Milenko Maričić
Milenko Maričić (Novi Vinodolski, 15. april 1928 — Beograd, 8. oktobar 2002) bio je srpski i jugoslovenski pozorišni i televizijski reditelj.
| Milenko Maričić | |
|---|---|
 Milenko Maričić | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 15. april 1928. |
| Mesto rođenja | Novi Vinodolski, Kraljevina SHS |
| Datum smrti | 8. oktobar 2002. (74 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, SRJ |
| Zanimanje | reditelj |
Biografija uredi
Osnovnu školu pohađao je u Novom Vinodolskom i Zemunu, a završio u Beogradu. Gimnaziju je počeo u Beogradu, maturirao u Zagrebu, 1947. Rat i prve posleratne godine proveo u Zagrebu. Posle mature, radio kao novinar u zagrebačkom Narodnom listu u kulturnoj rubrici, filmska kritika. Početkom 1949. dolazi u Beograd na studije režije na tada osnovanoj Pozorišnoj akademiji. Profesori su mu bili Bojan Stupica i Hugo Klajn. Diplomirao je 1951. godine. Od 1953. do 1954. bio je reditelj i direktor drame u NP u Kragujevcu. U Beograd prelazi 1955. kao reditelj u Beogradskoj komediji i kao honorarni asistent na Akademiji za pozorišnu umetnost. U Beogradsko dramsko pozorište prelazi u sezoni 1956/57, a 1961. u Narodno pozorište. Predavao na Fakultetu dramskih umetnosti u svim nastavnim zvanjima, bio je i šef katedre, prodekan i dekan. Režirao je brojne pozorišne predstave i TV drame. Uradio je i tri pozorišne i TV adaptacije. Bio je u braku sa Miroslavom Mirom Čohadžić, televizijskim, pozorišnim i filmskim kostimografom.[1]
Pozorišne predstave, režija uredi
O režiserskom stilu i odnosu Milenka Maričića prema pozorištu, Muharem Pervić je napisao: Maričić zna da pozorište i život nisu isto; ono što traži to je njihova tajna, duboka veza. Maričić nije doslovni, tvrdi realista, ali ni puki ezgibicionist; njegovo osećanje scenske realističnosti je razvijeno i duboko. Nije konzervativan, konvencionalan, ali ne podleže ni modi ni pomodnosti; ne da se površnim novotarijama. Njegova je ambicija temeljitost ili zrelost, svejedno. Maričić je pristalica moderne, uravnotežene glume, reditelj valjanog osećanja prostora i prostornih odnosa, reditelj prisno upućen u tekst koji radi, sa sluhom za orkestraciju glumačkih glasova.
Predstava je za Maričića i pored solidnih priprema, avantura, beg i pokušaj da se pribegne smislu. U svakom slučaju, predstava je rizik, iskušenje, zadovoljstvo i očaj, kako kad, i kako u kojoj fazi rada na predstavi. Do predstave Maričić prelazi težak, drhtav i dramatičan put; predstava je zako za ovog reditelja uvek i vrsta obračuna sa sobom, sa zamišljenim konceptom i vizijom, ali i sa Drugima, teško i mukotrpno uklapanje onoga što jeste i onoga što nam izgleda da jeste. Maričić se skriva i otkriva u radu na predstavi, u svom pozorišnom bratstvu koje mu, i takvo kakvo je, pomaže da živi, i povremeno daruje smisao, lepotu i umetnost. I posle svega, pozorište je za Maričića jedino mesto u kome je pozorišni čovek srećan. Predstava i pozorište mu pružaju i mir i nemir, i zadovoljstvo i očajanje, osećanje ispunjenja, ostvarenosti i praznine i promašenosti.[2]
Narodno pozorište, Beograd uredi
Koštana, Borisav Stanković (1962), Revizor, Nikolaj Vasiljević Gogolj (1962), Ana Karenjina, Lav Tolstoj (1966), Šuma, Nikolaj Ostrovski (1969), Crnina priliči Elektri, Judžin O’Nil (1972), Dama iz Maksima, Žorž Fejdo, (1972), Gospoda Glembajevi, Miroslav Krleža (1973), Tetovirana ruža, Tenesi Vilijams (1994).
Savremeno pozorište, Beograd uredi
Čudna međuigra, Judžin O’Nil (1960), Pozdrav šerifu (Na zelenoj reci čun), Arsen Diklić (1960), Tri dana u paklu, Saša Petrović (1960), Čovek, životinja, vrlina, Luiđi Pirandelo (1961), Filip na konju, Vasa Popović i Milenko Maričić (1963), Zavera osećanja, Jurij Olješa (1965).
Beogradska komedije, Beograd uredi
Zla žena, Jovan Sterija Popović (1955), Nina, Anri Rusen (1956), Te-Te-Iks, Sesil Sen-Loren, Pjer de Meze (1957), Hladan tuš, Vladimir Majakovski (1957).
Beogradsko dramsko pozorište uredi
Piknik, Vilijem Indž (1956), Doživljaji Nikoletine Bursaća, Branko Ćopić (1957), Osvrni se u gnevu, Džon Osborn (1958), Izlet u nebo, Grozdana Olujić, adaptacija Milenko Maričić (1959), Prenoćište, Slobodan Stojanović (1980), Ožalošćena porodica, Branislav Nušić (1986).
Malo pozorište „Duško Radović“, Beograd uredi
Atentat, Miloš Nikolić (1989).
Pozorište „Boško Buha“, Beograd uredi
Hajduci, Branislav Nušić (1964).
Pozorište na Terazijama, Beograd uredi
Narodni poslanik, Branislav Nušić (1988).
Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd: uredi
Afera nedužne Anabele, Velimir Lukić (1969), Osvajač, Andrej Hing (1970), Jelisavete knjeginja crnogoska, Đura Jakšić (1972), Đavo i Gospod Bog, Žan-Pol Sartr (1979), Noćas je noć, Vidosav Stevanović (1981).
Atelje 212, Beograd uredi
Balada o Tilu Ojlenšpigelu, Ginter Vajzenborn (1960), Dragi moj lažljivče, Džerom Kilti (1961), Arsenik i stare čipke, Džozef Keserling (1961), Valpurgijska noć, Velimir Lukić (1964), Kamen za pod glavu, Milica Novković (1977), Propast carstva srpskoga, Miladin Ševarlić (1983), Pod Prešernovom bistom, Alenksa Goljevšek (1987).
Srpsko narodno pozorište, Novi Sad uredi
Politeia ili Inspektorove spletke, Ranko Marinković (1978), Čovek je čovek, Bertold Breht (1984).
Narodno pozorište, Užice uredi
Dobri vojnik Švejk, Jaroslav Hašek, (1956).
Narodno pozorište, Niš uredi
Dobri vojnik Švejk, Jaroslav Hašek, adaptacija Milenko Maričić (1955).
Knjaževsko-srpski teatar, Kragujevac uredi
Monserat, Emanuel Robles (1952), Mandragola, Nikola Makijaveli (1952), Karolina riječka, Drago Žerve (1954), Vučjak, Mirslov Krleža (1954), Dobri vojnik Švejk, Jaroslav Hašek (1954), Radoznalac, Servantes (1955), Nina, Andre Rusen (1956).
Narodno pozorište, Leskovac uredi
Da li je ovuda prošao mladi čovek, Pavel Hanuš (1959/1960), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1959/1960).
Predstave urađene sa studentima uredi
Gospođa Ministarka, Branislav Nušić, Događaj u gradu Gogi, Slavko Grum, Ćelava pevačica, Ežen Jonesko.
TV drame i emisije (režija i adaptacija) uredi
Noćna kafana, Bent Brat, 1967; Bračna postelja, Jan de Hartog, 1968; Bez trećeg, Milan Begović (adaptacija) 1968; Dama s kamelijama, Aleksandar Dima Sin, 1968; Veličanstveni rogonja, Fernand Kromlenk, 1969; Francuski bez muke, Terens Ratigan, 1970; Čkalja, Slobodan Stojanović, 1970; Dom i lepota, Somerset Mom, 1971; Afera nedužne Anabele, Velimir Lukić (adaptacija Aleksandar Obrenović i M. Maričić, 1972; Ciklus Veče s glumcem: Mija Aleksić, Pero Kvrgić, Miodrag Petrović Čkalja, Petre Prličko (dokumentarna serija), 1974; Autobiografija (iz ciklusa Nušić naš savremenik), 1974; Ljubičice, Branislav Dimitrijević, 1975; Tanjir vrućih čvaraka, Radomir Subotić, 1975; Disput u noći, Predrag Golubović, 1976; Večera za Milicu, Andrej Hing, 1979; Smrt pukovnika Kuzmanovića, Miladin Ševarlić, 1981; Jelena Gavanski, Aleksandar Tišma, 1982; Gospođica Julija, August Strindberg (adaptacija), 1985; Prokleta avlija, Ivo Andrić (adaptacija), 1984; Stremnicka, Dragana Aleksić, 1989.
Galerija uredi
-
Milenko Maričić kao student druge godine; fotografisao Dejan Kosanović -
Milenko Maričić sa jedne od proba -
Milenko Maričić portret -
U Novom Vinodolskom, na Brizima, krajem osamdesetih godina 20. veka: Milenko Maričić, Miroslava Mira Čohadžić i Branka Petrić -
TV drama Gospođica Julija (August Strindberg), 1985. Milenko Maričić, Sonja Savić i Lazar Ristovski -
Prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti, Beograd. U prvom redu, sleva nadesno, sede: Gorica Popović, Ognjenka Milićević, Minja Dedić, Predrag Bajčetić i Milenko Maričić; u drugom redu sleva: Vladimir Jevtović
Reference uredi
Literatura uredi
- Milenko Maričić, Jedan me je dečak tražio, Izabrao i priredio Gordan Maričić, NNK Internacional, Beograd 2014.
- Milenko Maričić, Milenkonija, Predstava je moje biće, otvoreno i slobodno, Izabrao i priredio Gordan Maričić, NNK Internacional, Beograd 2017.
- KO je ko u Srbiji `95 : intelektualna, umetnička, politička, finansijska, vojna, sportska elita Srbije : biografski leksikon / [urednici: Vesna M. Janković...et al.]. - Beograd : Bibliofon, 1995.
