Википедија

Персеполис (grafički roman)

Za druge upotrebe, pogledajte Persepolis (višeznačna odrednica).

Persepolis je prvi grafički roman francuske ilustratorke iranskog porekla Marđan Satrapi. To je, ujedno i prvi iranski strip u istoriji, koji je svojoj autorki doneo svetsku slavu.[1]

Persepolis
Naslovne strane četiri toma grafičkog romana Persepolis
Nastanak
Orig. naslovPersepolis
AutorMarđan Satrapi
IlustratorMarđan Satrapi
ZemljaFrancuska
Jezikfrancuski (preveden na srpski)
Sadržaj
Žanr / vrsta delaautobiografija, memoari
TemeIranska revolucija
Mesto i vreme
radnje		Iran; 1980/1994
Izdavanje
Izdavačprvo izdanje: L'Association
srpsko izdanje: Fabrika knjiga
Datumprvo izdanje: 2000
srpsko izdanje: 2006
Broj stranica1. tom: 79
2. tom: 86
3. tom: 95
4. tom: 100
Tip medijaMeki povez (srpsko izdanje)
Prevod
PrevodilacSlavica Miletić
Hronologija
NaslednikPiletina sa šljivama

O romanu

uredi

Grafička novela Persepolis je izvanredno mudra, duhovita i dirljiva autobiografska priča o odrastanju u Iranu za vreme Islamske revolucije. Prva sveska romana objavljena je 2000. godine u Francuskoj, gde je dobila oduševljene pohvale kritičara i bila upoređena sa Špigelmanovim Mausom.[2]

Specifičnost Persepolisa je u tome što ne samo da se strip kao forma oslanja na kombinaciju vizuelnog i tekstualnog elementa, već je i sinteza zapadnjačke i istočnjačke perspektive i pripovedačke tradicije. Satrapi se opredelila za roman u stripu, odnosno grafički roman posle upoznavanja sa radom i delom Arta Špigelmana i njegovim stripom o holokaustu Maus.[3]

Uprkos književnoj tradiciji sa fokusom na adolescenciji i sazrijevanju (uglavnom belih) muških protagonista sa Zapada, Persepolis već skoro 15 godina opstaje kao predstavnik žanra, jedinstven po tome što prebacuje fokus na žensko iskustvo u potpuno drugačijem kulturološkom, istorijskom i religijskom kontekstu.[a] Tako motiv celokupnog dela ostaje svojevrstan sukob Istoka i Zapada, viđen kroz prizmu glavnog lika, male Marđi, odbacujući biranje strana i jasnu podelu na „dobro” i „zlo”. Još jedna stilska odlika dela su i ilustracije, koje su urađene isključivo crnim mastilom, kao kontrast opširnom tekstualnom delu, sa ciljem postizanja ujednačenog ritma.[3]

O svom delu Satrapi je rekla:
„Morala sam da kopam po uspomenama, a to je ponekad veoma bolno. Želela sam da kažem čitaocima: Mi smo ljudi kao i vi! Nemojte misliti da se takve stvari događaju samo u dalekim zemljama.”[2]

Radnja romana

uredi

Marđi (autorka Marđan Satrapi) odrasta u kući bez igračaka, pa se zanima čitajući knjige, jedući čips sa kečapom i radeći na ostvarenju životnog plana: želi da postane posljednji prorok galaksije. Njeno odrastanje počinje da remeti Islamska revolucija, građanski rat i nova intelektualna klima islamskog ekstremizma. Novi zakon, koji između ostalog primorava žene svih uzrasta na nošenje hidžaba, zabranjuje konzumaciju alkohola i bilo kog vida zapadnjačke pop kulture, ne prija svojeglavoj Marđi, koja u svoje idole ubraja Brusa Lija, Igija Popa i Kim Vajld. Zbog neposredne opasnosti po svoju ćerku, roditelji šalju četrnaestogodišnju Marđi u Beč, nadajući se da će tamo njen način razmišljanja biti manje opasan.

Nažalost, Marđino iskustvo u Austriji je sasvim drugačije od onoga čemu se nadala. Za svoje austrijske vršnjake je stranac, fascinantna isključivo kao predstavnik naroda koje smatraju „drugim” i kao svedok političkih dešavanja brutalnosti kakvu mogu samo zamišljati. Marđan se muči da uskladi svoj lični identitet sa okruženjem koje je nikada neće smatrati jednakom na kulturološkom i civilizacionom nivou. Zapad koji je smatrala svojevrsnom sekularnom utopijom, polako se čini kao još jedna verzija zatvora, ali odbija da se žali ili samosažaljeva zbog griže savesti – dok njena porodica i sunarodnici preživljavaju rat, ona uživa u „slobodi” o kojoj bi kod kuće mogla samo sanjati.

Čitajući knjige Simon de Bovoar Marđan pokušava da pomiri svoje stare ideje o emancipaciji sa zahtevima novog okruženja. Takođe zauzima i trajan stav o religiji – po njoj svaku religiju karakteriše veći ili manji esktremizam. Istovremeno, otkriva cigarete i marihuanu. U Beču Marđi doživljava tipično adolescentsko iskustvo uz prijateljstva, razočarenja i nezaobilazne ljubavne drame. Njena prva ozbiljna veza završava upalom pluća i povratkom u Iran.

Slično tumačenje religije karakteriše Marđin povratak kući. Iran u koji se vraća je umnogome drugačiji, ali je položaj žena i dalje sve samo ne zavidan – zakon nalaže nošenje hidžaba, a svaki incident potencijalno protumačen kao neprikladno ponašanje može da dovede do fizičkog kažnjavanja ili zatvorske kazne. Njen otpor prema hidžabu predstavlja otpor prema nametnutom životnom stilu i njegovoj opresivnoj prirodi. U tom smislu Persepolis otvara pitanja o odnosu zapadnog feminizma prema muslimankama koji se temelji na potrebi Zapada da ih „spase” ili „prosvetli”. Za Satrapi, nametanje hidžaba u istočnim zemljama potpuno je jednako njegovoj zabrani na Zapadu – obja čina imaju za cilj uspostavljanje kontrole i dominacije nad ženskim delom populacije i ukazuju na zanemarivanje prava na lični izbor.

Povratkom u Iran Marđi od Iranke na Zapadu postaje preterano slobodna zapadnjakinja u Iranu. Nailazi na osudu i od strane žena, koje su uprkos trudu i dalje dobro istrenirani instrumenti patrijarhalnog režima. Njen javni i privatni život su u potpunom neskladu, slično kao što je njeno vaspitanje potpuno suprotno očekivanjima koje joj nameće novo društvo. Marđina merila vrednosti u mnogo većoj meri proizilaze iz kućnog vaspitanja, nego života u Evropi. Tako njena majka, na samu pomisao prerane udaje svoje ćerke, reaguje suzama, dok država strogo osuđuje, pa čak i zakonski kažnjava bilo kakav prisan kontakt muškaraca i žena van bračne zajednice.

Marđina priča završava se njenim konačnim odlaskom iz Irana u Francusku. Za razliku od Austrije, selidba u Strazbur rezultat je konačne i neopozive odluke. Razlog je u njenoj nemogućnosti ponovne adaptacije na pravila i društveni poredak rodne zemlje, koji smatra isuviše restriktvnim. Ipak, Marđi i dalje ne pripada u potpunosti ni evropskoj ni iranskoj kulturi, već obema istovremeno.[3]

Društveni uticaj

uredi
 
Marđan Satrapi na italijanskoj premijeri filma Persepolis, 2007. godine

Grafički roman Persepolis preveden je na 24 jezika i prodat u blizu dva miliona primeraka. Prema njemu je snimljen istoimeni animirani film, koji je režirala Marđan Satrapi, u saradnji sa Vensanom Paranauom. Film je nominovan za Oskar za najbolji animirani film 2007. godine, čime je Marđan Satrapi postala prva žena nominovana za ovu prestižnu nagradu.[3]

Roman Persepolis je zabranjen u Iranu, gde je dostupan isključivo u obliku samizdata i popularan onoliko koliko mogu biti popularne zabranjene knjige. Persepolis redovno predvodi i liste najčešće zabranjenih knjiga u američkim školama i javnim bibliotekama. Takođe je i film Persepolis, na insistiranje iranske vlade, uklonjen sa Međunarodnog filmskog festivala u Bangkoku.[4] Izgovor pobornika ovih zabrana je da je tema previše osetljiva za krhke mozgove dece određenog uzrasta, a pominje se i navodna uvredljivost političkih konotacija.[3]

Napomene

uredi
  1. ^ Strip se u pop-kulturi vezuje za tipično muško adolescentsko iskustvo; tradicionalno, smatra se da stripove prave muškarci za muškarce – žene su manje-više zanemarene i kao autorke i kao čitalačka publika.

Reference

uredi
  1. ^ „Marđan Satrapi”. Knjizara.com. Pristupljeno 31. 7. 2019. 
  2. ^ a b „Persepolis 3”. Knjizara.com. Pristupljeno 31. 7. 2019. 
  3. ^ a b v g d Tica, Tamara (14. 3. 2017). „Persepolis – revolucija, porodica, rokenrol”. Kultur!Kokoška. Pristupljeno 31. 7. 2019. 
  4. ^ „Highly Acclaimed 'Persepolis' Denounced by Iran”. NPR.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-03-13. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Персеполис_(графички_роман)&oldid=26972688”