Википедија

Transformacija Osmanskog carstva

Transformacija Omanskog carstva, poznata i kao Era transformacije, predstavlja period u istoriji Osmanskog carstva od 1550. do 1700. godine, otprilike od kraja vladavine Sulejmana Veličanstvenog do Karlovačkog mira kojim je završen Veliki turski rat. Ovaj period karakteriše veliki broj dramatičnih političkih, društvenih, i ekonomskih promena, koje su rezultirale prelaskom carstva iz ekspanzionističke, patrimonijalne države u birokratsku imperiju zasnovanu na ideologiji održavanja pravde i koja je štitila sunizam.[1] Ove promene su u velikoj meri bile izazvane nizom političkih i ekonomskih kriza krajem šesnaestog i početkom sedamnaestog veka,[2][3] kao što su inflacije, ratovanja i politički frakcionizam.[4] Ipak, uprkos ovim krizama, carstvo je ostalo jako i politički i ekonomski,[5] i nastavilo da se prilagođava izazovima sveta koji se menja. Sedamnaesti vek je nekada bio okarakterisan kao period propadanja , ali početkom 1980-ih istoričari koji su proučavali Osmansko carstvo sve više odbacuju tu karakterizaciju, opisujući je kao period krize, adaptacije i transformacije.[6]

Osmansko carstvo u 1683. godini na vrhuncu moći u Evropi.

U drugoj polovini šesnaestog veka carstvo je trpelo sve veći ekonomski pritisak zbog rastuće inflacija, koja je tada uticala i na Evropu i na Bliski istok. Demografski pritisak u Anadoliji doprineo je formiranju pljačkaških bandi, koje su se do 1590-ih udružile pod lokalnim vođama kako bi pokrenule niz sukoba poznatih kao Dželali pobune. Osmanska fiskalna nelikvidnost i lokalna pobuna zajedno sa potrebom da se vojno nadmeću protiv Habzburga i Safavida stvorile su ozbiljnu krizu. Osmanlije su tako transformisale mnoge institucije koje su prethodno definisale carstvo, postepeno ukidanjem timarskog sistema kako bi se organizovala moderna vojska musketara, i učetvorostručile birokratije kako bi olakšale efikasnije prikupljanje prihoda. U Istanbulu, promene u pogledu dinastičke politike dovele su do napuštanja osmanske tradicije sultanskog bratoubistva, i do vladajućeg sistema koji se mnogo manje oslanjao na lični autoritet sultana. Druge figure su imale veće uloge u vlasti, posebno žene iz carskog harema, zbog čega se deo tog perioda često naziva Sultanat žena.

Promenljiva priroda sultanskog autoriteta dovela je do nekoliko političkih preokreta tokom sedamnaestog veka, pošto su se vladari i političke frakcije borili za kontrolu nad carskom vladom. Sultan Osman II je 1622. godine svrgnut u janjičarskom ustanku. Njegovo pogubljenje je bilo odobreno od strane glavnog carskog sudskog zvaničnika, čime je demonstrirana smanjena važnost sultana u osmanskoj politici. Ipak primat Osmanske dinastije u celini nikada nije doveden u pitanje. Od sultana iz sedamnaestog veka, Mehmed IV je najduže vladao, 39 godina od 1648 do 1687. godine. Carstvo je doživelo dugi period stabilnosti pod njegovom vladavinom, predvođenom od strane reformski orijentisane Ćuprilići porodice velikih vezira. To se poklopilo sa periodom obnovljenih osvajanja u Evropi, osvajanjima koja su kulminirala katastrofom u opsadi Beča 1683. godine i prekidom vladavine velikih vezira iz porodice Ćuprilići. Nakon bitke okupila se koalicija hrišćanskih sila za borbu protiv Osmanlija, što je dovelo do pada Osmanske Mađarske i njene aneksije od strane Habzburgovaca tokom Velikog turskog rata (1683–1699). Rat je izazvao još jednu političku krizu i naveo Osmanlije da sprovedu dodatne administrativne reforme. Ove reforme su okončale problem finansijske nesolventnosti i pretvorile transformaciju iz patrimonijalne u birokratsku državu kao trajnu.

Teritorija uredi

U poređenju sa ranijim periodima osmanske istorije, teritorija carstva ostala je relativno stabilna, protežući se od Alžira na zapadu do Iraka na istoku i od Arabije na jugu do Mađarske na severu. U drugoj polovini vladavine Sulejmana Veličanstvenog (1520–1566), tempo proširenja se usporio, dok su Osmanlije pokušavale da konsoliduju ogromne teritorije osvojene između 1514. i 1541. godine,[nb 1] ali osvajanja nisu prestala. Nakon sklapanja mira sa Austrijom 1568. godine, Osmanlije su pokrenule Mletačko-turski rat, osvajajući Kipar i veći deo Dalmacije. Pomorska kampanja dovela je do osvajanja Tunisa od Španaca 1574. godine a primirje je potpisano 1580. godine.

Nakon toga Osmanlije su nastavile ratovanje sa Safavidima 1578–1590, osvajajući Gruziju, Azerbejdžan i zapadni Iran. Granični incident 1593. godine doveo je do obnove rata sa Habzburškom Austrijom u Dugom ratu (1593–1606), u kom nijedna strana nije postigla odlučnu pobedu. Osmanlije su nakratko držale Đer (1594-1598), ali su izgubile kontrolu nad Nogradom (1594), izlažući Budim napadu sa severa. Do kraja rata Osmanlije su osvojile strateški važna utvrđenja Eger (1596)i Veliku Kanižu (1600).[7] Safavidi su iskoristili osmansko angažovanje u Dugom ratu da vrate svoje nedavne gubitke u Osmansko-safavidskom ratu 1603-1618. Nakon svrgavanja Osmana II, Safavidi su zauzeli bagdad i veći deo Iraka 1623. godine, zadržavajući ga do 1638. godine, kada je opet uspostavljena granica prema Sporazumu iz Amasija iz 1555. godine. Dok su bili zauzeti u ratu sa Safavidima, pobuna lokalnih zejdističkih šiita u Jemenu konačno je prisilila Osmanlije da napuste tu provinciju 1636. godine.[8] Ejalet Al-Hasa u istočnoj Arabiji takođe je bila zahvaćena pobunom i plemenskim otporom osmanskoj vladavini, a napuštena je 1670. godine.[9]

Od 1645. godine Osmanlije su bile okupirane osvajanjem Krita u ratu sa Mletačkom republikom. Ostrvo je brzo osvojeno, ali je mletačka mornarička nadmoć omogućila tvrđavi Kandiji (današnji Iraklion) da se odupire decenijama. Ekspanzija u Evropi nastavljena je u drugoj polovini sedamnaestog veka pod okriljem čuvenih velikih vezira iz porodice Ćuprilići. Pobunjena vazalna kneževina Transilvanija bila je pokorena osvajanjem Jenopolja (1658) i Oradeje (1660). U ratu sa Austrijom 1663-1664 vraćen je Nograd a osvojen je i Nove Zamki (1663). Osvajanje Krita konačno je završeno 1669. godine padom Kandije. Iste godine, Osmanlije su prihvatile ponudu kozačke države na Desnoj obali Ukrajine da postane osmanski vazal u zamenu za zaštitu od Državne zajednice Poljske i Litvanije i Rusije. To je dovelo do Poljsko-osmanskog rata 1672–1676, u kom su Osmanlije osvojile Podolje, i Rusko-turskog rata 1676-1681, u kom su ruski garnizoni bili proterani iz kozačkih zemalja. Osmanska vladavina u Evropi dostigla je svoj vrhunac 1682. godine, kada je anti Habzburški mađarski ustanički vođa Imrih Tokoli obećao odanost Osmanskom carstvu, prihvatajući titulu "Kralja Gornje Ugarske" (otur. Orta Macar). Baš kao što je vazalizacija Desne obale Ukrajine dovela do Podoljske kampanje, tako je i vazalnost Imriha Tokolija dovela do Bečke kampanje 1683. godine.[10]

Nakon neuspele opsade Beča 1683. godine, koalicione snage Svete lige počele su da potiskuju Osmanlije iz Mađarske, a većina zemlje je oslobođeno do 1688. godine. U Karlovačkom miru Osmanlije su priznale ove gubitke kao i povratak Podoljske oblasti Državnoj zajednici Poljske i Litvanije. Dok je Krit ostao u osmanskom posedu Moreja je ustupljena Mletačkoj republici kao i veći deo Dalmacije. Ovo je bio prvi veliki primer osmanskog teritorijalnog gubitka u Evropi, što je dovelo do usvajanja odbrambene vojne politike duž reke Dunav tokom osamnaestog veka.[11]


Osmanska teritorijalna evolucija tokom Ere transformacije
   

Vazalne države uredi

Pored teritorije pod direktnom carskom upravom, Otomansko carstvo je takođe imalo različite stepene suvereniteta nad svojim mnogobrojnim vazalnim državama. Svaki odnos vazalne države sa carstvom bio je jedinstven, ali je obično uključivao plaćanje poreza, vojnog doprinosa ili oboje. Takvi vazali bili su Podunavske kneževine Vlaška i Moldavija, Krimski kanat, Kneževina Transilvanija, Dubrovačka republika, razne gruzijske i kavkaske kneževine, a u drugoj polovini sedamnaestog veka kozačka država na Desnoj obali Ukrajine i teritorija pod kontrolom Imriha Tokolija, poznata kao Kneževina Gornja Ugarska. Šerif od Meke u zapadnoj Arabiji takođe je bio subjekt carstva, ali nisu plaćali danak niti su bili dužni da daju vojne snage.[12] U pojedinim vremenima Osmansko carstvo je dobijalo danak od Venecije, Habzburške monarhije, Poljske i Litvanije, i Rusije, što ih je u teoriji činilo vazalima Osmanskog carstva, ako ne i u praksi.[13] Teritorija carstva je takođe uključivala mnoge manje i često geografski izolovane regione u kojima je državna vlast bila slaba, a lokalne grupe su imale značajan stepen autonomije ili čak de fakto nezavisnost. Kao takav primer su planinska područja Jemena, oblast planine Liban, planinski predeo Balkana kao što je Crna Gora, i veći deo Kurdistana, gde su preosmanske dinastije nastavile da vladaju pod osmanskom upravom.[14]

Demografija uredi

Zbog nedostatka evidencije i tendencije evidentiranja broja domaćinstava a ne pojedinačnih stanovnika, vrlo je teško odrediti broj stanovnika u Osmanskom carstvu. Zbog toga istoričari češće prikazuju trendove u porastu i opadanju populacije od regiona do regiona nego što se izjašnjavaju o broju stanovnika. Poznato je da su Balkansko poluostrvo i Anadolija, kao i Evropa, doživeli nagli porast stanovništva tokom šesnaestog veka, povećavajući se oko 60% u periodu od 1520–1580.[15] Ovaj rast doveo je do pritiska stanovništva u Anadoliji, jer zemlja više nije mogla adekvatno podržati seljačko stanovništvo. Mnogi seljaci bez zemlje su se bavili razbojništvom kao načinom da zarađuju za život, ili su bili regrutovani u vojsku lutajućih Dželali pobunjenika. Kontrolisanje aktivnosti razbojnika postalo je glavno pitanje politike za Osmanlije, jer su banditske racije samo pogoršale poljoprivrednu situaciju u Anadoliji. Jedan metod kontrole uključivao je njihovo regrutovanje u tursku vojsku kao musketere, poznate kao sekban i saridža.[16] Sprovedene su i druge metode, kao što je slanje inspekcijskog tima 1659. godine, koji je konfiskovao 80.000 ilegalno držanog vatrenog oružja.[17] Nakon dramatičnog demografskog porasta u šesnaestom veku, stanovništvo sedamnaestog veka je bilo uglavnom stabilno i u nekim regionima čak i opadalo, opet relativno u skladu sa opštim evropskim trendovima.

Glavni grad carstva bio je Istanbul, sa oko 250 hiljada stanovnika sredinom šesnaestog veka. Prema drugim procenama imao je još više, između 500 hiljada i milion stanovnika.[18] Drugi po veličini grad u Osmanskom carstvu bio je Kairo, sa oko 400 hiljada stanovnika u 1660. godini.[19] Većina drugih većih urbanih centara nije se ni približila toj veličini. Izmir je od malog gradića prerastao u veliki centar međunarodne trgovine, sa 90 hiljada stanovnika sredinom sedamnaestog veka,[20] dok je sirijski grad Alep porastao sa 46 hiljada stanovnika u 1580. godini na 115 hiljada vek kasnije.[21] Bursa, glavni grad severozapadne Anadolije i glavni centar za proizvodnju svilenog tekstila, imala je populaciju koja se kretala između 20 i 40 hiljada tokom sedamnaestog veka.[22] Urbana ekspanzija nije bila univerzalna. Početkom sedamnaestog veka, mnogi gradovi i varošice u unutrašnjosti Anadolije i na obalama Crnog mora stradali su od pljačke i razbojništva Dželali pobunjenika i kozačkih napada, neki od njih su Ankara, Tokat, i Sinop.[20][23]

U osmanskoj Evropi u ovom periodu došlo je do velike promene u religijskoj demografiji. Mnogi gradovi i varošice na Balkanu i Mađarskoj postali su većinom muslimanski, uključujući Budim, bivšu prestonicu Kraljevine Ugarske.[19] Na Balkanu se stopa prelaska na islam postepeno povećavala sve do dostizanja vrhunca u kasnom sedamnaestom veku, posebno u regionu kao što je Albanija i istočna Bugarska.[24]

Ekonomija uredi

Možda je najznačajnija ekonomska transformacija ovog perioda bila monetizacija ekonomije i kasnija transformacija feudalnog timarskog sistema. Tokom šesnaestog veka, kovani novac je igrao mnogo veću ulogu u osmanskoj ruralnoj ekonomiji, sa plaćanjem poreza u gotovini kojim je zamenjena isplata u naturi. Kako se osmanska populacija širila, obim trgovine je rastao i pojavila su se nova regionalna tržišta širom carstva. Timarski sistem, koji je bio dizajniran da zadovolji manji obim privrede u prethodnim vekovima, u novonastalim uslovima je smatran zastarelim.[25] Centralne vlasti su sve više oduzimale timarske feude, koji su nekada služili za podršku provincijskim konjičkim snagama, da služe drugim svrhama, procesu koji je opisan kao "modernizacija".[26][27]

Budžet uredi

Na kraju svake godine, osmanska vlada je izrađivala sveobuhvatni bilans stanja, prikazujući prihode i rashode, što daje istoričarima mogućnost da sagledaju finansijsko stanje carstva. Prihodi osmanske vlade porasli su sa 183 miliona akči u 1560. na 581 milion 1660. godine, što je povećanje od 217%. Međutim, ovaj rast nije držao korak sa inflacijom, pa su Osmanlije tokom većeg dela sedamnaestog veka imale budžetske deficite, u proseku za 14%, ali sa mnogo većim procentom tokom ratova.[28] Egipatski pašaluk je odigrao glavnu ulogu u nadoknadi razlike prihoda i rashoda. Svake godine, nakon pokrivanja lokalnih troškova, oni su svoje viškove prihoda predavali direktno Istanbulu. Egipat je bio posebno bogat i obezbeđivao je oko 72 miliona akči godišnje, što je omogućavalo centralnoj vladi da ispunjava svoje finansijske obaveze.[29] Do kraja sedamnaestog veka, kao rezultat reformi sprovedenih tokom trajanja Velikog turskog rata, prihodi centralne vlade porasli su na jednu milijardu akči, i nastavili da rastu još većim tempom u narednom periodu, čime su sada daleko nadmašivali inflaciju.[28]

Kovanje novca uredi

Monetizacija privrede poklopila se sa revolucijom cena, periodom inflacije koji je pogodio i Evropu i Bliski istok tokom šesnaestog veka. Kao rezultat toga, vrednost glavnog osmanskog srebrnog novca (Akča) postala je nestabilna, posebno nakon ozbiljnog pada vrednosti 1585. godine.[30] Nestabilnost valute je trajala do sredine sedamnaestog veka što je dovelo neke regione carstva do uvoze falsifikovane evropske kovanica za svakodnevnu upotrebu. Ova situacija je pod kontrolom od 1690-ih godina kada je carstvo sprovelo dalekosežne monetarne reforme i izdalo novu srebrnu i bakarnu valutu.[31]

Trgovina uredi

Kairo, kao glavni centar trgovine na Crvenom moru, imao je velike koristi od pojave jemenske kafe kao glavnog trgovinskog dobra. Do kraja šesnaestog veka u gradovima i naseljima širom carstva pojavili su se kafići, a kafa je postala glavna stavka javne potrošnje. Do kraja sedamnaestog veka u Kairo se godišnje uvozilo otprilike 4-5.000 tona kafe, od čega je veliki deo izvezen u ostalom delu carstva.[32]

Trgovina duž morskih puteva Crnog mora bila je ozbiljno narušena krajem šesnaestog veka, zahvaljujući obilnim aktivnostima Zaporoških kozaka, koji su napadali gradove duž anadolske i bugarske obale na Crnom moru, i čak uspostavili baze na ušću Dunava kako bi pljačkali brodove koji tu prolaze. Isto tako, trgovački brodovi na moru često su postajali meta za Kozake.[33] Nakon izbijanja ustanka Bogdana Hmeljnickog 1648. godine kozačka aktivnost se intenzivno smanjila, ali je i dalje predstavljala ključno pitanje za osmansku vladu.

 
Osmanski kafić u Istanbulu.

Evropski trgovci uredi

Evropski trgovci aktivni u Osmanskom carstvu su daleko najistaknutiji aspekt osmanske trgovine, činjenica koja je često prouzrokovala preuveličavanje njihove važnosti. Evropski trgovci nisu bili dominantni u carstvu tokom ovog perioda,[34] i daleko od nametanja svojih uslova Osmanlijama, od njih se tražilo da se prilagode uslovima koje su im Osmanlije odredili.[35] Ovi uslovi su definisani u nizu trgovinskih sporazuma poznatih kao "kapitulacije" (otur. ʿahdnāme),[nb 2] koje su Evropljanima davale pravo da osnivaju trgovačke zajednice u određenim osmanskim lukama i da plaćaju nižu tarifu za svoju robu. Evropske zajednice su bile izuzete redovnog oporezivanja i dobile su sudsku autonomiju u pogledu ličnih i porodičnih pitanja. Svi komercijalni sporovi trebalo je da se rešavaju u šerijatskim sudovima carstva, sve do 1670-ih, kada su dobili pravo da se žale na velike predmete direktno u Istanbul, gde bi ih mogli zastupati njihovi ambasadori.[37] Kapitulacije su dobile prvo Francuzi (1569), zatim Englezi (1580), i na kraju Holanđani (1612).[38] Dolazak zapadnoevropskih trgovaca u Levant, nazvan "severna invazija", nije doveo do njihovog preuzimanja ili dominacije mediteranskom trgovinom,[39] ali je doveo do određenih promena. Venecija je posebno pogođena velikom konkurencijom, a njeno komercijalno prisustvo je značajno opalo, posebno nakon 1645. godine, kada su Osmanlije i Mlečani ušli u rat oko Krita.[40] Englezi su bili daleko najuspešniji evropski trgovci u carstvu tokom sedamnaestog veka, i imali su koristi od prijateljskih odnosa između dve države. Osmanlije su izvozile sirovu svilu i uvozile jeftinu vunenu tkaninu, kao i kalaj potreban za proizvodnju vojnog naoružanja.[41]

Vlada uredi

 
Mehmed IV (vladao: 1648–1687), sultan koji je najduže vladao u sedamnaestom veku.

Dok je 1550. godine Osmansko carstvo bilo nasledna država u kojoj je svu vlast držao isključivo sultan, do 1700. je doživelo političku transformaciju kojom je sultanova monopolska vlast zamenjena multipolarnim sistemom u kom je politička moć bila neformalno podeljena. Ovaj proces se odvijao postepeno i imao je svoje protivnike. Određeni vladari, kao što su Osman II i Murat IV, pokušali su da ukinu ovaj trend i ponovo uspostave apsolutnu vladavinu. Zbog svojih pokušaja uspostavljanja apsolutne vlasti Osman II je pogubljen od strane janjičara 1622. godine. Taj događaj je jedan istoričar uporedio po značaju sa ubistvom Čarlsa I Stjuarta 1649. godine.[42]

Značajne u ovom procesu transformacije bile su nekoliko promena u prirodi nasleđa na presto. Na početku ovog perioda, osmanski prinčevi zauzimali su položaje u anadolskoj pokrajinskoj vladi nakon što su dostizali zrelost. Međutim, Mehmed III (vladao: 1595–1603) umro je pre nego što je bilo ko od njegovih sinova postao punoletan. Ahmed I je tako bio ustoličen kao maloletnik, a kasnije prinčevi više nisu bili postavljani da upravljaju provincijama. Iako se motiv za ovu promenu ne može sa sigurnošću znati, možda je to bio metod sprečavanja vrste bratoubilačkog građanskog rata koji se odigrao u poslednjim godinama vladavine Sulejmana I. Kao što je vlada prinčeva ukinuta, tako je i praksa bratoubistva, koja je primenjivana još od vremena Mehmeda II, napuštena. Čini se da je to bila reakcija na neuobičajeno jeziva bratoubistva koja su izvršena tokom ustoličenja Murata III i Mehmeda III, u kojima je ubijeno na desetine beba i mladića. Rezultat je bio da je cela carska porodica ostala u Istanbulu, a sultani su dozvolili svojoj braći da nesmetano žive u haremu. Krajnja posledica toga bila je promena u redosledu nasleđivanja. Ahmeda I, nakon njegove smrti 1617. godine, nije nasledio nijedan od njegovih sinova, već njegov brat Mustafa I. Od tog perioda opšti princip osmanskog nasleđa više se zasnivao na starešinstvu a ne na patrilitetnosti. Međutim, u praksi je to značilo da se suverenitet doživljava kao nešto što je pripadalo Osmanskoj dinastiji u celini, a ne određenom članu, što je pojedine sultane učinilo zamenjivim.[43]

 
Evropski prikaz nekoliko janjičara iz sedamnaestog veka.

Opstanak više punoletnih muškaraca iz Osmanske dinastije olakšalo je nastanak drugih centara moći unutar vlade. Dve figure od posebnog značaja bile su Šejhulislam, ili šef islamske verske hijerarhije, i Valide sultanija, ili majka sultanija. Ove dve figure su bile u stanju da sankcionišu uklanjanje i ustoličenje sultana, prva kao najviši religijski i sudski autoritet carstva, a druga kao matrijarh dinastije. One su stoga došle do ogromne moći, jer je bilo koja vladina frakcija koja je želela da kontroliše politiku carstva, tražila njihovu podršku.[44] Dve majke sultanije su dominirale u sedamnaestom veku: Kosem, majka Murata IV i Ibrahima I, i sultanija Turhan Hatidže, majka Mehmeda IV. Nekoliko sultana tokom ovog perioda zauzimalo je tron dok su još bili maloletni, i tada su imali ulogu regenta a njihove majke sultanije su postajale najmoćnije figure u carstvu.[45]

Drugi centar moći je bila sve veća carska vojska, koju su činili janjičari i carska konjica. Veličina ovih organizacija dramatično se povećala u drugoj polovini šesnaestog veka, a broj janjičara se povećao sa 7.886 u 1527. na 39.282 u 1609. godini.[46] Dok su mnogi od njih nastavili da služe u inostranim ratovima carstva, drugi su bili janjičari samo na papiru, koji su imali koristi od statusa koji su dobili kao članovi korpusa, ali su na drugi način izbegavali obavezu da služe u ratu. Takvi ljudi povezivali su Janjičarski korpus sa običnim ljudima, dajući im glas u politici. Protesti, pobune i ustanci omogućili su janjičarima da izraze svoje neodobravanje carske politike i često su igrali ulogu u formiranju političkih koalicija unutar osmanske vlade. Janjičani su se iz elitnih borbenih snaga pretvorili u složenu hibridnu organizaciju, deo vojne i društveno-političke asocijacije, zadržavajući važan uticaj na osmansku vladu uprkos napornim pokušajima vladara da ih potisnu tokom sedamnaestog veka.[47]

Politička domaćinstva uredi

Drugi značajan razvoj bio je širenje takozvanih "vezira i pašinih domaćinstava" (tur. kapı) među političkom elitom carstva. Glavno domaćinstvo u carstvu bilo je carsko domaćinstvo sultana u Istanbulu, koje je elita nastojala oponašati. Bogati guverneri su okupili veliki broj službenika kao i privatne vojske, stvarajući međusobne veze političkog patronata.[48] Formiranje domaćinstava poklopilo se sa opštim porastom bogatstva i moći najviših provincijskih zvaničnika carstva,[49] što se pokazalo kao mešoviti blagoslov za centralnu vladu: dok su guverneri koristili svoju moć da centralizuju carsku kontrolu i okupljaju veće vojske u borbi protiv neprijatelja Osmanskog carstva, oni su u vreme pobune predstavljali i strašnije neprijatelje. Najuspješnije elitno domaćinstvo uspostavio je veliki vezir Mehmed-paša Ćuprilić (1656–1661), koji ga je koristio za dominaciju u carstvu tokom njegovog mandata, postavljajući lojalne ljude iz svog domaćinstva na pozicije moći i vlasti. Muškarci koji su odrasli u domaćinstvu Ćuprilića nastavili su da zauzimaju važne položaje u osmanskoj vladi do ranog osamnaestog veka.[50]

Birokratija uredi

Osmanska birokratija (tur. mālīye) dramatično se proširila i po veličini i po obimu aktivnosti. Dok je samo 15 plaćenih pisara služilo 1549. godine, do 1593. taj broj se povećao na 183.[51] Kako je Timarski sistem prestao da se koristi, poreski prihodi koji su nekada bili raspoređeni lokalno na carsku feudalnu konjicu, bili su prebačeni u Istanbul, bilo kroz direktna prikupljanja (tur. emānet) ili kroz poreze poljoprivrednika (tur. iltizām). Tako je bila potrebna veća birokratija koja bi mogla odgovoriti na zahteve centralizovanijeg fiskalnog sistema carstva. Birokratska organizacija je bila raznovrsna, sa novim granama koje su se formirale i sve više su se specijalizovale pisarske dužnosti.[52] Visok kvalitet osmanske birokratije bio je potkrepljen strogim standardima regrutovanja pisara.[53] Početkom sedamnaestog veka birokratija je preseljena sa svoje prvobitne lokacije u palati Topkapi, što ukazuje na to da ona postaje nezavisna od sultanovog domaćinstva.[54] Birokratija je tako imala stabilizujući uticaj na carstvo, dok su sultani i vezeri postavljani i smenjivani, birokratija je ostajala nepromenjena, osiguravajući koheziju i kontinuitet carskoj administraciji.[55]

Vojska uredi

Priroda osmanske vojske dramatično se promenila tokom ovog perioda. Od svog osnivanja, u osmanskoj vojsci dominirale su konjske snage, a konjica je u šesnaestom veku bila brojnija od pešadije u osnovi 3:1 ili 4:1.[56] Na zahteve ubrzane ekspanzije carstva i stabilizacije njegovih granica u prethodnom periodu, kao i sve veće važnosti tehnologije baruta za vojni uspeh, carstvo se prilagodilo proširenjem opsega regrutacije kako bi se podigao mnogo veći broj pešadijskih trupa.[57] Do 1690-ih, udeo pešadijske vojske na terenu povećao se na 50–60 posto, što je ekvivalentno onom iz susedne Habzburške monarhije.[58] Proračuni ukupne snage tokom ovog perioda ostaju nepouzdani, ali se procenjuje da je prosečno osmansku vojsku činila glavna sila od oko 65.000 do 70.000 ljudi iz timara i stalne vojske,[59] uključujući takođe i neregularne narodne milicije i vojske vazalnih država, sa posebnim značajnim doprinosom koji je dolazio iz Krimskog kanata.[60] Generalno, osmanska vojska postala je barem jednako efikasna kao i njeni evropski rivali tokom ovog perioda.[61] Nasuprot starijim istorijskim pogledima, koji su doveli do neuspeha da se održi korak sa evropskim vojnim zbivanjima, Osmanlije su zapravo pokazale značajan stepen dinamičnosti i kontinuiranog kapaciteta i spremnosti da modernizuju i poboljšaju svoje vojne snage.[62] Iako je carstvo doživjelo značajne poraze i teritorijalne gubitke u u ratu sa Svetom ligom 1683-1699, to nije bila posledica vojne nemoći, već veličine i efikasne koordinacije hrišćanske koalicije, kao i logističkim izazovima ratovanja na više frontova.[63]

Stalna vojska uredi

Osmanska stalna vojska (tur. ḳapukulu), koja se naziva i "centralna vojska", sastojala se od tri glavna diviziona: pešadije, poznatije kao janjičarski korpus, konjički (spahija) korpus poznat kao 6. puk (tur. Altı Bölük),i artiljerijski korpus. Za razliku od pokrajinskih vojski, stalna vojska bila je u Istanbulu i bila je podvrgnuta redovnoj obuci i disciplini, a vojnici su kvartalno dobijali plate u gotovini.[64] Veličina vojske dramatično se povećala početkom druge polovine šesnaestog veka, više nego udvostručeno sa 29.175 vojnika u 1574. na 75.868 u 1609. godine. Nakon tog rasta broj je ostao relativno stabilan tokom ostatka veka.[65] Isplata plata stalnoj vojsci bila je daleko najveći pojedinačni trošak u carskom budžetu, a taj rast u veličini bio je uparen sa proporcionalnim rastom rashoda. Do sedamnaestog veka troškovi stalne vojske ponekad su apsorbovali više od polovine celokupnog centralnog budžeta carstva.[66] Kako je vojska rasla, priroda njenog odnosa sa vladom je počela da se menja, jer su se janjičari i konjica sve više uključivali u carsku politiku i administraciju.[67]

Logistika uredi

Osmanlije su imale izrazitu superiornost u logističkoj organizaciji u odnosu na svoje evropske protivnike, koji su obično bili prisiljeni da pribegavaju "ad hok" rešenjima ili čak otvorenoj pljački kako bi zadržali svoje vojske.[68] Centralizacija države je omogućila Osmanlijama da održe sofisticirani sistem putnih stanica (otur. menzil) širom carstva, opskrbljene vojnim snagama duž njenih ruta. Granične tvrđave su imale skladišta koja su mogla da snabdevaju vojsku kada stigne do granice.[69] To je omogućilo osmanskoj vojsci da, uglavnom, ne u potpunosti, izbegne da živi od države kroz pljačku.[70]

Granična odbrana uredi

Ugarska uredi

 
Osmanska granica u Ugarskoj 1572.

Osmanlije su se u Ugarskoj prvenstveno bavile osiguravanjem sigurnosti Budima i Dunava preko kog su transportovali municiju i životne namernice. U tu svrhu su izgradili nekoliko utvrđenja duž rečnog toka i okružili Budim prstenom zaštitnih utvrđenja, od kojih je najznačajni bio Ostrogon, koji je nakon osvajanja 1543. godine proširen i utvrđen. Zaštitni prsten oko Budima završen je 1596. godine osvajanjem Jegra na severoistoku. Nakon Žitvatorokovskog mira 1606. godine tempo izgradnje osmanskih tvrđava je opao kako je vojna pretnja Habzburgovaca bila uklonjena.[71]

Do sredine sedamnaestog veka osmanska Ugarska je imala oko 130 tvrđava različite veličine i snage, u rasponu od manjih dvoraca sa manje od stotinu ljudi do većih uporišta sa garnizonima koji su brojili na hiljade vojnika.[72] Najsnažnija utvrđenja su bila na granicama, dok su unutrašnje tvrđave često imale samo simboličnu vojsku. Tokom sedamnaestog veka, Budimski garnizon se kretao od najnižeg nivoa od 2.361 vojnika u mirnim godinama nakon Žitvatoroka do najvišeg nivoa od 5,697 vojnika tokom treće četvrtine veka kada je ponovo počeo rat sa Habzburgovcima.[73] Do 1660-ih, ukupan broj vojnika koji su služili u ugarskim garnizonima dostigao je čak 24.000, podeljenih između 17.450 lokalnih vojnika i 6.500 janjičara. Ove snage su dopunjene lokalnim timariotima, kao i privatnim vojskama osmanskih guvernera.[72] Ove brojke su iz ratnih vremena. Tokom mirnodopskog vremena veličine garnizona često bi se smanjivale kako bi se smanjili troškovi.[74] Dok je u drugoj polovini šesnaestog veka mreža ugarskih tvrđava bila finansijski samodostatna, a lokalni upravnici su čak mogli da proslede višak prihoda Istanbulu, to se pogoršalo u sedamnaestom veku, tako da je administrativnu granicu pokrajine Budim trebalo proširiti južno od Dunava kako bi se povećao njen raspoloživi prihod. Ipak, osmanski finansijski sistem je bio u boljoj formi od onog Habzburgovaca, koji su se neprestano borili da povećaju prihode potrebne za održavanje sopstvene odbrambene mreže.[75]

Pored perioda otvorenog ratovanja (1541–1568, 1593–1606, 1660–1664, 1683–1699), osmansko-habzburška granica u Ugarskoj bila je okarakterisana lokalnim sukobima i malim sukobima poznatim kao "mali rat" (nem. Kleinkrieg). U odsustvu carske vojske, komanda je bila poverena guverneru Budima, koji je komandovao značajnim pokrajinskim snagama u odbrani granice. Lokalni vojni poduhvati povremeno su dovodili do eskalacije sukoba, kao što je sukob iz 1592-1593 izazvan osvajanjem Bihaća od strane bosanskog paše, koji je doveo do Dugog rata.[76]

Severna granica uredi

Za razliku od njihovih ugarskih i safavidskih granica, Osmanlije uglavnom nisu nastojale da se šire dalje na sever od Crnog mora, prvenstveno su se bavili odbranom svojih granica i obezbeđenjem svojih morskih puteva.[77] Osmanlije su održavale niz tvrđava duž severne obale Crnog mora, na teritoriji današnje Ukrajine. Glavna utvrđenja nalazila su se u Akermanu, Očakovu, i Azovu. Od presudnog značaja za severnu granicu bila je i osmanska vazalna država Krimski kanat, koji je takođe u tom periodu bio snažna država i često je učestvovao u aktivnostima protiv osmanskih severnih suseda Državne zajednice Poljske i Litvanije i Rusije. Krimske pljačkaške akcije omogućile su procvat trgovine robljem preko luke Kafe, kojom su direktno upravljale Osmanlije, što je dovodilo do stalnih tenzija između Osmanlija i njihovih suseda.[78]

Sigurnost osmanske severne granice prvi put je bila ugrožena krajem šesnaestog veka pojavom Zaporoških kozaka kao vojne i političke sile na Dnjepru. Teoretski pod suverenitetom Državne zajednice Poljske i Litvanije, kozaci su koristeći rečne brodove i došli do Crnog mora gde su opljačkali osmansku obalu na način koji je otprilike analogan pljačkama Krimskih Tatara.[79] Osmanlije su odavno ugušile svu pirateriju u Crnom moru, čije su luke u potpunosti kontrolisale i tako bile potpuno nepripremljene za kozačke napade. Kozaci su 1614. godine napali severnu obalu Anadolije, gde su opljačkali i spalili velike gradove, uključujući Sinop, Samsun, i Trabzon.[23] Osmanska ogorčenost nad kozačkim problemom dovela je do pogoršanja odnosa sa Državnom zajednicom Poljske i Litvanije, što je dovelo do rata 1621. i ubrzo opet 1634. i 1646. godine.[80] Razvijene su kontramere kako bi se ograničila šteta koju bi kozaci mogli napraviti, do 1620. godine Osmanlije su uspostavile jaču kontrolu nad ušćem Dnjepra, sprečavajući velike flotile da prelaze u more, a pomorske eskadrile su uspostavljene kako bi patrolirale za pljačkašima.[81]

Državna zajednica Poljske i Litvanije je imala malo mogućnosti da kontroliše aktivnosti kozaka, a 1648. godine Ukrajina se našla u haosu izbijanjem Ustanka Bogdana Hmeljnickog, u kom su kozaci pokušali da se oslobode kontrole Državne zajednice i uspostave nezavisnu državu. Rat je trajao skoro dvadeset godina, što je dovelo do intervencije Rusije i Švedske. Kozački hetman Petar Dorošenko se okrenuo Osmanlijama, nudeći svoje vazalstvo u zamenu za zaštitu od Državne zajednice Poljske i Litvanije i Ruskog carstva. Osmanlije su prihvatile njihovu ponudu, gledajući na to kao priliku da okončaju višegodišnje kozačko pljačkanje i podupru odbranu severne granice. Nakon napada Državne zajednice na Kozake, Osmanlije su ušle u rat i 1672. godine osvojile tvrđavu Kamjanjec-Podiljski, koju su preimenovali u Kamaniče. Mir je potpisan 1676. godine, kada su Osmanlije zauzele Podoljsku oblast. Osmanlije su tako stekle snažno uporište kojim bi povećale svoju kontrolu nad kozačkom državom, i ubrzo nakon toga uspostavile svoje garnizone u većim gradovima Ukrajine, sukobljavajući se sa Rusima i proterujući ih iz tradicionalne kozačke prestonice Čigirin 1678. godine. Kamaniče je ostao neosvojiva tvrđava na osmanskoj severnoj granici tokom rata sa Svetom ligom. Sa garnizonom od preko 6,000 vojnika i 200 topova, to je bila jedna od najbolje branjenih tvrđava u Osmanskom carstvu. Uprkos stalnim pokušajima Državne zajednice Poljske i litvanije da blokira i opkoli grad to nisu uspeli, ali u skladu sa Karlovačkim mirom grad je vraćen Državnoj zajednici 1699. godine bez osvajanja.[82]

Mornarica uredi

Iako je osmanska vojska ostala jaka tokom ovog perioda, isto se ne može reći za mornaricu. Iako je bila dominantna na Mediteranu 1550. godine, u bici kod Lepanta 1571. godine pretrpeli su značajan gubitak obučenih mornara i iskusnih komandanata.[83] Osmanska mornarica osvojila je grad Tunis 1574. godine, ali su kasniji događaji pomerili carsku pažnju sa Mediterana. Nastavak Osmansko-safavidskih ratova 1578. godine i smrt velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića naredne godine otvorili su put za primirje sa habzbruškom Španijom 1580. godine, dovodeći do završetka osmanskih ratova na Mediteranu koji su obeležili sredinu šesnaestog veka.[84] Osmanska mornarica nije učestvovala u ratovima sve do izbijanja Kritskog rata sa Mletačkom republikom 1645. godine, skoro sedamdeset godina kasnije. Ovaj period neaktivnosti igrao je ulogu u slabljenju efekta osmanske mornarice, tako da su Mlečani bili u stanju da blokiraju Dardanele i nanesu nekoliko poraza Osmanlijama, od kojih je najznačajniji u bici za Dardanele 1656. godine, opisan kao najteži osmanski poraz od Lepanta. Iako su ovi porazi često pripisivani osmanskom neuspehu da modernizuju svoju mornaricu zamenom galija sa galeonima, oni su raspolagali sa istim brojem galeona kao i Mlečani. Umesto inovacija ili tehničkih sposobnosti, Osmanlijama su nedostajali vešti mornari za posadu i zapovedanje njihovim brodovima, dok su Mlečani koristili iskusnu posadu svoje velike trgovačke marine. Za razliku od šesnaestog veka, iskusni mornari sa Varvarske obale bili su manje spremni da se posvete osmanskom cilju.[85] Dok su osmanski admirali iz 16. veka često započinjali svoje karijere kao gusari u severnoj Africi, sredinom sedamnaestog veka admiralitet je bio samo prestižna kancelarija koju su držali različiti državnici koji nisu nužno imali pomorskog iskustva.[86] Uprkos ovim poteškoćama, Osmanlije su na kraju bile u stanju da poraze Mlečane, razbijajući blokadu Dardanela 1657. i završavajući osvajanje Krita padom Irakliona 1669. godine.[87]

Nakon Kritskog rata, Osmanlije su nastojale da poboljšaju kvalitet svoje mornarice, a posebno galeona. Uložena su sredstva za poboljšanje njihovog tehničkog dizajna, tako da je 1675. godine engleski kapetan pisao kući s predlozima za promenu dizajna engleskih brodova prema osmanskom modelu.[88] Godine 1682. stvorena je posebna eskadrila galeona, organizaciono odvojena od preostalih galija flote,[89] a samo u toj godini porinuto je deset novih galeona.[90] Sledeći veliki pomorski sukob Osmanlija počeo je 1684. godine, kada su Mlečani postali saveznici Habzburške monarhije, Državne zajednice Poljske i Litvanije, i Papske države u Velikom turskom ratu. Mlečani su otvorili front u Egejskom moru i Peloponezu, ali neuspešno su pokušali da osvoje Krit 1692. godine. Od 1695. do 1701. godine osmanska mornarica je bila pod komandom Husejina-paše, iskusnog gusara iz Alžira, koji je porazio mletačku flotu u bici 9. februara 1695. godine i pokazao da su bile uspešne reforme mornarice iz prethodnih decenija.[91]

Religijski i intelektualni život uredi

 
Prikaz šejhulislama,glavnog islamskog verskog vođe u carstvu.

U Osmanskom carstvu tokom ovog perioda procvetao je živahan religijski i intelektualni život. Pravne reforme šejhulismlama Ebusuda Efendije (1545–1574) stimulisale su osmanske intelektualce da energično raspravljaju o mnogim društvenim pitanjima. Osmanlije su bile u konfliktu oko verskih i moralnih kvaliteta novih potrošačkih dobara, kao što su kafa i duvan, koji su ponekad bili zabranjeni a ponekad dopušteni. Jednako je podeljena i zakonitost nekoliko religioznih praksi koje su povezane sa sufizmom, kojima se najoštrije suprotstavio žestoko konzervativni kadizadelijski pokret koji je nastao početkom sedamnaestog veka, ali njegovi počeci počinju od propovednika Mehmeda Efendije (umro 1573.) iz šesnaestog veka.[92] Kadizadelijska ideologija je bila usredsređena na islamsko načelo "činite dobro, zabranite zlo," navodeći ih da se suprotstavljaju praksi koju su percipirali kao "inovaciju" (tur. bid'ah), na način približno analogan modernom vahabizmu. Kadizadelije su širili svoju ideologiju tako što su služili kao propovednici u glavnim istanbulskim džamijama, a dva puta su dobili podršku carske vlade, prvo pod Muratom IV a kasnije pod Mehmedom IV. Uprkos tome, mnogi od istanbulskih naučnika i intelektualaca su na Kadizadelije gledali sa prezirom i ismevali ih zbog njihovog žarkog konzervatizma.[93] Kadizadelijski propovednik Vani Mehmed Efendija je delovao kao lični duhovni savetnik Mehmedu IV, ali je nakon neuspele opsade Beče 1683. godine pao u nemilost dvora i bio proteran. Kadizadelijski pokret od tada više nije dobijao direktnu sultanovu podršku.[94]

Početkom sedamnaestog veka, osmanski intelektualni život je dodatno pod uticajem priliva naučnika iz Irana i Kurdistana. Ovi naučnici su ohrabrili oživljavanje racionalnih nauka kroz naglasak na 'verifikaciji' (arapski: taḥqīq, za razliku od taqlīd, "imitacija") naučnih otkrića prethodnih generacija. Rezultat je bio niz novih pisanih radova o racionalističkim temama, kao što su matematika, logika i dijalektika, sa mnogim naučnicima koji su pratili svoju intelektualnu liniju do dolaska ovih iranskih i kurdskih imigranata. [95]

Saveti za vladare uredi

Ovaj period je takođe svedočio o procvatu književnog žanra poznatog kao "Saveti za vladare". Književna dela ove prirode napisana su kako bi se osvrnula na borbe koje je država doživljavala i savetovati vladara o tome kako ih ispravno rešiti. Pisci saveta često su aludirali na vladavinu sultana Sulejmana I (1520–1566) kao idealnog modela koji savremeni vladari treba da nastoje da oponašaju. Pisci koji su prikazivali carstvo kao da je u opadanju od prethodnog zlatnog doba često su bili motivisani da to učine klasnim ili frakcijskim interesima, jer su često dolazili ili su bili pod uticajem grupa koje su bile obespravljene reformama carstva, kao što su timarioti, ili na drugi način osećali lično ogorčenje prema državi kao rezultat neuspeha u napredovanju u karijeri, što ukazuje na jasnu pristrasnost u njihovim spisima.[96][97] Istoričari su jednom prihvatili opis osmanskog propadanja ovih pisaca kao činjenice, i na taj način prikazali Osmansko carstvo kao ulazak u period pada nakon smrti Sulejmana Veličanstvenog, pogleda koji je postao poznat kao Osmanska teza o opadanju. Međutim, od 1980-ih, zbog preispitivanja literature, kao i bezbroj drugih aspekata osmanske civilizacije, istoričari su postigli konsenzus da se u stvari takav pad nije dogodio, a samim tim i pojam "opadanja Osmanskog carstva" predstavljao je mit.[6]

Istoriografija uredi

Osmansko istorijsko pisanje pretrpelo je velike promene tokom ovog perioda. Posebno nakon 1600. godine, osmanski pisci su se udaljili od persijskog stila prethodnih generacija, pišući u obliku turske proze koja je bila mnogo manje ukrašena u poređenju sa radovima napisanim u šesnaestom veku. Osmanski istoričari su se smatrali kao rešivačima problema, koristeći svoje istorijsko znanje da bi ponudili rešenja za savremena pitanja, i za to su izabrali da pišu u jednostavnoj, lako razumljivoj narodnoj formi turskog jezika.[98] Umesto da pišu samo da bi obezbedili prestiž Osmanskoj dinastiji, turski istoričari iz sedamnaestog veka verovali su u značaj izveštavanja o događajima na iskren i tačan način kako je to bilo moguće.[99] Vodeći istoričari ovog perioda bili su Mustafa Ali, Mustafa hadži-Kalfa, i Mustafa Naim.

Politički narativ uredi

Sulejmanovi naslednici uredi

 
Osmansko carstvo 1590. godine, nakon potpisivanja Istanbulskog sporazuma 1590. godine sa Safavidima.

Sultan Sulejman I (vladao: 1520–1566) bio je sultan koji je najduže vladao u osmanskoj istoriji, ali poslednje godine njegove vladavine karakteriše nesigurnost oko toga ko će ga naslediti. Sulejman je imao tri sina Mustafu, Bajazita i Selima. Bajazit i Selim su bili sinovi Sulejmana i Hurem, dok je Mustafa bio Sulejmanov sin sa prethodnom konkubinom. Mustafa je možda smatrao da njegova polubraća imaju nepravednu prednost nad njim i tako je radio da osigura naklonost vojske. Možda sumnjajući da je Mustafa planirao da ga zbaci sa trona baš kao što je njegov otac zbacio njegovog dedu, Sulejman je 1553. godine naredio da se Mustafa pogubi.[100] Smrt sultanije Hurem 1558. godine izazvala je otvoreni sukob između preostala dva naslednika, iz kog je kao pobednik izašao Selim. Sulejman je dodatno ojačao položaj svog sina tako što je dogovorio brak između Selimove kćeri i uticajnog Mehmed-paše Sokolovića (veliki vezir 1565–1579). Sulejman je umro 1566. godine, dok je opsedao tvrđavu Siget u Ugarskoj, a tron je preuzeo Selim.[101]

Selim II je bio relativno neaktivan vladar koji je bio zadovoljan da dozvoli visoko kompetentnom Mehmedu-paši Sokoloviću da u njegovo ime vodi carstvo. Sokolović je sproveo dalekosežnu spoljnu politiku, raspoređujući vojske na velikoj teritoriji od Jemena na jugu do Astrahana na severu. Najznačajnije, međutim, bilo je osvajanje Kipra 1570. godine a potom osmanski poraz u bici kod Lepanta, koji je otvorio put za špansko-osmansko primirje 1580. godine. To je omogućilo Osmanlijama da usmere svoju ekspanziju na istok prema Iranu, gde se vodio dug i razoran rat od 1578. do 1590. godine, iz kog su Osmanlije izašle sa značajnim, iako kratkotrajnim, osvajanjima.[102]

Selim je umro 1574. godine, a nasledio ga je sin Murat III (vladao: 1574–1595). Ovaj vladar, kao i njegova dva naslednika Mehmed III (vladao: 1595–1603) i Ahmed I (vladao: 1603–1617), bili su pod uticajem velikih političkih promena. Najznačajnija od njih je bila porast značaja harema. Dok je moć sultanije Hurem bila zasnovana na njenom ličnom odnosu sa Sulejmanom, careve žene iz tog perioda su svoju moć izvukle iz institucionalne strukture harema, koji je stavio ogromnu moć u ruke sultanove majke, Valide sultan. To je bilo direktno povezano sa promenama koje su se dešavale u sistemu nasleđivanja, pri čemu prinčevi više nisu putovali u provincije da bi preuzeli upravu, već su ostajali u haremu u Istanbulu.[103] Od vremena Murata III pa nadalje, sultani više nisu spavali u muškom delu palate Topkapi, već su boravili u novoj spavaćoj sobi u haremu.[104] Zbog sve veće uloge žena u političkom životu, ovaj period se ponekad naziva i Sultanat žena.

Krize i adaptacije uredi

 
Plava džamija u Istanbulu, izgrađena tokom vladavine Ahmeda I (1603–1617).

Osmanska vlada suočila se sa ozbiljnom vojnom i ekonomskom krizom na kraju veka. Rat je izbio sa Habzbruškom monarhijom 1593. godine, u periodu kada se i Anadolija suočavala sa prvom od nekoliko Dželalskih pobuna, u kojima su se seoske pljačkaške bande okupile pod provincijskim vođama kako bi pljačkale sela i varošice. Safavidski šah Abas pokrenuo je novi Osmansko-safavidski rat 1603. godine, povrativši sve izgubljene teritorije u prethodnim decenijama. Tako su se Osmanlije borile na tri fronta odjednom, u vreme kada se ekonomija još uvek oporavljala od valutne devalvacije 1585. godine.[105] Da bi uspešno odgovorili na ove izazove, usvojili su inovativnu strategiju kooptiranja pobunjeničkih snaga u strukturu carstva. Dželalske vojske su bile sastavljene od anadolskih bandita poznatih kao sekbani, bivši seljaci koji su tražili alternativni život u oštroj ekonomskoj klimi na prelazu veka. Kada im se pružila prilika, ovi ljudi su bili željni da zarade platu i status tako što su služili u osmanskoj vojsci kao plaćenici. Regrutovanjem takvih ljudi u osmansku vojsku kao musketara njihova energija je preusmerena iz razbojništva i stavljena u upotrebu protiv spoljnih neprijatelja carstva. Dželalski vođe su povremeno dobijali i pozicije u pokrajinskoj upravi kako bi ih smirili.[106] Ovo nije dovelo do ukidanja anarhije u Anadoliji, ali je olakšalo njeno kontrolisanje. Veliki vezir Kujudžu Murat-paša je 1609. godine prešao Anadoliju sa vojskom, pobivši dželalske bandite gde god ih našao, što je dovelo do kraja većeg dela dželalskih aktivnosti.

Ratovi sa Habzburgovcima i Safavidima na kraju su došli u pat-pozicije. Mehmed III lično je predvodio osmansku vojsku do pobede nad Habzburgovcima u bici kod Mezekeresteša 1596. godine, a Osmanlije su zauzele ugarske tvrđave Eger i Velika Kaniža, ali na kraju nijedna strana nije postigla odlučnu pobedu i rat je okončan mirom u Žitvatoroku 1606. godine. Rat sa Safavidima nastavio je da traje do 1618. godine.

Regrutovanje sekbana kao musketara bilo je deo većeg procesa vojnih i fiskalnih reformi, koji je sproveden tokom ovog perioda. Konjica koja je bila podržana od strane timarskog sistema tokom šesnaestog veka postala je zastarela zbog sve veće važnosti pešadije naoružane musketama, a Osmanlije su se pokušavale prilagoditi promenama. Centralna vojska je bila uveliko proširena, posebno janjičarski korpus, carska glavna pešadijska vojska. Janjičari su počeli da eksperimentišu sa novim taktikama na bojištu, postajući jedna od prvih vojski u Evropi koja je koristila vatreno oružje.[107] Da bi se platila nova vojska, Osmanlije su primenile praksu poljoprivrednih zakupa, koja se ranije koristila prvenstveno u arapskim provincijama. Poreska prava koja su ranije davana konjanicima sada su prodavana najpovoljnijem ponuđaču, što je praksa koja se koristila iu većem delu Evrope. Ostali porezi su takođe reformisani, uveden je ratni porez koji je poznat kao avariz, koji tokom ratnog stanja postaje stalni i obezbeđuje 20% godišnjeg prihoda carstva. Ove reforme uveliko su povećale prihode koji su bili dostupni centralnoj vladi i odigrali su važnu ulogu u kontinuiranoj snazi carstva tokom čitavog veka. Da bi se prilagodila ovim promenama, birokratija je bila proširena i raznovrsna, da bi imala mnogo veću ulogu u upravi carstva.[108]

 
Sultan Osman II, žrtva regicida 1622. godine.

Regicid i rat uredi

Nakon smrti Ahmeda I 1617. godine na presto je došao njegov brat Mustafa I, prvi sultan koji je nasledio presto po pravu starešinstva. Međutim, ubrzo je postalo očigledno da Mustafa nije psihički zdrav, i naredne godine bio je smenjen a na presto je postavljen Ahmedov sin Osman II, tada trinaestogodišnjak.[109] Osman II je bio izuzetno energičan vladar i nastojao je da ponovo uspostavi vlast osmanskog sultanata nad drugim frakcijskim grupama unutar carstva. To je izazvalo ljutnju kako verskih ustanova tako i janjičara i carske konjice, a odnosi su naročito postali napeti nakon sultanove neuspele poljske kampanje, u kojoj je vojska smatrala da je bila zlostavljana. Nakon povratka u Istanbul, Osman II je izrazio svoju želju da održi hodočašće u Meku. Međutim iza toga se krila skrivena sultanova namera da se u Anadoliji regrutuje nova i lojalnija vojska, od plaćeničkih snaga koje su učestvovale u dželalskim pobunama i osmanskim ratovima sa Habzburgovcima i Safavidima. Da bi ga sprečila da sprovede ovaj plan, carska vojska je 18. maja 1622. pokrenula pobunu, a dva dana kasnije, uz odobrenje šejhulislama, pogubila je sultana Osmana II. Ovaj događaj, zakonski odobreni regicid vladajućeg osmanskog monarha, učvrstio je transformaciju carstva iz apsolutne monarhije u onu u kojoj je vlast bila podeljena između raznih segmenta vlasti.[110]

Nakon regicida usledila je pobuna Abaze Mehmed-paše, tadašnjeg guvernera Erzuruma, koji je obećao da će se osvetiti sultanovim ubicama i masakrirati janjičare gde god ih bude našao. Mustafa I, koji je drugi put ustoličen, ubrzo je ponovo smenjen a na presto je došao Ahmedov sin Murat IV, još uvek dete. Situaciju u carstvu sa detetom na prestolu, Istanbulom pod kontrolom janjičara, i pobunom Abaze Mehmeda na istoku Anadolije, želeli su da iskoriste Safavidi da napadnu i preuzmu kontrolu nad Bagdadom u januaru 1624., ali nisu uspeli da napreduju do Dijarbakira. Pobunu Abaze Mehmeda je 1628. godine ugušio veliki vezir Husrev-paša čije je razrešenje dužnosti 1632. godine izazvalo pobunu janjičara. Ovaj događaj podstakao je želju Murata IV da ponovo uspostavi kontrolu nad državom, i od tada je počeo da vlada samostalno. On je sproveo reformu vojnog poseda zemljišta u pokušaju da ojača vojsku, ohrabrio seljake da nasele napuštena polja i sproveo moralne reforme u Istanbulu u vezi sa religijskim Kadizadeliskim pokretom.[111] Prvi vojni uspeh postigao je 1635. godine osvajanjem Jerevana, a kasnije je vodio carstvo do pobede osvajanjem Bagdada 1638. godine i uspostavljanjem dugotrajnog mira sa Safavidima naredne godine.[112]

Murat IV umro je 1640. godine, u 29-oj godini života. Nasledio ga je brat Ibrahim, jedini preostali muški član osmanske dinastije. Kao i Mustafa I pre njega, Ibrahim je bio mentalno nestabilan i u početku je bio zadovoljan da ostavi vladu u rukama poslednjeg Mehmedovog velikog vezira, Kemankeša Mustafa-paše. To je trajalo samo do 1644. godine, kada ga je ibrahim pogubio. Novi rat Osmanskog carstva i mletačke republike izbio je kada su malteški pirati pristali na mletački Krit nakon napada na osmanski brod koji je prevozio hodočasnike, uključujući glavnog crnog evnuha, u Meku. Osmanlije su brzo zauzele najveći deo Krita, ali nisu uspele da osvoje dobro utvrđenu Kandiju.[113] Na moru su Mlečani uspeli da postignu prednost i blokiraju Dardanele, blokiravši trgovinu Istanbula. Kasniji nered u glavnom gradu doveo je do Ibrahimovog pogubljenja 1648. godine, koje su izvršili janjičari, šejhulislam, pa čak i Kosem, njegova majka. Ibrahima je nasledio njegov sedmogodišnji sin, koji je ustoličen kao Mehmed IV. Nova vlada u Istanbulu sastojala se od bake mladog vladara i regenta sultanije kosem i njenih saveznika u janjičarskom korpusu, od kojih je jedan bio veliki vezir. Uprkos nastavljenim nemirima u Istanbulu i provincijama, blokada Dardanela je uspešno prekinuta naredne godine. Pozicija sultanije Kosem je ipak bila ugrožena od majke Mehmeda IV sultanije Hatidže. Nakon zavere 1651. godine sultanija Kosem je ubijena od strane pristalica sultanije Hatidže.[114]

Turhan Hatidže je od tada bila na sigurnom položaju vlasti, ali nije bila u stanju da nađe efikasnog velikog vezira, koji je napustio carstvo bez prave politike u vezi sa ratom sa Venecijom. Rezultat je bio još jedan revolt carskih trupa u martu 1656. godine, koji je zahtevao živote nekoliko vladinih zvaničnika, okrivljenih za to što su propustili da na pravi način plate vojnicima koji su se tako dugo borili da osvoje Krit.[115]

Era Ćuprilića uredi

Vidi još: Ćuprilići
 
Mehmed-paša Ćuprilić (1656–1661) uspostavio je stabilnost carstva nakon nereda iz prethodne decenije.

Mlečani su 1656. godine preuzeli kontrolu nad ostrvima Limnos i Tenedos, i uspostavili još jednu blokadu Dardanela. Ova akcija dovela je do panike u Istanbulu i izazvala obnovljenu političku krizu. Primorana da promeni politiku, Turhan hatidže je imenovala iskusnog Mehmed-pašu Ćuprilića za velikog vezira, koji je odmah krenuo da sprovodi drastične reforme. To je uključivalo otpuštanje ili pogubljenje svih zvaničnika koji su smatrani korumpiranim, i postavljanjem zamena na njihovim mestima koje su bile lojalne veziru.[116] Dok je zimovala u Jedrenu nakon uspešne kampanje za ponovno osvajanje ostrva, Ćuprilić je svoju čistku proširio na carsku konjicu, pogubivši hiljade vojnika koji su pokazivali znakove nelojalnosti. Ovaj potez izazvao je ozbiljnu reakciju, i kako je Ćuprilić vodio vojsku u kampanji protiv Transilvanije, mnogi od istočnih guvernera carstva su prvo odbili da mu se pridruže, a zatim su pokrenuli otvorenu pobunu pod vođstvom Abaze Hasana-paše, zahtevajući od sultana da Ćuprilić bude pogubljen. Mehmed IV, koji je tada bio punoletan, odlučio je da stane na stranu svog vezira i poslao je vojsku da porazi pobunjenike. Uprkos prvobitnim pobedama pobunjenika, pobuna je iznenada prekinuta u februaru 1659. ubistvom Abaze Hasana.[117]

Mehmed Ćuprilić je umro 1661. godine, ostavljajući carstvo u mnogo boljem vojnom i finansijskom položaju nego što je bilo pre njegove vlasti. Nasledio ga je njegov sin Fazil Ahmed-paša (1661–1676), prvi put u istoriji da je veliki vezir preneo titulu na sina. Fazila Ahmeda nasledio je njegov usvojeni brat Kara Mustafa-paša (1676–1683), i upravo zbog tog neprekidnog niza velikih vezira iz porodice Ćuprilića ovaj period se naziva erom Ćuprilića.[118]

Ova dva Mehmedova naslednika na mestu velikog vezira bili su kompetentni administratori, a carstvo je uživalo izuzetan stepen stabilnosti tokom njihove vladavine. Mehmed IV je bio zadovoljan time što im je omogućio da upravljaju političkim poslovima carstva, ali ipak nije bio neaktivan vladar. On je odigrao važnu ulogu u carskoj simbolici i legitimaciji, putujući sa vojskom u pohod, pre nego što je vrhovnu komandu predao velikom veziru. Tako, iako nije direktno rukovodio vojskom, on je i dalje učestvovao u carskim kampanjama, zbog kojih je nazvan gazi, ili "sveti ratnik," od strane savremenika.[119] Pod Ćuprilićima carstvo je obnovilo svoju ekspanziju u Evropu, osvajajući teritorije Habzburgovaca, Poljske i Litvanije, Rusije, kao i završavajući rat sa Mletačkom republikom osvajanjem Kandije 1669. godine. Vrhunac osmanske ekspanzije pod Ćuprilićima dostigao je svoj vrhunac 1683. godine sa opsadom Beča, koja je završena osmanskim porazom.

Poraz u Beču doveo je do velikih političkih promena u carstvu. Kao kaznu za njegov neuspeh, Mehmed IV je naredio da se Merzifonli Kara Mustafa pogubi, čime je prekinut neprekidni niz velikih vezira iz porodice Ćuprilića koji su upravljali carstvom. Rezultat je bio period političke konfuzije u vreme kada su se evropski neprijatelji Osmanskog carstva okupljali zajedno da krenu u rat. Habzburška monarhija, Državna zajednica Poljske i Litvanije, Mletačka republika i Papska država su 1684. godine formirali savez poznat kao Sveta liga da se suprostave Osmanlijama, pokrenuvši period ratovanja koji će trajati šesnaest godina.[120]

Rat sa Svetom ligom uredi

 
Snage Svete lige osvajaju Budim 1686. godine.
 
Evropa nakon Karlovačkog mira.

Sukob na višestranim frontovima stavio je veliki pritisak na osmansku sposobnost da vodi rat. Carstvo je napadano istovremeno u Mađarskoj, Podolju i mediteranskom regionu, a nakon 1686. godine njihovi krimski vazali, koji su pod normalnim okolnostima podržavali osmansku vojsku sa desetinama hiljada vojnika, bili su zauzeti potrebom da se odbrane od ruske invazije.[121] Zalihe hrane u Istanbulu ponovo su bile ugrožene mletačkom pomorskom aktivnošću u Egeju, što je izazvalo nestabilnost u glavnom gradu. U Mađarskoj, Habzburgovci su prvi put ponovno osvojili Nove Zamki 1684. godine, pre nego što su stigli pred Budim. Uprkos pružanju otpora opsadi 1685. godine, ona nije bila u stanju da izdrži drugu godinu i kapitulirala je Habzburgovcima, što je dovelo do toga da je veći deo zemlje bio pod Habzburškom kontrolom. Osmanlije su uspele da odbrane Osijek, ali su poražene u Drugoj Mohačkoj bici 1687. godine. Vojska se kasnije pobunila i krenula u Istanbul, zbacivši Mehmeda IV i postavivši na vlast njegovog brata Sulejmana II. U nastalom haosu su Habzburgovci uspeli brzo da prodru na osmansku teritoriju, zauzmu tvrđave kao što su Eger i Beograd, dosežući na jug do Niša. Međutim, 1689. situacija se vratila u korist Osmanlija. Luj XIV je 1688. godine pokrenuo rat Velike alijanse, odvlačeći pažnju Habzburgovaca sa osmanskog fronta. Fazil Mustafa-paša Ćuprilić, mlađi sin Mehmeda Ćuprilića, postavljen je za velikog vezira i predvodio je vojsku u uspešnom oslobađanju Niša i Beograda.[122] Usledio je dug period u kom su obe strane bile u pat poziciji, Habzburzi su izgubili teritorije južno od Dunava a Osmanlije nisu uspele da ostvare trajni uspeh severno od reke. Habzburgovci su usmerili svoje napore da osvoje Kneževinu Transilvaniju, osmansku vazalnu državu, čiji su gubitak Osmanlije bile primorane da prihvate nakon katastrofalnog poraza vojske koju je lično predvodio sultan Mustafa II 1697. godine u bici kod Sente. Ovaj poraz primorao je Osmanlije da zatraže mir.[123]

Iako su teritorijalni gubici protiv Habzburgovaca ponekad bili citirani kao dokaz vojne slabosti, nedavno su istoričari osporili ovu tvrdnju, tvrdeći da su osmanski porazi prvenstveno rezultat same veličine koalicije koja je bila okupljena protiv njih i logističkog tereta vođenja rata na više frontova. Tome se može dodati i politička nestabilnost, jer su se najveći gubici carstva dogodili od 1684–1688, kada je njegovo političko vođstvo bilo paralizovano prvo pogubljenjem Kara Mustafe-paše, a zatim i izručenjem Mehmeda IV. Kasnije su Osmanlije uspele da stabilizuju svoju poziciju i vrate habzburške dobitke južno od Dunava.[124][125]

Pritisak održivog ratovanja naveo je Osmanlije da sprovedu opsežnu fiskalnu reformu. Prodaja duvana je legalizovana i oporezovana, a ranije su bile reformisane poreskoo-imune vakufske finansije, a janjičarski platni spiskovi su pregledani i ažurirani. Najznačajnije je da je 1691. godine standardna jedinica džizija promenjena od domaćinstva na pojedinca, a 1695. godine je sprovedena prodaja poljoprivrednih farmi za životni period poznat kao malikane, što je znatno povećalo prihode carstva. Ove mere omogućile su Osmanskom carstvu da održi fiskalnu solventnost tokom rata i da uživa značajne budžetske viškove do početka osamnaestog veka.[126][127][128]

Rat je završen 1699. godine sa Karlovačkim mirom. Po opštem principu uti possidetis, Osmanlije su se složile da trajno ustupe Habzburgovcima celu Ugarsku i Transilvaniju sa izuzetkom Banatskog regiona. Peloponez je aneksirala Mletačka republika, dok je Podoljska oblast vraćena Državnoj zajednici Poljske i Litvanije. Karlovački mir je bio veoma značajan i za Osmansko carstvo i za istočnu Evropu uopšte, jer je označio konačan kraj osmanske ekspanzije. Osmanska spoljna politika u Evropi tokom narednog osamnaestog veka je generalno bila mirna i defanzivna, fokusirana na održavanje sigurne mreže tvrđava duž granice Dunava.[11] Sultan Mustafa II zbačen je 1703. godine ustankom u Jedrenu 1703. godin, nakon čega je carstvo transformisano u birokratsku državu.[129]

Vidi još uredi

Beleške uredi

  1. ^ Period od 1514. (Bitka kod Čaldirana) do 1541. (aneksija Budima) bio je period najveće ekspanzije carstva u njegovoj istoriji. Osmanlije su aneksirale Anadoliju, Siriju, Egipat, Irak, većinu severne Afrike i veći deo Mađarske.
  2. ^ Termin kapitulacija (eng. "capitulation") potiče od latinske reči "capitulum", koja se odnosi na zaglavlje poglavlja, i nije imala konotaciju sa "predavanjem" na šta se odnosi današnja engleska reč.[36]

Reference uredi

  1. ^ Darling, Linda (1996). Revenue-Raising and Legitimacy: Tax Collection and Finance Administration in the Ottoman Empire, 1560–1660. E.J. Brill. str. 283—299, 305—6. ISBN 90-04-10289-2. 
  2. ^ Faroqhi, Suraiya (1994). „Crisis and Change, 1590–1699”. Ur.: İnalcık, Halil; Donald Quataert. An Economic and Social History of the Ottoman Empire, 1300–1914. 2. Cambridge University Press. str. 413—4. ISBN 0-521-57455-2. 
  3. ^ Hathaway, Jane (2008). The Arab Lands under Ottoman Rule, 1516–1800. Pearson Education Ltd. str. 8. ISBN 978-0-582-41899-8. 
  4. ^ Woodhead, Christine (2011). „Introduction”. Ur.: Christine Woodhead. The Ottoman World. Routledge. str. 4—5. ISBN 978-0-415-44492-7. 
  5. ^ Şahin, Kaya (2013). Empire and Power in the reign of Süleyman: Narrating the Sixteenth-Century Ottoman World. Cambridge University Press. str. 10. ISBN 978-1-107-03442-6. „the post-Süleymanic Ottoman polity continued to manifest a tremendous political and economic dynamism, a pervasive pragmatism, and an important level of social mobility and mobilization.” 
  6. ^ a b Hathaway, Jane (2008). The Arab Lands under Ottoman Rule, 1516–1800. Pearson Education Ltd. str. 8. ISBN 978-0-582-41899-8. „historians of the Ottoman Empire have rejected the narrative of decline in favor of one of crisis and adaptation” 
    • Tezcan, Baki (2010). The Second Ottoman Empire: Political and Social Transformation in the Early Modern Period. Cambridge University Press. str. 9. ISBN 978-1-107-41144-9. „Ottomanist historians have produced several works in the last decades, revising the traditional understanding of this period from various angles, some of which were not even considered as topics of historical inquiry in the mid-twentieth century. Thanks to these works, the conventional narrative of Ottoman history – that in the late sixteenth century the Ottoman Empire entered a prolonged period of decline marked by steadily increasing military decay and institutional corruption – has been discarded.” 
    • Woodhead, Christine (2011). „Introduction”. Ur.: Christine Woodhead. The Ottoman World. Routledge. str. 5. ISBN 978-0-415-44492-7. „Ottomanist historians have largely jettisoned the notion of a post-1600 ‘decline’” 
    • Markus Köhbach (1999). „Warum beteiligte sich das Osmanische Reich nicht am Dreißigjährigen Krieg?”. Ur.: Walter Leitsch; Stanisław Trawkowski. Polen und Österreich im 17. Jahrhundert. Wien: Böhlau Verlag. str. 294. „Man sieht heute nicht vordergründig eine Periode des Abstiegs und Verfalls im 17. Jahrhundert, sondern eine Zeit eines tiefgreifenden Wandels in vielen Bereichen. [One sees today not a period of ostensible decline and decay in the seventeenth century, but rather a time of profound transformation in many realms.]” 
  7. ^ Hegyi, Klára (2000). „The Ottoman network of fortresses in Hungary”. Ur.: Dávid, Géza; Pál Fodor. Ottomans, Hungarians, and Habsburgs in Central Europe: The Military Confines in the Age of Ottoman Conquest. Leiden: Brill. str. 169. 
  8. ^ Hathaway, Jane (2006). „The Ottomans and the Yemeni Coffee Trade”. Oriente Moderno. 25 (86): 167. 
  9. ^ Mandaville, Jon E. (1970). „The Ottoman Province of al-Hasā in the Sixteenth and Seventeenth Centuries”. Journal of the American Oriental Society. 90: 501. 
  10. ^ Szabó, János B. (2013). „'Splendid Isolation'? The Military Cooperation of the Principality of Transylvania with the Ottoman Empire (1571–1688) in the Mirror of the Hungarian Historiography's Dilemmas”. Ur.: Kármán, Gábor; Lovro Kunčević. The European Tributary States of the Ottoman Empire in the Sixteenth and Seventeenth Centuries. Leiden: Brill. str. 328. ISBN 978-90-04-24606-5. 
  11. ^ a b Aksan, Virginia (2007). Ottoman Wars, 1700–1860: An Empire Besieged. Pearson Education Ltd. str. 28. ISBN 978-0-582-30807-7. 
  12. ^ Kołodziejczyk, Dariusz (2013). „What is Inside and What is Outside? Tributary States in Ottoman Politics”. Ur.: Kármán, Gábor; Lovro Kunčević. The European Tributary States of the Ottoman Empire in the Sixteenth and Seventeenth Centuries. Leiden: Brill. str. 429. ISBN 978-90-04-24606-5. 
  13. ^ Kołodziejczyk, Dariusz (2013). „What is Inside and What is Outside? Tributary States in Ottoman Politics”. Ur.: Kármán, Gábor; Lovro Kunčević. The European Tributary States of the Ottoman Empire in the Sixteenth and Seventeenth Centuries. Leiden: Brill. str. 427, 430. ISBN 978-90-04-24606-5. 
  14. ^ Kołodziejczyk, Dariusz (2013). „What is Inside and What is Outside? Tributary States in Ottoman Politics”. Ur.: Kármán, Gábor; Lovro Kunčević. The European Tributary States of the Ottoman Empire in the Sixteenth and Seventeenth Centuries. Leiden: Brill. str. 425—6. ISBN 978-90-04-24606-5. 
  15. ^ İnalcık, Halil (1994). İnalcık, Halil; Donald Quataert, ur. An Economic and Social History of the Ottoman Empire, 1300–1914. 1. Cambridge University Press. str. 27—9. ISBN 0-521-57456-0. 
  16. ^ Özel, Oktay (2012). „The reign of violence: the Celalis, c.1550–1700”. Ur.: Woodhead, Christine. The Ottoman World. Routledge. str. 184—204. ISBN 978-0-415-44492-7. 
  17. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. Basic Books. str. 262. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  18. ^ Eldem, Edhem (2009). „Istanbul”. Ur.: Ágoston, Gábor; Bruce Masters. Encyclopedia of the Ottoman Empire. str. 287. 
  19. ^ a b Faroqhi, Suraiya (1994). „Crisis and Change, 1590–1699”. Ur.: İnalcık, Halil; Donald Quataert. An Economic and Social History of the Ottoman Empire, 1300–1914. 2. Cambridge University Press. str. 440. ISBN 0-521-57456-0. 
  20. ^ a b Faroqhi, Suraiya (1994). „Crisis and Change, 1590–1699”. Ur.: İnalcık, Halil; Donald Quataert. An Economic and Social History of the Ottoman Empire, 1300–1914. 2. Cambridge University Press. str. 438—9. ISBN 0-521-57456-0. 
  21. ^ Masters, Bruce (1988). The Origins of Western Economic Dominance in the Middle East: Mercantilism and the Islamic Economy in Aleppo, 1600–1750. New York University Press. str. 40—1. ISBN 978-0-814-75435-1. 
  22. ^ Gerber, Haim (1988). Economy and Society in an Ottoman City: Bursa, 1600–1700. Hebrew University. str. 12. ISBN 978-9652233882. 
  23. ^ a b Ostapchuk, Victor (2001). „The Human Landscape of the Ottoman Black Sea in the Face of the Cossack Naval Raids”. Oriente Moderno. 20: 24, 29, 40. 
  24. ^ Minkov, Anton (2004). Conversion to Islam in the Balkans: Kisve Bahasi Petitions and Ottoman Social Life, 1670–1730. Brill. str. 52—6. ISBN 90-04-13576-6. 
  25. ^ Tezcan, Baki (2010). The Second Ottoman Empire: Political and Social Transformation in the Early Modern Period. Cambridge University Press. str. 20—2. ISBN 978-1-107-41144-9. 
  26. ^ Kunt, Metin (1983). The Sultan's Servants: The Transformation of Ottoman Provincial Government, 1550–1650. Columbia University Press. str. 98. ISBN 0-231-05578-1. 
  27. ^ Tezcan, Baki (2010). The Second Ottoman Empire: Political and Social Transformation in the Early Modern Period. Cambridge University Press. str. 23. ISBN 978-1-107-41144-9. 
  28. ^ a b Darling, Linda (1996). Revenue-Raising and Legitimacy: Tax Collection and Finance Administration in the Ottoman Empire, 1560–1660. E.J. Brill. str. 237—9. ISBN 90-04-10289-2. 
  29. ^ Murphey, Rhoads (1999). Ottoman Warfare, 1500–1700. Rutgers University Press. str. 50. ISBN 1-85728-389-9. 
  30. ^ Pamuk, Şevket (2000). A Monetary History of the Ottoman Empire. Cambridge University Press. str. 112, 131. 
  31. ^ Pamuk, Şevket (1997). „In the Absence of Domestic Currency: Debased European Coinage in the Seventeenth-Century Ottoman Empire”. The Journal of Economic History. 57: 362—3. 
  32. ^ Faroqhi, Suraiya (1994). „Crisis and Change, 1590–1699”. Ur.: İnalcık, Halil; Donald Quataert. An Economic and Social History of the Ottoman Empire, 1300–1914. 2. Cambridge University Press. str. 507—8. ISBN 0-521-57456-0. 
  33. ^ Ostapchuk, Victor (2001). „The Human Landscape of the Ottoman Black Sea in the Face of the Cossack Naval Raids”. Oriente Moderno. 20: 65—70. 
  34. ^ Faroqhi, Suraiya (1994). „Crisis and Change, 1590–1699”. Ur.: İnalcık, Halil; Donald Quataert. An Economic and Social History of the Ottoman Empire, 1300–1914. 2. Cambridge University Press. str. 520. ISBN 0-521-57455-2. 
  35. ^ Goffman, Daniel (1998). Britons in the Ottoman Empire, 1642–1660. Seattle: University of Washington Press. str. 4. ISBN 0-295-97668-3. 
  36. ^ Findley, Carter Vaughn (2010). Turkey, Islam, Nationalism and Modernity: A History, 1789-2007. New Haven: Yale University Press. str. 51. ISBN 978-0-300-15260-9. 
  37. ^ Masters, Bruce (2009). „Capitulations”. Ur.: Ágoston, Gábor; Bruce Masters. Encyclopedia of the Ottoman Empire. str. 118. 
  38. ^ İnalcık, Halil (1994). „The Ottoman State: Economy and Society, 1300–1600”. Ur.: İnalcık, Halil; Donald Quataert. An Economic and Social History of the Ottoman Empire, 1300–1914. 1. Cambridge University Press. str. 194. ISBN 0-521-57456-0. 
  39. ^ Greene, Molly (2002). „Beyond the Northern Invasion: The Mediterranean in the Seventeenth Century”. Past & Present (174): 43. 
  40. ^ Faroqhi, Suraiya (1994). „Crisis and Change, 1590–1699”. Ur.: İnalcık, Halil; Donald Quataert. An Economic and Social History of the Ottoman Empire, 1300–1914. 2. Cambridge University Press. str. 520—1. ISBN 0-521-57455-2. 
  41. ^ Faroqhi, Suraiya (1994). „Crisis and Change, 1590–1699”. Ur.: İnalcık, Halil; Donald Quataert. An Economic and Social History of the Ottoman Empire, 1300–1914. 2. Cambridge University Press. str. 523—4. ISBN 0-521-57455-2. 
  42. ^ Tezcan, Baki (2010). The Second Ottoman Empire: Political and Social Transformation in the Early Modern Period. Cambridge University Press. str. 1—13. ISBN 978-1-107-41144-9. 
  43. ^ Peirce, Leslie (1993). The Imperial Harem: Women and Sovereignty in the Ottoman Empire. Oxford University Press. str. 97–103. ISBN 0-19-508677-5. 
  44. ^ Tezcan, Baki (2010). The Second Ottoman Empire: Political and Social Transformation in the Early Modern Period. Cambridge University Press. str. 63—72. ISBN 978-1-107-41144-9. 
  45. ^ Peirce, Leslie (1993). The Imperial Harem: Women and Sovereignty in the Ottoman Empire. Oxford University Press. str. 248–255. ISBN 0-19-508677-5. 
  46. ^ Murphey, Rhoads (1999). Ottoman Warfare, 1500–1700. UCL Press. str. 16. 
  47. ^ Tezcan, Baki (2010). The Second Ottoman Empire: Political and Social Transformation in the Early Modern Period. Cambridge University Press. str. 182—4, 198—213. ISBN 978-1-107-41144-9. 
  48. ^ Kunt, Metin (2012). „Royal and other households”. Ur.: Woodhead, Christine. The Ottoman World. Routledge. str. 103. ISBN 978-0-415-44492-7. 
  49. ^ Kunt, Metin (1983). The Sultan's Servants: The Transformation of Ottoman Provincial Government, 1550–1650. Columbia University Press. str. 95–9. 
  50. ^ Abou-El-Haj, Rifaat (1974). „The Ottoman Vezir and Pasha Households 1683–1703: A Preliminary Report”. Journal of the American Oriental Society. 94: 438—447. 
  51. ^ Darling, Linda (1996). Revenue-Raising and Legitimacy: Tax Collection and Finance Administration in the Ottoman Empire, 1560–1660. E.J. Brill. str. 59. ISBN 90-04-10289-2. 
  52. ^ Darling, Linda (1996). Revenue-Raising and Legitimacy: Tax Collection and Finance Administration in the Ottoman Empire, 1560–1660. E.J. Brill. str. 71. ISBN 90-04-10289-2. 
  53. ^ Murphey, Rhoads (2008). Exploring Ottoman Sovereignty: Tradition, Image, and Practice in the Ottoman Imperial Household, 1400–1800. London: Continuum. str. 261—2. ISBN 978-1-84725-220-3. 
  54. ^ Darling, Linda (1996). Revenue-Raising and Legitimacy: Tax Collection and Finance Administration in the Ottoman Empire, 1560–1660. E.J. Brill. str. 78—9. ISBN 90-04-10289-2. 
  55. ^ Darling, Linda (1996). Revenue-Raising and Legitimacy: Tax Collection and Finance Administration in the Ottoman Empire, 1560–1660. E.J. Brill. str. 304. ISBN 90-04-10289-2. 
  56. ^ Murphey, Rhoads (1999). Ottoman Warfare, 1500–1700. Rutgers University Press. str. 20. ISBN 1-85728-389-9. 
  57. ^ Finkel, Caroline (1988). The Administration of Warfare: The Ottoman Military Campaigns in Hungary, 1593–1606. Vienna: VWGÖ. str. 26. ISBN 3-85369-708-9. 
  58. ^ Gábor Ágoston (2014). „Firearms and Military Adaptation: The Ottomans and the European Military Revolution, 1450–1800”. Journal of World History. 25: 123. 
  59. ^ Murphey, Rhoads (1999). Ottoman Warfare, 1500–1700. Rutgers University Press. str. 49. ISBN 1-85728-389-9. 
  60. ^ Virginia Aksan (2006). „War and peace”. Ur.: Suraiya Faroqhi. The Cambridge History of Turkey. 3. Cambridge: Cambridge University Press. str. 96. 
  61. ^ Virginia Aksan (2007). Ottoman Wars, 1700–1860: An Empire Besieged. Pearson Education Limited. str. 45—6. ISBN 978-0-582-30807-7. 
  62. ^ Gábor Ágoston (2014). „Firearms and Military Adaptation: The Ottomans and the European Military Revolution, 1450–1800”. Journal of World History. 25: 87—8. 
  63. ^ Murphey, Rhoads (1999). Ottoman Warfare, 1500–1700. Rutgers University Press. str. 10. ISBN 1-85728-389-9. 
    • Gábor Ágoston (2005). Guns for the Sultan: Military Power and the Weapons Industry in the Ottoman Empire. Cambridge: Cambridge University Press. str. 200—1. 
  64. ^ Murphey, Rhoads (1999). Ottoman Warfare, 1500–1700. Rutgers University Press. str. 43, 46. ISBN 1-85728-389-9. 
  65. ^ Murphey, Rhoads (1999). Ottoman Warfare, 1500–1700. Rutgers University Press. str. 45. ISBN 1-85728-389-9. 
  66. ^ Murphey, Rhoads (1999). Ottoman Warfare, 1500–1700. Rutgers University Press. str. 44. ISBN 1-85728-389-9. 
  67. ^ Darling, Linda (1996). Revenue-Raising and Legitimacy: Tax Collection and Finance Administration in the Ottoman Empire, 1560–1660. E.J. Brill. str. 184. ISBN 90-04-10289-2. 
  68. ^ Finkel, Caroline (1988). The Administration of Warfare: The Ottoman Military Campaigns in Hungary, 1593–1606. Vienna: VWGÖ. str. 125—8. ISBN 3-85369-708-9. 
  69. ^ Finkel, Caroline (1988). The Administration of Warfare: The Ottoman Military Campaigns in Hungary, 1593–1606. Vienna: VWGÖ. str. 122. ISBN 3-85369-708-9. 
  70. ^ Finkel, Caroline (1988). The Administration of Warfare: The Ottoman Military Campaigns in Hungary, 1593–1606. Vienna: VWGÖ. str. 207. ISBN 3-85369-708-9. 
  71. ^ Hegyi, Klára (2000). „The Ottoman network of fortresses in Hungary”. Ur.: Dávid, Géza; Pál Fodor. Ottomans, Hungarians, and Habsburgs in Central Europe: The Military Confines in the Age of Ottoman Conquest. Leiden: Brill. str. 166—71. 
  72. ^ a b Ágoston, Gábor (2011). „Defending and administering the Hungarian frontier”. Ur.: Christine Woodhead. The Ottoman World. Routledge. str. 227—8. 
  73. ^ Hegyi, Klára (2000). „The Ottoman network of fortresses in Hungary”. Ur.: Géza Dávid; Pál Fodor. Ottomans, Hungarians, and Habsburgs in Central Europe: The Military Confines in the Age of Ottoman Conquest. Leiden: Brill. str. 172—6. 
  74. ^ Murphey, Rhoads (1999). Ottoman Warfare, 1500–1700. Rutgers University Press. str. 56. ISBN 1-85728-389-9. 
  75. ^ Ágoston, Gábor (2000). „The costs of the Ottoman fortress-system in Hungary in the sixteenth and seventeenth centuries”. Ur.: Dávid, Géza; Pál Fodor. Ottomans, Hungarians, and Habsburgs in Central Europe: The Military Confines in the Age of Ottoman Conquest. Leiden: Brill. str. 214—228. 
  76. ^ Murphey, Rhoads (1999). Ottoman Warfare, 1500–1700. Rutgers University Press. str. 2–3, 6–7. ISBN 1-85728-389-9. 
  77. ^ Ostapchuk, Victor (2001). „The Human Landscape of the Ottoman Black Sea in the Face of the Cossack Naval Raids”. Oriente Moderno. 20: 34—5. 
  78. ^ Mária Ivanics (2007). „Enslavement, Slave Labour, and the Treatment of Captives in the Crimean Khanate”. Ur.: Dávid, Géza; Pál Fodor. Ransom Slavery along the Ottoman Borders (Early Fifteenth-Early Eighteenth Centuries). Leiden: Brill. str. 93—4. 
  79. ^ Ostapchuk, Victor (2001). „The Human Landscape of the Ottoman Black Sea in the Face of the Cossack Naval Raids”. Oriente Moderno. 20: 37—9. 
  80. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire, 1300–1923. New York: Basic Books. str. 198, 216, 228. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  81. ^ Ostapchuk, Victor (2001). „The Human Landscape of the Ottoman Black Sea in the Face of the Cossack Naval Raids”. Oriente Moderno. 20: 43. 
  82. ^ Kołodziejczyk, Dariusz (2004). „Introduction”. The Ottoman Survey Register of Podolia (ca. 1681) Part I: Text, Translation, and Commentary. Harvard University Press. str. 3—10. 
  83. ^ Soucek, Svat (2015). Ottoman Maritime Wars, 1416–1700. Istanbul: The Isis Press. str. 111—5. ISBN 978-975-428-554-3. 
  84. ^ Hess, Andrew (1978). The Forgotten Frontier: A History of the Sixteenth-Century Ibero-African Frontier. Chicago: University of Chicago Press. str. 98–9. ISBN 978-0-226-33031-0. 
  85. ^ Soucek, Svat (2015). Ottoman Maritime Wars, 1416–1700. Istanbul: The Isis Press. str. 119—24. ISBN 978-975-428-554-3. 
  86. ^ Schwarz, Klaus (1987). „Zur Blockade der Dardanellen während des venezianisch-osmanischen Krieges um Kreta im Jahre 1650”. Wiener Zeitschrift für die Kunde des Morgenlandes. 77: 77.  [in German]
  87. ^ Soucek, Svat (2015). Ottoman Maritime Wars, 1416–1700. Istanbul: The Isis Press. str. 124. ISBN 978-975-428-554-3. 
  88. ^ Murphey, Rhoads (1993). „Continuity and Discontinuity in Ottoman Administrative Theory and Practice during the Late Seventeenth Century”. Poetics Today. 14: 427. 
  89. ^ Soucek, Svat (2015). Ottoman Maritime Wars, 1416–1700. Istanbul: The Isis Press. str. 125. ISBN 978-975-428-554-3. 
  90. ^ Murphey, Rhoads (1993). „Continuity and Discontinuity in Ottoman Administrative Theory and Practice during the Late Seventeenth Century”. Poetics Today. 14: 428. 
  91. ^ Soucek, Svat (2015). Ottoman Maritime Wars, 1416–1700. Istanbul: The Isis Press. str. 132—5. ISBN 978-975-428-554-3. 
  92. ^ Baer, Marc David (2008). Honored by the Glory of Islam: Conversion and Conquest in Ottoman Europe. Oxford University Press. str. 65–6. ISBN 978-0-19-979783-7. 
  93. ^ Thomas, Lewis V. (1972). Norman Itzkowitz, ur. A Study of Naima. New York University Press. str. 106—10. 
  94. ^ Baer, Marc David (2008). Honored by the Glory of Islam: Conversion and Conquest in Ottoman Europe. Oxford University Press. str. 221–7. ISBN 978-0-19-979783-7. 
  95. ^ El-Rouayheb, Khaled (2015). Islamic Intellectual History in the Seventeenth Century: Scholarly Currents in the Ottoman Empire and the Maghreb. Cambridge University Press. str. 26—59. ISBN 978-1-107-04296-4. 
  96. ^ Abou-El-Haj, Rifaat (2005). Formation of the Modern State: The Ottoman Empire, Sixteenth through Eighteenth Centuries (2 izd.). Syracuse University Press. str. 23—35. ISBN 978-0-8156-3085-2. 
  97. ^ Howard, Douglas (1988). „Ottoman Historiography and the Literature of ‘Decline’ of the Sixteenth and Seventeenth Century”. Journal of Asian History. 22: 52—77. 
  98. ^ Murphey, Rhoads (2009). „Ottoman historical writing in the seventeenth-century: a survey of the general development of the genre after the reign of Sultan Ahmed I (1603–1617)”. Essays on Ottoman Historians and Historiography. Istanbul: Muhittin Salih Eren. str. 90—1. 
  99. ^ Murphey, Rhoads (2009). „Ottoman historical writing in the seventeenth-century: a survey of the general development of the genre after the reign of Sultan Ahmed I (1603–1617)”. Essays on Ottoman Historians and Historiography. Istanbul: Muhittin Salih Eren. str. 98. 
  100. ^ Peirce, Leslie (1993). The Imperial Harem: Women and Sovereignty in the Ottoman Empire. Oxford University Press. str. 81. ISBN 0-19-508677-5. 
  101. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. Basic Books. str. 140—1, 151. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  102. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. Basic Books. str. 152—72. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  103. ^ Peirce, Leslie (1993). The Imperial Harem: Women and Sovereignty in the Ottoman Empire. Oxford University Press. str. 91–2. ISBN 0-19-508677-5. 
  104. ^ Necipoğlu, Gülru (1991). Architecture, Ceremonial, and Power: The Topkapı Palace in the Fifteenth and Sixteenth Centuries. Cambridge: MIT Press. str. 150. ISBN 0-262-14050-0. 
  105. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. Basic Books. str. 176—80. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  106. ^ Barkey, Karen (1994). Bandits and Bureaucrats: The Ottoman Route to State Centralization. Cornell University Press. str. 203–20. ISBN 0-8014-2944-7. 
  107. ^ Börekçi, Günhan (2006). „A Contribution to the Military Revolution Debate: The Janissaries' Use of Volley Fire during the Long Ottoman-Habsburg War of 1593–1606 and the Problem of Origins”. Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae. 59: 407—438. 
  108. ^ Darling, Linda (1996). Revenue-Raising and Legitimacy: Tax Collection and Finance Administration in the Ottoman Empire, 1560–1660. E.J. Brill. str. 57—82, 119—23. ISBN 90-04-10289-2. 
  109. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. Basic Books. str. 196—7. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  110. ^ Tezcan, Baki (2010). The Second Ottoman Empire: Political and Social Transformation in the Early Modern Period. Cambridge University Press. str. 140—1, 153—75. ISBN 978-1-107-41144-9. 
  111. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. Basic Books. str. 205—15. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  112. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. Basic Books. str. 216—7. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  113. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. Basic Books. str. 223—7. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  114. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. Basic Books. str. 233—42. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  115. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. Basic Books. str. 249—51. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  116. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. Basic Books. str. 251—254. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  117. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. Basic Books. str. 257—262. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  118. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. Basic Books. str. 253. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  119. ^ Baer, Marc David (2008). Honored by the Glory of Islam: Conversion and Conquest in Ottoman Europe. Oxford University Press. str. 165. ISBN 978-0-19-979783-7. 
  120. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. Basic Books. str. 287—8. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  121. ^ Murphey, Rhoads (1999). Ottoman Warfare, 1500–1700. UCL Press. str. 10. 
  122. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. Basic Books. str. 291—308. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  123. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. Basic Books. str. 315—8. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  124. ^ Ágoston, Gábor (2005). Guns for the Sultan: Military Power and the Weapons Industry in the Ottoman Empire. Cambridge University Press. str. 200—2. 
  125. ^ Murphey, Rhoads (1999). Ottoman Warfare, 1500–1700. UCL Press. str. 9–11. 
  126. ^ Murphey, Rhoads (1993). „Continuity and Discontinuity in Ottoman Administrative Theory and Practice during the Late Seventeenth Century”. Poetics Today. 14: 419—443. 
  127. ^ Darling, Linda (1996). Revenue-Raising and Legitimacy: Tax Collection and Finance Administration in the Ottoman Empire, 1560–1660. E.J. Brill. str. 239. ISBN 90-04-10289-2. 
  128. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. Basic Books. str. 325—6. ISBN 978-0-465-02396-7. 
  129. ^ Tezcan, Baki (2010). The Second Ottoman Empire: Political and Social Transformation in the Early Modern World. Cambridge: Cambridge University Press. str. 218—22. ISBN 978-1-107-41144-9. 

Literatura uredi

Dodatna literatura uredi

Opšta istraživanja uredi

Značajni radovi uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Трансформација_Османског_царства&oldid=27722368”