Разговор:Милош Обилић/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Средњевековни извори о Милошу Обилићу

"Хождениiе Пимина митрополита" из 1389 г.

Најстарији споменик, који и по важности и јаспости својој долази на, прво место, јесте "хождениiе Пимина митрополита вь третie во Цариград в лето 6897." (= 1389). То је путовање митрополита Пимина описао његов пратилац ђакон Игњатије. Путници су, вели ђакон Игњатије, приспели у Цариград на дан Јована Претече (т. ј. 24 јуна); а за тим су у петак (25. јуна) пловећи прошли град Диопол, а у суботу 26. јуна) обедовали су на ушћу реке Сахаре, у недељу (27. јуна) прошли су град Дартвузију и Картију. „И тако пловећи дођосмо у град Астравију и ту со задржасмо разбирајући о цару Амурату, јер беше у турској држави велики метеж и забуна: јер је пре нас пошао с војском турски цар Амурат на српскога цара Лазара, па се чулo да су обојица убијени. Најпре је цара Амурата убио преваром верни слуга Лазарев, именом Милош, и у тај час Турци поставе себи за цара Баозита, сина цара Амурата, и онцт Турци надјачаше и ухватише рукама српског цара Лазара с кнежевима и војводама његовим............„Ова је битка била године 6897. на месту званом Косово и т. д." Ово нам је најстарији споменик у коме је први пут записано име Милошево, а о овоме су путници извештени одмах после косовске битке на 12—13 дана.

Раде Михаљчић у књизи "Јунаци косовске легенде" наводи управо да ђакон Игњатије записао турски цар Амурат отишао у рат против Лазара, српскога кнеза; а кружио је глас, да су обојица, Мурат и Лазар, били убијени у једној бици и наводи књигу Ђ. Сп. Радојичић, Савремене вести о косовској битци код руског путописца ђакона Игњатија, Старинар II, 1937. Потом коментарише како се не спомиње ни име витеза а ни чињеница да ли је био некакав витез. -- JustUser  JustTalk 00:21, 9. октобар 2007. (CEST)

Ферман султана Бајазита

Фeрмaн султана Бајазита брусанском кадији, у половини месеца, шабана 791. (= 1389. год), којим му је спровео мртво тело султана Мурату... У том ферману Бајазит пише: "Кад овај мој ферман приспе, знано буди, да се по одржању битке, која се по наредби божјој на Косовом пољу догодила, мој отац, султан Мурад при свем том, што се он после виђења, у сну, свевишњем творцу помолио, да га мучеништва удостоји, невредим у потпуном здрављу с бојишта у чадор повратио; —па баш кад смо највећу радост и эадовољство уживали, гледајућн како се одсечене главе банова под плочама коњских ногу ваљају, како неки с везаним рукама, а неки с испребијаним мишицама стоје, онда је изненада један, именом Милош Копилић, дошавши с лукавством и претворношћу, казао, да је исламску веру примио, молећи да се у ред победоносне војске прими. И кад је по молби његовој пропуштен био, да ноге светога цара целива, он је, у место да то изврши, отрован анџар, који му је у рукаву скривен био, неустрашиво на дично тело пресветлога цара управио, и задавши му тешку рану, напојио га је мученичком слатком водом [[[шербет]]ом). Иошто је речени Милош ово дело извршио, нагнао је испред војника бежати, ну од храбрих војиика буде стигнут и на комаде исечен. Чувши за овај догађај, упутио сам се био мученичкој постељи, ну цара затечем мртва; а у исто време десило се те се и мој брат Јакуб-бег у вечност преселио.

Где се може о овоме нешто прочитати? -- JustUser  JustTalk 00:23, 9. октобар 2007. (CEST)

Одговор флорептинске општине на писмо босанског краља Твртка

Одговор флорептинске општине, писан 20. августа 1389. год., на писмо босанског краља Твртка, којим је јавио своју победу над Турцима. Између осталога у том одговору има и ово: "Сретне и пресретне мишице оних дванајест велеможа, који, пробивши непријатељске чете и камиле наоколо везане, мачем отворивши себи пут, до Муратова шатора допреше ! Сретан над осталима и онај, који вођу толике силе, јурнувши му мач у грло и скут, јуначки умори; а сретни свиколики, који као жртве убијенога вође над oном ништавном лешином славном мученичком смрћу живот и крв пролише"

Натпис на покрову кнеза Лазара

Најстарији споменик о косовском боју на српском језику јесте натпис на покрову кнеза Лазара, који је монахиња Јефимија, удовица деспота Угљеше, златом извезла при крају XIV века, а који Гиљ Фердинг јако хвали. У њему се дело Милошево оличава у кнезу Лазару као носиоцу државне власти, те с тога се и вели: "и змију си убио и; мученички венац добио од Бога" итд Као што у овом напису, тако се још у неким познијим белешкама страних писаца из XV и XVI века, дело Милошево приписује кнезу Љазару.

Биографија деспота Стефана Лазаревића

Биографија деспота Стефана Лазаревића, коју је написао Константин Философ 1431. год. Ту је Константин казао неколико речи и о боју косовском, од којих наводимо ово : „Док су се војници у бојним редовима (пред скиптры) борили, беше неко веома благородан (Милош), којега своме господину завидљивци облагиваху и за неверна држаху. А он, да би показао верност, а уједно и храброст, улучи згодно време и устреми се к самоме великоме начелнику, као да пребегава, те му с тога и пут начинише. А када се приближи, одмах јуриша и сјури мач у тога самога охолога и страшнога самодршца, али ту и сам од њих погибе...... Битка је била у лето 6897. године месеца Јунија 15. Исто ово скоро од речи до речи налази се и у цетињском летопису.

Грчки хроничар Јован Дука

Грчки хроничар Јован Дука, чије се казивање слаже с казивањем Константина Философа. Говорећи како су се војске побиле, вели: „Тада је извршено једно ново и неисказано лукаво смишљено дело. Неки Србин, знатан племић, младић храбар и одважан да му тада није било равна (као што је после и делом показао), из хришћанске војске усред турских редова као бегунац пребегне, и Турци га одмах ухвате. Вичући турског цара по имену, он говораше да жели да га види и да му нешто каже, како би у боју победио, «јер за то сам, рече, и пребегао овамо." И тако покажу му цара свога, а Мурат махне руком да приђе к њему. Кад се приближио, младић га смртно рани мачем у трбух, али и сам буде исечен на комаде од Муратових стражара."

Лаоник Халкокондила

Лаоник Халкокондила.У њега се налазе две версије о делу Милошевом : турска и грчка. „Турци, вели он, приповедају да је Мурат Лазара, који се ту борио, приморао да бежи, и да је гонећи га што је могао брже, наишао на једног Србина, на којега потегне оружје. Овај, будући пешак, окрене се и прободе копљем у трбух Мурата, од које ране и умре."

«Грци пак кажу, да није погинуо борећи се нити непријатеља гонећи, него, док је још стајао у бојном реду, некакав врло племенит човек по имену Милош (Μηλοίς) хтеде се изложити борби најлепшој од свију каквих је игда било (αγώνα, χάλλιστον δη των πώποτε Ύενομενων).Ακο му Лазар допусти оно што затражи, он обећа, да ће наоружан отићи Мурату као пребегалац. Мурат мислећи да му као пребег долази, заповеди да одмах приступи и каже шта хоће. Кад је допро близу до царевих врата, нападне на цара, који је стајао у бојном реду, спреман на битку. Докопав, дакле, копље, изврши најлепше дело, што ми знамо, јер је цара Мурата убио, али је и сам ту међу непријатељима, храбро борећи се, погинуо."

Михаило Константиновић из Острвице

Србин, Михаило Константиновић из Острвице, написао је године 1490. «Историју или летописе турске. Ту је историју превео с чешког и с уводом издао др. Ј. ШаФарик у Гласнику XVIII. Причајући како је и зашто је битка изгубљена, вели, ту је онда Милош Кобилић убио цара Мурата. Кад је Лазар ухваћен и доведен пред цара Бајазита, овај заповеди да се и њему и војводи Крајимиру одсече глава, а кад су обе главе пале, тада донесе један јаничар главу Милоша Кобилића и баци је пред ноге цару говорећи: "Ево, царе, двеју глава твојих најжешћих непријатеља."

Превод Дукиног дела на талијански

Крајем XV., а можда и нечетком XVI. века превео је неки Далматинац Дукино дело на талијански и тај преводилац пише много опширније о овоме догађају, него што се то налази у оригиналу. За Мурата вели: „Он је више пута преко писама и тајних гласоноша покушавао да великим обећањима на своју страну придобије Милоша Кобилића, војводу Лазарева, човека душом и телом тако храброг и јуначког, да му тада није било равна." Милош је сва писма Муратова показивао Лазару, који му је заповедао да Мурату притворно одговори да ће му испунити жељу. У очи боја Лазар позове сву господу и војводе на гозбу, на којој напије свима здравицу. Кад је дошао ред на Милоша, Лазар узе велики златан пехар вина и пружи му га рекавши: „Врли витеже, ову здравицу напијам теби, вино попиј, на поклон ти пехар, али ми је врло жао, што сам чуо рђав глас, да си постао издајник твоме господару.» Милош с ведрим лицем узе пехар и рече: «Велика ти хвала, господару на здравици и на поклону, али ми је врло жао што се сумња у моју верност. Сутра рано, ако да бог те учиним што сам наумио, видеће се да ли сам вера или невера свога господара". Сутрадан Милош, «памтећи добро што му је господар у здравици казао и свој одговор, будући млад и одважна духа, појаше добра коња, узме копље за врх гвожђа, а окрене држак непријатељу, као пребег пређе Ситницу, која је обе војске делила, јасним и пријатељским гласом вичући Мурата. Примљен од Турака као пријатељ, рече гомили око себе : «Где је наш господар Мурат ? Ја сам Милош кога он жели. Водите ме к њему ; имам неке тајне које ћу само њему саопштити." Кад је доведен у шатор, Мурат му пружи ногу, Милош га свуче на земљу, извуче скривен нож, удари га усред прсију и прободе га кроз срце, од које ране Мурат одмах умре. Извршивши што се заверио, нагне кроз запрепашћене великаше и стражаре, сад овог сад оног убијајући, допре до коња, метне ногу у леви стремен, али, пре но што је скочио на седло, исеку га јаничари.

Турски писац Нешрија

Турски писац Нешрија, који је писао своју историју за време владе Бајазита II. (1481 — 1512). Смрт цара Мурата по његовом казивању овако се десила: После добивене битке, Мурат пође да прегледа гомиле убијених. Међу рањенима бејаше "Милош Кобиловић, срчан и храбар проклетник," који је пред Лазарем рекао : «Идем да убијем турскога цара." Милош хтеде приступити Мурату, чауши му не дадоше, али га Мурат пусти преда се, а он посрћући, приђе, сагне се тобож да пољуби стремен Муратов, извуче скривен нож и прободе га. Милош је за тим на месту посечен.

Дубровчанин Цревик

Дубровчанин Цревић (Туберон, који је писао историју свога доба (1490 —1522), говорећи опширно, а доста слично с преводиоцем Дукине историје, о боју косовском који погрешно ставља за владе Бајазита II. (+ 1512). «У осталом, у очи самога дана, када ће бити бој, Лазар, краљ дардански, позове своје војводе на вечеру, којом приликом мишљаше прекорети Милоша (Мilona), једног племића, за издају, јер му тако беше потворио на њега јeдан супарник Милошев,па ако би се доказало - а обичај је у Илираца и Македонаца да тајне измамљују вином и мукама — онда да га казни, а ако не би, онда да се сам сумње опрости. С тога су се вина понапили, па раздрагани краљу за сутрашњи бој наздрављати стали. Краљ, обрнувши се Милошу (аd Мilonem conversus) и држећи у десној руци пун пехар вина, приговори. «Теби намењујем, Милошу, и вино и пехар, ма да си у мене издајом потворен." Не показујући на лицу никаква знака нечисте савести, Милош прими и испије пехар, па онда скочи и проговори краљу: „Краљу Лазаре, ношто сад није време ни препирци ни истрази, јер је пред нама непријатељ у бојном реду, сутра ћу самим делом посведочити како je потварач мој лажљив и варалица, и како je моја верност према краљу тврда и потпуна. Милош дакле, једно да би посведочио, да je лажно потварање на њ да ћe издати, a друго да би и делом извршио што се зарекао, чим свану, не јављајући се никоме, узјаше на коња и пође у турски стан с копљем наопако окренутим, што je y Илира знак бегунца и мирног прилазника. A име Милошево беше славно у Турака. И тако га с места пусте под чадор цару, па док je c погпутом главом љубио цара у пружену му руку, крадом истргне нож, који je донео у недрима склоњен, па у два маха расцепи трбух Турчину, и докле се усиљавао да из чадора искочи, цареви га чувари под чадором прободу те издахне."

Путопис Бенедикта Курипешича 1530 г.

Путопис који je оставио Словeнац Бенедикт Курииешич 1530. год., пратећи Николу Јуришића, посланика цара немачког преко Босне, Србије и Бугарске у Цариград. Тај пут Курипешић je описао у делу «Itinerarium etc.", y коме je саопштио доста опширну вест о Милошу Обилићу, «in der wir - вели Ранке — die älteste Spur der noch blühenden serbicshen Poesie zu erkenen glauben." Говорећи о гробу Муратовом на Косову пољу, Курипешић вели:

«Мурата je ту убио ножем један стари српски витез, по имену Милош Кобиловић. У историји стоји о томе написано. Кад турски цар пође с војском на кнеза српског у поље Косово, онда овај скупи војску, па изађе против цара у намери, да се с њим бије, a y војсци беше и речени М. Кобиловић. Премда je Кобиловић био врло славан и заслужан витез, који на граници сваки дан многа јунаштва чињаше, о којима се и данас много пева у Срба: то га ииак облагаше код његовог господара деспота, као да се договара с непријатељем и као да нешто у потаји ради. Али га на правди бога облагаше, као што то његова дела показују, него само из зависти, као што то и сада често бива; и тако не доживи части за оно, што je тако дуго, до своје старости, протурио толике опасности. Паде у немилост код кнеза те му овај не показиваше своје милости, као пре, ради заслуга његових, а то стари властелин дуго трпљаше."

«У то доба даваше кнез у војничком стану вечеру многим младим властелинима и слугама, и учини им велико поштовање, а старога витеза остави да стоји уза сто. Тада виде овај стари витез, где кнез баш сваком на очиглед показује своју немилост и неповерење према њему, ни кривом ни дужном; с тога му би тешко и жао, па с великом тугом науми да часно докаже како је прав и да се својим клеветницима освети."

«Пошто се вечера сврши, поче он тешким срцем говорити своме господару кнезу и рече: «Господару, да ли си заборавио, колико сам пута, тебе служећи, изложио живот свој витешки непријатељу; колико ли сам другим чим посведочио да сам јунак; да ли си то заборавио, кад мене, твога старога слугу, пушташ да уза сто стојим, а толику част, мени само на срамоту, чиниш млађима (који још не видеше оно што ја починих)? За то, господару, бог нека је с тобом, а ја идем да засведочим да сам ти веран, не би ли опазио, како сам био части вреднији, него ови који седе за столом, јер ја ћу да учиним оно, што они неће учинити, а ја ћу да довршим твоје ратовање па нека ћу главу изгубити". За тим Кобиловић одјезди у турски стан. Кад за то чуше кнез и његова властела, помислише да хоће да их нападне и викаху за њим. А кад дочу цар турски и његови људи, да Милош Кобиловић долази, понадаше се да ће им бити пријатељ и да им добро долази, а он их остави да тако мисле те га лепо примише, говорећи да знају за њега и његова јуначка дела, и јавише га цару, који заповеди да му га доведу. Тада он захте да на само с царем говори, и цар на то пристаде, надајући се, да ће му јавити за нешто, што ће му помоћи да победи кнеза. Па кад се видеше сами и цар му (као што беше обичај у турских царева) пружи ногу да је пољуби, тада стари витез рече: «Не мили се хришћанину ногу да љуби, а за то ћеш ево сада да примиш плату", па кад се саже као да ногу пољуби, извуче из рукава нож, те распори цара оздо па све до срца, те овај с јауком душу испусти. На то нагрне сила, а витез утече своме коњу, и већ га и узјаха, али га тада на коњу и убише....... Од то доба ни један турски цар не да више да га у ногу љубе, већ у руку, а онога кога цар пусти преда се и коме даде да га пољуби у руку, држе испод мишице двојица паша, да не би когод могао учинити што учини Милош Кобиловић.

Турски писац хоџа Сеадедин из XVI. века

Међу знатније писце овога века, који су оставили помена о овоме знаменитоме догађају, да поменомо и турског писца хоџу Сеадедина, који је писао у последњој четврти XVI. века.

„По њему је Мурат овако погинуо: «Већ су од потока крви дијамантне сабље и сјајна копља изглодала као рубин, а бојно поље од многих одсечених глава и одмотаних турбана као шарена леха лала, када се из гомиле поубијаних, као каква грабљивица, подиже одличан Србин, Милош Кобиловић, родирући снажно ка Мурату, кроз редова чауша и телохранилаца, који му на путу стајаху, и говораше да има неку тајну да му повери. На миг Муратов буде пуштен и кад се саже да га пољуби удари га мачем у трбух."

Мавро Орбини, „Краљевство словенско» крајем XVI. века

1. Мавро Орбин. Написао је своје дело „Краљевство словенско» крајем XVI. века, али га је издао 1601. год. То је први писац који зна да нам каже ко је Милоша облагао пред кнезом Лазарем. Орбини нам најпре прича о свађн, која је настала између Милоша, кога зове, Кобилићем, и Вука Бранковића с тога, што је жена Милошева Вукосава, хвалила јунаштво свога мужа, који је рођен у Тјентишту близу Новог Пазара, а одгајен у двору Лазаревом. А Вукова жена, Мара, ражљућена тим хвалисањем, ударила је жену Милошеву, и то је био повод сукобу између Милоша и Вука, кога је Милош оборио с коња. Вук је од то доба гледао да опадне Милоша код Лазара, говорећи му да се Милош тајно договара с Турцима да га изда. Лазар да би се о томе уверио, позове властелу и војводе на вечеру, и ту здравицом укори Милоша. Орбиново мишљење усвојио је и Ј. Лукарић у своме делу «Дубровачки летописи."

Турски писац Солакзадиз половине XVII. века

Турски писац Солакзад из половине XVII. века вели: да је Милош, распоривши Мурата, нагао кроз Турке право к реци, код које је коња био оставио. Он је три пут скочио по 50 корака, па је онда исечен. Три скока његова обележена су са три камена. Оклоп његов и његова коња, вели он, чувају се у царској ризници, а од тога доба не пушта се нико под оружјем султану, па и тада сваког похођача воде по двојица за мишице.

Повест от житиа кнеза Лазара и његове војводе Милоша Обилића

Овде долази прича о боју косовском, која је састављена у трећој или четвртој десетини XVIII века. Ова прича носи наслов: «Повест от житиа кнеза Лазара и његова војводе Милоша Обилића и остале српске све господе, кои биау на пољу Косову."

Њу је издао Ст. Новаковић у Starinama књизи X. Имајући више рукописа те приче, узео је један за основу, па га је другима допуњавао. По тој причи ударила је Вукова жена Мара, наречена Видосава, Милошеву жену Јелу, што јој је рекла: «Да не зна кнез Лазар Милошево јунаштво, памет и врлине његове, не би га метао с десне стране да коња језди." Милош замоли Вука да покара жену, па му припрети жестоко, ако то не учини, говорећи: «Нек свак зна, чује и види, да нисам Милош Кобилић него Обилић и прави храбри детић." Од тога доба Вук почне налагивати на Милоша код кнеза Лазара, ма да Милош ни после онога не мржаше на Вука. Кнез Лазар најпре није Вуку веровао. За тим се казује, како кнез Лазар шаље Милана Топличанина да уходи турску војску. Милан се враћа Милош га сусреће и упућује га, како ће казати кнезу Лазару, али чим се побратими састану, Вук упозори кнеза, како је истина оно, што му је рекао о радњи Милошевој с Турцима. Лазар поверује најзад Вуку. У очи боја у суботу позове кнез сву српску господу на вечеру и распореди их по старешинству; међу њима је био и Милош са своја два побратима Вук опет говори Лазару о Милошевом неверству. Лазар тада свладан тугом, ћутао је неко време, за тим прекори сва три побратима и напије Милошу: „Здрав си ми, слуго моја, Милошу, попиј вино, а на дар ти златан пехар, и не буди неверан.» Милош му на то одговори: «Хвала ти, господине кнеже, на здравици, ал' не хвала на беседи такој...... невера ти уз колено седи, на ухо ти беседи и лаж износи, да ти сву војску смути...... Ја сам ти у свему веран, тако ме вера не убила, а то ће сва војска очима видети, и твоја и турска, и ти, пре но што умреш. Сутра је недеља, Видовдан, крсно име, видећемо ко је вера, ко ли је невера. Ја сутра идем у табор турски и убићу цара Мурата и стаћу му ногом на грло под чадором његовим за истину моју." Сутра рано оде Милош с оба побратима у турски табор, пред Турцима хвали Лазара и његову војску. Излази пред Мурата, који му пружа ногу да пољуби, говорећи: «Пољуби, Милошу, ногу и нога ће ти дати власт и част." Милош му је рекао: «Сваке сам ти сласти богат у нашега славнога кнеза Лазара, него ћу сад примити твој живот на дар." Милош за тим убија Мурата, па заборавивши му стати ногом на грло, врати : се и то учини, па три пут скочи те до коња свога дође. Настаје борба с Турцима, погинуше му оба побратима, остаде он сам, па му и крв на нос ударила од «великог јада«. И већ је био близу да умакне, али некакав женски глас довикне Турцима: «О ви, Турци тужни и махнити, никако тога сокола без мреже не можете ухватити, него брже голе сабље пред њега метните и штитове перне и копља оштра, еда бисте како под њим коња посекли, јер је Милош и коњ му у оклопу." Турци тако учине, раставе Милоша од коња, али се он на копье одупре и скочи 30 лаката, други пут 40 лаката, трећи пут му копље пребију и ухвате га, па одведу Мурату који заповеди да се одмах удара на Србе. Доведоше и Лазара ухва-ћена, и он питаше Милоша, што тако учини. Милош му рече да је он само испунио синоћни завет. Мурат је заповедно да одсечену главу Милошеву ставе код његове, а Лазареву испод ногу његових, а Милош му на то рече: «Не тако, царе господине, мени не приличи да моја глава стоји уз твоју, него ставите главу кнеза Лазара напоредо с царевом а моју главу ставите под ноге кнеза Лазара, нека му и по смрти служим. И тако цар нареди да буде као што Милош рече.

Троношки летолис

Ово је први летопис, који нам оппшрно зна причати о боју косовском. Писац овог летописа, без сумње неки калуђер, служио се Орбином у руском преводу, ранијим летописима и родословима, косовском причом, а као Србин познавао је много боље народне песме, него ли какав странац, па је и њих употребио, нo овај летопис није старијн од прве половине XVIII. века. Троношац нам најпре прича робљење Муратове и спаљивање дворова српске властеле, па је између осталих сиалио и Милошеве дворе у Липљану. За тим долазак војске Лазареве на Косово (60.000). Даље нам прича, да је због храбрости, војничке вештине и верности Лазар начинио младог Милоша Обилића зетом, кнезом и главним заповедником целе војске; с тога се Вук Бранковић, који је стајао у споразуму с Марком и Балшом (а ти не су хтели доћи у помоћ Лазару), љутио на Лазара и Милоша. Поред тога догоди се те се завадише Лазареве кћери «о красоти и мужеству мужеи своихъ", и жена Вукова удари Милошеву, те овај изазове Вука на двобој и збаци га с коња. После тога долази Вуково сплеткарење, кнежева вечера и здравица, а за тим одлазак Милошев у турски табор и убиство Муратово, које је све испричано као и у косовској причи. Кад је Лазар ухваћен и доведен пред Мурата, рекао је Милошу: «Нека је благословено дело твоје и ти од мене, али за толику проливену крв данас, сам одговарај господу богу.

Među izvore o vitezu Milošu koji je ubio cara Murata I se može ubrojiti i Gerasimov letopis ili to samo tako kažu? Treba proveriti.

https://www.sajkaca.com/ostalo/ovo-je-prava-istina-o-milosu-obilicu-koju-nas-nisu-ucili-u-skolama/12546/

Markon Padrino (разговор) 23:25, 26. јун 2022. (CEST)

Kaže Korisnik:Ataman

Istorijski podaci o Milošu Obiliću jednostavno ne postoje. Ne postoje jer Obilić sam nije postojao pod tim ili sličnim imenom. Nevjerovatno je koliko se i na wikipediji koja pledira biti ozbiljan izvor podataka pojavljuje "činjenica" o Obilićevom ubistvu Murada iako je apsolutno sve što se toga tiče domen fantazije. Murada I je ubio njegov sin Bajazid , koji je za to iskoristio nekog od Srba koji su prešli na tursku stranu . A to da je neki Srbim mogao na ratnom polju upasti u šator sultanov je jedna takva besmislica da je prosto nevjerovatno da se ona ponavlja na toliko mjesta. — Претходни непотписани коментар оставио је корисник Ataman (разговор • доприноси). --Бране Јовановић, ДГзС <~> 10:59, 22. март 2007. (CET) slazem se da je sve gore napisano prava besmislica,ali takodje nepostoji nijedan nagovestaj da je bajazit ubio oca pa ni brata.mada postoje neki turski izvori iz kojih bi mogli zakljuciti da je murata ubio neko iz pratnje sto bi verovatno mogli biti makedonski srbi kojih je na kosovu trebalo biti dve hiljade na strani turaka.

Kaže Korisnik:МАЦАН

На основу чега си закључио да је Бајзит убио или наместио да се убије Мурат,када сви извори и не само Турски и Српски него и сви остали говоре да је Милош Обилић учинио то јуначко дело бранећи своју отаџбину ,а и Европу.

Kaže Korisnik:Grujan

Pa ne postoji pod tim imenom, zato što se staralo da se zaštiti knjeginja Milica od osvete.. Prosto Nikola Miloš koji se provlači kroz razne literature je Miloš Obilić, odnosno pravo ime mu je bilo Nikola Vratković, sin Vratka Nemanjića odnosno brat knjeginje Milice.. Povezuje se i sa osnivanjem reda zmaja svetog djordja, osnovanog za borbu protiv turaka i onih koji su turcima pomagali. Taj red su sačinjavali srpski vitezovi i vojvode, takozvana elitna jedinica ili srspski kamelot, koji su predvođeni direktnim potomkom loze Nemanjića u borbi ubili Murata.. Što se turskih pojedinih izvora tiče, normalno je da se pripoveda da je Murat ubijen posle bitke, jer bi to značilo da je Jakub ubijen za vreme bitke, što Bajazita kao mlađeg brata plasira na tron bez krvi na rukama, dok drugi izvore govore da posle pogibije Murata, on ubiva brata i preuzima vlast za vreme bitke...

Još samo da nađemo izvor sa kraja 14. ili početka 15. veka za ove tvoje tvrdnje, gde bi nam bio kraj! I naravno, malo uglačati srpski jezik kojim se koristimo takođe nije na odmet...--ClaudiusGothicus (разговор) 12:54, 2. новембар 2011. (CET)

Tu je i turski zapis"....Godina 1389. jun 28...Sultan Gazi je stajao u glavnini islamske vojske ipromatrao gomile ubijenih i zarobljenih nevjernika...Jedan od velmoa i nevjernièkih kraljeva u tovrijeme bijae poznat pod imenom Milo Nikola, sam sebe je rtvovao i osudio na pogibiju. On seuputio pod carski barjak i govorio:"Imam da kaem jednu tajnu Sultanu..."Doneo je u svom rukavusakriven otrovni handar i kad se pribliio da poljubi Sultanovu nogu, jakim udarcem zario je noSultanu u trbuh...Ovaj tvrdoglavi nevjernik ovim odvanim djelom sebe je uèinio glasovitim ipoznatim..."(Iz zapisa turskog istorcara Idrisa Bitlisija,sacuvanog iz 15.veka--Dima73 (разговор) 22:50, 14. децембар 2013. (CET)

smrt Milosa Obilica

prema narodnom predanju Milos Obilic je ubio Turskog sultana Murata u borbi a ne u satoru.Prema tom predanju Milos je jurisom sa svoim 12 konjanika i bacanjem koplja na Murata uspeo da ga obori sa konja i da mu stavi nogu na vratu gde ga je kratkim macem rasporio ,, od uckura do bjela grla,,.Po povlcenju iz turskog tabora, janicari su bezuspesno pokusavali da ga uhvate, tu se zatekla neka baba i gledajuci sta se desava predlozila Turcima da prospu orahe ispod konja ono to i urade konj padne, a Milosa uhvate. Kada ih je Milos pitao kako su uspeli oni mo rekose za babu, a on ih zamoli onako vezan da poljubi babu. kad je baba prisla Milos je ugrize za nos te joj ga otkinu. Na to mestu gde se to desilo danas zovu Babin most a u Turskim i Austrougarskim spisima i popisima Babinnos. Ja sam prvi put cuo tu pricu od mestana sela Batuse a kasnije i iz drugih sela istu tu pricu. Inace sam raseljeno lice iz Kosova polja i zivim u Arandjelovcu. S postovanjem Dragan Paunovic.

Историјски Милош

Молим [Корисник:Жељко_Тодоровић]-а да појасни зашто мисли да је тексту потребна дорада, у ком сегменту то мисли, те да да помогне у исправљању грешака које је уочио. Ја сам дугогодишњи аутор енглеске википедије, те сам вођен начелима које су тамо постављени, а то су да текст не сме бити без рефернци, што је са изезетком мога доприноса у великој мери случај са овим чланком, као и да правописне појединачне грешке нису ваљани разлог за брисање. Tritomex (разговор) 17:12, 9. јул 2020. (CEST)

1. августа 1389. босански краљ Твртко (р. 1353-1391) написао је писмо Трогиру да обавести своје грађане о "Турском поразу". У писму Твртко спомиње и убиство Мурата:

"Најбоље среће су оне руке дванаесторице лојалних господара који су, мачем отворили пут и продрвши у непријатељске редове и круг окованих дева, херојски је стигао до шатора самог Амурата.Изнад среће је онај који је тако снажно убио тако јаког војводу тако што га је ножем избо ножем угрло и трбух. Благословљени су сви они који су дали свој живот и крв кроз славни начин мучеништва"

Један од најзначајнијих исоријских докумената везаних за убиство Мурата потиче из четрдесетих година 15. века из пера Константина Филозофа у делу "Живот Деспота Стефана Лазаревића". Константни наводи: "И догодила се битка на месту званом Косово, што се догодило на следећи начин. Међу војницима који борили су се у првим редовима, био је један племић који је пред својим господарем био означен као нелојалан. Да би показао своју оданост али и храброст, овај је пронашао је погодно време и сам појурио према великом вођи као да је дезертер, и они су му отворили пут. И кад је био близу, одмах је појурио према наприед и зарио је мач у тог ужасног владара, а онда је и сам пао тамо пред њихове руке."

Tри деценије након Хронике Константина, Бенедикт Курипешић написао је путописни опис Балканског полуострва у који је укључио и опис Косовске битке..Његов примарни фокус је убиство турског султана од стране племића кога он идентификује као Милоша Кобилића. Курипешићев извештај садржи неке суштинске теме: Извештај да су други српски господари клеветили Милоша пред кнезom Лазарoм, опис последње вечере уочи битке у којој се Милош заложио за своју невиност према кнезу Лазару и обећао да ће се осветити и успешно убиство султана Мурада од стране Милоша у султановом шатору. Курипешић бележи оно што је чуо током путовања Балканом. "Ох, Кобилићу, нису сви мислили да ћеш се осветити свом незадовољном господару и свом љубоморни на њихову несрећу и да бисте их предали непријатељу у наручје? Али осветили сте се на хришћански начин и зло претворили у добро. Дао си живот својим клеветницима и спасио је своју земљу од непријатељеве руке."

Рани турски извори, такође дају опис Муратовог убиства. По једном запису док су Муратови војници пратили непријатељску војску, султан се на терену потпуно нашао потпуно сам. Одједном се један од хришћанских племића појавио међу лешевима који су лежали на бојном пољу. Обећао је себе као слугу и пришао Мурату, који је седео на свом коњу. Претварајући се да је желео да пољуби султанову руку, оштрим је бодежом ударио султана. Османски бегови су се окупили након убиства Мурада, пристали су да подигну Бајазита на престо свог оца и погубе Јакуба. Први детаљни опис Косовске битке од старне Турака датира из 1512 године. Турски историчар Мехмед Нешри наводи "Након пораза погана, Мурат је био збуњен јер му још увек нису дали знака да ће он умрети као мученик. Док су он и неки његови дворјани прегледавали гомилу лешева, [тамо био је на том пољу био је] поган познат као Милош Кобила. Ова проклета душа била је одличан и сјајан витез. На гозби коју је Лазар упиличио рекао је: "Идем да убијем турског господара." Сакрио је на свом телу челични бодеж. На бојном поњу био је рањен, и тако рањен и потпуно прекривен крвљу сакрио се у тој гомили лешева. Када се Гази Мурат нашао близу, поганин се спотакнуо и пришао Господару. Кад су стражари покушали да га зауставе, Гази Мурат је изјавио: „Без сумње има жељу (да пољуби султаново стопало). Пустите га да приђе. " Овај проклети имао је бодеж скривен у рукаву. Пришао се претварајући се да ће га пољубити султаново стопало, али изненада је забио нож у Султана. . Овде је било суђено да (Султан) умре. У том часу његова се душа, небеска птица попут анђела, попела на небо. Он је био ратник за веру и сада је умро мученичком смрћу. Тај је поганин одмах исечен на комаде на лицу места." Нешријев опис подкрепљује многе елементе епског мита о убиству Мурата и најзначајније јасно приказује Милоша, као атентатора на султана. Грчки извори о убиству Мурата, датирају из 15 века. [[Лаоник Халкокондил]] (1490.) Муратовог убицу назива Милошем, "човеком племенитог рођења [. који је добровољно одлучио да изврши херојски чин атентата". тако што је одјахао до логора Мурата у намери да се представи као дезертер. Мурат, који је пре битке стајао усред својих трупа, био је жељан је примити дезертера. По овом запису Милош је након тога убио Турског султана отив Мурата. Пишући у другој половини истог века, [[Дука (историчар)]] укључио је причу о Милошу у своју "Историју Византије". Он говори о томе како се млади племић, по имену Милош, претварао да је напустио битку, Турци су га заробили и, тврдећи да зна кључ победе, успео да добије приступ Мурату и убије га.

Tritomex (разговор) 17:12, 9. јул 2020. (CEST)

Не знам за Ваш статус на енглеској википедији, али у чланку нисте показали довољно знање викисинтаксе и правописа. Референцирање је у реду. Наводници нису у реду, управни говор не ваља. Нема хипервеза. Нисам провјеравао изворе, али ми дјелује да су и реченице дословно преписане из неког извора. Ако заиста јесу онда је потребно препричати те реченице за Википедију, а не преписати их. Уопштено, текст треба разломити и конкретизовати за читаоца. Граматичке или правописне грешке у правилу не би требало да сметају када се уноси мањи садржај (онда би старији уредници то само требали поправити), али када се унесе већи несређени садржај онда је потребно савјетовати аутора да то сам уређује и поправља. --Жељко Тодоровић (разговор) 21:39, 9. јул 2020. (CEST) с. р.

Поштовани, реченице не могу бити дословно преписане из извора написаног на страном језику, међутим водећи рачуна о смерницама Википедије, покушао сам и мимо наведеног дати објективну интерпретацију извора, без WP:OR и без WP:COPY, а тамо где су коришћени цитати, исти су наведени под наводницима, што је у енглеској википедији најчешће довољно. Коришћенје хипервеза је очигледно другачије него у енглеској википедији, те признајем да тренутно не знам издвојено обележити цитате. У том смислу сам молио и молим за вашу помоћ. Хвала.Tritomex (разговор) 12:30, 10. јул 2020. (CEST)

Везано за сам чланак, изненадило ме да је он знатно сиромашнији, слабије рефернциран, краћи и без историјског осврта, за разлику од енглеске википедије. Верујем да се слажете да је неопходна хитна дорада која би квалитет овог чланка, у првом реду укључивањем историјских чињеница, (које готово потпуно недостају) приближила квалитету и квантитету информација које читаоци енглеске википедије могу добити.Tritomex (разговор) 12:43, 10. јул 2020. (CEST)

Поштовани Жељко Тодоровић, изузетно Вам хвала на вашој великој помоћи и труду у ообогаћивању и уређивању овог чланка.Tritomex (разговор) 10:59, 12. јул 2020. (CEST)