Симо Радуловић (Башино Село, између 1710. и 1720. - Кривошије, 1770.)[2] био је чувени српски јунак и харамбаша из Црне Горе. Рођен је у Башином Селу у племену Цуце.[3] Живио за вријеме владике Данила, владике Саве и владике Василија. Предводио је чете из Малих Цуца и Бјелица.[4] Био је побратим Никца од Ровина и Тура Гавриловића, са којима је наплаћивао харач никшићким Турцима.[5]

Симо Радуловић
Место рођењаБашино Село (данас дио Чева)
Датум смрти1770
Место смртиГорње Кривошије
ДецаВуко[1]

За вријеме битке на Предишу у Бјелицама 2. децембра 1756. године, налазио се у одреду Никца од Ровина, заједно са 43 друга борца.[6]

Јунаштво у епским пјесмама

уреди

О јунаштву Радуловић Сима говори више епских пјесама, међу којима:

  • Пјесма Симо Радуловић, коју је објавио Сима Милутиновић Сарајлија - Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.
  • Пјесма Харачлија Црногорац, коју је објавио Сима Милутиновић Сарајлија - Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.
  • Пјесма Радуловић Симо, записао Вук Караџић. Сабрана дјела Вука Караџића, Српске народне пјесме 1-9 - Пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу и о војевању Црногораца, књига осма, Београд, 1900.
  • Пјесма Освета Враштанина Мира, записао Вук Караџић. Сабрана дјела Вука Караџића, Српске народне пјесме 1-9 - Пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу и о војевању Црногораца, књига осма, Београд, 1900.
  • Пјесма Никшићки Турци и Чевски овчари, Српске епске пјесме, записао Андрија Лубурић 1910. године.

Подвиг

уреди

Желећи да потчини Црну Гору султановој власти и да натјера Србе на плаћање харача, Осман-паша, ћехаја босанског везира у јесен 1756. године напао је Црну Гору са три стране из правца Никшића, Грахова и Подгорице. Са главнином своје војске продире кроз Доловско корито у Башином Селу и стиже на Чево, гдје се састаје са војскама које су кренуле из Грахова и Подгорице.

Црногорци су водили жестоку битку све док није пало Чево, тада је владика Василије пао у очајање. Предао је команду његушком војводи, те се уз помоћ калуђера Теодосија Марковића, пребацио се у Приморје а одатле у Сењску Ријеку.

Када је изгледало да нема више спаса, Никац од Ровина окупио је четрдесет три борца међу којима Радуловић Сима, Пеја Марковића, Вука са Добре Воде, Балетића Рада, и друге са којима је упао у центар непријатељског логора. Претходно су се договорили са сердаром Ђиканом Вукотићем, да када упадну у логор, он привуче војску Стажерскоме долу. Позвао је Арслан-агу Звиздића да јави паши да му долази 40 људи који желе да се поклоне. Турска војска је пустила јунаке у логор, пратећи их до пашиног шатора. Када су се приближили шатору повадили су кубуре и напали Турке. Никац је том приликом лично пуцао и смртно ранио Осман-пашу. Када су извели препад, кренулу су у пробој из логора. Видјевши комешање у логору Ђикан је са војском кренуо на Турке. Из Турског логора изашло је 14 јунака, мећу којима је био и Никац од Ровина, Симо Радуловић, Балетић Раде и други. Надахнути подвигом Срби су тада извојевали велику побједу и одбранили се од Турака

Рањенога побратима Никца од Ровина, Симо Радуловић однио је у Доброту код Дабиновића са којима је трговао. Ту су им видали ране. Када се опоравили вратили су се у Цуце.[7]

Овај подвиг опјеван је у пјесми "Синови Обилића", њима је Његош посветио пету пјесму "Свободијаде".

Поноси се, Горо Црна,
свети храме српске славе!
Док свободе твоје гњездо
излежује соколове
како Никца од Ровинах
и његово друштво храбро,
свагда ће ти пред оружјем
противника сила падат,
и вјенчеве бојем плетне
твоја хитра брати рука.[8]

Године 1758. Радуловићи су се иселили из Башина Села.[9] Симо је са сином Вуком прешао у Кривошије одакле је четовао до своје смрти 1770. године.[10]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Радуловић 1980, стр. 16.
  2. ^ Ердељановић, Јован. 1910. Е- 468-6 – Цуце и Озринићи. Рукопис, Београд: Архив САНУ.
  3. ^ Ердељановић 1926, стр. 317-318.
  4. ^ [1] Петар II Петровић Његош у збирци - „Огледало српско”
  5. ^ Марко Вујачић: Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, НИО Побједа, Титоград. 1990. стр. 94.
  6. ^ Марко Вујачић: Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, НИО Побједа, Титоград. 1990. стр. 79.
  7. ^ Меденица 1975, стр. 158.
  8. ^ Петар II Петровић Његош Свободијада
  9. ^ Ердељановић 1926, стр. 318.
  10. ^ Ердељановић, Јован. 1910. Е- 468-6 – Цуце и Озринићи. Рукопис, Београд: Архив САНУ.

Литература

уреди