Đavolja kandža (koren)
Ђавоља канџа је биљка из породице сусама. Главна врста овог рода Харпагопхyтум процумбенс, обично се назива ђавоља канџа. На грчком реч пхитон значи биљка, а реч харпагос, значи кукица.[1]
| Ђавоља канџа | |
|---|---|
| |
| Харпагопхyтум процумбенс | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | Ангиоспермс
|
| Класа: | Еудицотс
|
| Ред: | Астеридс
|
| Породица: | Педалиацеае
|
| Род: | Харпагопхyтум
|
| Врста: | Процумбенс
|
Изглед биљке и узгој уреди
Ово је вишегодишња, зељаста, пузајућа биљка. Листови биљке су наспрамно распоређени, а цветови су крупни, тамнопурпурне боје. Плод биљке је у виду чауре. Ђавоља канџа се сакупља због њених лековитих делова, што су кртоласто задебљали, бочни коренови. Ради лакшег сушења корен се сече у кришке. Спољни део корена је светлобраон, а унутрашњост је светлија. Укус корена је горак.[1]
Етимологија и станиште уреди
Афричка племена већ хиљадама година користе ову биљку као средство против болова и за лечење кожних тегоба. За пренос биљке у Европу заслужан је немачки лекар Отто Хеинрицх Волк, који је други светски рат провео у Намибији. Посматрао је сеоског шамана како лечи локалне ратнике. У Немачкој је ђавоља канџа службено призната као лековито средство у лечењу артритиса,реуматоидног артритиса. Биљка расте у полупустињским областима јужне Африке.
Хемијски састав и лековито деловање уреди
Корен ђавоље канџе садржи иридоидне хетерозиде (0,5-3%)[2]. Најважнији су харпагозид и прокумбин. Присутни су и фитостероли, флавоноидни хетерозиди, шећери. Горки састојци изазивају појачано лучење ензима у дигестивном тракту. Употребљава се у облику чаја, од сувог корена, капсула, таблета, екстраката, масти и гела за кожу. Користи се код обољења јетре и стомачних проблема, као средство за побољшање апетита и варење хране. [2]
Референце уреди
- ^ а б Ковачевић, Нада (2004). Основи фармакогнозије. Београд: Српска школска књига.
- ^ а б „Харпагопхyти радиx”.