Razvoj gradova

Istorija gradova proučava i bavi se istorijama razvoja gradova tokom razvoja ljudskih civilizacija. Iako se se gradovi pojavili vrlo davno pravi gradovi u današnjem smislu razvili su se tek u 20. veku. Osnivanje gradova u Evropi je fenomen koji je uticao na izražavanja u pojedinim epohama u razvoju ljudstva i u ovim epohama se mogu pratiti:

• Grčki kolonijalni gradovi.
• Osnivanje gradova od strane Etruraca i Rimljana.
• Osnivanje srednjovekovnih gradova.

Gradovi u prethodnim visokim kulturama

Mohendžo-daro je bio centar civilizacije doline Inda od 2.600. p. n. e. do 1700. p. n. e.

U gradovima Mesopotamije sa gradovi formiraju okolo hramova u obliku zigurata kao njihovih središnjih tačaka čto su bila prebivališta za bogove. Jedan od najvećih gradova ovoga doba bio je grad Vavilon kao istorijska metropola Mesopotamije koja je ležala na obe strane reke Eufrat i koja je imala zigurat a takođe i viseće vrtove koje je vladar Nabukadenozar II izgradio za svoju suprugu Semiramidu i koji se ubrajaju u jedno od sedam svetskih čuda u doba antike.

Gradovi indijskih kultura spadaju u prve pravilne geometrijski organizovane gradove sa pravougaonim strukturama koji se otkriveni u razvoju istorijskih gradova u prošlosti. Jedan od najstarijih gradova koji ima ovakvu strukturu je grad Mohendžo-daro kao i Harapa i koji se nalaze u današnjem Pakistanu.

Gradovi u starom Egiptu nisu bili naročito reprezentativno građeni. Egipćani se se više trudili da ostave utisak građenjem nekropola, znači gradova koji se bili namenjeni mrtvima a valiki gradovi kao Memfis i Teba su samo senke u senci monumentalnih piramida u Sakari i Gizi.

U Kini su prisutni gradovi počev od 15. veka p. n. e. U dinastiji Šang a prvi glavni grad u Kini je bio Šang’an.

Gradovi u staroj Grčkoj

Akropola u Ateni.

Polis je bio u starovekovnoj Grčkoj najrasporostanjenije drževno uređenje društva. Polis je sačinjavao samo grad i područje okolo njega. Grad je bio privredni i religiozni centar. Kolonije su bile po državno upravnom pravu samostalne. U slučajevima savezništva su polisi bili ravnopravni.

Države sa razleglijim zemnljištem nastale su već od doba Aleksandra Makedonskog i uzajamno su bili organizovane pomoću vojne moći.

Po Georgu Fridrihu Hegelu polis je prototip jedinstvenosti i integracije.

U svetu stare Grčke najznačajniji grad je bio Mikena. U gradu je figurisala na značajnom mestu agora, grčki trg na koma su se okupljali slobodni ljudi i koja je kao i akropola bila značajni deo grada. Grad Aleksandrija koji je osnovan od strane Aleksandra Makedonskog bio je veliki grad sa geometrijski oformnjenom pravougaonom osnovom sa velikim brojem značajnih objekata gde se naročito isicala gradska biblioteka.

Rimski i Vizantijski gradovi

Rimski i Vizantijski gradovi bili su geometrijski pravougaono oformljeni gradovi u svojim osnovama po tzv. hipodamovskoj strukturi i imali su „kardo“ i „dekumanus“ odnosno ulice koje su vodile u dva glavna pravca i koje su bile normalne u odnosu jedna na drugu. Središnji deo grada je bio „forum“ a tu je bila i grčka „agora“ i kao dalja karakteristika su bile „insule“ odnosno četvrti u kojim je bilo stanovanje. Ovakav grad bila je Pompeja, Herkulaneum i dr.

Gradovi srednjeg veka

U srednjem veku se danas već sa dosta teškoća mogu razlikovati gradovi koji se se formirali oko već zamkova, odnosno burgova, hramova ili okolo tvrđava kao što je to bio čest slučaj u Srbiji gde se pojam grad u današnjem smislu prvi put pominje „varošica“ (od mađarske reči ) tek u 15 veku i gde se do tog vremena zidanje grada smatralo za bilo kakovo utvrđivanje ili građenje tvrđave (kako je to sam car Dušan razumeo). U češkom i slovačkom jeziku se pominju reči koje se razlikuju u odnosu na to dali je grad nastao oko zamka ili dvorca. Ovi gradovi su dobijali gradske privilegije odnosno gradska prava i vladari su ih proglašavali za gradove.

Od srednjeg veka se gradovi po pravilu grade kao planski građeni gradovi koji su zadovoljavali potrebe trgovine, saobraćaja i bezbednosti i ako se naglasak stavljao i na estetski učinak.

Praški zamak Hradčani je najveći zamak na svetu i kao takav on je kao i Spiški zamak svojevremeno dobio i prava grada i bio proglaćen od strane vladara za grad. Gradovi srednjeg veka su bili jako nehigijenski i nečisti gde se sav otpad bacao na ulice i gde su zanatske prljave četvrti samo izuzetno odvajali od funkcija koje su bile namenjene za stanovanje. Povećavanje broja stanovništva rezultovalo je u gradnji u vesinu, uz upotrebu velo uskih ulica. Ovakvi gradovi u Nemačkoj su poznati pod imanima Burgerštat i Festungštata. U Italiji su građani mogli da se oslobode i da formiraju građanske gradove. Grade se i gradovi koji imaju trgovački karakter i to su tzv. hanza- gradovi odnosno cehovski gradovi koji su naročito razvijeni u Nemačkoj.

Idealni gradovi renesanse

Glavni članak: Idealni grad

Palmanova, plan za idealan grad u formi zvezde

U doba renesanse se susrećemo sa idealnim gradovima koji se projektuju u geometrijskim formama u vidu kvadrata ili kruga pa i zvezdastih oblika. Jedan od ovakvih gradova je grad Frojdenštat u Nemačkoj.

Idealni grad je bio predmet naročitih studija u doba renesanse i imao bi uobičajeno simetričnu i centralnu osnovu i neretko su ulice i zgrade bile razmeštane u obliku različitih zvezdanih formi ili u obliku šahovskih tabli. U ovakvim stilovima bili su sagrađeni ne samo evropski već i kolonijalni gradovi kao gradovi Neuf- Britiš 1689. Kalmar 1648. ili Manhajm koji je bio sagrađen odmah posle završetka Tridesetogodišnjeg rata. Među najpoznatijim arhitektima ovoga doba bili su Đan Lorenco Bernini, Žak Peret, Solomon de Brose, ili Nikolaus Tesin stariji i Nikolaus Tesin mlađi.

U Italiji se se graditelji morali zadovoljavati sa pregradnjom postojećih gradova što je često posezalo u konačni izgled grada i u njegove planove i koji se se na ovakve načine umnogome razlikovale od idealnih rečenja. U to doba je tu nastala tzv. „Kolonada“ pred hramom Sv. Petra u Rimu.

U Francuskoj je godine 1635. predložen od strane Žaka Lemersira grad i Dvorac Rišeljea i posle godine 1665. je dao francuski kralj Luj XIV proširiti lovački paviljon dvorca u Versaju i gradnju je tada poverio arhitekti Luju le Vo a baštenski arhitekta je bio Andre le Notr. Nihov zadatak je bio da sagrade boravišni grad za kralja. Dvorac je bio postavljen između parka i gradića Versalja koji su sa njime stvarali harmoničnu celinu i dvorac se sastojao od mnogobrojnih objekata koji se nižu okolo trga. Nova arhitektura se odrazila na gradnju u Parizu gde je delovao arhitekta Žilijen Hardin Mansar koji je projektovao dva pariska trga.

U Holandiji se počelo od 1607. godine sa proširivanjima grada Amsterdama koji je bio u to doba najbogatiji grad u Evropi. Od 1634. godine je Stokholm bio glavni grad Švedskog kraljevstva. Ležao je na nekoliko ostrva od kojih se na tri ostrva nalazio srednjoevropski grad. Kasnije se ovo proširilo u vidu ulica u obliku šahovskih polja i dijagonalnih osovina. Ovo pregradnju je izvodio Nikodemus Tesin mlađi kome u pozpunosti nije uspelo da stvori ideal baroknog grada.

Posle velikih požara u Londonu 1666. godine se moralo pristupiti celovitoj rekonstrukciji centralnog dela Londona i ovaj zadatak je preuzeo na sebe matematičar i arhitekta Hristofer Vren. Prema njegovom modelu centar grada je trebalo da čini mreža ulica u vidu šahovskih polja kominovanih sa dijagonalama ali je ova idea samo delimično realizovana.

Rezidencijalni gradovi apsolutističkih vladara su Karlsruhe i Manhajm gde su u upotrebi geonetrijske sheme kao idealne slike dvorca Versalja sa geometrijskim fraccuskim parkovima i svojim umetniči ošišanim formama gde se kao, na primer, u Manhajmu upotrebljava pravougaoni raster i pravougaone parcelacije.

Barokni gradovi

Đan Lorenzo Bernini, Trg sv. Petra u Rimu, 1675. godine pogled s crkve sv. Petra

Barokni grad osnovan je na vojnoj logici i ostvaren je u radijalnom planu zvezda, obično je osmougaone osnove sa širokim avenijama . Grad se širi oko kvadratnih ili kružnih trgova okruženih višespratnicama s neurednim začeljima.

Trgovi su glavni element baroknog urbanizma, uglavnom su zatvoreni, eliptičnih osnova, dinamiziranog prostora, organizovani pomoću vertikalnih. Najpoznatiji je svakako Trg sv. Petra u Rimu Berninija, iz 1657. godine.

Gradovi novog veka

Gradovi koji se javljaju u 19. veku pod uticajem privrednog razvoja razvijaju se po principu geometrijske organizovane gradske osnove sa prostornim strukturama ulica i principima pravilnog proširivanja gradova na osnovu geometrijskih koncepcija.

Organizacijom novih kvartova sa željezničkim saobraćajem stari delovi grada gube svoj prethodni značaj i svoje funkcije centrajnih tačaka u gradu. Gradovi se iz razloga velikog rasta brojnosti stanovništva grade u velike visine sa zgradama visoke spratnosti i pojavljuje se špekulacija sa gradskim parcelama i stanovanjem ua koje se izdvajaju značajna sredstva i pojavljuju se pojmovi kao naselja spavaonice koje se orijentišu na maksimalne potražnje novca za stanarine od strane građanstva u obliku tzv. najamnih kasarni koje imaju sve manje svetla i povećavaju procente izgrađenosti gradova stambenim zgradama sa tesnim unutrašnjim dvorištima i sve manje površina sa zelenilom.

Preporučana literatura

Tokio

* G. Albers: Entwicklungslinien im Städtebau. Ideen, Thesen, Aussagen 1875–1945. Bauweltfundamente Nr. 46, Düsseldorf 1975.

• Leonardo Benevolo: Die sozialen Ursprünge des modernen Städtebaus. Lehren von gestern – Forderungen für morgen. Bauweltfundamente Nr. 29, Gütersloh 1971.
• L. Benevolo: Die Geschichte der Stadt. Frankfurt 1990.
• F. Betker: „Einsicht in die Notwendigkeit“. Kommunale Stadtplanung in der DDR und nach der Wende (1945–1994). Reihe Beiträge zur Stadtgeschichte und Urbanisierungsforschung Bd. 3, Stuttgart 2005.
• F. Bollerey, G. Fehl, K. Hartmann Hrsg.: Im Grünen wohnen, im Blauen planen. Ein Lesebuch zur Gartenstadt mit Beiträgen und Zeitdokumenten. Reihe Stadt Planung Geschichte Bd. 12, Hamburg 1990.
• H. Bobeck, E. Lichtenberger: Wien: Bauliche Gestalt und Entwicklung seit der Mitte des 19. Jahrhunderts,. Graz 1966.
• E. Bramhas: Der Wiener Gemeindebau. Vom Karl Marx-Hof zum Hundertwasserhaus. Basel, Boston, Stuttgart 1987.
• Wolfgang Braunfels: Mittelalterliche Stadtbaukunst in der Toskana. 4. izdanje. Berlin 1979.
• W. Braunfels: Abendländische Stadtbaukunst. Herrschaftsform und Baugestalt. 3. izdanje. DuMont, Köln 1979.
• G. Curdes, R. Oehmichen (Hrsg.): Künstlerischer Städtebau um die Jahrhundertwende. Der Beitrag von Karl Henrici. Deutscher Gemeindeverlag, Köln 1981.
• G. Curdes: Entwicklung des Städtebaus. Perioden, Leitbilder und Projekte des Städtebaus vom Mittelalter bis zur Gegenwart. Städtebauliche Vorlesungen. 3. izdanje. Lehrstuhl für Städtebau und Landesplanung der RWTH Aachen, 1996.
• G. Curdes (Hrsg).: Reihe Stadt – Raum – Innovation:
  • G. Curdes, M. Ulrich: Die Entwicklung des Kölner Stadtraumes. Der Einfluß von Leitbildern und Innovationen auf die Form der Stadt. Dortmund 1997.
  • A. Haase: Die Entwicklung des Duisburger Stadtraumes. Der Einfluß von Innovationen auf Räume und Funktionen. Dortmund 1999.
  • G. Curdes: Die Entwicklung des Aachener Stadtraumes. Der Einfluß von Leitbildern und Innovationen auf die Form der Stadt. Dortmund 1999.
• Friedrich Engels: Über die Umwelt der arbeitenden Klasse. Aus den Schriften von Friedrich Engels, ausgewählt von G. Hillmann. (= Bauweltfundamente 27) Gütersloh 1970.
• M. Facio: Historische Stadtzentren Italiens. DuMont, Köln 1980.
• G. Fehl, J. Rodrigues-Lores, (Hrsg.): Stadterweiterungen 1800–1875. Von den Anfängen des modernen Städtebaues in Deutschland. Hamburg 1983.
• J. F. Geist, K. Kürvers: Das Berliner Mietshaus 1862–1945. 3 Bände. München 1984.
• M. Grassnick: Stadtbaugeschichte von der Antike bis zur Gegenwart. Braunschweig 1982.
• Th. Hall: Planung europäischer Hauptstädte. Stockholm 1986.
• Werner Hegemann: Das steinerne Berlin. Lugano 1930 (leicht gekürzter Nachdruck in: Bauweltfundamente 3, 1979).
• J. W. Hollatz: Deutscher Städtebau 1968: die städtebauliche Entwicklung von 70 deutschen Städten. Essen 1970.
• Karl Gruber: Die Gestalt der deutschen Stadt: ihr Wandel aus der geistigen Ordnung der Zeiten. 4. izdanje. Callwey. . München. 1983. ISBN 978-3-7667-0694-2. .
• K. Ley: Raum, Zeit, Funktion: Die Dimensionen der Achse im Städtebau. Aachen 2005.
• Lewis Mumford: Die Stadt. Geschichte und Ausblick. Köln, Berlin 1963, München 1979.
• Norberg-Schulz: Genius Loci. Stuttgart 1982.
• Ph. Panerai, J. Castex, J. Ch. Depaule: Vom Block zur Zeile. Wandlungen der Stadtstruktur. Braunschweig 1985 (Reihe Bauweltfundamente Nr. 66)
• G. Piccinato: Städtebau in Deutschland 1871–1914: Genese einer wissenschaftlichen Disziplin. (= Bauweltfundamente 62) Braunschweig/Wiesbaden 1983.
• D. Reinborn: Städtebau im 19. und 20. Jahrhundert. Stuttgart. 1996. ISBN 978-3-17-012547-6..
• J. Rodrigues-Lores, G. Fehl (Hrsg.): Städtebaureform 1865–1900. Von Licht, Luft und Ordnung in der Stadt der Gründerzeit. 2 Bände. Hamburg 1985.
• Camillo Sitte: Der Städtebau nach seinen künstlerischen Grundsätzen. Wien 1889. Reprint der 4. izdanje bei Vieweg 1983.
• R. Schmidt: Deutsche Reichsstädte. München 1957.
• H. Simon: Das Herz unserer Städte. Köln 1963.
• J. Stübben: Der Städtebau. Darmstadt 1890. Reprint Braunschweig/Wiesbaden 1980.
• H. Sturm: Fabrikarchitektur, Villa, Arbeitersiedlung. München 1977.
• R. Wagner-Rieger (Hrsg.): Die Wiener Ringstraße: Bild einer Epoche. Wiesbaden (mehrere Bände) 1976.
• P. Zucker: Entwicklung des Stadtbildes. Stadt als Form. Braunschweig/Wiesbaden 1986.

Vidi još

• Grad
• Glavni grad
• Grad (slovensko značenje)
• Urbanizacija
• Urbana sredina
• Aglomeracija
• Megalopolis
• Vrtni grad
• Idealni grad
• Selo
• Gradovi u Srbiji
• Predgrađe

Spoljašnje veze

• istorija gradova (jezik: nemački)
• The Urban History Association
• Centre for Urban History, University of Leicester, U.K. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. avgust 2020)
• Centre for Urban History, University of Antwerp, Belgium
• Center for Urban History of East Central Europe, Lviv, Ukraine