Википедија

Oklopnik

Oklopnik ili, tačnije, oružnik[a] (engl. man-at-arms, franc. homme d'armes, u množini franc. gens d'armes - od čega je nastao moderan naziv žandarm) je vojni termin koji označava pripadnika srednjovekovne ili renesansne teške konjice, koji se mogao boriti i pešice (kao teška pešadija). Ovaj pojam koristio se u zapadnoj Evropi od kraja 12. veka (kada su se u pratnji velikaša pojavili i oklopni konjanici koji nisu bili plemićkog porekla) do kraja 16. veka, kada je teška oklopna konjica konačno odbacila koplja i zamenila ih vatrenim oružjem - čime su oklopnici preimenovani u arkebuzire i rajtere. Tako pojam oklopnika u vojnom smislu podrazumeva vitezove (koji su bili jedina oklopna konjica zapadne Evrope u periodu od 8. do 12. veka), štitonoše, naoružane sluge u pratnji velikaša i konjanike-najamnike, koji su u 15. i 16. veku činili glavninu teške konjice u zapadnoj Evropi.[1] Sam termin je sličan, ali ne i identičan pojmu viteza, pošto je bilo mnogo oklopnika koji nisu bili plemenitog porekla, niti su nosili titulu viteza. Može se uopšteno reći, da je svaki vitez u ratu bio i oklopnik, ali nije svaki oklopnik bio vitez.

Francuski oklopnik (žandarm) iz 15. veka.

Etimologija uredi

Prevod engleskog termina man-at-arms na srpski je sam po sebi problematičan, pošto je ovaj termin do sada prevođen na srpski različito i nedosledno. Tako je u starijoj srpskohrvatskoj literaturi korišćena reč oružnik (na primer, u prevodu istorijskog romana Ajvanho od Ljubiše Tucakovića)[2], koja se u drami Jazavac pred sudom Petra Kočića[3] koristi kao sinonim za žandarma[b] (termin koji je u Francuskoj u 16. veku označavao oklopnog konjanika).[1] U modernim prevodima na srpski koriste se termini oklopnik (u knjizi Istorija srednjeg veka u prevodu Čedomira Antića i Nebojše Porčića)[4] oklopni pešak (u prevodu svih knjiga Pesme leda i vatre od Nikole Pajvančića)[5], opremljeni vojnik ili naoružani vojnik (dva različita termina u istorijskom romanu Harlekin, koji je prevela Marina Petrović)[6], naoružani čovek (u istorijskoj studiji Vitezovi kroz istoriju, koju je prevela Ljiljana Krstić)[7] ili konjanik (u istorijskom romanu Vagabund - preveo Dragan Stijelja Jovanović)[8].

Istorija uredi

Teška feudalna konjica postala je glavni rod vojske u zapadnoj Evropi u doba dinastije Karolinga (8 - 10. vek), pešaka gotovo da nije bilo. U to vreme samo su plemići mogli da priušte konje i oklope, pošto je celokupna oprema sa konjem koštala koliko i 45 krava.[1]

Od 12. veka, sa jačanjem proizvodnih snaga u zapadnoj Evropi i slabljenjem feudalnog poziva, konji, oružje i oklopi postali su dostupniji, pa su vladari i imućniji velikaši bili u stanju da opreme deo svojih slugu kao oklopnike. U isto vreme, siromašniji vitezovi počeli su da stupaju u službu vladara i velikaša kao najamnici, a pojavili su se i najamnici koji nisu bili plemićkog porekla. Tako se od 12. veka pojavio veliki broj oklopnih konjanika koji nisu bili vitezovi u strogom smislu te reči, iako su na bojištu igrali potpuno istu ulogu.[1]

Bertran Di Geklen (1320-1380), francuski vojskovođa koji je umro kao konetabl Francuske, proglašen je za viteza tek u 34. godini.[9] U stogodišnjem ratu (1337-1453), nezaposleni najamnici bez gospodara, među kojima je bilo mnogo oklopnika, su već 1374. postali strah i trepet Francuske, okupljeni u bande razbojnika poznate kao Velike kompanije.[10] Sačuvani spiskovi engleske vojske pred bitku kod Aženkura (1415), pokazuju da većina engleskih konjanika na bojištu nisu bili vitezovi: prisutni velikaši doveli su odrede sa od 40 do 240 oklopnika, dok su 52 niža kapetana (koji su većinom bili vitezovi) doveli odrede sa od 3 do 20 oklopnika. Svakog oklopnika pratila su po 2-3 strelca na konjima. Oklopnici su primali platu za svoju službu - 12 penija dnevno, dvostruko više od strelaca, dok su vitezovi dobijali po 2 šilinga dnevno, dvostruko više od običnih oklopnika.[7]

Oružje i oprema uredi

Naoružanje oklopnika se do kraja 12. veka sastojalo iz dugog dvosečnog mača i kratkog koplja, koje se po potrebi moglo i bacati. Upotrebljavala se i bojna sekira za bacanje, a na britanskim ostrvima i u nekim delovima Evrope i teška normanska sekira za obe ruke. Luk se koristio vrlo retko. Od kraja 12. veka koplje je produženo do 5 metara i imalo je čelični vrh. Zbog težine moralo se pričvršćivati za prsni deo oklopa. Dvosečni mač ostao je isti, ali mu se drška produžila da bi se moglo udarati obema rukama. Sve više se koristio bodež, jer je mogao da prodre kroz karike i žlebove oklopa, i buzdovan u obliku gvozdene kugle ili valjka sa gvozdenim perima na kratkoj drški. Sekira se zadržala i dalje, a krajem 14. veka pojavio se i bojni čekić.[1]

U doba Karolinga (8 - 10. vek) teški konjanici bili su zaštićeni verižnjačom, šlemom bez vizira i štitom. Zaštitna oprema se od Karla Velikog stalno razvijala, da bi se od 14. veka satojala od potpuno krutog pločastog oklopa sa potrebnim pregibima na zglobovima. Od 13. veka i konji su dobili oklop, koji im je štitio sav prednji deo: samo su nos, uši i noge od kolena naniže bili slobodni. U toku marša, teška oprema konja i jahača prenosila se na kolima ili tovarnim konjima. Svaki oklopnik imao je 2-3 konja: na maršu je jahao lakog, a pred bitku je navlačio oklop i uzjahivao teškog konja.[1]

Napomene uredi

  1. ^ Vidi odeljak Etimologija za prevod termina na srpski jezik.
  2. ^ Citat: Đavo bi je znao, glavati gospodine! Druži se mlogo s kneževom ženom, i idu tamo žandarskoj kasarni, pa ja ne znam... More biti da je naučila od carski oružnika i od knjeginje, a knjeginja je baš zorli, kabasto učevna žena.

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 4), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1972), str. 556-559
  2. ^ Valter Skot, Ajvanho, Beograd (1951), str. 401
  3. ^ „Jazavac pred sudom” (PDF). 
  4. ^ Sidni Peinter, Istorija srednjeg veka (284-1500), Klio, Beograd (1997), str. 403
  5. ^ Džordž Martin, Sudar kraljeva, Laguna, Beograd (2004), str. 730
  6. ^ Bernard Kornvel, Harlekin, Otvorena knjiga, Beograd (2005), str. 33 i 67
  7. ^ a b Fransis Džajs, Vitezovi kroz istoriju, Utopija, Beograd (2003), str. 225-231
  8. ^ Bernard Kornvel, Vagabund, Otvorena knjiga, Beograd (2005), str. 251
  9. ^ Fransis Džajs, Vitezovi kroz istoriju, Utopija, Beograd (2003), str. 193
  10. ^ Sidni Peinter, Istorija srednjeg veka (284-1500), Klio, Beograd (1997), str. 399
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Оклопник&oldid=26958117”