Стојадин Младеновић

Стојадин Младеновић Маче (Врање, 21. септембар 1920Београд, 9. јануар 2006), револуционар, правник, предратни локални руководилац КПЈ, учесник НОБ-а од 1941. године, носилац Партизанске споменице 1941. и Голооточанин.

стојадин младеновић маче
Стојадин Младеновић Маче
Лични подаци
Датум рођења(1920-09-21)21. септембар 1920.
Место рођењаВрање, Краљевина СХС
Датум смрти9. јануар 2006.(2006-01-09) (85 год.)
Место смртиБеоград, Србија и Црна Гора
Професијаправник
Деловање
У току НОБчлан МК КПЈ Врања и
Секретар МК СКОЈ Врања

Биографија

уреди

Рођен је 1920. године у Врању. Његови преци су се доселили у Врање 1830. године из Софијске области преко Гњилана.

У рад СКОЈ-а први пут укључује се 1935. године[1] од када непрекидно и активно учествује у свим акцијама у Врању. У фебруару 1937. постао је члан трочланог поверенства КПЈ за Врање заједно са Симом Погачаревићем и Блажом Орландићем[2]. У новембру 1938. је саслушаван заједно са својом потоњом супругом Јелицом Трајковић и Али Шукријом[2]. Због организовања рада КПЈ у Врању био је осуђен на краћу затворску казну[3]. У јануару 1940. постављен је за секретара МК СКОЈ-а у Врању, а у децембру 1940. године постао је члан МК КПЈ Врања[1].

Након Априлског рата, током јула 1941. организује преко десет илегалних десетина у околини Врања, а у ноћи 25./26. јули 1941. предводио је групу од шест бораца у успешној акцији дизања у ваздух телефонских и телеграфских комуникација Берлин-Београд-Солун. 11. августа ухапшен је и у октобру осуђен на 10 година строгог затвора и 130000 лева[1][3]. Провео је три године у затвору у Великом Трнову, а у Врање се вратио у септембру 1944[1].

По завршетку Другог светског рата, радио је на дужностима руководиоца партијског курса у Лесковцу, а затим и као помоћник управника Партијске школе Србије у Београду све до 30. септембра 1948[3].

Носилац је Партизанске споменице 1941. са бројем 2613[3] од 1. јануара 1959.[4]

Након што се изјаснио за резолуцију Информбироа бива поново ухапшен. Провео је годину и по дана у истражном затвору у данашњој згради ТАНЈУГ-а на Обилићевом венцу у Београду, а затим још три године на Голом отоку.

Након повратка са Голог отока радио је у Републичком заводу за статистику[3].

Заједно са супругом био је саоснивач Партије рада Влада Дапчевића 27. марта 1992. године у Београду[3].

Умро је у Београду 9. јануара 2006. године.

Референце

уреди
  1. ^ а б в г Миодраг Митровић, Хронологија радничког покрета и социјалистичке револуције врањског краја, Врање 1982.
  2. ^ а б исто
  3. ^ а б в г д ђ лична документација
  4. ^ Решење Државног секретаријата за послове народне одбране ФНРЈ из личне документације