Mesih-paša
Mesih-paša ili Misah paša (1443−1501) je bio Osmanlija istočnorimskog porekla, nećak poslednjeg rimskog cara Konstantina XI Paleologa. Služio je kao Kapudan paša Osmanske mornarice i bio je veliki vezir Osmanskog carstva u periodu 1499−1501. godine. [1]
Mesih-paša | |
|---|---|
.jpg) Mesih-paša u minijaturi koja prikazuje opsadu Rodosa | |
| Datum rođenja | 15. vek |
| Mesto rođenja | Osmansko carstvo |
| Datum smrti | novembar 1501 |
| Mesto smrti | Istanbul , Osmansko carstvo |
| Zanimanje | Veliki vezir |
| Aktivni period | 1499−1501. |
| Prethodnik | Čandarli Ibrahim-paša mlađi |
| Naslednik | Hadim Ali-paša |
| Deca | 3 |
Biografija uredi
Mesih je bio u srodstvu sa Paleolozima, poslednjom vladajućom dinastijom Vizantijskog carstva. Prema Ecthesis Chronica iz 16. veka, on je bio sin izvesnog Gidosa Paleologa, koga su savremenici poistovetili sa rođenim bratom Konstantinom Paleologom Dragašem. Uobičajeno se smatra da je ovaj car bio Konstantin Paleolog, poslednji vizantijski car, koji je ubijen tokom pada Konstantinopolja pod vlast osmanskog sultana Mehmeda Osvajača 1453. godine. Ako je tačno, pošto je Konstantin umro bez dece, i da Osmanlije nisu uspele da osvoje Carigrad, Mesih-paša bi ga mogao naslediti. Umesto toga, Mesih je postao jedan od najmoćnijih ljudi u državi koja je uništila Vizantijsko carstvo. Vizanto-italijanski hroničar Teodor Spandoun, koji je tvrdio da je Mesih bio brat njegove bake po ocu, pisao je da je Mesih imao deset godina u vreme pada Konstantinopolja. On i dvojica njegove braće, od kojih je jedan bio Has Murad paša, bili su zarobljeni, prevedeni u islam i podignuti kao paže pod okriljem sultana Mehmeda kao deo danak u krvi sistema.[2][3]
Mesih je prvi put nađen u istorijskim izveštajima 1470. godine, kada je bio sandžakbeg Galipolja. Kao glavna osmanska pomorska baza, ta pozicija je takođe podrazumevala komandu nad većim delom osmanske flote. U tom svojstvu se istakao u osmanskom osvajanju Evbeje od Mlečana tokom Osmansko-mletačkog rata 1463–1479. Međutim, mletački arhivi dokumentuju da je ubrzo nakon toga ponudio da Galipolje i njegovu flotu preda Veneciji, u zamenu za 40.000 zlatnih dukata i mogućnost da postane vladar nad Morejom (poluostrvo Peloponez u južnoj Grčkoj), koja je dugo bila autonomna despotovina pod paleologijskim carevima.[4]
Mesih je podignut na čin vezira u centralnoj carskoj vladi (Carski savet ili divan) 1476. ili početkom 1477. godine; savremeni dokumenti ga pokazuju već kao drugog vezira 1478, ali beleži se da je „novoimenovan“ za četvrtog vezira 1480, kada je dobio komandu nad osmanskom vojskom i mornaricom tokom opsade Rodosa 1480. Njegov neuspešno zauzimanje Rodosa dovelo je do njegovog otpuštanja iz redova vezira, ali je zadržao funkciju guvernera Galipolja i mesto glavnog komandanta mornarice. Istoričar sa kraja 16. veka Munejim Baši uključuje Mesiha među Mehmedove velike vezire, ali je to najverovatnije zabuna zbog njegovog Velikog vezira tokom ovog perioda. [3]
Nakon smrti Mehmeda II, vodeći vojni zvaničnici su uspeli da postave Bajazita II na presto. Kao vodeći član ove frakcije, Mesih se vratio na Divan kao vezir. Oslanjajući se na podršku janjičara, glavni vođa danak u krvi, veliki vezir Gedik Ahmed-paša, razmetao se svojom moći i rekao je da je bio naklonjen Bajazitovom rivalskom polubratu Džemu. Mesih je, s druge strane, pazio da zasluži Bajazitovo poverenje i suprotstavljao se Džemovim tvrdnjama. U leto 1482. Bajazit je dao zatvoriti Gedik Ahmeda u palatu. Kao odgovor, razbesneli janjičari su upali u palatu, a Mesih je poslat da pregovara sa njima. Umeo je da ih umiri obećavajući, između ostalog, da će samo članovi sistema danka u krvi postati veziri. Mesih je tako pokazao i svoju lojalnost i svoje diplomatske veštine, i uspeo je da postane jedan od male grupe zvaničnika koji su od sada dominirali Divanom. Da bi im stvorio protivtežu, Bajazit je počeo da šalje poverljive glavne evnuhe (kapi age) u važna provincijska guvernera. [4]
Mesihova diplomatska akreditiva dodatno je uglađena kada je Džem pobegao kod Hospitalaca na Rodosu. U pregovorima koji su usledili, Gedik Ahmed je zauzeo nepopustljiv stav, ali je Mesih uspeo da pronađe obostrano prihvatljiv kompromis, što ga je dodatno uzdiglo u očima sultana. Mesihova podrška u palati omogućila mu je da izdrži svrgavanje i pogubljenje Gedik Ahmeda 18. novembra 1482. Do februara 1483, on je napredovao do drugog vezira u Divanu. Neki izvori sugerišu da je on nasledio Išak-pašu na mestu velikog vezira u jesen 1483. godine, ostajući na toj dužnosti do 1485. godine, ali većina istoričara smatra da je Davud-paša u to vreme bio na toj funkciji, sa Mesihom kao njegovim zamenikom, kao što je zabeleženo u savremenim dokumentima. [4]
Iz nepoznatih razloga, u januaru 1485. Mesih je pao u nemilost Bajazita i ponovo je otpušten iz redova vezira, degradiran u subaša (gradski guverner) Plovdiva. Potom je poslat u Kafu, popularno mesto progonstva osramoćenih zvaničnika, kao sandžakbeg. Verovatno je tu ostao do smene 1489. godine, a sledeći put se pominje 1497. godine kao sandžak-beg Akermana. Na poslednjoj funkciji imao je ključnu ulogu u zaustavljanju poljske invazije na Moldaviju tokom Poljsko-osmanskog rata (1485–1503)), i povratio je carsku naklonost tako što je Bajazitu poslao zarobljene poljske plemiće. Nakon svoje pobede, Mesih je 1499. godine obavio hodočašće u Meku. Čini se da ovo potvrđuje izveštaje o Mesihovoj religioznosti—navodi se da je „bio žestoki neprijatelj hrišćana"—posebno zato što nijedni drugi osmanski veziri ili sultani iz tog perioda nisu hodočastili zbog velikih zahteva službe. Pored toga, kako Halil Inaldžik sugeriše, hodočašće je bilo odličan izgovor da se napusti svoje mesto i poseti Konstantinopolj, gde da radi na njegovom opozivu. Nakon što je izbio još jedan osmansko-mletački rat, Mesihova pomorska stručnost i znanje o Mlečanima doveli su do njegovog ponovnog postavljanja kao drugog vezira u Divanu po povratku iz Meke, pod velikim vezirom Jakub-pašom.[4]
U proleće 1501. Mesih je imenovan za velikog vezira i napustio je Carigrad da bi ugušio pobunu plemena Varsak u Anadoliji koje je podržavalo karamanidskog pretendenta poznatog kao Mustafa. Svojim diplomatskim umećem, Mesih je uspeo da ubedi Varsake da prekinu podršku Mustafi. Po povratku u Carigrad, došlo je do francusko-mletačke invazije na Lezbos, koja je toliko razbesnela Bajazita da je proburazio Mesiha svojim lukom. Ubrzo nakon toga, Mesih je bio povređen dok je nadgledao gašenje požara u Galati i preminuo je od zadobijenih rana (novembar 1501).
Sahranjen je u džamiji koju je podigao njegov brat u carigradskom okrugu Aksaraj, a koju je Mesih završio nakon pogibije Hasa Murada u bici. Mesih je takođe osnovao džamiju u Galipolju oko 1478. godine.
Reference uredi
- ^ Mehmed II the Conqueror and the fall of the Franco-Byzantine Levant to the Ottoman Turk, str. 267
- ^ Lowry, Heath W. (2003). The Nature of the Early Ottoman State. Albany, NY: State University of New York Press. str. 122
- ^ a b Stauridēs, Theocharēs. (2001). The Sultan of vezirs : the life and times of the Ottoman Grand Vezir Mahmud Pasha Angelovic (1453-1474). Leiden: Brill. str. 62. ISBN 978-90-04-12106-5.
- ^ a b v g The encyclopaedia of Islam. (New izd.). Leiden: Brill. 1960—2009. str. 1205. ISBN 978-90-04-08112-3.
Literatura uredi
- İnalcık, Halil (1991). „Mesīḥ Pasha (search results)”. Ur.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VI: Mahk–Mid. Leiden: E. J. Brill. str. 1025—1026. ISBN 90-04-08112-7.
- Lowry, Heath W. (2003). The Nature of the Early Ottoman State. Albany, NY: State University of New York Press.
- Reindl, Hedda (1983). Männer um Bāyezīd: eine prosopographische Studie über die Epoche Sultan Bāyezīds II. (1481-1512). Berlin: K. Schwarz. OCLC 738694918.
- Stavrides, Théoharis (2001). The Sultan of Vezirs: The Life and Times of the Ottoman Grand Vezir Mahmud Pasha Angelovic (1453–1474). Brill. ISBN 978-90-04-12106-5.