Piščevi zapisi 1992—1993.

Piščevi zapisi 1992—1993. cy zbirka odabranih dnevničkih zapisa Dobrice Ćosića koja se nadovezuje na Piščeve zapise 1981—1991. Za razliku od prethodne tri knjige dnevničkih zapisa koje obuhvataju četrdesetogodišnji period u piščevom životu, u ovu knjigu su uvršteni samo zapisi iz 1992. i prve polovine 1993. godine. Ti zapisi su nastali u periodu kada je Dobrica Ćosić bio prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Ova knjiga objavljena je 2002. godine. Ćosić je svoje zapise nastavio u Piščevim zapisima 1993–1999.

Januar 1992.

Badnje veče Ćosić provodi u rodnoj Velikoj Drenovi sa ćerkom i unucima.

U dvočasovnoj šetnji ministar spoljnih poslova Vladislav Jovanović obaveštava Ćosića o međunarodnom položaju Srbije, a Ćosić biva uveren da je „dvovekovni nacionalni cilj – ujedinjenje srpskog naroda u jednu državu – neostvariv“. Slobodana Miloševića naziva „nesrećnim, tragičnim vlastoljubcem i samoljubcem“.

Slavko Milosavlevski posetio je Ćosića u ime Kire Gligorova i Krste Crvenkovskog, moleći ga za podršku makedonskoj nezavisnosti, što Ćosić odbija.

Radovan Karadžić i Nikola Koljević ga zovu i informišu o „ubrzanom naoružavanju Muslimana i ratobornosti Izetbegovićeve Stranke demokratske akcije“. Sa njima dvojicom, Ćosić odlazi na sastanak sa Slobodanom Miloševićem, u želji da ga obaveste o situaciji u Bosni i Hercegovini. Sastanak nije bio uspešan, jer je Milošević nepoverljiv prema Karadžiću i Krajišniku, „smatrajući da oni zastupaju četnčke ideje“.

Ćosić se u hotelu „Interkontinental“ sastaje sa američkim ambasadorom Vorenom Cimermanom, kome izlaže svoju ideju o podeli Kosova.

Mart 1992.

1. marta Radovan Karadžić zove Dobricu Ćosića i obaveštava ga da su rezutati referenduma za nezavisnu Bosnu i Hercegovinu, na kome Srbi nisu učestvovali, falsifikovani, kao i da Srpska demokratska stranka ne može da pristane na unitarnu Bosnu.

Nikola Koljević poziva ga na Kongres srpskih intelektualaca u Sarajevu. Ćosić smatra da je rat u Bosni izgledan, ali da se još može sprečiti političkim dogovorom sve tri nacionalnosti. Ćosić se Kongresu obraća pismom u kome poziva na pravedno teritorijalno razgraničenje tri naroda, bez težnje za etnički čistim teritorijama.

April 1992.

Ćosić piše opširno pismo Miloševiću u kome ga obaveštava o svojim stavovima u vezi da jugoslovenskom krizom. Nekoliko dana kasnije Milošević ga prima, a Ćosić odlazi sa sastanka nezadovoljan Miloševićevim manjkom spremnosti za saradnju sa neistomišljenicima.

14. aprila Ćosić se sastaje sa vođstvom Demokratske stranke: Dragoljubom Mićunovićem, Zoranom Đinđićem, Ljubomirom Tadićem i Desimirom Tošićem. Predočava im neophodnost saradnje opozicije i vlasti u cilju postizanja nacionalnog konsenzusa. Tadić i Tošić se saglašavaju sa ovim predlogom, ali ga Mićunović i Đinđić odbijaju, smatrajući da se saradnja sa Miloševićem nemoguća.

Na Ćosića raste pritisak da prihvati funkciju prvog predsednika novoformirane Savezne Republike Jugoslavije.

Maj 1992.

7. maja sastaje se sa Slobodanom Miloševićem, u prisustvu Svetozara Stojanovića, Vladislava Jovanovića i Milorada Vučelića. Ćosić i Stojanović se zalažu da se kamanja za izbore za Saveznu skupštinu produži za mesec dana, kao i da se prihvate zahtevi Demokratske stranke – „okrugli sto“, finansiranje kampanje, ravnopravnost u medijima. Milošević, uz Jovanovićevu podršku, odbacuje njihove zahteve.

Ćosić održava kontakte sa Radovanom Karadžićem i Nikolom Koljevićem. Rezigniran je srpskim bombardovanjem Sarajeva: „Noćas se Sarajevo ruši. Srbi žele da osvoje Sarajevo. Zašto? Čemu to suludo srpsko suprotstavljanje čitavom svetu? To je konačno upropašćivanje srpske stvari.“

Ćosić se dva puta sastao sa izaslanikom predsednika Amerike Džordža Buša kongresmenkom Helenom Delić-Bentli, koja mu je prenela poruku američke vlade da Milošević treba da podnese ostavku, a da predsednik republike bude Ćosić, dok bi vladu sastavila koalicija Drašković-Mićunović. Ćosić je odgovorio da bi tu dužnost prihvatio pod sledećim uslovima: da bude izabran na demokratskim izborima; da se Amerika zauzme za mir; da se ukinu sankcije SR Jugoslaviji i Amerika pruži političku i ekonomsku pomoć Srbiji. Ona se složila i zapisala njegove uslove, kako bi ih prenela predsedniku Bušu.

30. maja Ćosić se ponovo sastaje sa Miloševićem i predlaže mu da stavi mandat na raspolaganje narodnoj skupštini do novih izbora, što je Milošević odbacio. Kasnije tog dana Milošević se telefonom javio Ćosiću i obavestio dga da je poslao pisma Džordžu Bušu i Borisu Jeljcinu u kome ih poziva da Rusija i Amerika preuzmu kontrolu nad Bosnom. Ćosić se saglašava, ali sluti da je za takvu inicijativu prekasno.

Jun 1992.

11. juna Ćosić se sastaje sa Miloševićem, koji ga uz pomoć Milorada Vučelića satima nagovara da prihvati dužnost predsednika SR Jugoslavije, što Ćosić odlučno odbija. Dogovaraju se da se sastanu sutradan. Ćosić zapisuje u svoj dnevnik: „Milošević je u svemu ostao veran sebi. On nije spreman na radikalan zaokret. Veruje da se mora izdržati blokada, da inostranstvo ne može da nas uguši; da postoje znaci popuštanja. Taj čovek ne vidi da je on glavna politička prepreka za rešavanje srpske krize.“

Ćosić trpi ogroman pritisak gotovo svih svojih prijatelja da prihvati dužnost predsednika. Samo se piščeve supruga Božica i ćerka Ana protive tome da prihvati funkciju. 12. juna se ponovo sastaje sa Miloševićem koji, uz Milorada Vučelića i Branu Crnčevića nastavlja da ga ubeđuje. U jednom trenutku, Milošević je rekao: „Hoćete li da kleknem pred vama da biste pristali da budete prvi predsednik Jugoslavije?“, na šta mu je Dobrica odgovorio: „Ne želim da kleknete. Ali ne mogu da se prihvatim dužnosti koju mi nudite.“ Ubeđivanje se nastavilo, a Ćosić je otišao kući ne prihvativši ponudu. Uveče ga je telefonom pozvao prijatelj Kosta Mihailović i rekao: „Čuo sam da si odbio. A ja ti, Dobrice, kao prijatelj, kažem: nemaš prava da obmaneš narod koji ti veruje. Na tu izdaju, Dobrice Ćosiću, nemaš pravo. Ako to učiniš, onda zasvagda da ćutiš i ponašaš se kao mrtav čovek...“ Nedugo zatim javio mu se Slobodan Milošević, a Ćosić mu saopštava da će prihvatiti dužnost predsednika Republike.

15. juna pre podne Ćosić otvara u SANU naučni skup s temom „Srpski narod na početku novog doba“, a po podne taksijem odlazi u Saveznu skupštinu da prihvati dužnost prvog predsednika SR Jugoslavije i položi zakletvu. Na tajnom glasanju samo nekoliko poslanika nije glasalo za njega. Dan kasnije Branko Kostić, dotadašnji predsednik Predsedništva SFRJ predaje mu dužnost.

Prvog dana na dužnosti Ćosić prima u svom kabinetu načelnika Generalštaba general-pukovnika Životu Panića, ministra unutrašnjih poslova generala Petra Gračanina i njegove zamenike: načelnika Službe državne bezbednosti Radivojevića i Mihalja Kertesa.

Malo opozicionara podržava Ćosića: najsvesrdnija je podrška pisca Slobodana Rakitića iz SPO-a, Zoran Đinđić ga podržava – uslovno, a Vojislav Koštunica očekuje od njega da raspiše nove izbore, pošto ga je izabrala nelegitimna skupština.

Milošević predlaže Ćosiću da se za predsednika savezne vlade kandiduje Milan Panić, biznismen iz Kalifornije. Ćosić se slaže i održava konsultacije sa Borislavom Jovićem, Momirom Bulatovićem, Svetozarom Marovićem i Vojislavom Šešeljom; oni sa ubeđenjem prihvataju taj predlog.

Boris Jeljcin, predsednik Rusije, prvi je predsednik koji je čestitao Ćosiću na izboru, a ruski ambasador je prvi diplomata koga je primio. Ćosić prima i patrijarha Pavla sa vladikama, koji ga podržava i saglašava se sa njegovim inaguralnim govoroim i predlogom da savezni premijer postane Milan Panić. Obrazuje se i predsednički kabinet; najbliži Ćosićev saradnik je filozof Svetozar Stojanović.

Predsednik se sastaje sa delegacijom opozicionog Deposa čiji je sastav bio: Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Vladeta Janković, Leon Kojen, Nikola Tasić, Milan Komnenić i Danko Popović; delegacija Deposa i Ćosić ni u čemu nisu saglasni. Ćosić održava sastanke i sa Novakom Kilibardom, vođom Narodne stranke Crne Gore, koja podržava njegovu politiku, kao i sa Andrašom Agoštonom, predsednikom Demokratske stranke Mađara, delegacijom SK – Pokreta za Jugoslaviju, princom Tomislavom Karađorđevićem i njegovom suprugom Lindom, Muftijom Jusufspahićem, nadbiskupom Perkom, rabinom Danonom, rektorom Beogradskog univerziteta Rajkom Vračarom, vođstvom sindikata Srbije i Crne Gore, kineskim ambasadorom...

Ćosić upućuje poruku generalnom sekretaru UN Butrosu Galiju da pomogne snabdevanje bolnica u Bosni i Hercegovini lekovima. Ćosića poziva libijski vođa Gadafi i njih dvojica se dogovaraju da on bude posrednik između Srba i Muslimana u Bosni. Gadafi poziva Aliju Izetbegovića, Radovana Karadžića i Ćosića da dođu u Libiju. Ćosić prihvata, pod uslovom da Gadafi ubedi Izetbegovića. Na posao, umesto uobičajenih limuzina, predsednika vozi Zastavina „florida“.

Jul 1992.

1. jula predsednik Jugoslavije predlaže Milana Panića za mandatara Savezne vlade. 14. jula izabrana je nova Savezna vlada na čelu sa Milanom Panićem. Predsednik i premijer izložili su pred skupštinom koncepciju svoje buduće politike.

2. jula umro je Borislav Pekić. Ćosić zapisuje u svoj dnevnik: „Darovit, neobično darovit pisac i dobar čovek. I najveći radnik među nama piscima. Ogromna šteta za srpsku književnost. Bili smo na odstojanju, ali smo se međusobno uvažavali.“

Predsednik je primio mitropolita Amfilohija, koji ga je upoznao sa stanjem i ugroženošću hercegovačkih manastira, arhiva i crkvenih vrednosti. Primio je i britanskog ministra spoljnih poslova Daglasa Herda: o svemu su imali suprotstavljena mišljenja. Održava sastanak sa Radovanom Karadžićem, Nikolom Koljevićem i Momčilom Krajišnikom, sa kojima razmatra mogućnosti za uspostavljanje mira u BiH. Razgovara i sa lordom Karingtonom, predsedavajućim konferencije o Jugoslaviji. Sastao se i sa predsednikom vlade Republike Srpske Krajine Zdravkom Zečevićem.

28. jula umro je Jovan Rašković. Ćosić piše: „Umro je moj najprisniji prijatelj Jovan Rašković. Ta smrt me je zgromila. Nemam više čoveka za sve ljudske razgovore, za sve srpske razgovore. Nemam više prijatelja od koga mogu sve da tražim, siguran da će mi svaku želju ispuniti. Nemam više prijatelja kome sam sve verovaro i kome sam bio spreman sve da učinim... “

Avgust 1992.

Ćosić je obrazovao Savet za usaglašavanje stavova o državnoj politici, u čijem su sastavu, pored predsednika SRJ, predsednici republika i vlada, predsednik Savezne vlade i najznačajniji ministri.

7. avgusta u pismu Eliju Vizelu predložio je formiranje posebne komisije radi utvrđivanja istine o optužbama američkih i evropskih medija o postojanju koncentracionih logora u BiH i Aleksincu.

Nikšu Stipčevića, profesora na Katedri za italijanski jezik, predsednik je postavio za svog specijalnog izaslanika u Rimu, a planira da u London pošalje člana Demokratske stranke Desimira Tošića. Od svih političara Ćosić najčešće razgovara sa predsednikom Demokratske stranke Dragoljubom Mićunovićem.

Pred konferenciju u Londonu Ćosić održava konsultativni sastanak sa liderima parlamentarnih stranaka, kao i sa predsednicima Akademija nauka i umetnosti Srbije i Crne Gore, ogranka Sanu u Novom Sadu, rektorima i prorektorima univerziteta u Beogradu, Nišu, Kragujevcu i direktorima naučnih instituta „Vinča“, „Mihajlo Pupin“, Instituta društvenih nauka, Instituta za međunarodnu politiku i privredu, Instituta za evropske studije, Instituta za savremenu istoriju i Instituta za fiziku. Sastaje se i sa patrijarhom Pavlom, koji je na razgovor poveo mitropolita Amfilohija i vladike Irineja i Stefana.

Sa suprugom predsednik SRJ odlazi u Dobanovce, kako bi u tišini napisao govor za Konferenciju u Londonu. Odbija da se smesti u Titovoj vili, već boravi u kući sagrađenoj za Brozovog domara.

Krajem avgusta u Londonu se održala međunarodna konferencija o Jugoslaviji, a jugoslovensku delegaciju je predvodio Dobrica Ćosić. Ćosić u zapisima opisuje svoje utiske sa konferencije, kao i neslaganja članova srpske delegacije: Slobodana Miloševića i Milana Panića.

Septembar 1992.

Ćosić prima Sajrusa Vensa, predstavnika Saveta bezbednosti i lorda Dejvida Ovena, predstavnika Evropske zajednice.

Predsednik Srbije Milošević i premijer Jugoslavije Panić stupaju u ozbiljan politički skuob, a Ćosić je na Panićevoj strani. O Miloševiću zapisuje: „On je spreman da upropasti Srbiju da bi sačuvao vlast. On više voli sebe i vlast od Srbije i Crne Gore. Znao sam da je samovoljnik i vlastodržac; ali nisam ni slutio da je toliko beskupulozan. I nisam ni slutio da je, zaista, politički lažov“.

Momir Bulatović, Milo Đukanović i Svetozar Marović predlažu Ćosiću da se kandiduje protiv Miloševića na izborima. Marović ga ubeđuje da bi njegovo povlačenje predstavljalo „moralnu izdaju srpskog naroda. “

Krajem meseca Ćosić se opet sastaje sa Sajrusom Vens i lordom Ovenom, koji mu predlažu da se 30. septembra u Ženevi sretne sa predsednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom, što on prihvata. Njih dvojica su potpisala Deklaraciju o zajedničkom radu na okončanju sukoba u BiH.. Ćosić se u Ženevi susreo i sa ministrom inostranih poslova Velike Britanije Daglasom Herdom, koji ga je zamolio da se ne bavi unutrašnjom, već samo spoljnom politikom Srbije, a da će imati podršku britanske vlade.

Oktobar 1992.

Deklaraciji „Ćosić – Tuđman“, odlučno su se suprotstavili Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj. Ćosića podržavaju Ljubomir Tadić i Dragoljub Mićunović, s vrhom Demokratske stranke. Milan Panić zahteva ostavku Slobodana Miloševića, a predstavnici Socijalističke partije Srbije i Srpske radikalne stranke oštro napadaju Ćosića i Panića u parlamentu.

Ćosić se sastaje sa Goranom Hadžićem, predsednikom Republike Srpske Krajine, Milom Paspaljem, predsednikom skupštine RSK i premijerom RSK Zdravkom Zečevićem. Ćosić ih upozorava da prihvatanje odluka Amerike i Evropske zajednice nema alternativu. Ćosić šalje svoje izaslanike u Prištinu da pokušaju da uspostave dijalog sa liderom kosovskih Albanaca Ibrahimom Rugovom.

20. oktobra Dobrica Ćosić i Franjo Tuđman potpisali su, u Ženevi, drugu deklaraciju kojom je bilo predviđeno otvaranje biroa za vezu Zagreba i Beograda, otvaranje puteva i komunikacija i regulisanje pitanja platnog bilansa i penzija. Dok je Ćosić boravio u Ženevi, policija je nasilno ušla u zgradu Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova i prostorije Službe državne bezbednosti, razoružala policajce, preuzela obaveštajnu tehniku, dokumentaciju, arhivu i savezne službenike izbacila napolje. Time je SR Jugoslavija ostala bez službe državne bezbednosti, a Ćosić to naziva pučem. On se u Generalštabu sastaje sa generalima i obaveštava ih o Miloševićevim postupcima, kao i o svom ubeđenju da je državni i nacionalni interes da Milošević ode s dužnosti predsednika Srbije, ali ne nailazi na podršku generala kojoj se nadao.

24. oktobra Ćosić raspisuje izbore za Saveznu skupštinu za 20. decembar, a dan kasnije putuje u zvaničnu posetu Rimu, gde se sastaje sa italijanskim državnicima; između ostalih sa predsednikom Italije Luiđijem Skalfarom i predsednikom Senata Đovanelijem Spadolinijem. Po povratku u Beograd susreo se sa Vensom i Ovenom, koji ga ubeđuju da treba da se kandiduje za predsednika Srbije i skine sa vlasti Slobodana Miloševića.

Novembar 1992.

Ćosić savetuje Miloševića da se ne kandiduje za predsednika Srbije, na šta mu Milošević odgovara: „Ako vi nećete da se kandidujete, ja ću se kandidovati“. Lord Oven za Špigl izjavljuje da je Dobrica Ćosić jedini čovek koji može da se suprotstavi Miloševiću.

Ćosić opet putuje za Ženevu gde, uz učešće Radovana Karadžića, Nikole Koljevića, Momčila Krajišnika i Alekse Buhe, vodi razgovore za Alijom Izetbegovićem i Franjom Tuđmanom o bosanskom ratu, miru i uređenju Bosne i Hercegovine. Nije postignut nikakav napredak.

U Švajcarskoj Ćosić se razboleo od zapaljenja prostate: pregledali su ga u Lozani, pa je iz Ženeve hitno prebačen na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu, gde je operisan. Milan Panić i Svetozar Stojanović ga obilaze i vrše pritisak da istakne svoju listu koja bi se suprotstavila Miloševiću na predstojećim izborima, što on odbija.

Ćosić piše Butrosu Galiju o hrvatskoj ofanzivi na istočnu Hercegovinu i preti upotrebom Bojske Jugoslavije radi zaštite srpskog naroda u Hercegovini. Ginter Kroborg, pomoćnik nemačog ministra spoljnih poslova Klausa Kinkela, dolazi u tajnu posetu predsedniku SRJ, a tema razgovora je Kosovo i Metohija. Ćosić moli Kroborga da izvrši pritisak na Albance sa Kosova da izađu na predstojeće parlamentarne izbore. Albanci su taj predlog odbili.

Ćosić u intervjuu Politici izjavljuje da se „u ovom nevremenu treba poviti, sagnuti se, ali ne kleknuti“, na šta Milošević izjavljuje „Srbija se neće ni povijati, ni saginjati, nego će svakom uspravno gledati u oči samo kao ravnopravna, nezavisna i slobodna.“ Socijalistička partija Srbije čak je kao slogan pred predstojeće izbore uzela parolu „Srbija se saginjati neće.“

Decembar 1992.

Nobelovac Eli Vizel je posetio Srbiju i Bosnu i Hercegovinu da utvrdi da li Srbi imaju koncentracione logore. Ćosić je po njega poslao avion, a priredio mu je i večeru u svojoj kući.

Predsednik Ćosić prima Vitalija Čurkina, zamenika ministra spoljnih poslova Rusije i predlaže mu svoj susret sa Jeljcinom. U izjavi jednom švedskom listu daje političku podršku Milanu Paniću i ponovo se distancira od Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića.

Na izborima 20. decembra Slobodan Milošević je pobedio Milana Panića, koji je imao samo desetak dana za izbornu agitaciju. Panić je dobio oko milion i šest stotina hiljada glasova. Ćosić zapisuje: „To je ubedljiv dokaz koliko srpski narod ne odobrava politiku Slobodana Miloševića. Za Miloševića je radila celokupna državna vlast, televizija, moćna stranka, socijalističke tradicije i nacionalne inercije, a netrijumfalno je pobedio čoveka koji je pre pola godine došao iz Amerike, koji nema stranku, ni televiziju, ni novine, protiv kojeg se, uz to, vodila nečasna propaganda. “

Patrijarh Pavle s vladikom Irinejom dolazi kod Ćosića da ga podrži i savetuje da ne podnosi najavljenu ostavku.

Krajem meseca Ćosić putuje u Ženevu gde se susreće sa generalnim sekretarom UN Butrosom Galijem, Vensom i Ovenom, francuskim ministrom inostranim poslavoa Rolandom Dimom i hrvatskim predsednikom Franjom Tuđmanom. Vens i Oven ga savetuju da ni po koju cenu ne podnosi ostavku na dužnost predsednika. Dima mu prenosi savet predsednika Francuske Miterana da ne podnosi ostavku. Butros Gali mi je rekao „Vi morate da nastavite politiku koju ste započeli. Vaša ostavka bi bila katastrofa za vaš narod.“ U Ženevi je postignuta i jedna značajna politička saglasnost između Tuđmana i Ćosića. Naime, Tuđman je smatrao da BiH kao država nikada u istoriji nije postojala, niti može da postoji, sa čim je Ćosić izrazio punu saglasnost. Dogovorili su se da na tim osnovama utiču na svoje sunarodnike u Bosni, Tuđman na Hrvate, a Ćosić na Srbe, i učine ih saveznicima.

29. decembra u Saveznoj skupštini izglasano je nepoverenje premijeru Milanu Paniću.

Januar 1993.

3. i 4. januara Ćosić u Ženevi pregovara sa Vensom, Ovenom i Tuđmanom o postizanju mira u Bosni i Hercegovini. Vens i Oven predlažu plan decentralizacije i podele BiH na deset provincija. Radovan Karadžić taj plan odbija. Ćosić se u Božićoj čestitki obraća građanima i obaveštava ih o svojim pregovaračkim aktivnostima i položaju Srbije i Republike Srpske.

8. januara Ćosić organizuje sastanak sa vođama parlamentarnih stranaka kako bi se konsultovao o svom nastupu pred nastavak ženevskih pregovora, ali sastanak propada zbog ponašanja predsednika SRS Vojislava Šešelja, koga je Ćosić morao da izbaci napolje. Ćosić je uveren da je Šešelj Miloševićev provokator i da su njih dvojica odlučni da ga smene sa mesta predsednika SRJ.

Predsedavajući Saveta ministara Evropske zajednice, Danac Jensen, se susreće sa Ćosićem i upozorava ga da Srbi moraju da prihvate ženevski sporazum. Na sednici Državnog saveta, kome su prisustvovali, uz rukovodstvo Srbije i Jugoslavije, i vodeći ljudi Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, dolazi do ozbiljnog mimoilaženja mišljenja između Ćosića i Miloševića sa jedne strane i Karadžića i predstavnika RSK sa druge. Delegacija Republike Srpske nije spreman da prihvati plan Vensa i Ovena. 10. januara nastavljeni su ženevski pregovori: Ćosić, Milošević i Bulatović pristaju na Vens-Ovenov plan, a Karadžić svoj pristanak uslovljava pristankom skupštine Republike Srpske.

Krajem meseca Ćosić ponovo odlazi u Ženevu na pregovore. On je siguran da Republika Srpska Krajina ne može opstati i zapisuje: „Autonomija po modelu Olanda u Finskoj, za šta se zalažu Srbi u Hrvatskoj na čelu s Pupovcem i drugim „gradskim Srbima“, najviši je politički cilj koji Srbi u Hrvatskoj možda mogu da ostvare. “

U Atini Ćosić se sastao sa predsednikom Grčke Karamanlisom i premijerom Micotakisom. Karamanis ga savetuje: „Sačekajte svoje vreme. Svet se brzo menja. Sada je vama najgore vreme. Bežite iz njega. Nije to poraz. Sada morate izneti živu glavu. Sutra će biti prilike da ostvarite ono što danas ne možete.“

Februar 1993.

Radovan Karadžić javlja Ćosiću da se u Bosni protiv Srba bori dve do tri hiljade mudžahedina iz Irana, Pakistana, Malezije i drugih islamskih zemalja i zahteva od njega da to pitanje postavi pred svetskom zajednicom.

Ćosić održava konsultacije sa šefovima parlamentarinih stranaka o novom mandataru Savezne vlade. Njegova ideja o koncentracionoj vladi je odbijena, a novi premijer je postao Radoje Kontić. Kada mu je Kontić izneo sastav vlade koju mu je Milošević izdiktirao, Ćosić je „zaprepašćen“. Pošto su njegove komunikacije sa Miloševićem „praktično prekinute“, šalje pismo Miloševiću u kome ga moli da u vladu ne uđu ljudi koji su „slabi, kompromitovani, bezugledni“. Posebno apostrofira Milana Milutinovića, kao bivšeg komunističkog funkcionera koji je, njega-Ćosića, svojevremeno prognao iz Srpske književne zadruge kao „neprijatelja samoupravnog socijalizma“. Milošević mu uzvraća pismom u kome osporava da je on sastavljao vladu Radoju Kontiću.

13. februara Ćosić govori na sahrani pesnikinje Desanke Maksimović u Brankovini.

25. februara Ćosić putuje u Rumuniju gde se sastao sa predsednikom Ilijeskuom, koji je u razgovoru osudio sankcije protiv SRJ i priznanje BiH.

Ćosić počinje da radi na beleškama za svoj roman Vreme vlasti.

Mart 1993.

Povodom zločina u Štrpcima Ćosić u dnevnik zapisuje: „Užasan događaj. Moramo energično delovati i naći zločince. Angažovao sam Matovića, SUP, ministra pravde, vojsku i poslao ih na teren da ispitaju događaj i preduzmu odgovarajuće mere. Tražiću od Radovana i Mladića da mi dostave izveštaj o tom događaju. A zločin tereti i sramoti sve Srbe.“

Ruski ambasador vrši pritisak na Ćosića da ubedi Karadžića da potpiše Vens-Ovenov plan. Pritisak na njega vrši i ruski ministar spoljnih poslova Kosirjev, koji je posetio Beograd. Iz istog razloga Ćosića posećuje i generalni sekretar italijanskog Ministarstva spoljnih poslova Bruno Botajo. Milošević, Bulatović, Kontić i Ćosić učestalo razgovaraju o ovoj temi, a Ćosić je duboko nezadovoljan ponašanjem i stavovima Slobodana Miloševića.

Krajem meseca Ćosić govori pred Evropskim parlamentom u Briselu o pravima i interesima Jugoslavije i Srba u Hrvatskoj i BiH. U Briselu Ćosić se sastao sa belgijskim ministrom spoljnih poslova i potpredsednikom vlade Vilijem Klasom, zamenikom ministra inostranih poslovan Rusije Vitalijem Čurkinom i vođama poslaničkih grupa u Evropskom parlamentu.

Ćosić je primio delegacije engleskog i grčkog parlamenta.

April 1993.

4. aprila održava se sastanak kome prisustvuju, osim Ćosića, Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Radoje Kontić, Vladislav Jovanović, Radovan Karadžić, Nikola Koljević i Momčilo Krajišnik, na kome je glavna tema bila Vens-Ovenov plan, koji je dan pre toga skupština Republike Srpske odbacila. Posle sastanka Ćosić zapisuje : „Ovoj zemlji sa sadašnjim vođstvom i odnosima u njemu, odista, nema spasa“.

Momir Bulatović obaveštava Ćosića da je imao konflikt sa Miloševićem i da mu je Milošević zamerio što se „brani Ćosića“. Bulatović obaveštava predsednika SRJ da se protivi njegovom smenjivanju.

U Srbiju je došao premijer Grčke Micotakis sa kojim se Ćosić dva puta sastao u Beogradu. Micotakis je nagovarao vodeće političare u srpskoj vlasti da pritisnu Srbe u Bosni da potpišu Vens-Ovenov plan.

Ćosića u njegovom domu posećuje zamenik ministra inostranih poslova Rusije Čurkin. Tema razgovora je rat u Bosni.

Na Blagovesti Ćosić otkriva bistu Jovana Dučića na Kalemegdanu. Osnovu govora koji je održao napisao je Rajko Nogo. Ćosić Dućića smatra jedinim srpskim piscem u prvoj polovini dvadesetog veka koji je razumeo zablude i tragiku srpskog jugoslovenstva.

Čurkin opet posećuje Ćosića i saopštava mu da će Rusija u savetu bezbednosti „morati da glasa za rezoluciju o novim sankcijama i izolaciji Jugoslavije, jer je njen položaj toliko težak da ne sme da rizikuje nesaglasnost sa Amerikom i Evropom“. Ćosić se sastao i sa Bernardom Bartolomjuom, izaslanikom predsednika SAD Bila Klintona sa specijalnom posredničkom misijom i „bosanskoj krizi“.

Ćosić je iziritiran ponašanjem Vojislava Šešelja, koga smatra za Miloševićevu marionetu: „Jedan vulgaran, bolesno ambiciozni došljak, Šešelj, čijem sam dolasku u Beograd i afirmaciji borca za demokratiju ja najviše doprineo, postao je glavna politička ličnost uz Slobodana Miloševića i njegov pouzdani partner – sada zahteva moju smenu.“

Ćosić se u drugoj polovini meseca učestalo sastaje sa lordom Ovenom, Miloševićem, Karadžićem, Krajišnikom i generalom Mladićem; tema razgovora je Vens-Ovenov mirovni plan. Milošević i Ćosić šalju pisma Skupštini Republike Srpske, apelujući na nju da prihvati Vens-Ovenov plan. Skupština RS ga jednoglasno odbija.

Maj 1993.

Krajem aprila i početkom maja u Atini održavaju se pregovori kojima su, osim Ćosića, prisustvovali Vens, Oven, Tuđman, Izetbegović, Milošević, Bulatović, Karadžić, Koljević, Krajišnik, Buha... Milošević, Bulatović i Ćosić nagovaraju delegaciju RS da prihvati Vens-Ovenov plan. Krajišnik je u jednom trenutku rekao Ćosiću: „Predsedniče, ako mi naredite da skočim sa ovog sprata i razbijem se na betonu, ja ću da skočim. Ali, ne mogu da potpišem Vens-Ovenom plan“. Na kraju Karadžić ga je potpisao, ali uz uslov da ga prihvati Skupština RS.

5. i 6. maja zasedala je Skupština Republike Srpske, kojoj su prisustvovali Ćosić, Milošević i Bulatović, kao i grčki premijer Micotakis. Ćosić je dva puta govorio apelujući na Skupštinu da prihvati Vens-Ovenov plan. Skupština ga je ogromnom većinom odbila i time poništila Karadžićev potpis. Jedini poslanik koji se izjasnio za plan bio je Milorad Dodik.

Ćosić planira da 15. juna, na godišnjicu stupanja na mesto predsednika SRJ, podnese ostavku. On to ovako objašnjava: „Ne mogu više da sarađujem s Miloševićem. Neiskren je, lukav, beskrupulozan i ambiciozan; ne govori istinu, radi tajno, sve drži pod svojom šapom; policijom kontroliše čitavu SRJ, vlada i spoljnom obaveštajnom službom“.

27. maja Ćosić prisustvuje sednici Štava Vrhovnog komandanta u Dobanovcima, a dan na njegov poziv održava se sastanak sa rukovodstvom Republike Srpske, Jugoslavije, Srbije i Crne Gore, na kome je jedini izostao Milošević, koji je bio „zauzet“. 29. maja održava poslednju i najveću medijsku konferenciju sa mesta predsednika SRJ, pred više od 150 domaćim i stranih novinara.

30. maja Ćosića je u njegovoj kući posetio pukovnik kontraobaveštajne službe Vojske Jugoslavije i obavestio ga da će biti smenjen sa mesta predsednika Republike, na predlog Vojislava Šešelja, na šta mu je Ćosić odgovorio da mu je to već poznato. Pukovnik mu je rekao da je Služba u mogućnosti da to spreči dokumentima kojima raspolaže protiv Šešelja. Otvorio je aktntašnu i rekao: „Pokazaćemo mu šta o njemu znamo i naterati ga da zaćuti“. Ćosić ga je zaustavio u nameri da mu pokaže dokumenta rečima: „Pukovniče, nemojte da me branite od Vojislava Šešelja. On radi ono što mu drugi kaže. Čuvajte vi ta dokumenta u vašoj kasi za drugu priliku“.

Jun 1993.

1. juna, u jedan čas posle ponoći, Ćosić je smenjen sa mesta predsednika SRJ. Šešelj ga je optužio da je sa Hrvatima „pregovarao o prodaji Krajine“ i da hoće da „deli Kosovo sa Albancima.“ Socijalisti su ga optužili da je spremao puč. Ćosića su branili poslanici Demokratske stranke, između ostalih predsednik DS-a Dragoljub Mićunović i profesor Miroljub Labus, kao i nekoliko poslanika koalicije DEPOS. 77 poslanika je glasalo za smenu, 22 je bilo protiv, a 24 uzdržanih. Svetozar Marović, predstavnik Crne Gore u saveznoj Skupštini, je izjavio da je „pobedila većina, a izgubio moral“.

2. juna Ćosić u izjavi Tanjugu govori o razlozima svoje smene, a tog dana popodne u njegovom domu posetio ga je patrijarh Pavle, koji mu je tom prilikom, između ostalog, rekao: „Gospodine Ćosiću, mi smo neprijatno iznenađeni onim što se dogodilo u Skupštini. To nije dobro za naš narod. Ne razumem te ljude koji su se na taj čin odlučili. Ali, šta je – tu je. Vremena su takva. Želim da vam u ime crkve i našeg pravoslavnog naroda zahvalim za sve što ste učinili za naš narod na dužnosti koju ste vršili. Ja sam pozdravio vaš izbor za predsednika; ja sam vas savetovao i molio da ne podnosite ostavku posle izbora. Poslušali ste me, hvala vam... “.

Vidi još

• Piščevi zapisi 1951—1968. (2000)
• Piščevi zapisi 1969—1980. (2001)
• Piščevi zapisi 1981—1991. (2002)
• Piščevi zapisi 1993—1999. (2008)
• Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija (2009)