Opsada Beča (1683)
Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
Opsada Beča ili Druga bitka kod Beča (nem. Schlacht am Kahlenberg, polj. Bitwa pod Wiedniem ili polj. Odsiecz Wiedeńska, tur. İkinci Viyana Kuşatması, ukr. Віденська відсіч) se odigrala od 14. jula do 12. septembra 1683. (tokom Velikog bečkog rata) kada je vojska Osmanskog carstva opsela Beč, glavni grad Habzburške monarhije. Ovom bitkom je prekinuto napredovanje Osmanskog carstva u Evropu i ona je označila početak političke hegemonije Habzburgovaca u centralnoj Evropi.
| Opsada Beča (1683) | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Velikog bečkog rata | |||||||
 Odsudna bitka 12. septembra 1683. | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
 Sveto rimsko carstvo |
 Osmansko carstvo | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
|
Jan Sobjeski Ernst Štarhemberg |
Mehmed IV Kara Mustafa-paša | ||||||
| Jačina | |||||||
| 100.000 | 90.000–300.000 | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| 4.500 | 8.000–15.000 | ||||||
U ovoj veliko bici pobedu su odnele udružene poljsko-austrijsko-nemačke snage pod kraljem Poljske Janom III Sobjeskim protiv turske vojske kojom je komandovao veliki vezir Kara Mustafa paša.
Razbijanje opsade 12. septembra uredi
Kad su se pojavile zvezde u noći između 11. i 12. septembra, u Beču se moglo čuti kako se otomanska vojska moli, ispuštajući pritom snažne uzvike. Mogli su i da je lepo vide zahvaljujući simetrično raspoređenim lampama i vatrama koje su se prosto nadmetale s lučama na gordim šatorima u neverničkom taboru.
I hrišćani su se molili, i to mnogo. S prvim sunčevim zracima u zoru 12. septembra otac kapucinerskog reda Marko Avijanski, veliki vođa i nadahnjivač hrišćanske vojske, održao je misu s hrišćanskim vojskovođama u malom kamaldolskom manastiru na jednom uzvišenju zvanom Kalenberg, na desnoj obali Dunava. Odmah posle toga hrišćanske trupe su se rasporedile, spremne koliko na pobedu, toliko i na smrt.
Na levom krilu bio je Šarl od Lorene sa markgrofom Hermanom i mladim Ludvigom Vilhelmom od Badena, grofom fon Leslijem i grofom Kaprarom, poljskim knezom Aleksandrom Dominikom Lubomirskim i njegovim strašnim oklopnim konjanicima i Mersijem i Tafeom, budućim ugarskim junacima. Na desetine kneževa su se pripremale za vatreno krštenje, a među njima je bio i još malo poznati Eugen od Savoje koji je, kao i Šarl od Lorene, bio napustio Pariz da bi umakao Luju XIV. On će se tek kasnije ovenčati slavom. Izborni knez Saksonije, kome je pomagao feldmaršal Golc, i izborni knez Bavarske, s petoricom Vitelsbaha, pripremali su svoje ljude. U centru hrišćanskog rasporeda, pored Bavaraca, bile su franačke i švapske snage, a tu su bili i kneževi i vladari Tiringije, slavne loze Gvelfa i Holštajna i druga slavna imena kao što su bili markgrof od Bajrojta, feldmaršali i generali Rodolfo Barata, Dinevald, Herman Štirum, baron fon Degenfeld, Karolj Palfi i mnogi, mnogi drugi. Desno krilo su držali hrabri Poljaci kralja Jana III Sobjeskog i njegovih namesnika.
Čim su videli raspoređivanje savezničkih snaga, branioci Beča su dali oduška svojoj radosti ispaljivanjem desetina plotuna.
Vojska se videla i iz tabora Kara-Mustafa paše, ali kad su Turci odlučili da nešto preduzmu, bilo je već kasno – napadači su u praktično vratolomnom jurišu grabili uz Kalenberg. Veliki vezir i njegovi ljudi žurno su izašli iz šatora i rovova, i sami zauzimajući borbeni poredak. U centru je bio Kara-Mustafa paša s mnogobrojnim pašama, pored njega je stajao islamski propovednik Vani-efendi sa svetim barjakom, a ispred njega aga s pukovima krvoločnih janičara. Desno, blizu Dunava, bile su po zlu čuvene vojvode iz Moldavije i Vlaške, vezir Kara-Mehmed iz Dijarbakira i Ibrahim-paša iz Budima, dok su levo bili tatarski kan i brojne paše.
Zeleni i pitomi brežuljci pod vinogradima, koji su se prostirali izvan bečkih zidina, postali su bojno polje. Prvi sukob vredan pomena desio se između levog krila hrišćana i janičara u klancu Nusberg. Posle duge borbe, snage Carstva i Saksonci uspeli su da se probiju i Turci su u podne bili potisnuti u Grincig I Hajligenštat. Za to vreme, trupe Šarla od Lorene stigle su do Deblinga i približile se turskom logoru, dok su austrijska konjica grofa Kaprare i oklopnici Lubomirskog potukli Moldavce – mada po cenu žestokih okršaja – i sad su ih potiskivali niz Dunav. U međuvremenu, kralj Sobjeski je s vrha Kalenberga poveo poljsku konjicu, kojoj su nemačka i poljska pešadija krčile put, goneći janičare od jedne do druge kuće, od jednog do drugog vinograda, od jednog do drugog senika, surovom upornošću ih oteravši iz Nojštifta, Peclajnsdorfa i Dornbaha.
Hrišćani su se donekle pokolebali kad je Kara Mustafa paša, u pokušaju da iskoristi pokrete neprijatelja, donekle uspeo da se ubaci u prazan prostor i našao se usled njihovog silovitog prodora. Ali turska radost je bila kratkotrajna. Šarl od Lorene je poslao u napad svoje Austrijance, naredivši im da se okupe na desnoj strani; u Dornbahu su presekli odstupnicu Turcima, koji su pokušavali da se sklone u okolini Deblinga. Za to vreme, poljski konjanici su nezadrživo prodirali sve do Hernalsa, slamajući svaki otpor.
U centru, na prvoj liniji, pod zavijorenim stegom sa slavnim sarmatskim grbom, kralj Poljske jahao je veličanstven i naizgled nepobediv, držeći koplje na čiji je vrh bilo pričvršćeno sokolovo krilo; pored njega su bili princ Jakob, od samo šesnaest godina a već je tad bio junak, i njegovi konjanici u verižnim košuljama i prekrasnim raznobojnim prsnicima, ukrašenim perjem i dragim kamenjem. Uz poklič „Jezusmarija!“ husarski konjanici i oklopna konjica kralja Jana III brišu spahije pred sobom i odlučno kreću na sam Kara-Mustafin šator.
Dok sa zapovedničkog položaja posmatra okršaj između svoje i poljske konjice, on je praktično instiktivno shatao da su hrišćanski pogledi usmereni upravo ka zelenom barjaku u čijoj senci stoji – hrišćani si ciljali upravo na taj sveti steg.
Tad podleže strahu i odlučuje da ustukne – u sramno povlačenje poveo je najpre paše, a onda i svu vojsku. Na kolenima je bio i središnji deo turskih snaga; ostatak vojske zahvatila je panika i poraz se pretvorio u katastrofu.
Opkoljene Bečlije su konačno smogle hrabrosti da izađu kroz Kapiju Škota, dok su Turci bežali, ostavljajući neprijatelju svoj ogroman logor, koji je bio prepun neprocenjivog bogatstva, ali tek pošto su poklali na stotine zarobljenika i poveli u roblje 6.000 muškaraca, 11.000 žena, 1.4000 devojaka i oko 50.000 dece.
Pobeda je bila toliko potpuna i ubedljiva da niko nije ni pomišljao da goni Turke u bekstvu ka gradu Đeru u Ugarskoj.
Strahujući od povratka Turaka, hrišćanski vojnici su ostali u borbenom poretku tokom cele noći.
Kralj Jan III Sobjeski je prvi ušao u Kara-Mustafin šator. Uzeo je konjski rep i ata poraženog Turčina, te mnoga blaga i istočnjačke divote kojima se raskalašni nevernički despot bio okružio.
Sutradan su bili prebrojani mrtvi. Na turskoj strani je palo 10.000 vojnika, zaplenjeno je 300 topova, 15.000 šatora i gomile oružja. Hrišćani su oplakivali 2.000 mrtvih, među kojima su, nažalost, bili i general de Suš i knez Potocki. Ali nije bilo vremena za tugu. Ceo Beč je želeo da ukaže počast pobednicima prilikom trijumfalnog ulaska u prestonicu izbavljenu od navale nevernika. Kralj Sobjeski je ponizno napisao Papi, pripisujući pobedu samom čudu: „Venimus, vidimus, Deus vicit“.
Prve zvanične vesti o hrišćanskom uspehu pod Bečom dospele su do Rima 20. septembra 1683. godine, ali su tek u utorak 21. septembra noću kardinalu Piju predali pismo upućeno iz Venecije, u kome je pisalo o bekstvu turske vojske s bojnog polja kod Beča. Dana 23. septembra, opet noću iz Carstva su stigla još neka pisma u kojima se govorilo o pobedi hrišćana. U Rimu su se začuli prvi, još uvek nesigurni izlivi veselja. Uskoro su ti detalji postajali sve precizniji: bečkoj tvrđavi, koja je toliko dugo bila pod opsadom, najzad je stigla pomoć.
Zvanična vest o pobedi hrišćana, koju je doneo glasnik kardinala Buonvizija, stigla je u Rim 23. septembra. Jedanaest dana ranije, 12. septembra, hrišćanske trupa su potukle snage nevernika.
Dana 24. septembar u svim crkvama u Rimu bio je istaknut proglas s naredbom da iste večeri sva zvona zvone „Ave Marija“ u znak zahvalnosti Gospodu za turski poraz; na skoro svim prozorima bili su postavljeni lampioni i u opštem i preteranom veselju bio je zapaljen veliki broj petardi, raketa, vatrenih kola i prangija. Ceo Rim je odjekivao od zaglušujućih praskova vatrometa ispaljivanih s krovova ambasada, iz dvorca Sant ' Anđelo, na Trgu Navona i na Kampo di Fjore.
Ipak, bez obzira na sve te izraze zadovoljstva, u vestima koje su se prenosile iz ulice u ulicu, mogle su se uočiti dve okolnosti, koje su izgledale gotovo neverovatne.
Prva: pobedu hrišćana je omogućio niz neobjašnjivih grešaka koje su Turci načinili.
Naime, Kara Mustafine snage, koje su dobro poznatim tehnikama mina i laguma iscrpljivale branioce Beča, mogle su, po mišljenju samih pobednika, da krenu u opšti, pobednički napad mnogo pre no što je kralj Jan III Sobjeski stigao s pojačanjima. Ali umesto da izvede odlučujući juriš, Kara Mustafa paša se nije ni pomakao i tako je izgubio dragoceno vreme. Turci se nisu ni potrudili da zauzmu uzvišenje Kalenberg, koje bi im obezbedilo presudnu taktičku nadmoć. To, međutim, nije bilo sve. Takođe su propustili da se sukobe s hrišćanskim snagama koje su dolazile kao pojačanje pre no što su one prešle Dunav i približile se opkoljenom Beču.
Nikome nije jasno zašto se to dogodilo. Kao da su Turci čekali nešto zbog čega bi bili potpuno sigurni u pobedu ?
Kao drugo: žarište kuge koje je mesecima ugrožavalo ionako prenapregnuti Beč, iznenada se ugasilo bez vidljivih razloga.
Hrišćanima je taj niz čuda izgledao kao znak božanske volje, iste one blagonaklone volje koja je do poslednjeg časa ulivala snagu ljudima pod turskom opsadom i oslobodilačkim trupama Jana III Sobjeskog.
Neobičan i iznenadan prestanak epidemije kuge, koja je plašila branioce Beča i više no sam otomanski neprijatelj, bio je istovremeno i nagao i neobjašnjiv. Ta okolnost je bila odlučujuća, jer da se i kuga okomila na stanovnike Beča, Turci bi, sigurno pobedili i to bez ikakvih teškoća.
Sredinom oktobra Austrijanci, u svom napredovanju zauzimaju Ostrogon i Kara Mustafa paša nije u stanju da zaustavi njihov prodor dublje u Ugarsku. Vraća se u Beograd, gde biva obešen po naređenju sultana Mehmeda IV koji ga smatra odgovornim za poraz.
Literatura uredi
- Veselinović, Rajko (1993). „Srbi u Velikom ratu 1683-1699”. Istorija srpskog naroda. knj. 3, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 491—574.
- Ivić, Aleksa (1929). Istorija Srba u Vojvodini od najstarijih vremena do osnivanja potisko-pomoriške granice (1703). Novi Sad: Matica srpska.
- Popović, Dušan J. (1957). Srbi u Vojvodini. Knj. 1: Od najstarijih vremena do Karlovačkog mira 1699. Novi Sad: Matica srpska.
