Википедија

Fasciolijaza

Fascioloza ili fasciolijaza ili infekcija jetre metiljima jedna je parazitska bolest iz grupe zoonoza, koju prouzrokuju dva velika metilja iz klase Trematoda i roda Fasciola; lat. 1. Fasciola hepatica и 2. Fasciola gigantica Humans.[1] Od njih oboleva veliki broj vrsta domaćih i divljih životinja, a nešto ređe i čovek.[2] Bolest se javlja širom sveta, a posebno u regionima sa intenzivnim gajenjem ovaca ili goveda. Učestalost humane infekcije u poslednjih 20 godina značajno se povećala.[3][4][5] U Evropi, Severnoj Americi, Južnoj Americi i Okeaniji od većeg značaja je samo parazit Fasciola hepatica, dok su oba podjednako zastupljena u mnogim oblastima Azije i Afrike.[6]

Fascioloza
Klasifikacija i spoljašnji resursi
SpecijalnostInfektologija
MKB-10B66.3
MKB-9-CM121.3
DiseasesDB4757
eMedicineped/760
MeSHD005211

Primarni domaćini ovih metilja su najčešće ovce, koze i goveda, mada se kao prenosioci pominju i magarci i svinje u Boliviji,[7] pacovi na Korzici,[8] nutrije u Francuskoj[9] i druge divlje životinje. U Indiji je zabeležen slučaj obolevanja slonova, a uzročnik je bio parazit Fasciola jacksoni.[10]

Čovek se inficira konzumiranjem zaražene vode i hrane biljnog i životinjskog porekla.[11] Larve iz creva odlaze u jetru, gde sazrevaju, i kao odrasle jedinke prolaze kroz žučne puteve i ležu jaja koja opet dospevaju u tanko crevo i tako započinju novi životni ciklus. Čitav taj proces se u suštini sastoji od dve faze: parenhimalne i bilijarne.[12] Svetska zdravstvena organizacija je objavila da je 1995. godine od fasciolijaze bolovalo 2,4 miliona ljudi širom sveta i da za 180 miliona osoba postoji rizik od infekcije.[13]

Klinički se najčešće karakteriše hroničnim zapaljenjem jetre i žučnih kanala, i opštom intoksikacijom i poremećajem vitalnih funkcija celog organizma.[3]

Epidemiologija uredi

Metiljavost je pašna helmintoza, raširena po celom svetu. Bolest koja najviše napada preživare, nanosi velike ekonomske štete stočarstvu na zaraženim područjima, naročito u godinama povoljnim za razvoj parazita u spoljnoj sredini. Gubici u stočnom fondu nastaju usled velike smrtnosti životinja, smanjene produktivnosti, kao i usled odbacivanja promenjenih jetri ili celih trupova zaklanih kahektičnih (mršavih) životinja.[14]

U podvodnim područjima metiljavost je oboljenje stacionarno i enzootskog karaktera.[15]

Mortalitet/Morbiditet

Zbog velikog broja inficiranih ljudi širom sveta, fasciolozu prati značajan morbiditet. Kod dece, fascioloza je često praćena teškom anemije, iako je bolest retko fatalan.

Rasa

Fascioloza ne pokazuje sklonost prema određenoj rasi.

Pol

Oko 60% infekcija javlja se kod muškaraca, što je najverovatnije uzrokovano zanimanjem (stočari, mesari), ishranom, ili rekreacijom u prirodi.

Starost

Iako su većina prijavljenih bolesnika odrasle osobe, fasciolaza jednako pogađa osobe svih uzrasta. Primećene su i određene geografske razlike u incidenci bolesti sa godinama života; npr. u Turskoj od ovog parazitoze više obolevaju deca.

Etipatogeneza uredi

Uzročnik metiljavosti je Fasciola hepatika, pljosnati parazit listastog oblika, sivkastozelene boje, dug 2-3 cm i širok (u najširem delu) 1-1,5 cm, sa mnogobrojnim sitnim ljuspicama na kutikuli.

Parazitira u žučnim kanalima i žučnom mehuru. Jaja parazita koja su ovalna, žućkaste boje, dužine 130-140, a širine 70-90 mikrometara, sa poklopcem u užem delu, žučovodom dospevaju u creva i izmetom se eliminišu u spoljnu sredinu. U zavisnosti od uslova spoljašnje sredine, u jajima se za 15-30 dana obrazuje miracidijum. Pošto napusti jaje, miracidijum pliva u vodi i nakon susreta sa prelaznim domaćinom, barskim ili slatkovodnim pužićem (lat. Galba truncatula), prodire u njihovo telo. U pužiću larveni razvoj traje 8-12 nedelja. Od jednog miracidijuma može se obrazovati nekoliko stotina cerkarija, koje pošto napuste pužića, gube repić, učaure se i postaju metacerkarije. Životinje se inficiraju kada sa travom, senom ili vodom progutaju i metacerkarije.

U tankom crevu metacerkarije gube opnu i mladi metilji započinju migraciju. Prvo probijaju zid creva, a zatim portalnim (jetrenim) krvotokom, posle upadanja u trbušnu duplju i probijanja kapsule jetre, dospevaju u parenhim jetre. Aktivnim kretanjem kroz parenhim, mladi metilji za 6-8 nedelja dospevaju u žučne kanale, gde se naseljavaju i nakon nekoliko meseci sazrevaju. U domaćinu veliki metilj može da živi 5 i više godina.

Epizootiologija uredi

Osnovni trenutak u epizootiologiji fascioloze je rasejavanje jaja parazita od strane velikog broja i vrsta životinja, koje su domaćini za velikog metilja. Ovace, goveda i koza su konačni domaćini parazita. Drugi alternativni domaćini (biljojedi) su konji, bivoli, magarci i svinje. Odrasli crvi žive u žučnim putevima ovih domaćina odakle se povremeno odvajaju i dospavaju u stolicu.[16]

 
Proces kruženja Fasciole u prirodi počinje eliminacijom zrelih jaja iz žučnih kanala stolicom

Ako se uzme u obzir da veliki metilj u domaćinu živi nekoliko godina, i da dnevno položi 15-20 hiljada jaja, može se izračunati koliki je biološki potencijal infektivnog materijala, nakon što dospe u odgovarajuće uslove za dalji razvoj.[17]

Prelazni domaćin parazita je barski ili slatkovodni pužić (Galba truncatula), koji je drugi po značaju epizootiološki momenat. Pošto prodre u telo pužića miracidijum prolazi kroz larveni razvoj koji se obavi se za 8-12 nedelja. Od jednog miracidijuma može se obrazovati nekoliko stotina cerkarija.

Odgovarjući prostorni uslovi za život i razvoj pužića, tj. njegovi biotopi, su plitke, spore tekuće vode, bare oko vodopoja, kanali pored puteva, podvodni pašnjaci i livade, itd.

Toplota i vlaga su najznačajniji faktori koji pogoduju razvoju pužića i razvojnih oblika parazita u njima. Pužići se razmnožavaju veoma intenzivno i samo jedan pužić u toku dve generacije može dati 25-160 hiljada novih jedinki. Tokom godine ogrom broj pužića unište njegovi prirodni neprijatelji ili propadnu usled spoljnih nepovoljnih faktora. Niske temperature, kao i zamrzavanje i odmrzavanje, unište najveći boj pužića tokom zime, mada su i visoke letnje temperature i suša takođe nepovoljni za razvoj pužića.

 
Barski pužić (Galba truncatula) je prelazni domaćin parazita i drugi značajan epizootiološki momenat

Pošto napuste pužića, cerkarije gube repić, učaure se i postaju metacerkarije.

Metacerkarije su takođe jako osteljive na direktnu sunčevu svetlost, dok tokom jesenjih i ranih zimskim temeraturama mogu da ostanu infektivne preko 4 meseca. U senu mogu da se održe do 8 meseci, tako da se i životinje u staji mogu inficirati ako se njime hrane.

Najviša koncentracija metacerkarija u spoljnoj sredini je u kasnim letnjim i ranim jesenjim mesecima. Tada se i događaju najmasovnije infekcije životinja.

Kod fascioloze se obrazuje samo ograničen imunitet, i stoga se životinje svake godine mogu ponovo inficirati sa naseljavanjem novih metilja.

Klinička slika uredi

Kod ljudi bolest prolazi kroz četiri faze: inkubacionu, invazivnu ili akutnu, latentnu i hroničnu ili opstruktivnu.[18] U polovini slučajeva infestacija prolazi asimptomatski. Najčešće se javljaju povišena telesna temperatura, bol u trbuhu, hepatomegalija (uvećana jetra), splenomegalija (uvećana slezina), malaksalost, mučnina, povraćanje, nauzea, dijareja, nekada žutica, gubitak apetita i telesne težine, urtikarija i sl.[19]

Kod hronične infekcije može nastati holangitis sa bilijarnim kolikama, a ređe i simptomi upale pankreasa.

Kod jedne petine obolelih ispoljava se tiična klinička slika bolesti, dok je većina bez simptoma. Klinički tok bolesti može se podeliti u četiri faze:

Inkubacija

Latentni period ili ili inkubacija koji traje od apsorpcije agensa do pojave prvih simptoma, varira od nekoliko dana do nekoliko meseci.

Akutna faza

U ovoj fazi parazit migrira iz peritonealne šupljine u jetru i žučne puteve. Trajanje ove faze je dva do četiri meseca.

U njoj se uočavaju lokalizovane ili generalizovane alergijske i toksične reakcije kao što su povišena temperatura, bol u stomaku, hepatomegalija, gubitak apetita, nadimanje, mučnina i povraćanje, nedostatak daha, urtikarija.

Latentna faza

Ova faza, koja različiti traje obuhvata period do sazrevanja parazita. Ona je bez simptoma i može da traje duži vremenski period. U njoj se oično uočava blaga eozinofilija.

Hronična faza

U njoj su prisutni izrženi simptomi upale, hiperplazije i zadebljanja žučnih puteva i žučne kese, sa čestim opstrukcijama žučnih kanala.

Primarni simptomi su mučnina, netolerancija na masna hrana, žučne kolike, opstruktivna žutica, svrab, formiranje kamena u žuči. Nakon migracije parazita iz hepatobilijarnog sistema, moguće su promene na pankreasu, plućima, srčanom i skeletnim mišićima.

 
Hipertrfija žučnih puteva jetre koze izazvana faciolozom
 
Odrastao jetreni metilj u žučnim putevima koze)

Dijagnoza i lečenje uredi

Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, kliničke slike, pregleda krvi i stolice, seroloških testova, ispitivanja funkcije jetre, ultrazvuka i kompjuterizovane tomografije.

Tokom lečenja se primenjuju antihelmintici: bitionol, prazikvantel i triklabendazol.[19]

Anamneza

U anamnezi značajna je epidemiološka istorija.

Laboratorijski testovi

Laboratorijskim tstovima može se detektovati eozinofilija, leukocitoza, povišena sedimentacija crvenih krvnih zrnaca, povećan nivo imunoglobulina, posebno G i E.

Funkcionalni testovi jetre mogu pokazati povišene nivoe enzima jetre, povišene vrednosti alkalne fosfataze i bilirubina.

Konačna dijagnoza može se potvrditi nakon otkrivanja parazitskih jaja u izmetu korišćenjem različitih tehnika. U tu svrhu najčešće se koriste imunodijagnostički i antigeni testovi.

Imidžing testovi

Ako je potrebno, izvršiti radiološka snimanja, najčešće se primenjuje ultrazvučana sonografija i kompjuterizovana tomografija.

Endoskopija sa biopsijom ima značajnu informativnu vrednost.

Terapija uredi

Tretman obolelih sa fasciolozom prvenstveno sa sprovodi anthelmintskim sredstvima. Leči se triklabendazolom, kad je on dostupan, ili bitionolom u dozi od 30 do 50 mg na kg telesne težine, u jednoj dozi na svaki drugi dan do ukupno 10 do 15 doza. Lečenje prazikvantelom je često neuspešno.

Od simptomatske terapije korisate se antihistaminici, analgetici, antispazmodici, multivitaminski preparati.

Komplikacije uredi

Kod nelečenih ili neadekvatno lečenih pacijenata mogu se razviti sledeće komplikacije:

Mere prevencije uredi

Mere prevencije protiv fascioloze obuhvataju niz aktivnosti koje imaju za cilj uništavanje parazita u životinjama, uništavanje prelaznih domaćina i sprečavanje infekcije životinja.[20]

Uništavanje metilja

Uništavanje metilja u životinjama sprovodi se redovnom profilaktičnom dehelmintizacijom, koja se obavlja u proleće i jesen.

Uništavnje prelaznih domaćina

Uništavnje prelaznih domaćina moguće je realizovati fizičkim, hemijskim i biološkim metodama.

Sprečavanje infekcije

U cilju sprečavanja infekcije životinja metacerkarijama stočari se trebaju pridržavati sledećih mera:

  • izbegavati ispašu životinja na poznatim metiljavim terenima;
  • sprovoditi pregonsko napasivanje,
  • izbegavati korišćenje sena sa metiljavih livada,
  • izgraditi higijenska pojilišta na pašnjacima...

Reference uredi

  1. ^ Mas-Coma S, Valero MA, Bargues MD. Chapter 2. Fasciola, lymnaeids and human fascioliasis, with a global overview on disease transmission, epidemiology, evolutionary genetics, molecular epidemiology and control. Adv Parasitol. 2009. 69:41-146.
  2. ^ Mas-Coma, S; Bargues MD; Esteban JG . Human fasciolosis. In Dalton, JP. Fasciolosis. Wallingford, Oxon, UK: CABI Pub. 1999. ISBN 978-0-85199-260-0. стр. 411-34.
  3. ^ а б Tolan RW Jr. Fascioliasis due to Fasciola hepatica and Fasciola gigantica infection: an update on this neglected tropical disease. Lab Med. 2011 Feb. 42(2):107-117.
  4. ^ Fürst T, Duthaler U, Sripa B, Utzinger J, Keiser J. Trematode infections: liver and lung flukes. Infect Dis Clin North Am. 2012 Jun. 26(2):399-419.
  5. ^ Cabada MM, White AC Jr. New developments in epidemiology, diagnosis, and treatment of fascioliasis. Curr Opin Infect Dis. 2012 Oct. 25(5):518-22.
  6. ^ Mas-Coma, S., Bargues, M.D., Valero, M.A., 2005. Fascioliasis and other plant-borne trematode zoonose. Int. J. Parasitol. 35, 1255–1278.
  7. ^ Mas-Coma, S., Rodriguez, A., Bargues, M.D., Valero, M.A., Coello, J., Angles, R., 1998. Secondary reservoir role of domestic animals other than sheep and cattle in fascioliasis transmission on the northern Bolivian Altiplano. Res. Rev. Parasitol. 57, 39–46.
  8. ^ Mas-Coma, S., Fons, R., Feliu, C., Bargues, M.D., Valero, M.A., Galán-Puchades, M.T., 1988. Small mammals as natural definitive hosts of the liver fluke, Fasciola hepatica Linnaeus, 1758 (Trematoda: Fasciolidae): a review and two new records of epidemiologic interest on the island of Corsica. Rivista di Parassitologia 5, 73–78.
  9. ^ Menard, A., Agoulon, A., L’Hostis, M., Rondelaud, D., Collard, S., Chauvin, A., 2001. Myocastor coypus as a reservoir host of Fasciola hepatica in France. Vet. Res. 32, 499–508.
  10. ^ Singh, K.P., Srivastava, V.K., Prasad, A. and Pandey, A.P., 1994. Pathology due to Fasciola jacksoni in Indian elephants Elephas indicus. Ind. J. Anim. Scien. 64, 802–804.
  11. ^ Torgerson, P., Claxton, J., 1999. Epidemiology and control. In: Dalton, J.P. (Ed.), Fasciolosis. CAB International Publishing, Wallingford. стр. 113–149.
  12. ^ Dubinský, P., 1993. Trematódy a trematodózy. In: Jurášek, V., Dubinský, P. a kolektív, Veterinárna parazitológia. Príroda a.s., Bratislava, 158–187.
  13. ^ Anonymus 1995. Control of Foodborne Trematode Infections. WHO Technical Series No. 849. WHO, Geneva, 157 pp.
  14. ^ Esteban, J.G., Bargues, M.D., Mas-Coma, S., 1998. Geographical distribution, diagnosis and treatment of human fascioliasis: a review. Res. Rev. Parasitol. 58, 13–42.
  15. ^ Mas-Coma, S., Bargues, M.D., Valero, M.A., 2005. Fascioliasis and other plant-borne trematode zoonose. Int. J. Parasitol. 35, 1255–1278
  16. ^ Ashrafi K, Bargues MD, O'Neill S, Mas-Coma S. Fascioliasis: a worldwide parasitic disease of importance in travel medicine. Travel Med Infect Dis. 2014 Nov-Dec. 12(6 Pt A):636-49.
  17. ^ Ivan Zaharij, Opća epizootiologija, Poljoprivredni nakladni zavod, 1960.
  18. ^ Mas-Coma, S., Bargues, M.D., Esteban, J.G., 1999. Human fasciolosis. In: Dalton, J.P. (Ed.), Fasciolosis. CAB International Publishing, Wallingford. стр. 411–434.
  19. ^ а б „Фасциолијаза”. Архивирано из оригинала 20. 2. 2008. г. Приступљено 25. 3. 2008. 
  20. ^ Torgerson, P; Claxton J . Epidemiology and control. In Dalton, JP. Fasciolosis. Wallingford, Oxon, UK: CABI Pub. 1999. ISBN 978-0-85199-260-0. str. 113-49.

Literatura uredi

  • Bakulov I. A. i dr. Slovarь эpizootologičeskih terminov / I. A. Bakulov, V. A. Vedernikov, F. M. Orlov, G. G. Юrkov. — M.: Rosselьhozizdat, 1975. — 104 s.
  • Taršis M. G. Populяrno ob эpizootologii. — M.: Kolos, 1982. — 192 s

Spoljašnje veze uredi



 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фасциолијаза&oldid=27441657”