Stanislav Bajić

Stanislav Stanko Bajić (Novi Sad, 16. avgust 1915 — Beograd, 6. avgust 1989) bio je teatrolog, književnik, pozorišni kritičar, istoričar, dramatičar, univerzitetski profesor, kulturni i pozorišni radnik, upravnik Srpskog narodnog pozorišta.

Stanislav Bajić
Profesor Stanislav Stanko Bajić
Datum rođenja	(1915-08-16)16. avgust 1915.
Mjesto rođenja	Novi Sad, Jugoslavija
Datum smrti	6. avgust 1989.(1989-08-06) (73 god.)
Mjesto smrti	Beograd
Obrazovanje	Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu
Univerzitet	Univerzitet umetnosti u Beogradu
Zanimanje	teatrolog, književnik, pozorišni kritičar, istoričar, dramatičar, univerzitetski profesor, upravnik pozorišta
Supružnik	Milena Bajić, rođ. Rajić

Biografija

Otac Stanislava Bajića, Tomislav, bio je bankar, rodom iz Mazina u Lici, a majka Vjekoslava-Slavica iz ugledne građanske porodice. Njen otac Franjo Malin stariji, bio je gradonačelnik Petrovaradina, a njen brat Franjo Malin upravnik Muzeja i Biblioteke Matice srpske. Otac je poginuo 1929. godine i od tada je sa majkom i bratom živeo u kući Malinovih u Petrovaradinu.

Školovanje

Osnovnu školu (1921—1925) i gimnaziju (1925-1933) završio je u Novom Sadu, a Pravni fakultet (1933-1937) u Beogradu . Na istom fakultetu je apsolvirao dva semestra doktorantskog kursa 1938. godine, ali zbog rata nije dovršio rad na doktorskoj disertaciji.

Predratni period

Po završetku studija, bio je sekretar planinarskog društva Fruška gora i radio je kao volonter u Okružnom sudu u Novom Sadu. Učestvovao je u radu OMPOK-a (Omladinski kulturno-privredni pokret), a sa prijateljima je 21. februara 1937. godine osnovao omladinsko udruženje Kultura, kojim je ruvodio i koje je bilo usmereno na negovanje ideja opšteg pacifizma i kulta razuma, snage i lepote, isključujući svaku politiku.

Pre Drugog svetskog rata objavljivao je članke, eseje, priče i pesme u raznim časopisima i listovima: Novi đački venac (1932), Letopis Matice srpske (1936, 1937), Naš život (1937, 1938), Vojvođanski zbornik (1938, 1939).

U svom privatnom izdanju je objavio 1937. roman Deni je zaspao na putu za Peking, koji je bio zabranjen i zaplenjen.

Pre rata je napisao još i dva dramska teksta: Transfuzija duša i Predsednik. Iako ih Bajić nije objavio, rad na njima ga je okrenuo pozorišnoj umetnosti, za koju će ostati trajno vezan i u profesionalnom smislu nakon rata.

Drugi svetski rat

Prijavio se kao dobrovoljac 6. aprila 1941. godine u vojsku, ali je ubrzo zarobljen i odveden u zarobljeništvo u logor Stalag VIII A u Zagen-Gerlicu Tu je zajedno sa Milanom Dedincom, profesorom Nikolom Gavrilovićem i drugima osnovao Srpsko logorsko pozorište u kojem je bio upravnik, reditelj i glumac. Tu je vodio pozorište gotovo profesionalno, svakog meseca je izvođena premijera, a repertoar su činila dela Sterije (Ženidba i udadba, Laža i paralaža, Zla žena), Jovana Jovanovića Zmaja (Šaran, Tri hajduka), Branislava Nušića (Sumnjivo lice, Dva Lopova, Svetski rat, Kijavica, Rastko Nemanjić) kao i komedije ruskih i francuskih klasika.

Uporedo je predavao istoriju u logorskoj zanatskoj školi i sarađivao u zarobljeničkom mesečniku Srpski vesnik. U jesen 1943, kao bolesnik, vratio se kući iz zarobljeništva.

Nakon oslobođenja

Posle oslobođenja, Bajić se nalazi na raznim odgovornim pozicijama, naime, u Vojnoj upravi za Banat, Bačku i Baranju, izvesno vreme je bio upravnik izdavačkog preduzeća Budućnost u Novom Sadu.

Pozorišta

U jesen 1946, nakon smrti Žarka Vasiljevića, postaje upravnik Srpskog narodnog pozorišta, koje se tada zvalo Vojvođansko narodno pozorište. Tu je bio na dužnosti od 18. oktobra 1946 do 3. jula 1947. godine.

Kada je došao na dužnost upravnika SNP, nije imao dovoljno praktičnog pozorišnog iskustva, ali je imao dosta znanja iz lektire i ljubavi za pozorište, koju je nosio od rane mladosti. I pre angažmana u Srpskom narodnom pozorištu, učestvovao je u analizama repertoara, koje je, u prvim godinama posle rata, organizovao Agitprop Pokrajinskog komiteta. Inteligentan, bogatog opšteg obrazovanja, analitičkog duha, sistematičan i savestan na poslu, brzo je ulazio u probleme sa kojima se kao upravnik susretao. Dela predviđena za repertoar Drame studiozno je čitao, opredeljujući se za nacionalni i ruski klasični repertoar i savremene sovjetske pisce (uz dve mađarske operete i dramatizaciju Dikensove pripovetke Cvrčak na ognjištu). Za stil njegovog rada bili su karakteristični prisustvo na probama i predstavama i sklonost da se upušta u rasprave u kojima je bio umni i elokventni govornik.

U to vreme je osnovao i vodio Vojvođanski dramski studio, u rangu srednje glumačke škole. Bio je urednik pozorišnog lista: Vojvođanska scena i organizovao je prvi Festival vojvođanskih profesionalnih pozorišta, održan u Novom Sadu.

Početkom sezone 1947/1948, postavljen je za pomoćnika upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu, kojim je rukovodio Velibor Gligorić, a na toj poziciji ostaje do 28. marta 1949. godine. Ponovo predaje istoriju, ovog puta u Dramskom studiju pri Narodnom pozorištu.

Pedagoški rad

Budući da je u međuvremenu postao iskusni pozorišni znalac, imenovan je 1948. godine za predsednika stručne komisije za reorganizaciju pozorišnog školstva u Jugoslaviji, pa je u tom svojstvu obilazio sve pozorišne škole u zemlji (Zagreb, Ljubljana, Novi Sad, Sarajevo, Niš), a rekapitualcija ovog njegovog istraživanja i zapažanja, prikazao je u referatu: Sistem pozorišnog školstva u Jugoslaviji na saveznoj konferenciji posvećenoj tom pitanju.

Još od početka nastave na Akademiji za pozorišnu umetnost, od letnjeg semestra (29. marta 1949. godine), Bajić je radio kao predavač istorije svetskog pozorišta i drame, a u to vreme je pored Dušana Matića bio jedini nastavnik u stalnom radnom odnosu. Takođe je jedan period predavao i u Visokoj filmskoj školi.

Stanislav Stanko Bajić se ubraja u osnivače Akademije, a njegov predmet mu postaje glavna profesionalna preokupacija po čemu će ostati u trajnoj lepoj uspomeni generacijama studenata beogradske Pozorišne akademije.

Doktorska disertacija i helenska pozorišta

Godine 1950. Stanko Bajić se prijavljuje za rad na doktorskim studijama i uz svog mentora, poznatog helenistu, Miloša Đurića, putuje od 1952. u više navrata u Grčku. Tamo obilaze lokalitete, pozošrišta u Delfima, Atini, Korintu, Epidaurusu i Sparti.

Praktična potpora uz predmet: Istorija svetskog pozorišta i dramske književnosti

Profesor Bajić je često odlazio na studijska putovanja širom starog kontinenta.

• Tako je 1951. godine uspešno završio kurs elizabetanske drame u Stratfordu, a posle kursa je upoznao rad Šekspirove biblioteke u Birmingenu.
• Godine 1955. je u Beču detaljno izučio Evropsku pozorišnu izložbu, upoznao se sa radom Pozorišnog instituta i sa radom bečkih pozorišta.
• Kao delegat Jugoslavije na UNESKO-vom međunarodnom seminaru 1956. godine u Halternu (Zapadna Nemačka) podneo je referat: Umetnost u obrazovanju odraslih u Jugoslaviji i aktivno je učestvovao u radu pozorišne sekcije.
• Naredne, 1957. godine u Parizu je upoznao rad Nacionalnog dramskog konzervatorijuma i prisustvovao javnim konkursima studenata u Odeonu Prilikom povratka upoznaje Pozorišni muzej Milanske Skale i značajno renesansno pozorište Teatro Olimpico u Vićenci.
• 1959. godine u Parizu radi u Pozorišnoj biblioteci Arsenal i Nacionalnoj biblioteci pripremajući studiju Zola i Antoan.
• Šezdesetih godina Bajić nastavlja svoja studijska putovanja. Putuje u Prag, Berlin, Lajpcig, Vajmar, gde se upoznaje sa radom Filmskih i pozorišnih škola, a na jugu Francuske (Lion, Oranž, Arl) se posvećuje proučavanju antičkih pozorišta uz povremeno vraćanje helenskoj Grčkoj.

• 
• 

Habilitacija

Pošto je pedesetih godina 20. veka Akademija primala samo habilitacione radove, Bajić do 1955. godine radi i predaje naučni rad pod imenom: Pauze i objavljivanje dolaska ličnosti na staroj grčkoj sceni. Tročlana komisija, Miloš Đurić, Josip Kulundžić, Tomislav Tanhofer, povoljno ocenjuje taj rad i Bajiću dodelila zvanje docenta 13. juna 1955. godine. Pet godina kasnije, 13. juna 1960, izabran je za vanrednog profesora, a 10. oktobra 1967. postaje redovni profesor.

Dekan

Od 1. oktobra 1964. do 30. septembra 1965. godine, bio je dekan Akademije za pozorište, film, radio i televiziju.

Penzija

Odlazi u penziju 30. septembra 1978. godine i tada prestaje svaka njegova saradnja sa Akademijom, na kojoj je proveo više od tri plodne stvaralačke decenije, ispunjene savesnim i predanim radom.

Nasleđe

Društveni angažman profesora Stanislava Stanka Bajića bio je veoma bogat i plodan. Pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, bio je veoma prisutan u kulturnim, pozorišnim, filmskim dešavanjima i na razne načine im doprinosio. Učestvovao je u tematskim raspravama, bio član raznih žirija, podnosio uvodne referate na raznim pozorišnim skupovima, podsticao i pomagao pozorišnu izdavačku delatnost itd.

Takođe, je ostao vezan i za svoj rodni grad, te se uključivao u osnivanje i rad Sterijinog pozorja, Bio je član Umetničke komisije i dugogodišnji član glavnog odbora Jugoslovenskih pozorišnih igara, sve do 1981. godine. Takođe je bio predsednik Saveta Javne i Male tribine. Bio je stalni član-saradnik Matice srpske. Za ediciju Matice srpske i SKZ Srpska književnost u sto knjiga načinio je izbor i dao opsežan predgovor knjizi dramskih dela.

Dramska i druga dela

Pored pedagoških obaveza, naučnog rada i brojnih društvenih funkcija, napisao je i:

• dramu u tri čina: Crv, koja je štampana 1951, a potom i izvođena
• dve radio-drame: Osmeh Marije Lujze i Žaklina Diboa čeka inspektora izvedene su na Radio-Beogradu i Radio-Ljubljani.
• obradio je za potrebe radija više tekstova drugih autora (Žirodu, O’Nil, prota Mateja Nenadović)
• U rukopisima je ostalo nekoliko dramskih tekstova: Loreta, Hotel i dr.
• 1949. je napisao scenario za film - Nušićevu Gospođu ministarku - koji je snimljen 1958, u režiji Žorža Skrigina.
• Pisao je predgovore raznim knjigama.
• U Narodnom pozorištu Zrenjanin je 1962. izvođena drama Profesor Mamlok Fridriha Volfa koju je preveo Stanislav Bajić, a u režiji Ljubiše Đokića.
• Povodom jubileja - dve decenije Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, 1971. godine, izdat je Almanah u kojem je Bajić sastavio istorijat ove institucije (1949-1970).

Nagrade i priznanja

• 1961. godine – Spomen povelja SNP-a povodom stogodišnjice rada;
• 1974. godin – Spomen plaketa Grada Beograda;
• 1976. godine – Velika plaketa sa poveljom Univerziteta umetnosti u Beogradu;
• 1976. godine – Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije
• 1979. godine – Orden rada sa crvenom zastavom;

Zahvalnice za doprinos

• u radu Odbora jugoslovenske proslave 400-godišnjice rođenja Vilijama Šekspira (1964);
• za višegodišnji angažman u Sterijinom pozorju (1971);
• za saradnju sa Narodnim pozorištem u Sarajevu (1971);
• Radio-Beogradom (1979);
• Maticom srpskom (1986) i dr.

U Muzeju pozorišne umetnosti Srbije u saradnji sa Fakultetom dramskih umetnosti, 20. decembra 1989. godine održano je Veče sećanja na profesora Stanislava Bajića gde su uzeli učešća: Ognjenka Milićević, Svetozar Rapajić, dr Nikola Gavrilović, dr Dragan Klaić i Zoran T. Jovanović (koji je sastavio opsežnu biografiju profesora Stanislava Bajića i kao priređivač ju je priložio knjizi: Od Eshila do naših dana, sa radovima i ogledima Stanka Bajića).

Legat i zaveštanje

Kada je otišao u penziju, knjige iz svog kabineta je poklonio Biblioteci Fakulteta dramskih umetnosti.

Nakon njegove smrti, supruga Stanislava Bajića, Milena Bajić rođ. Rajić, sudija višeg privrednog suda, sa kojom se oženio 1945. godine, predala je njegovu zaostavštinu Rukopisnom odeljenju Matice srpske, a izuzetno bogatu biblioteku sa oko 6000 knjiga i dragocenom dukumentacionom građom zaveštala je Biblioteci Matice srpske.

Literatura

1. https://pozorje.org.rs/wp-content/uploads/2022/08/monografija-pozorja-60.pdf
2. Leksikon pisaca Jugoslavije. [Tom] 1, A - Dž (1972), [glavni urednik Živojin Boškov], Novi Sad, Matica srpska.
3. Библиотека проф. Станислава Бајића у Библиотеци Матице српске, стр. 146. https://pozorje.org.rs/wp-content/uploads/2021/03/Scena2020-4.pdf

Spoljašnje veze

1. Katedra za teoriju i istoriju FDU
2. Sve uprave FDU
3. U Muzeju Narodnog pozorišta promovisana knjiga Stanislava Bajića