Razgovor:Miloš Obilić/Arhiva 1

Arhiva 1

Arhiva 2

Srednjevekovni izvori o Milošu Obiliću

"Hoždeniie Pimina mitropolita" iz 1389 g.

Najstariji spomenik, koji i po važnosti i jasposti svojoj dolazi na, prvo mesto, jeste "hoždeniie Pimina mitropolita vь tretie vo Carigrad v leto 6897." (= 1389). To je putovanje mitropolita Pimina opisao njegov pratilac đakon Ignjatije. Putnici su, veli đakon Ignjatije, prispeli u Carigrad na dan Jovana Preteče (t. j. 24 juna); a za tim su u petak (25. juna) ploveći prošli grad Diopol, a u subotu 26. juna) obedovali su na ušću reke Sahare, u nedelju (27. juna) prošli su grad Dartvuziju i Kartiju. „I tako ploveći dođosmo u grad Astraviju i tu so zadržasmo razbirajući o caru Amuratu, jer beše u turskoj državi veliki metež i zabuna: jer je pre nas pošao s vojskom turski car Amurat na srpskoga cara Lazara, pa se čulo da su obojica ubijeni. Najpre je cara Amurata ubio prevarom verni sluga Lazarev, imenom Miloš, i u taj čas Turci postave sebi za cara Baozita, sina cara Amurata, i onct Turci nadjačaše i uhvatiše rukama srpskog cara Lazara s kneževima i vojvodama njegovim............„Ova je bitka bila godine 6897. na mestu zvanom Kosovo i t. d." Ovo nam je najstariji spomenik u kome je prvi put zapisano ime Miloševo, a o ovome su putnici izvešteni odmah posle kosovske bitke na 12—13 dana.

Rade Mihaljčić u knjizi "Junaci kosovske legende" navodi upravo da đakon Ignjatije zapisao turski car Amurat otišao u rat protiv Lazara, srpskoga kneza; a kružio je glas, da su obojica, Murat i Lazar, bili ubijeni u jednoj bici i navodi knjigu Đ. Sp. Radojičić, Savremene vesti o kosovskoj bitci kod ruskog putopisca đakona Ignjatija, Starinar II, 1937. Potom komentariše kako se ne spominje ni ime viteza a ni činjenica da li je bio nekakav vitez. -- JustUser  JustTalk 00:21, 9. oktobar 2007. (CEST)

Ferman sultana Bajazita

Ferman sultana Bajazita brusanskom kadiji, u polovini meseca, šabana 791. (= 1389. god), kojim mu je sproveo mrtvo telo sultana Muratu... U tom fermanu Bajazit piše: "Kad ovaj moj ferman prispe, znano budi, da se po održanju bitke, koja se po naredbi božjoj na Kosovom polju dogodila, moj otac, sultan Murad pri svem tom, što se on posle viđenja, u snu, svevišnjem tvorcu pomolio, da ga mučeništva udostoji, nevredim u potpunom zdravlju s bojišta u čador povratio; —pa baš kad smo najveću radost i эadovoljstvo uživali, gledajućn kako se odsečene glave banova pod pločama konjskih nogu valjaju, kako neki s vezanim rukama, a neki s isprebijanim mišicama stoje, onda je iznenada jedan, imenom Miloš Kopilić, došavši s lukavstvom i pretvornošću, kazao, da je islamsku veru primio, moleći da se u red pobedonosne vojske primi. I kad je po molbi njegovoj propušten bio, da noge svetoga cara celiva, on je, u mesto da to izvrši, otrovan andžar, koji mu je u rukavu skriven bio, neustrašivo na dično telo presvetloga cara upravio, i zadavši mu tešku ranu, napojio ga je mučeničkom slatkom vodom [[[šerbet]]om). Iošto je rečeni Miloš ovo delo izvršio, nagnao je ispred vojnika bežati, nu od hrabrih vojiika bude stignut i na komade isečen. Čuvši za ovaj događaj, uputio sam se bio mučeničkoj postelji, nu cara zatečem mrtva; a u isto vreme desilo se te se i moj brat Jakub-beg u večnost preselio.

Gde se može o ovome nešto pročitati? -- JustUser  JustTalk 00:23, 9. oktobar 2007. (CEST)

Odgovor floreptinske opštine na pismo bosanskog kralja Tvrtka

Odgovor floreptinske opštine, pisan 20. avgusta 1389. god., na pismo bosanskog kralja Tvrtka, kojim je javio svoju pobedu nad Turcima. Između ostaloga u tom odgovoru ima i ovo: "Sretne i presretne mišice onih dvanajest velemoža, koji, probivši neprijateljske čete i kamile naokolo vezane, mačem otvorivši sebi put, do Muratova šatora dopreše ! Sretan nad ostalima i onaj, koji vođu tolike sile, jurnuvši mu mač u grlo i skut, junački umori; a sretni svikoliki, koji kao žrtve ubijenoga vođe nad onom ništavnom lešinom slavnom mučeničkom smrću život i krv proliše"

Natpis na pokrovu kneza Lazara

Najstariji spomenik o kosovskom boju na srpskom jeziku jeste natpis na pokrovu kneza Lazara, koji je monahinja Jefimija, udovica despota Uglješe, zlatom izvezla pri kraju XIV veka, a koji Gilj Ferding jako hvali. U njemu se delo Miloševo oličava u knezu Lazaru kao nosiocu državne vlasti, te s toga se i veli: "i zmiju si ubio i; mučenički venac dobio od Boga" itd Kao što u ovom napisu, tako se još u nekim poznijim beleškama stranih pisaca iz XV i XVI veka, delo Miloševo pripisuje knezu Ljazaru.

Biografija despota Stefana Lazarevića

Biografija despota Stefana Lazarevića, koju je napisao Konstantin Filosof 1431. god. Tu je Konstantin kazao nekoliko reči i o boju kosovskom, od kojih navodimo ovo : „Dok su se vojnici u bojnim redovima (pred skiptrы) borili, beše neko veoma blagorodan (Miloš), kojega svome gospodinu zavidljivci oblagivahu i za neverna držahu. A on, da bi pokazao vernost, a ujedno i hrabrost, uluči zgodno vreme i ustremi se k samome velikome načelniku, kao da prebegava, te mu s toga i put načiniše. A kada se približi, odmah juriša i sjuri mač u toga samoga ohologa i strašnoga samodršca, ali tu i sam od njih pogibe...... Bitka je bila u leto 6897. godine meseca Junija 15. Isto ovo skoro od reči do reči nalazi se i u cetinjskom letopisu.

Grčki hroničar Jovan Duka

Grčki hroničar Jovan Duka, čije se kazivanje slaže s kazivanjem Konstantina Filosofa. Govoreći kako su se vojske pobile, veli: „Tada je izvršeno jedno novo i neiskazano lukavo smišljeno delo. Neki Srbin, znatan plemić, mladić hrabar i odvažan da mu tada nije bilo ravna (kao što je posle i delom pokazao), iz hrišćanske vojske usred turskih redova kao begunac prebegne, i Turci ga odmah uhvate. Vičući turskog cara po imenu, on govoraše da želi da ga vidi i da mu nešto kaže, kako bi u boju pobedio, «jer za to sam, reče, i prebegao ovamo." I tako pokažu mu cara svoga, a Murat mahne rukom da priđe k njemu. Kad se približio, mladić ga smrtno rani mačem u trbuh, ali i sam bude isečen na komade od Muratovih stražara."

Laonik Halkokondila

Laonik Halkokondila.U njega se nalaze dve versije o delu Miloševom : turska i grčka. „Turci, veli on, pripovedaju da je Murat Lazara, koji se tu borio, primorao da beži, i da je goneći ga što je mogao brže, naišao na jednog Srbina, na kojega potegne oružje. Ovaj, budući pešak, okrene se i probode kopljem u trbuh Murata, od koje rane i umre."

«Grci pak kažu, da nije poginuo boreći se niti neprijatelja goneći, nego, dok je još stajao u bojnom redu, nekakav vrlo plemenit čovek po imenu Miloš (Μηλοίς) htede se izložiti borbi najlepšoj od sviju kakvih je igda bilo (αγώνα, χάλλιστον δη των πώποτε Ύενομενων).Ακο mu Lazar dopusti ono što zatraži, on obeća, da će naoružan otići Muratu kao prebegalac. Murat misleći da mu kao prebeg dolazi, zapovedi da odmah pristupi i kaže šta hoće. Kad je dopro blizu do carevih vrata, napadne na cara, koji je stajao u bojnom redu, spreman na bitku. Dokopav, dakle, koplje, izvrši najlepše delo, što mi znamo, jer je cara Murata ubio, ali je i sam tu među neprijateljima, hrabro boreći se, poginuo."

Mihailo Konstantinović iz Ostrvice

Srbin, Mihailo Konstantinović iz Ostrvice, napisao je godine 1490. «Istoriju ili letopise turske. Tu je istoriju preveo s češkog i s uvodom izdao dr. J. ŠaFarik u Glasniku XVIII. Pričajući kako je i zašto je bitka izgubljena, veli, tu je onda Miloš Kobilić ubio cara Murata. Kad je Lazar uhvaćen i doveden pred cara Bajazita, ovaj zapovedi da se i njemu i vojvodi Krajimiru odseče glava, a kad su obe glave pale, tada donese jedan janičar glavu Miloša Kobilića i baci je pred noge caru govoreći: "Evo, care, dveju glava tvojih najžešćih neprijatelja."

Prevod Dukinog dela na talijanski

Krajem XV., a možda i nečetkom XVI. veka preveo je neki Dalmatinac Dukino delo na talijanski i taj prevodilac piše mnogo opširnije o ovome događaju, nego što se to nalazi u originalu. Za Murata veli: „On je više puta preko pisama i tajnih glasonoša pokušavao da velikim obećanjima na svoju stranu pridobije Miloša Kobilića, vojvodu Lazareva, čoveka dušom i telom tako hrabrog i junačkog, da mu tada nije bilo ravna." Miloš je sva pisma Muratova pokazivao Lazaru, koji mu je zapovedao da Muratu pritvorno odgovori da će mu ispuniti želju. U oči boja Lazar pozove svu gospodu i vojvode na gozbu, na kojoj napije svima zdravicu. Kad je došao red na Miloša, Lazar uze veliki zlatan pehar vina i pruži mu ga rekavši: „Vrli viteže, ovu zdravicu napijam tebi, vino popij, na poklon ti pehar, ali mi je vrlo žao, što sam čuo rđav glas, da si postao izdajnik tvome gospodaru.» Miloš s vedrim licem uze pehar i reče: «Velika ti hvala, gospodaru na zdravici i na poklonu, ali mi je vrlo žao što se sumnja u moju vernost. Sutra rano, ako da bog te učinim što sam naumio, videće se da li sam vera ili nevera svoga gospodara". Sutradan Miloš, «pamteći dobro što mu je gospodar u zdravici kazao i svoj odgovor, budući mlad i odvažna duha, pojaše dobra konja, uzme koplje za vrh gvožđa, a okrene držak neprijatelju, kao prebeg pređe Sitnicu, koja je obe vojske delila, jasnim i prijateljskim glasom vičući Murata. Primljen od Turaka kao prijatelj, reče gomili oko sebe : «Gde je naš gospodar Murat ? Ja sam Miloš koga on želi. Vodite me k njemu ; imam neke tajne koje ću samo njemu saopštiti." Kad je doveden u šator, Murat mu pruži nogu, Miloš ga svuče na zemlju, izvuče skriven nož, udari ga usred prsiju i probode ga kroz srce, od koje rane Murat odmah umre. Izvršivši što se zaverio, nagne kroz zaprepašćene velikaše i stražare, sad ovog sad onog ubijajući, dopre do konja, metne nogu u levi stremen, ali, pre no što je skočio na sedlo, iseku ga janičari.

Turski pisac Nešrija

Turski pisac Nešrija, koji je pisao svoju istoriju za vreme vlade Bajazita II. (1481 — 1512). Smrt cara Murata po njegovom kazivanju ovako se desila: Posle dobivene bitke, Murat pođe da pregleda gomile ubijenih. Među ranjenima bejaše "Miloš Kobilović, srčan i hrabar prokletnik," koji je pred Lazarem rekao : «Idem da ubijem turskoga cara." Miloš htede pristupiti Muratu, čauši mu ne dadoše, ali ga Murat pusti preda se, a on posrćući, priđe, sagne se tobož da poljubi stremen Muratov, izvuče skriven nož i probode ga. Miloš je za tim na mestu posečen.

Dubrovčanin Crevik

Dubrovčanin Crević (Tuberon, koji je pisao istoriju svoga doba (1490 —1522), govoreći opširno, a dosta slično s prevodiocem Dukine istorije, o boju kosovskom koji pogrešno stavlja za vlade Bajazita II. (+ 1512). «U ostalom, u oči samoga dana, kada će biti boj, Lazar, kralj dardanski, pozove svoje vojvode na večeru, kojom prilikom mišljaše prekoreti Miloša (Milona), jednog plemića, za izdaju, jer mu tako beše potvorio na njega jedan suparnik Milošev,pa ako bi se dokazalo - a običaj je u Iliraca i Makedonaca da tajne izmamljuju vinom i mukama — onda da ga kazni, a ako ne bi, onda da se sam sumnje oprosti. S toga su se vina ponapili, pa razdragani kralju za sutrašnji boj nazdravljati stali. Kralj, obrnuvši se Milošu (ad Milonem conversus) i držeći u desnoj ruci pun pehar vina, prigovori. «Tebi namenjujem, Milošu, i vino i pehar, ma da si u mene izdajom potvoren." Ne pokazujući na licu nikakva znaka nečiste savesti, Miloš primi i ispije pehar, pa onda skoči i progovori kralju: „Kralju Lazare, nošto sad nije vreme ni prepirci ni istrazi, jer je pred nama neprijatelj u bojnom redu, sutra ću samim delom posvedočiti kako je potvarač moj lažljiv i varalica, i kako je moja vernost prema kralju tvrda i potpuna. Miloš dakle, jedno da bi posvedočio, da je lažno potvaranje na nj da će izdati, a drugo da bi i delom izvršio što se zarekao, čim svanu, ne javljajući se nikome, uzjaše na konja i pođe u turski stan s kopljem naopako okrenutim, što je y Ilira znak begunca i mirnog prilaznika. A ime Miloševo beše slavno u Turaka. I tako ga s mesta puste pod čador caru, pa dok je c pogputom glavom ljubio cara u pruženu mu ruku, kradom istrgne nož, koji je doneo u nedrima sklonjen, pa u dva maha rascepi trbuh Turčinu, i dokle se usiljavao da iz čadora iskoči, carevi ga čuvari pod čadorom probodu te izdahne."

Putopis Benedikta Kuripešiča 1530 g.

Putopis koji je ostavio Slovenac Benedikt Kuriiešič 1530. god., prateći Nikolu Jurišića, poslanika cara nemačkog preko Bosne, Srbije i Bugarske u Carigrad. Taj put Kuripešić je opisao u delu «Itinerarium etc.", y kome je saopštio dosta opširnu vest o Milošu Obiliću, «in der wir - veli Ranke — die älteste Spur der noch blühenden serbicshen Poesie zu erkenen glauben." Govoreći o grobu Muratovom na Kosovu polju, Kuripešić veli:

«Murata je tu ubio nožem jedan stari srpski vitez, po imenu Miloš Kobilović. U istoriji stoji o tome napisano. Kad turski car pođe s vojskom na kneza srpskog u polje Kosovo, onda ovaj skupi vojsku, pa izađe protiv cara u nameri, da se s njim bije, a y vojsci beše i rečeni M. Kobilović. Premda je Kobilović bio vrlo slavan i zaslužan vitez, koji na granici svaki dan mnoga junaštva činjaše, o kojima se i danas mnogo peva u Srba: to ga iiak oblagaše kod njegovog gospodara despota, kao da se dogovara s neprijateljem i kao da nešto u potaji radi. Ali ga na pravdi boga oblagaše, kao što to njegova dela pokazuju, nego samo iz zavisti, kao što to i sada često biva; i tako ne doživi časti za ono, što je tako dugo, do svoje starosti, proturio tolike opasnosti. Pade u nemilost kod kneza te mu ovaj ne pokazivaše svoje milosti, kao pre, radi zasluga njegovih, a to stari vlastelin dugo trpljaše."

«U to doba davaše knez u vojničkom stanu večeru mnogim mladim vlastelinima i slugama, i učini im veliko poštovanje, a staroga viteza ostavi da stoji uza sto. Tada vide ovaj stari vitez, gde knez baš svakom na očigled pokazuje svoju nemilost i nepoverenje prema njemu, ni krivom ni dužnom; s toga mu bi teško i žao, pa s velikom tugom naumi da časno dokaže kako je prav i da se svojim klevetnicima osveti."

«Pošto se večera svrši, poče on teškim srcem govoriti svome gospodaru knezu i reče: «Gospodaru, da li si zaboravio, koliko sam puta, tebe služeći, izložio život svoj viteški neprijatelju; koliko li sam drugim čim posvedočio da sam junak; da li si to zaboravio, kad mene, tvoga staroga slugu, puštaš da uza sto stojim, a toliku čast, meni samo na sramotu, činiš mlađima (koji još ne videše ono što ja počinih)? Za to, gospodaru, bog neka je s tobom, a ja idem da zasvedočim da sam ti veran, ne bi li opazio, kako sam bio časti vredniji, nego ovi koji sede za stolom, jer ja ću da učinim ono, što oni neće učiniti, a ja ću da dovršim tvoje ratovanje pa neka ću glavu izgubiti". Za tim Kobilović odjezdi u turski stan. Kad za to čuše knez i njegova vlastela, pomisliše da hoće da ih napadne i vikahu za njim. A kad doču car turski i njegovi ljudi, da Miloš Kobilović dolazi, ponadaše se da će im biti prijatelj i da im dobro dolazi, a on ih ostavi da tako misle te ga lepo primiše, govoreći da znaju za njega i njegova junačka dela, i javiše ga caru, koji zapovedi da mu ga dovedu. Tada on zahte da na samo s carem govori, i car na to pristade, nadajući se, da će mu javiti za nešto, što će mu pomoći da pobedi kneza. Pa kad se videše sami i car mu (kao što beše običaj u turskih careva) pruži nogu da je poljubi, tada stari vitez reče: «Ne mili se hrišćaninu nogu da ljubi, a za to ćeš evo sada da primiš platu", pa kad se saže kao da nogu poljubi, izvuče iz rukava nož, te raspori cara ozdo pa sve do srca, te ovaj s jaukom dušu ispusti. Na to nagrne sila, a vitez uteče svome konju, i već ga i uzjaha, ali ga tada na konju i ubiše....... Od to doba ni jedan turski car ne da više da ga u nogu ljube, već u ruku, a onoga koga car pusti preda se i kome dade da ga poljubi u ruku, drže ispod mišice dvojica paša, da ne bi kogod mogao učiniti što učini Miloš Kobilović.

Turski pisac hodža Seadedin iz XVI. veka

Među znatnije pisce ovoga veka, koji su ostavili pomena o ovome znamenitome događaju, da pomenomo i turskog pisca hodžu Seadedina, koji je pisao u poslednjoj četvrti XVI. veka.

„Po njemu je Murat ovako poginuo: «Već su od potoka krvi dijamantne sablje i sjajna koplja izglodala kao rubin, a bojno polje od mnogih odsečenih glava i odmotanih turbana kao šarena leha lala, kada se iz gomile poubijanih, kao kakva grabljivica, podiže odličan Srbin, Miloš Kobilović, rodirući snažno ka Muratu, kroz redova čauša i telohranilaca, koji mu na putu stajahu, i govoraše da ima neku tajnu da mu poveri. Na mig Muratov bude pušten i kad se saže da ga poljubi udari ga mačem u trbuh."

Mavro Orbini, „Kraljevstvo slovensko» krajem XVI. veka

1. Mavro Orbin. Napisao je svoje delo „Kraljevstvo slovensko» krajem XVI. veka, ali ga je izdao 1601. god. To je prvi pisac koji zna da nam kaže ko je Miloša oblagao pred knezom Lazarem. Orbini nam najpre priča o svađn, koja je nastala između Miloša, koga zove, Kobilićem, i Vuka Brankovića s toga, što je žena Miloševa Vukosava, hvalila junaštvo svoga muža, koji je rođen u Tjentištu blizu Novog Pazara, a odgajen u dvoru Lazarevom. A Vukova žena, Mara, ražljućena tim hvalisanjem, udarila je ženu Miloševu, i to je bio povod sukobu između Miloša i Vuka, koga je Miloš oborio s konja. Vuk je od to doba gledao da opadne Miloša kod Lazara, govoreći mu da se Miloš tajno dogovara s Turcima da ga izda. Lazar da bi se o tome uverio, pozove vlastelu i vojvode na večeru, i tu zdravicom ukori Miloša. Orbinovo mišljenje usvojio je i J. Lukarić u svome delu «Dubrovački letopisi."

Turski pisac Solakzadiz polovine XVII. veka

Turski pisac Solakzad iz polovine XVII. veka veli: da je Miloš, rasporivši Murata, nagao kroz Turke pravo k reci, kod koje je konja bio ostavio. On je tri put skočio po 50 koraka, pa je onda isečen. Tri skoka njegova obeležena su sa tri kamena. Oklop njegov i njegova konja, veli on, čuvaju se u carskoj riznici, a od toga doba ne pušta se niko pod oružjem sultanu, pa i tada svakog pohođača vode po dvojica za mišice.

Povest ot žitia kneza Lazara i njegove vojvode Miloša Obilića

Ovde dolazi priča o boju kosovskom, koja je sastavljena u trećoj ili četvrtoj desetini XVIII veka. Ova priča nosi naslov: «Povest ot žitia kneza Lazara i njegova vojvode Miloša Obilića i ostale srpske sve gospode, koi biau na polju Kosovu."

Nju je izdao St. Novaković u Starinama knjizi X. Imajući više rukopisa te priče, uzeo je jedan za osnovu, pa ga je drugima dopunjavao. Po toj priči udarila je Vukova žena Mara, narečena Vidosava, Miloševu ženu Jelu, što joj je rekla: «Da ne zna knez Lazar Miloševo junaštvo, pamet i vrline njegove, ne bi ga metao s desne strane da konja jezdi." Miloš zamoli Vuka da pokara ženu, pa mu pripreti žestoko, ako to ne učini, govoreći: «Nek svak zna, čuje i vidi, da nisam Miloš Kobilić nego Obilić i pravi hrabri detić." Od toga doba Vuk počne nalagivati na Miloša kod kneza Lazara, ma da Miloš ni posle onoga ne mržaše na Vuka. Knez Lazar najpre nije Vuku verovao. Za tim se kazuje, kako knez Lazar šalje Milana Topličanina da uhodi tursku vojsku. Milan se vraća Miloš ga susreće i upućuje ga, kako će kazati knezu Lazaru, ali čim se pobratimi sastanu, Vuk upozori kneza, kako je istina ono, što mu je rekao o radnji Miloševoj s Turcima. Lazar poveruje najzad Vuku. U oči boja u subotu pozove knez svu srpsku gospodu na večeru i rasporedi ih po starešinstvu; među njima je bio i Miloš sa svoja dva pobratima Vuk opet govori Lazaru o Miloševom neverstvu. Lazar tada svladan tugom, ćutao je neko vreme, za tim prekori sva tri pobratima i napije Milošu: „Zdrav si mi, slugo moja, Milošu, popij vino, a na dar ti zlatan pehar, i ne budi neveran.» Miloš mu na to odgovori: «Hvala ti, gospodine kneže, na zdravici, al' ne hvala na besedi takoj...... nevera ti uz koleno sedi, na uho ti besedi i laž iznosi, da ti svu vojsku smuti...... Ja sam ti u svemu veran, tako me vera ne ubila, a to će sva vojska očima videti, i tvoja i turska, i ti, pre no što umreš. Sutra je nedelja, Vidovdan, krsno ime, videćemo ko je vera, ko li je nevera. Ja sutra idem u tabor turski i ubiću cara Murata i staću mu nogom na grlo pod čadorom njegovim za istinu moju." Sutra rano ode Miloš s oba pobratima u turski tabor, pred Turcima hvali Lazara i njegovu vojsku. Izlazi pred Murata, koji mu pruža nogu da poljubi, govoreći: «Poljubi, Milošu, nogu i noga će ti dati vlast i čast." Miloš mu je rekao: «Svake sam ti slasti bogat u našega slavnoga kneza Lazara, nego ću sad primiti tvoj život na dar." Miloš za tim ubija Murata, pa zaboravivši mu stati nogom na grlo, vrati : se i to učini, pa tri put skoči te do konja svoga dođe. Nastaje borba s Turcima, poginuše mu oba pobratima, ostade on sam, pa mu i krv na nos udarila od «velikog jada«. I već je bio blizu da umakne, ali nekakav ženski glas dovikne Turcima: «O vi, Turci tužni i mahniti, nikako toga sokola bez mreže ne možete uhvatiti, nego brže gole sablje pred njega metnite i štitove perne i koplja oštra, eda biste kako pod njim konja posekli, jer je Miloš i konj mu u oklopu." Turci tako učine, rastave Miloša od konja, ali se on na kopьe odupre i skoči 30 lakata, drugi put 40 lakata, treći put mu koplje prebiju i uhvate ga, pa odvedu Muratu koji zapovedi da se odmah udara na Srbe. Dovedoše i Lazara uhva-ćena, i on pitaše Miloša, što tako učini. Miloš mu reče da je on samo ispunio sinoćni zavet. Murat je zapovedno da odsečenu glavu Miloševu stave kod njegove, a Lazarevu ispod nogu njegovih, a Miloš mu na to reče: «Ne tako, care gospodine, meni ne priliči da moja glava stoji uz tvoju, nego stavite glavu kneza Lazara naporedo s carevom a moju glavu stavite pod noge kneza Lazara, neka mu i po smrti služim. I tako car naredi da bude kao što Miloš reče.

Tronoški letolis

Ovo je prvi letopis, koji nam oppšrno zna pričati o boju kosovskom. Pisac ovog letopisa, bez sumnje neki kaluđer, služio se Orbinom u ruskom prevodu, ranijim letopisima i rodoslovima, kosovskom pričom, a kao Srbin poznavao je mnogo bolje narodne pesme, nego li kakav stranac, pa je i njih upotrebio, no ovaj letopis nije starijn od prve polovine XVIII. veka. Tronošac nam najpre priča robljenje Muratove i spaljivanje dvorova srpske vlastele, pa je između ostalih sialio i Miloševe dvore u Lipljanu. Za tim dolazak vojske Lazareve na Kosovo (60.000). Dalje nam priča, da je zbog hrabrosti, vojničke veštine i vernosti Lazar načinio mladog Miloša Obilića zetom, knezom i glavnim zapovednikom cele vojske; s toga se Vuk Branković, koji je stajao u sporazumu s Markom i Balšom (a ti ne su hteli doći u pomoć Lazaru), ljutio na Lazara i Miloša. Pored toga dogodi se te se zavadiše Lazareve kćeri «o krasoti i mužestvu mužei svoihъ", i žena Vukova udari Miloševu, te ovaj izazove Vuka na dvoboj i zbaci ga s konja. Posle toga dolazi Vukovo spletkarenje, kneževa večera i zdravica, a za tim odlazak Milošev u turski tabor i ubistvo Muratovo, koje je sve ispričano kao i u kosovskoj priči. Kad je Lazar uhvaćen i doveden pred Murata, rekao je Milošu: «Neka je blagosloveno delo tvoje i ti od mene, ali za toliku prolivenu krv danas, sam odgovaraj gospodu bogu.

Među izvore o vitezu Milošu koji je ubio cara Murata I se može ubrojiti i Gerasimov letopis ili to samo tako kažu? Treba proveriti.

https://www.sajkaca.com/ostalo/ovo-je-prava-istina-o-milosu-obilicu-koju-nas-nisu-ucili-u-skolama/12546/

Markon Padrino (razgovor) 23:25, 26. jun 2022. (CEST)

Kaže Korisnik:Ataman

Istorijski podaci o Milošu Obiliću jednostavno ne postoje. Ne postoje jer Obilić sam nije postojao pod tim ili sličnim imenom. Nevjerovatno je koliko se i na wikipediji koja pledira biti ozbiljan izvor podataka pojavljuje "činjenica" o Obilićevom ubistvu Murada iako je apsolutno sve što se toga tiče domen fantazije. Murada I je ubio njegov sin Bajazid , koji je za to iskoristio nekog od Srba koji su prešli na tursku stranu . A to da je neki Srbim mogao na ratnom polju upasti u šator sultanov je jedna takva besmislica da je prosto nevjerovatno da se ona ponavlja na toliko mjesta. — Prethodni nepotpisani komentar ostavio je korisnik Ataman (razgovor • doprinosi). --Brane Jovanović, DGzS <~> 10:59, 22. mart 2007. (CET) slazem se da je sve gore napisano prava besmislica,ali takodje nepostoji nijedan nagovestaj da je bajazit ubio oca pa ni brata.mada postoje neki turski izvori iz kojih bi mogli zakljuciti da je murata ubio neko iz pratnje sto bi verovatno mogli biti makedonski srbi kojih je na kosovu trebalo biti dve hiljade na strani turaka.

Kaže Korisnik:MACAN

Na osnovu čega si zaključio da je Bajzit ubio ili namestio da se ubije Murat,kada svi izvori i ne samo Turski i Srpski nego i svi ostali govore da je Miloš Obilić učinio to junačko delo braneći svoju otadžbinu ,a i Evropu.

Kaže Korisnik:Grujan

Pa ne postoji pod tim imenom, zato što se staralo da se zaštiti knjeginja Milica od osvete.. Prosto Nikola Miloš koji se provlači kroz razne literature je Miloš Obilić, odnosno pravo ime mu je bilo Nikola Vratković, sin Vratka Nemanjića odnosno brat knjeginje Milice.. Povezuje se i sa osnivanjem reda zmaja svetog djordja, osnovanog za borbu protiv turaka i onih koji su turcima pomagali. Taj red su sačinjavali srpski vitezovi i vojvode, takozvana elitna jedinica ili srspski kamelot, koji su predvođeni direktnim potomkom loze Nemanjića u borbi ubili Murata.. Što se turskih pojedinih izvora tiče, normalno je da se pripoveda da je Murat ubijen posle bitke, jer bi to značilo da je Jakub ubijen za vreme bitke, što Bajazita kao mlađeg brata plasira na tron bez krvi na rukama, dok drugi izvore govore da posle pogibije Murata, on ubiva brata i preuzima vlast za vreme bitke...

Još samo da nađemo izvor sa kraja 14. ili početka 15. veka za ove tvoje tvrdnje, gde bi nam bio kraj! I naravno, malo uglačati srpski jezik kojim se koristimo takođe nije na odmet...--ClaudiusGothicus (razgovor) 12:54, 2. novembar 2011. (CET)

Tu je i turski zapis"....Godina 1389. jun 28...Sultan Gazi je stajao u glavnini islamske vojske ipromatrao gomile ubijenih i zarobljenih nevjernika...Jedan od velmoa i nevjernièkih kraljeva u tovrijeme bijae poznat pod imenom Milo Nikola, sam sebe je rtvovao i osudio na pogibiju. On seuputio pod carski barjak i govorio:"Imam da kaem jednu tajnu Sultanu..."Doneo je u svom rukavusakriven otrovni handar i kad se pribliio da poljubi Sultanovu nogu, jakim udarcem zario je noSultanu u trbuh...Ovaj tvrdoglavi nevjernik ovim odvanim djelom sebe je uèinio glasovitim ipoznatim..."(Iz zapisa turskog istorcara Idrisa Bitlisija,sacuvanog iz 15.veka--Dima73 (razgovor) 22:50, 14. decembar 2013. (CET)

smrt Milosa Obilica

prema narodnom predanju Milos Obilic je ubio Turskog sultana Murata u borbi a ne u satoru.Prema tom predanju Milos je jurisom sa svoim 12 konjanika i bacanjem koplja na Murata uspeo da ga obori sa konja i da mu stavi nogu na vratu gde ga je kratkim macem rasporio ,, od uckura do bjela grla,,.Po povlcenju iz turskog tabora, janicari su bezuspesno pokusavali da ga uhvate, tu se zatekla neka baba i gledajuci sta se desava predlozila Turcima da prospu orahe ispod konja ono to i urade konj padne, a Milosa uhvate. Kada ih je Milos pitao kako su uspeli oni mo rekose za babu, a on ih zamoli onako vezan da poljubi babu. kad je baba prisla Milos je ugrize za nos te joj ga otkinu. Na to mestu gde se to desilo danas zovu Babin most a u Turskim i Austrougarskim spisima i popisima Babinnos. Ja sam prvi put cuo tu pricu od mestana sela Batuse a kasnije i iz drugih sela istu tu pricu. Inace sam raseljeno lice iz Kosova polja i zivim u Arandjelovcu. S postovanjem Dragan Paunovic.

Istorijski Miloš

Molim [Korisnik:Željko_Todorović]-a da pojasni zašto misli da je tekstu potrebna dorada, u kom segmentu to misli, te da da pomogne u ispravljanju grešaka koje je uočio. Ja sam dugogodišnji autor engleske vikipedije, te sam vođen načelima koje su tamo postavljeni, a to su da tekst ne sme biti bez refernci, što je sa izezetkom moga doprinosa u velikoj meri slučaj sa ovim člankom, kao i da pravopisne pojedinačne greške nisu valjani razlog za brisanje. Tritomex (razgovor) 17:12, 9. jul 2020. (CEST)

1. avgusta 1389. bosanski kralj Tvrtko (r. 1353-1391) napisao je pismo Trogiru da obavesti svoje građane o "Turskom porazu". U pismu Tvrtko spominje i ubistvo Murata:

"Najbolje sreće su one ruke dvanaestorice lojalnih gospodara koji su, mačem otvorili put i prodrvši u neprijateljske redove i krug okovanih deva, herojski je stigao do šatora samog Amurata.Iznad sreće je onaj koji je tako snažno ubio tako jakog vojvodu tako što ga je nožem izbo nožem ugrlo i trbuh. Blagoslovljeni su svi oni koji su dali svoj život i krv kroz slavni način mučeništva"

Jedan od najznačajnijih isorijskih dokumenata vezanih za ubistvo Murata potiče iz četrdesetih godina 15. veka iz pera Konstantina Filozofa u delu "Život Despota Stefana Lazarevića". Konstantni navodi: "I dogodila se bitka na mestu zvanom Kosovo, što se dogodilo na sledeći način. Među vojnicima koji borili su se u prvim redovima, bio je jedan plemić koji je pred svojim gospodarem bio označen kao nelojalan. Da bi pokazao svoju odanost ali i hrabrost, ovaj je pronašao je pogodno vreme i sam pojurio prema velikom vođi kao da je dezerter, i oni su mu otvorili put. I kad je bio blizu, odmah je pojurio prema napried i zario je mač u tog užasnog vladara, a onda je i sam pao tamo pred njihove ruke."

Tri decenije nakon Hronike Konstantina, Benedikt Kuripešić napisao je putopisni opis Balkanskog poluostrva u koji je uključio i opis Kosovske bitke..Njegov primarni fokus je ubistvo turskog sultana od strane plemića koga on identifikuje kao Miloša Kobilića. Kuripešićev izveštaj sadrži neke suštinske teme: Izveštaj da su drugi srpski gospodari klevetili Miloša pred knezom Lazarom, opis poslednje večere uoči bitke u kojoj se Miloš založio za svoju nevinost prema knezu Lazaru i obećao da će se osvetiti i uspešno ubistvo sultana Murada od strane Miloša u sultanovom šatoru. Kuripešić beleži ono što je čuo tokom putovanja Balkanom. "Oh, Kobiliću, nisu svi mislili da ćeš se osvetiti svom nezadovoljnom gospodaru i svom ljubomorni na njihovu nesreću i da biste ih predali neprijatelju u naručje? Ali osvetili ste se na hrišćanski način i zlo pretvorili u dobro. Dao si život svojim klevetnicima i spasio je svoju zemlju od neprijateljeve ruke."

Rani turski izvori, takođe daju opis Muratovog ubistva. Po jednom zapisu dok su Muratovi vojnici pratili neprijateljsku vojsku, sultan se na terenu potpuno našao potpuno sam. Odjednom se jedan od hrišćanskih plemića pojavio među leševima koji su ležali na bojnom polju. Obećao je sebe kao slugu i prišao Muratu, koji je sedeo na svom konju. Pretvarajući se da je želeo da poljubi sultanovu ruku, oštrim je bodežom udario sultana. Osmanski begovi su se okupili nakon ubistva Murada, pristali su da podignu Bajazita na presto svog oca i pogube Jakuba. Prvi detaljni opis Kosovske bitke od starne Turaka datira iz 1512 godine. Turski istoričar Mehmed Nešri navodi "Nakon poraza pogana, Murat je bio zbunjen jer mu još uvek nisu dali znaka da će on umreti kao mučenik. Dok su on i neki njegovi dvorjani pregledavali gomilu leševa, [tamo bio je na tom polju bio je] pogan poznat kao Miloš Kobila. Ova prokleta duša bila je odličan i sjajan vitez. Na gozbi koju je Lazar upiličio rekao je: "Idem da ubijem turskog gospodara." Sakrio je na svom telu čelični bodež. Na bojnom ponju bio je ranjen, i tako ranjen i potpuno prekriven krvlju sakrio se u toj gomili leševa. Kada se Gazi Murat našao blizu, poganin se spotaknuo i prišao Gospodaru. Kad su stražari pokušali da ga zaustave, Gazi Murat je izjavio: „Bez sumnje ima želju (da poljubi sultanovo stopalo). Pustite ga da priđe. " Ovaj prokleti imao je bodež skriven u rukavu. Prišao se pretvarajući se da će ga poljubiti sultanovo stopalo, ali iznenada je zabio nož u Sultana. . Ovde je bilo suđeno da (Sultan) umre. U tom času njegova se duša, nebeska ptica poput anđela, popela na nebo. On je bio ratnik za veru i sada je umro mučeničkom smrću. Taj je poganin odmah isečen na komade na licu mesta." Nešrijev opis podkrepljuje mnoge elemente epskog mita o ubistvu Murata i najznačajnije jasno prikazuje Miloša, kao atentatora na sultana. Grčki izvori o ubistvu Murata, datiraju iz 15 veka. [[Лаоник Халкокондил]] (1490.) Muratovog ubicu naziva Milošem, "čovekom plemenitog rođenja [. koji je dobrovoljno odlučio da izvrši herojski čin atentata". tako što je odjahao do logora Murata u nameri da se predstavi kao dezerter. Murat, koji je pre bitke stajao usred svojih trupa, bio je željan je primiti dezertera. Po ovom zapisu Miloš je nakon toga ubio Turskog sultana otiv Murata. Pišući u drugoj polovini istog veka, [[Дука (историчар)]] uključio je priču o Milošu u svoju "Istoriju Vizantije". On govori o tome kako se mladi plemić, po imenu Miloš, pretvarao da je napustio bitku, Turci su ga zarobili i, tvrdeći da zna ključ pobede, uspeo da dobije pristup Muratu i ubije ga.

Tritomex (razgovor) 17:12, 9. jul 2020. (CEST)

Ne znam za Vaš status na engleskoj vikipediji, ali u članku niste pokazali dovoljno znanje vikisintakse i pravopisa. Referenciranje je u redu. Navodnici nisu u redu, upravni govor ne valja. Nema hiperveza. Nisam provjeravao izvore, ali mi djeluje da su i rečenice doslovno prepisane iz nekog izvora. Ako zaista jesu onda je potrebno prepričati te rečenice za Vikipediju, a ne prepisati ih. Uopšteno, tekst treba razlomiti i konkretizovati za čitaoca. Gramatičke ili pravopisne greške u pravilu ne bi trebalo da smetaju kada se unosi manji sadržaj (onda bi stariji urednici to samo trebali popraviti), ali kada se unese veći nesređeni sadržaj onda je potrebno savjetovati autora da to sam uređuje i popravlja. --Željko Todorović (razgovor) 21:39, 9. jul 2020. (CEST) s. r.

Poštovani, rečenice ne mogu biti doslovno prepisane iz izvora napisanog na stranom jeziku, međutim vodeći računa o smernicama Vikipedije, pokušao sam i mimo navedenog dati objektivnu interpretaciju izvora, bez WP:OR i bez WP:COPY, a tamo gde su korišćeni citati, isti su navedeni pod navodnicima, što je u engleskoj vikipediji najčešće dovoljno. Korišćenje hiperveza je očigledno drugačije nego u engleskoj vikipediji, te priznajem da trenutno ne znam izdvojeno obeležiti citate. U tom smislu sam molio i molim za vašu pomoć. Hvala.Tritomex (razgovor) 12:30, 10. jul 2020. (CEST)

Vezano za sam članak, iznenadilo me da je on znatno siromašniji, slabije refernciran, kraći i bez istorijskog osvrta, za razliku od engleske vikipedije. Verujem da se slažete da je neophodna hitna dorada koja bi kvalitet ovog članka, u prvom redu uključivanjem istorijskih činjenica, (koje gotovo potpuno nedostaju) približila kvalitetu i kvantitetu informacija koje čitaoci engleske vikipedije mogu dobiti.Tritomex (razgovor) 12:43, 10. jul 2020. (CEST)

Poštovani Željko Todorović, izuzetno Vam hvala na vašoj velikoj pomoći i trudu u oobogaćivanju i uređivanju ovog članka.Tritomex (razgovor) 10:59, 12. jul 2020. (CEST)