegovom svedočenju, najviše je bilo mineja, služabanika i oktoiha. Tu se nalazio i Pomenik sopoćanskog manastira i dve knjige bugarske redakcije. Do 1856. godine, u ćivotu Svetog Petra Koriškog, čuvala se i knjiga koju je on „uvijek nosio”. Giljferding je nije zatekao. Po svedočenjima s kraja 19. veka, u crkvi je bilo mnogo knjiga pisanih na koži — „preko dvesta oka”.[31] Knjižnicu s puno starih knjiga, pisanih na pergamentu, zatekao je i Petar Kostić. Među njima je bilo i jedno veliko jevanđelje. On kaže „da nisu sve sačuvane u celosti, jer su mnogi listovi odneseni”.[33] Zapise sa jednog od takvih istrgnutih listova objavio je Gligorije Elezović,[34] a jedan od njih je pripadao manastiru Ljubostinji.[10] O sudbini ostalih skoro da se ništa ne zna, kao i o sudbini većine knjiga. Neke su verovatno stradale za vreme požara i pohara, druge su odnesene. Danas se Sopoćanski pomenik, koji je u Crnu Reku verovatno donet s moštima Stefana Prvovenčanog, nalazi u petrogradskoj biblioteci, gde ga je odneo Giljferding. Ovaj rukopis nije značajan samo za istoriju manastira, već i čitavog Ibarskog Kolašina. U Giljferdingovoj zbirci nalazi se i jedan crnorečki zbornik, koji sadrži i 7 listova iz dečanskog Parenesisa Svetog Jefrema Sirina, br 77.[35] Jedan od crnorečkih rukopisa nalazio se u Dečanima,[10] kao i Božidarov minej.[36] Zbornik (panegirik) propovedi za praznik od septembra do novembra bio je u crkvi u Dubokom Potoku. Ovaj zbornik je iz druge polovine 16. veka, imao je 433 lista, a sadržao je i Žitija prepodobne Petke, Jovana Rilskog, Ilariona Meglenskog, Slovo episkopa Klimenta o arhangelima Mihailu i Gavrilu i Slovo Teofilakta bugarskog na Vavedenije Bogorodice. Nalazio se u Crnoj Reci za vreme igumana Maksima Dobrojevića.

O crnorečkoj biblioteci vekovima su brinuli monasi i sveštenici. Pop Stojan Dobrinjac (verovatno iz okolnog sela Dobrinje) otkupio je od novopazarskih Turaka jedan apostol za deset groša i priložio ga manastiru. Njegov je bio i jedan osmoglasnik. Krajem 18. veka jedno jevanđelje je okovao pop Aleksije, a jeromonah Nikodim priložio je manastiru knjigu žitija. Za bogoslužbene potrebe nabavljani su i ruski štampani mineji, prolozi, psaltiri. Žitije Živana Crnogorca, čuvenog karlovačkog prezvitera, pisca i povezivača knjiga, nekada je bilo u Crnoj Reci, a sada se čuva u Studenici. U ovaj manastir su dospevale i knjige iz drugih manastira i crkava: Sopoćana, Studenice, Ravanice, Karlovca, Knjaževca itd. Čuveni iguman Ananije Milovanović u velikoj obnovi manastira, 1874. godine, nije zaboravio da napravi „košaru” (neku vrstu police od pletenog pruća) za čuvanje knjiga. U teškim vremenima crnorečke knjige su dosta stradale, ali su, koliko je to bilo moguće, i brižljivo čuvane. Knjige nisu samo čuvane i nabavljene, već su u samom manastiru i prepisivane. Crna Reka je bila centar prepisivačke delatnosti početkom 18. veka, u vreme preduzimljivog igumana Maksima Dobrojevića. Pored ostalih, u to vreme je ovde boravio i prepisivao knjigu jedan monah iz Dobrilovine, što znači da je manastir bio širi centar prepisivačkog rada.

Centar prosvećenosti i pismenosti uredi

Pop Jerotije Stanić, nastojatelj i zadužbinar crnorečkog manastira, rodom iz obližnjih Oklaca, dobio je 1891. godine od turskih vlasti dozvolu za otvaranje škole i u Crnoj Reci. Prema nekim podacima, ta škola je počela sa radom 1898. godine. Njen prvi upravnik bio je pop Pavle Stanić, sin Jerotijev. Škola je bila internatskog tipa, a deca su učila i stanovala u konaku koji je 1898. godine podigao baš Jerotije. Učitelj u crnorečkoj školi bio je Milan Kragović iz Kobilje Glave.[24] Pored toga što je radila kao škola, imala je prošireni program iz poljoprivrednih pouka, kao što je jedno vreme bio program škole u Mileševi. Pošto je manastir imao imanje, težilo se razvijanju zaostale poljoprivrede. Vlada Republike Srbije slala je i udžbenike niže poljoprivredne škole u Crnu Reku.[37] Škola je prestala sa radom 1905. godine. Postoje svedočenja da se u Crnoj Reci dosta ljudi opismenjavalo i pre zvaničnog otvaranja ove škole. Na tom poslu su predano radili kaluđeri i sveštenici, pod stalnom prismotrom turskih zulumćara. Pavlimir Gligović naziva Crnorečki manastir „svetom stolicom naše pismenosti, nacionalnim žarištem u najsudbonosnijim časovima 19. veka”. manastir je dao „onaj gro srpskih učitelja u sveštenim licima, popovima i kaluđerima. Ti veliki duhovi rešeni na obnovu Dušanove carevine prezrivo su gledali u besne orgije Sultanovih pandura i odlazili u smrt sa pesmom o svom rodu i jeziku”.

Arhitektura uredi

 
Crkva

Arhitektonska celina Crnorečkog manastira predstavlja delo izuzetnih graditeljskih i kreativnih sposobnosti. Kreativni pristup je ispoljen u korišćenju prirodnog prostora pećine i njene arhitektonske dogradnje, tako da je stvorena jedna od najlepših srpskih pećinskih crkava. Prislonjen uz levu obalu — klisuru ponornice, od desne odvojen drvenim mostom, manastir je svojom nepristupačnošću vekovima odolevao napadima neprijatelja. Pretpostavlja se da je most nekada bio pokretan, tako da je u slučaju opasnosti manastiru bilo skoro nemoguće prići. Manastir ima četiri nivoa, a most vodi na drugi do ulaznih vrata. Od njih se spuštaju stepenice koje vode do prostorije na prvom nivou. Ona je nekada služila za smeštaj bolesnika koji su dolazili na isceljenje Svetom Petru, pa se zato i nazivala bolnicom ili „ludnicom“. U jednom uglu te prostorije postoji niša u koju je uzidan zemljani lonac, trenutno razbijen. Nekada je verovatno služio za skrivnicu. Na drugom nivou postoje tri prostorije i hodnik. Dve predstavljaju ćelije, jedna je manja i ima trapezasti oblik, a druga je veća i pravilnijeg je oblika. Sve tri prostorije imaju prozore.

Na trećem nivou je crkva, pretprostor i jedna ćelija, koja je bila najverovatnije igumanova. Crkva je „jednobrodna sa polukružnom apsidom i spolja i iznutra. Naos je presveden poluobličastim svodom od sige. Između oltarskog prostora i naosa nalaze se istureni pilastri koji nose ojačavajući luk. Osnova nije simetrična i dosta je nepravilna sa dužinom od 7,00 m i širinom od 3,20 m. Na južnom zidu izvedena su dva široka luka koji skraćuju raspon svoda iznad naosa. Južni zid je produžen u istočnom pravcu za dužinu ispada apside.“ Pod crkve je niži od nivoa narteksa koji je prilagođen pećini što se sužava u tesnac. Do četvrtog nivoa se dolazi drvenim stepenicama. Tu se nalazi trpezarija, kuhinja i pekara. Ovaj nivo ima izlaz na balkon. Svakako da u srpskom graditeljsvu ima lepših i monumentalnijih crkava. Arhitektonika Crne Reke poseduje, međutim, jedno bogatstvo koje joj pridaje izuzetnu draž. To je svojevrsna mističnost. Spoj arhitektonske lepote i te mističnosti ubraja ovaj manastir u jedan od najatraktivnijih.[38]

Freskopis uredi

 
Hristos Pantokrator (freska iz manastira Crna Reka, Zograf Longin, kraj 16. veka)

Manastirska crkva je smeštena u pećini. To je jednobrodna građevina pravougaone osnove sa oltarskom apsidom. Živopisana je u vremenu 1591–1602. godine od strane čuvenog zografa i freskopisca Longina i to je ujedno i najdragoceniji srpski živopis 16. veka. Freske Crnorečkog manastira plene bogatim koloritom i izuzetnom umetničkom vrednošću, svedočeći o kontinuitetu srpskog zidnog slikarstva i njegovom kvalitetu i bogatstvu i u doba turske vladavine. Nastale su na samom kraju 16. veka, najverovatnije 1599/1600. godine. Ovo se zaključuje na osnovu oštećenog natpisa o živopisanju crkve (poslednje slovo za označavanje godine je nečitko) i zapisa o završetku rada na ikonostasu, koji je na svu sreću očuvan. Radomir Stanić, autor obimne studije o živopisu, smatra da bi poslednje slovo moglo da bude i. Tako se dobija godina zri — 7108, odnosno 1599—1600. od Hristovog rođenja. S obzirom da je ikonostas, koji je radila ista ruka, odslikan do 20. marta 1601. godine, pretpostavlja se da su freske urađene pre toga. Radio ih je čuveni zograf i slikar Longin. Po Stanićevom mišljenju, crnorečki slikar je bio jedan od najdarovitijih učenika koji su proizašli iz radionice pećkih majstora. Longinova darovitost je iskazana i u slikanju drugih crkava. On je imao i pomoćnika koji je radio samo na oslikavanju pozadine figura i scena i u obradi ukrasne ornamentike.

 
Sveti Arhangel Mihailo (freska iz manastira Crna Reka, autor Zograf Longin, kraj 16. veka)

Ktitor živopisa i donator crnorečkih slikara je rab božji Nikola, bogati vlastelin, naslikan u skoro prirodnoj veličini na zapadnom zidu niše u neobičnoj donatorskoj kompoziciji. Uobičajeno je da patron crkve privodi ktitora živopisa Hristu ili Bogorodici što ovde nije slučaj. Nikola pokazuje na isečak neba na kojem je prestavljena ruka Božja, i na molitveni ktitorski tekst, koji je takođe netipičan. On ničim bliže, što bi bilo prirodno, ne određuje njegovu ktitorsku ulogu. Ispisani prokimeni ukazuju na izuzetno teološko obrazovanje ili ktitora ili živopisca, što je više verovatno. Zidno slikarstvo crnorečke crkve ima suženu tematiku zbog njenih malih dimenzija. To nije smetalo da crnorečki zograf iskaže neosporni talenat i izuzetno poznavanje ikonografskog programa i tehnike. U živopisanju Crne Reke preovladala su dva ciklusa: Hristovo stradanje i Veliki praznici. Ostali deo hrama zauzimaju druge malobrojne scene i likovi pojedinih svetitelja. Ciklusu Hristovog stradanja pripadaju: Tajna večera, Pranje nogu, Molitva u Getstimaniji, Izdajstvo Judino, Privođenje k Pilatu, Petrovo odricanje, Ruganje Hristu, Nošenje krsta, Prinošenje u grob i dr. Ciklus Velikih praznika prestavljaju: Blagovesti, Božić, Sretenje, Krštenje, Lazarevo vaskrsenje, Preobraženje, Vaznesenje, Hristovo raspeće i Uspenje Bogorodice (najveća kompozicija u hramu, nalazi se na zapadnom zidu naosa). Arhangel Mihailo je slikan na dva mesta: na južnoj strani južnog pilastra i iznad natpisa o živopisanju hrama. Po vrednosti se ističe i stena Čudo u Honi (u svodu niše), koja, kao čudo koje čini Arhangel Mihailo, nije često slikana. Crnorečki slikar je slikao nekoliko tipova Isusa Hrista, a ističu se i scene: Poklonjenje agnecu, Pričešće apostola, Vizija Svetog Petra Aleksandrijskog i druge. Na nekoliko mesta slikana je i Bogorodica, Jovan Krstitelj, Stefan Prvomučenik, Arhangel Gavrilo, zatim sveti ratnici. Srpski svetitelji, Sveti Sava i Sveti Simeon, naslikani su na južnom zidu svoda niše. Neki su, najverovatnije, naslikani i iznad natpisa o živopisanju hrama (pored pomenute dvojice i Svetog Stefan Dečanski).[39]

Manastirske slave uredi

Hramovna slava manastira Crna Reka je Sabor Svetog Arhistratiga Mihaila (8/21. novembar). Hramovna slava se svečano proslavlja uz prisustvo nadležnog Arhijereja g.g. Artemija (igumana crnorečkog u periodu 1978−1991 g.) i ne malog broja crnorečkih poklonika. Uoči praznika, na bdeniju, Sveti Arhangel svojoj obitelji daruje nove, uglavnom mlade, monahe. Nije redak slučaj da na hramovnoj slavi budu i po tri monašenja. Na liturgiji toga dana crnorečka obitelj dobija i nove jerođakone i jeromonahe.[10]

Najposećenija slava manastira je Sveti apostoli Petar i Pavle (12. jul/29. jun). Kako stariji žitelji svedoče, nekada je za Petrovdan u Crnu Reku dolazilo po nekoliko hiljada ljudi. Sva okolina manastira, kažu oni, bivala je preplavljena ljudima iz okolnih sela i gradova. Svaka porodica je imala svoju "sofru" na tačno određenom mestu i tu bi svake godine na Petrovdan priređivali malu zakusku za članove porodice i za one koji bi ih na tom mestu posetili. Bila je to prava narodna svetkovina i jedinstvena prilika da se ljudi poklone, pomole ili zablagodare Svetom Petru Koriškom, čije je ime postalo „zakletva i ukletva” ovoga kraja. Na Petrovdan se i danas u Crnoj Reci okuplja i do dve hiljade ljudi. Kao i na hramovnu slavu, i na Petrovdana bivaju monašenja i rukopoloženja.[40]

U manastiru se svečano i uz prisustvo sve većeg broja ljudi proslavlja i: dan blaženog prestavljenja prepodobnog oca Petra Koriškog ili mali Petrovdan, kako se u narodu naziva (18/5. jun), i slava kapele−Sveti Velikomučenik Kralj Jovan Vladimir (4/22. maj). Tih dana se kivot sa Svetim moštima otvara na veliku radost vernika.[41]

Galerija uredi

  • Organizacione jedinice bolnice Košan
  •  
    Ulaz u manastirsko dvorište
  •  
    Manastirsko zvono
  •  
    Most koji vodi do ulaza u manastir
  •  
    Ikone
  •  
    Terasa manastira
  •  
    Ulaz u manastir
  •  
    Hodnik
  •  
    Prostorija za molitvu

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ U zapisu se pominje i obližnji manastir Promeće.[14]
  2. ^ Neke od ovih zapisa objavio je Branislav Todić.
  3. ^ Koliko je poznato, samo se na jednom mestu sv. Joanikije naziva Crnorečkim. Nikanor Ružić u svojoj Istoriji srpske crkve II navodi da „u mesecoslovu rukopisnog jevanđelja, koje je pisano 1329. godine, stoji u redu drugih svetaca i: Joanikije Črnorecki pod 26. aprilom”. Đorđe Sp. Radojičić smatra da je reč o arhiepiskopu Joanikiju I, a ne o Janićiju Devičkom.[16]
  4. ^ Longinovo ime i imena njegovih pomoćnika otkrio je na crnorečkim freskama Radomir Petrović.
  5. ^ Ova crkvica je danas u ruševinama. Porak nje ima starih nadgrobnih spomenika. Jedan od njih je od radočelskog mramora, a na njemu je ucrtana ljudska glava. Ovakvi nadgrobni spomenici su iz vremena pre XVIII veka.

Reference uredi

  1. ^ „Manastir Crna Reka”. Discoverserbia.org. Pristupljeno 27. 4. 2018. 
  2. ^ M. Vulović, Manastir Sv. Arhanđela u Crnoj Reci, Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske 4 (1968), 251
  3. ^ Novaković 1911, str. 9.
  4. ^ Ćorović-Ljubinković 1949, str. 110.
  5. ^ Stojanović 1922, str. 56.
  6. ^ Vulović 1972, str. 251.
  7. ^ Giljferding 1972, str. 150.
  8. ^ a b Stanić 1975, str. 97.
  9. ^ Vulović 1965, str. 99.
  10. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o Zapisi i natpisi & godina, str. 5692, 2024, 4433, 7376, 3132, 7610, 17, 8774, 882, 8830, 8875, 9311, 9314, 7376, 8585, 7610.
  11. ^ a b v g d Stojanović 1890, str. 177. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFStojanović1890 (help)
  12. ^ Petković 1923, str. 14.
  13. ^ Dr Milosav Lutovac: Ibarski Kolašin– izdanje 1954. godine.
  14. ^ Dragiša Bojović: Gde se nalazio manastir Promeće. Prilog proučavanju Sopoćanskog pomenika, prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, knj. LVIII i LIX, 2002/2003, Beograd, 2004, 173-178
  15. ^ Gligović 1972, str. 24.
  16. ^ Đorđe Sp. Radojičić, Janićije Devički, Glasnik Etnografskog instituta SANU, 1-2, Beograd, 1952, 175.
  17. ^ Kostić 1911, str. 230.
  18. ^ Ćorović-Ljubinković 1949, str. 99.
  19. ^ Petrović 1998, str. 43-87.
  20. ^ Ćorović 1934, str. 171.
  21. ^ Šalipurović 1970, str. 25.
  22. ^ Jagić 1891, str. 128.
  23. ^ a b Petrović 2005, str. 158.
  24. ^ a b Mićović 1986, str. 204.
  25. ^ Kosać 1993, str. 106.
  26. ^ a b Kostić 1911, str. 231.
  27. ^ a b Kostić 1911, str. 213.
  28. ^ Bojčević 1940, str. 49.
  29. ^ a b v Popović 1973, str. 7.
  30. ^ Ljubinković 1958, str. 97.
  31. ^ a b Vulović 1894, str. 287.
  32. ^ Božović 1996, str. 8.
  33. ^ Kostić 1911, str. 232.
  34. ^ Elezović 1936, str. 270.
  35. ^ Bojović 2003, str. 110.
  36. ^ Šakota 1988, str. 66.
  37. ^ Šalipurović 1972, str. 119.
  38. ^ „Arhitektura manastira Crna Reka”. manastircrnareka.nr.rs. Arhivirano iz originala 07. 05. 2018. g. Pristupljeno 28. 4. 2018. 
  39. ^ „Freskopis u manastiri Crna Reka”. manastircrnareka.nr.rs. Arhivirano iz originala 07. 05. 2018. g. Pristupljeno 28. 4. 2018. 
  40. ^ Zapisi i natpisi manastira Crna Reka & godina, str. 2332.
  41. ^ „Manastirske slave”. manastircrnareka.nr.rs. Arhivirano iz originala 05. 05. 2018. g. Pristupljeno 28. 4. 2018. 

Literatura uredi

  • Novaković, Stojan (1911). Nemanjićske prestonice Ras-Pauni-Nerodimlja, LXXXVIII. Beograd: Glas SKA. str. 9. 
  • Ćorović-Ljubinković, Mirjana (1949). Ikona iz XIV veka „Čudo u Honi”. Beograd: Muzeji. str. 110. 
  • Stojanović, Ljubomir (1923). Stari srpski zapisi i natpisi, knj. VI. Beograd. str. 56. 
  • Vulović, Mila (1972). Manastir sv. Arhanđela u Crnoj reci. Novi Sad: Zbornik za likovne umetnosti. str. 251. 
  • Giljferding, Aleksandar (1972). Putovanje po Bosni, Hercegovini i Staroj Srbiji. Sarajevo. str. 150. 
  • Stanić, Radomir (1975). Zidno slikarstvo crkve manastira Crne reke. Kraljevo: Raška baština. str. 97. 
  • Vulović, Mila (1965). Srednjovekovni duborez u istočnim oblastima Jugoslavije. Beograd. str. 99. 
  • Stojanović, Ljubomir (1890). Stari srpski hrisovulji, akti, biografije, letopisi, pomenici, zapisi i dr., Spomenik SKA, III. Beograd. str. 177. 
  • Stojanović, Ljubomir (1890). Stari srpski hrisovulji, akti, biografije, letopisi, pomenici, zapisi i dr., Spomenik SKA, III. Beograd. str. 177. 
  • Petković, Vladimir (1923). Starine, zapisi, natpisi, listine. Beograd. str. 14. 
  • Gligović, Pavlimir (1939). Po našim slavnim starinama. Kosovska Mitrovica. str. 24. 
  • Kostić, Petar (1911). Manastir sv. Marka s dodacima o manastiru Crnoj reci i o Petru Koriškom. Beograd. str. 230. 
  • Petrović, Radomir (1998). Istraživanja i otkrića u Manastiru Crna reka. Priština. str. 43—87. 
  • Ćorović, Vladimir (1934). Manastir Dobrilovina, Godišnjinica NČ, XVIII. Beograd. str. 171. 
  • Šalipurović, Vukoman (1970). Srpske škole i prosveta u zapadnim krajevima Stare Srbije, u XIV veku. Priboj. str. 25. 
  • Jagić, Vatroslav (1891). Kritischer Anziger - Stari srpski hrisovulji, akti....XIII. Berlin: Archiv fur slavische Philologie. str. 128. 
  • Petrović, Radomir (2005). Pomen ktitora iz Ibarskog Kolašina i zapisi iz XVII veka u Crkvi sv. Jovana u selu Crkolezu. Beograd. str. 158. 
  • Mićović, Drago (1986). Rodoslov- da se ne zaboravi. Brnjak. str. 204. 
  • Kosać, Jeromonah Miron (1993). Monaški život u manastiru Crna reka. Prizren. str. 106. 
  • Elezović, Gliša (1936). Zapisi i natpisi, Zbornik za istoriju Južne Srbije i susednih oblasti, I. Beograd. str. 270. 
  • Bojović, Dragiša (2003). Sveti Jefrem Sirin u srpskoj književnosti. Niš. str. 110. 
  • Šakota, Mirjana (1988). Studenička riznica. Beograd. str. 68. 
  • Mošin, Vladimir (1968—1971). Rukopisi iz crkve u Dubokom Potoku i iz crkve sv. Nikole u Đurakovcu, Starine Kosova i Metohije, IV-V. Priština. 
  • Šalipurović, Vukoman (1972). Kulturno-prosvetne i političke organizacije u Polimlju i Raškoj 1903-1912. Nova Varoš: Opštinska zajednica obrazovanja. 
  • Zapisi i natpisi manastira Crna Reka. Ribarići. 

Spoljašnje veze uredi

 
Manastir Crna reka na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манастир_Црна_река&oldid=27549998”