Nikola I Gorjanski
Nikola I Gorjanski, takođe poznat i kao Nikola I Gara[1] ili Nikola Gorjanski Stariji (mađ. Garai I Miklós; oko 1325. — 25. jul 1386) je bio mačvanski ban (1359-1375) i ugarski palatin (1375-1386). Bio je jedan od vodećih ugarskih barona tokom vladavine ugarskog kralja Lajoša I Anžujskog. Istakao se u građanskom ratu u Ugarskoj stajući na stranu kraljice Marije i njene majke Jelisavete. Pogubljen je 1386. godine.
| Nikola Gorjanski | |
|---|---|
 Nikola Gorjanski brani kraljicu Mariju i njenu majku Jelisavetu od Horvata | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | oko 1325. |
| Mesto rođenja | Ugarsko kraljevstvo |
| Datum smrti | 25. jul 1386. (60/61 god.) |
| Mesto smrti | Đakovo, Ugarsko kraljevstvo |
| Porodica | |
| Supružnik | nepoznato |
| Potomstvo | četvoro dece (vidi dole) uključujući i Nikolu Gorjanskog Mlađeg |
| Roditelji | Andrija Gorjanski ćerka Lasla Nevnaija |
| Dinastija | Gorjanski |
| Mačvanski ban | |
| Period | 1359-1375 |
| Prethodnik | Nikola Čak |
| Naslednik | Ivaniš Horvat |
| Ugarski palatin | |
| Period | 1375-1386 |
| Prethodnik | Emerik Lakfi |
| Naslednik | Nikola Šćeći |
Uspon uredi
.jpg)
Nikola Gorjanski je bio sin Andrije Gorjanskog i njegove supruge, ćerke Lasla Nevnaija. Rođen je oko 1325. godine[2]. Njegov stric, Pavle Gorjanski, bio je mačvanski ban od 1320. do 1328. godine i jedan od vodećih ugarskih barona tokom vladavina Karla Roberta i Lajoša I Anžujskog[3]. Nikolina karijera otpočela je 1359. godine kada ga je Lajoš postavio za mačvanskog bana[4]. Kao mačvanski ban, Nikola je došao na čelo Bačko-bodroške, baranjske, sremske, vespremske i županije Valko[5]. Nikola je 1369. godine predvodio ugarsku vojsku protiv Vladislava I Vlaškog koji je podigao ustanak protiv Lajoševe vlasti i porazio ugarsku vojsku predvođeno transilvanskim vojvodom Nikolom Lakfijem[2].
Nikola Gorjanski je 1375. godine učestvovao u prvoj ugarskoj kampanji protiv Osmanlija. Turska vojska poražena je u Vlaškoj[2]. Podržan od strane Lajoševe supruge, Jelisavete, Nikola je 1376. godine postavljen za palatina[6]. Istovremeno je postao i župan (ispan) Požuna, Čanada, Kovina, Karaško-severinske i Tamiške županije[7]. Gorjanski je potisnuo sve one koji su se protivili njegovom usponu, poput transilvanijskog vojvode Stefana Lakfija. Stefan je pao u nemilost kralja dok je bio na hodočašću u Svetoj zemlji. Sa druge strane, jedan od Nikolinih saveznika, Dimitrije, postao je 1378. godine nadbiskup Ostrogona i kardinal, iako je najverovatnije rođen u seljačkoj porodici[4].
Osnos sa srpskom državom uredi
Brz uspon Nikole Altomanovića, naslednika Vojislava Vojinovića, nakon 1367. godine pripisuje se pomoći koju mu je pružio mačvanski ban[8]. U dubrovačkim dokumentima Nikola Altomanović je "veliki prijatelj Nikole Gorjanskog"[9]. Gorjanski je došao u sukob i sa Sankom Miltenovićem što je dovelo do sukoba između ugarskog kralja Lajoša i bosanskog bana Tvrtka (1364). Mavro Orbin u svom "Kraljevstvu Slovena" piše da je Lajoš podstakao stvaranje saveza između Tvrtka i moravskog kneza Lazara Hrebeljanovića protiv Nikole Altomanovića kada se župan udružio sa Mletačkom republikom i Balšićima u napadu na Kotor, Dubrovnik i Drač (1372). Lajoš je Tvrtku i Lazaru stavio na raspolaganje 1000 vojnika mačvanskog bana Nikole Gorjanskog[10]. Istovremeno je Nikola Gorjanski ugovorio brak između svog maloletnog sina Nikole II i Lazareve ćerke Teodore. Nije u potpunosti razjašnjeno kada se Teodora udala za Nikolu Gorjanskog Mlađeg. Ilarion Ruvarac je pretpostavljao da je venčanje obavljeno 1378/9. godine. Miodrag Purković je prihvatio mišljenje Ruvarca dok je Rade Mihaljčić smatrao da je do braka došlo godinu ili dve nakon što se Teodorina sestra Dragana udala za Aleksandra, sina bugarskog cara Jovana Šišmana (1386). Ukoliko je Ruvarčeva pretpostavka tačna, Lazareve rodbinske veze mogle su biti motiv za uplitanje Lazara u građanski rat u Ugarskoj koji je izbio nakon Lajoševe smrti[11]. Ipak, Nikola Gorjanski Stariji je bio i glavni savetnik kraljice Marije koju su 1386. godine pogubile upravo pristalice napuljske stranke.
Građanski rat u Ugarskoj uredi
.jpg)
Lajoš je umro 11. septembra 1382. godine. Marija, njegova ćerka, nasledila ga je na prestolu. Jelisaveta, Marijina majka, je delovala kao regent. Kraljevstvom su faktički upravljali Nikola Gorjanski i kardinal Dimitrije[12]. Gorjanski je zatvorio svog poslednjeg moćnijeg protivnika, Petra Kudara, vladara Galicije, optužujući ga za izdaju. Regentstvo Jelisavete izazvalo je nezadovoljstvo u plemstvu. Istupila su barem trojica pretendenata na krunu[13]. Jedna frakcija, predvođena Ivanom Paližnom, hospitalskim igumanom Vrane, stala je na stranu Karla III Napuljskoj, poslednjeg muškog pripadnika dinastije Anžujaca. Druga frakcija, predvođena Nikolom Šćećijem, podržala je Žigmunda Luksemburškog, markgrofa Brandenburga i verenika Marije Ugarske[14]. Treću frakciju predstavljali su Jelisaveta Kotromanić i Nikola Gorjanski. Oni su želeli da vere kraljicu Mariju za Luja I od Orleana, sina francuskog kralja Šarla V i Džoane Burbon[15].
Veridba Marije i Luja dogovorena je za početak 1384. godine. Nikola Šćeći je otkazao poslušnost regentici avgusta iste godine. Žigmund je 1386. godine otišao u Češku, ali se vratio kada je armiju preuzeo njegov brat Vaclav IV. U međuvremenu je Pavle Horvat, zagrebački biskup i nekadašnji pristalica Nikole Gorjanskog, pozvao Karla Napuljskog u Ugarsku[16]. Njegov dolazak primorao je Jelisavetu da odustane od planova sklapanja braka između Marije i Luja. U skladu sa novom politikom, Jelisaveta je septembra 1385. godine smenila Nikolu Gorjanskog i palatinskim dostojanstvom je imenovala Nikolu Šćećija[16].
Smrt uredi
Žigmund se oženio Marijom oktobra iste godine. Karlo Napuljski je, u međuvremenu, nastavio svoju invaziju. Njegove pristalice proglasile su ga za kralja. Žigmund je shvatio snagu svog protivnika te je napustio Ugarsku. Karlo je krunisan za ugarskog kralja 31. decembra 1385. godine. Nikola Gorjanski je ostao upamćen po tome što je hrabro branio kraljicu Mariju i njenu majku Jelisavetu od Horvata (Petra i Pavla) koji su poslati da ih zarobe. Zbog toga je pogubljen 25. jula 1386. godine[14][16].
Potomstvo uredi
Nikola Gorjanski je imao četvoro dece:
- Nikola II Gorjanski (oko 1367—1433), palatin (1402-1433), zet Žigmunda Luksemburškog[17].
- Jovan (rođen oko 1371 - umro pre 9. aprila 1428), tamiški župan (1402-1417), župan (ispan) Požuna (1411-1417) i ban Ozore. Otac je bosanske kraljice Doroteje.
- Jelena, udala se za Nikolu II Šćećija pre 1398. godine.
- Doroteja (umrla 21. aprila 1425), udata za Nikolu Frankopana, bana Dalmacije i Hrvatske[18].
Reference uredi
- ^ Istorijska enciklopedija
- ^ a b v Markó 2000, str. 219.
- ^ Engel 1996, str. 27.
- ^ a b Engel 2001, str. 189.
- ^ Engel 1996, str. 28.
- ^ Engel 2001, str. 4.
- ^ Engel 2001, str. 173.
- ^ ISN (1999). str. 593.-4
- ^ Mihaljčić 1989, str. 159.
- ^ Dinić 1932, str. 25–6
- ^ Purković 1957, str. 105.
- ^ Engel 2001, str. 195.
- ^ Engel 2001, str. 195–196
- ^ a b Kontler 1999, str. 101.
- ^ Engel 2001, str. 196.
- ^ a b v Engel 2001, str. 197.
- ^ Markó 2000, str. 219–220
- ^ Markó 2000, str. 312.
Literatura uredi
- Rade Mihaljčić, Kraj srpskog carstva, Izdavačko-grafički zavod, Beograd (1989), drugo izdanje
- Dinić, Mihailo (1932). O Nikoli Altomanoviću. Beograd: Srpska kraljevska akademija.
- Istorija srpskog naroda 1, grupa autora, Srpska književna zadruga, Beograd (1999), drugo izdanje
- M. A. Purković, Kćeri kneza Lazara, Melburn (1957)
- Engel, Pál (1996). Magyarország világi archontológiája, 1301–1457, I. ("Secular Archontology of Hungary, 1301–1457, Volume I"). História, MTA Történettudományi Intézete. Budapest. ISBN 978-963-8312-44-0.
- Engel, Pál (2001). The Realm of St Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526. I.B. Tauris Publishers. ISBN 978-1-86064-061-2.
- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
- Kontler, László (1999). Millennium in Central Europe: A History of Hungary. Atlantisz Publishing House. ISBN 978-963-9165-37-3.
- Markó, László (2000). A magyar állam főméltóságai Szent Istvántól napjainkig: Életrajzi Lexikon. ("Great Officers of State in Hungary from King Saint Stephen to Our Days: A Biographical Encyclopedia"). Magyar Könyklub. ISBN 978-963-547-085-3.
Spoljašnje veze uredi
- Teodora Lazarević Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. jun 2011), istorijska biblioteka
