Шекулар
Шекулар је планинска област на североистоку Црне Горе и постојбина истоименог црногорског племена Шекулар. Налази се у близини Андријевице и Берана и простире се између планина: Мокре, Глођије, Брајенице, Сјекирице, Костреша, Баља, Борја, Јанкове главе и Планиница.
У област Шекулара спадају насеља: Јашовићи, Спалевићи, Рмуши, Кукаљи, Лекићи, Орах, Ливадица, Маслари, Улица, Ћетковићи и Мезгале. Насеља су се некад налазила испод густих јелових шума, али је услед ниховог крчења, од 1930-тих,[1] у централним деловима Шекулара, граница међу њима сада једва приметна.
Постоји неколико интересантних тумачења топонима Шекулар. По једном, Шекулар се везује са латинским "сеацулум", односно са албанским "шекул", што значи световњак, народ, људи... Према другом тумачењу, Шекулар се везује за старословенску реч "шек" што значи обод илити место у шуми. Могућном се чини и претпоставка да је становништво Шекулара, као мешавина старобалканског и новодосељеног словенског, услед забачености и пасивности овог предела, много касније примило хришћанство у односу на околна насеља, што је био разлог да је означавано као некрштено, тј. секуларно, па отуд и назив Шекулар.
Историја уреди
Први писани помен Шекулара и Шекулараца датира из 1314. године и налази се у Светостефанској хрисовуљи. Иначе, историја Шекулара и Шекулараца, испреплетана је са историјом племена Васојевића. Историјска је чињеница да су житељи Шекулара, за време турске владавине, имали статус сточара, филурџија и слободних сељака, што значи да су били власници својих поседа. Наиме, предање говори да су Шекуларци добили од неког султана ферман по којем су били ослобођени и од десетине цару и од четвртине агама.
Војвода Петар Шекуларац уреди
По предању, родоначелник племена Шекуларци био је војвода Петар Шекуларац, по коме је цела област добила назив "војводина" и простирала се од Вјетерника до Паклене више Пећи. Предање даље каже да је у време Косовског боја, Петар Шекуларац повео војску у помоћ Кнезу Лазару, али је стигао тек сутрадан по окончању битке. Како би се извукао из неугодне ситуације, он је 1000 овнова и 100 волова, које је наменио српској војсци, даривао Бајазиту у знак пажње, а овај му је заузврат поклонио ферман који је написао на зечјој кожи. Вероватније се то десило 1448. године и уместо Лазара био је у питању Сибињанин Јанко, а уместо Бајазита, Мурат II.
Као потомке војводе Петра Шекуларца народно предање помиње Вука Љевака, Дашу и Комњена Барјактара иако их од војводе Петра временски деле готово три века.
Вук Љевак уреди
Вук Маринков звани Љевак био је знаменити црногорски јунак и поглавар Шекулара у време владавине Шћепана Малог (1767-1774). Тада је Кариман - паша из Пећи затражио од Вука да пропусти турску војску преко Шекулара, како би ударио на Шћепана Малог, али је Вук Љевак одбио захтев ставивши се на страну Црне Горе. Бес Кариман - паше био је огроман те је Шекулар убрзо покорен а Вук Љевак, заједно са 40 другова, завршио у цариградском казамату. Тамо је на мегдану посекао неког Арапина па га је султан због тог подвига ослободио ропства.
Вук Љевак је имао три сина: Бракоча (од кога потичу Бракочевићи), Стефана (који је имао синове Живка и Јаша од којих потичу Живковићи и Јашовићи, а од Живковића потичу Поповићи) и Јосифа (који је умро млад те му се жена - млада Албанка из племена Климената, вратила са дететом у Албанију и од њих потиче албанско братство - Лелчани/Лелчај.
Поједина братства уреди
Данашња шекуларска братства: Дашићи (староседеоци), Армуши (Рмуши), Спалевићи, Томовићи, Булићи, Живковићи, Поповићи, Бракочевићи, Ивановићи, Јашовићи, Маслари, Негојевићи, Милетићи, Кењићи, Кукаљи, Лабудовићи, Лекићи, Божовићи, Матовићи, Шарићи, Болевићи, Балевићи, Радевићи, Портићи, Кастратовићи, Делетићи, Николићи, Рачићи, Љубићи, Алексићи, Давидовићи, Пантовићи, Бабићи, Ђоровићи.
Нека братства пореклом из Шекулара: Вуковићи, Гојковићи, Лалићи, Лазовићи, Лелчани/Лелчај, Маринковићи, Маџгаљи, Мацуре, Милићевићи, Миљковићи, Николићи, Новковићи, Протићи, Радовановићи, Савовићи, Симићи, Спасојевићи, Трајковићи, Церовићи, Грујићи, Пејковићи, Ђошовићи, Микарићи, Бошковићи,
Литература уреди
- Раде Бракочевић, Ломни Шекулар (приче, пјесме, анегдоте, документи), Родослов братства Бракочевића и његових огранака, Београд, 2013.
- Андрија Јовићевић, Плавско-гусињска област. Полимље, Велика, Шекулар, Српска краљевска академија, Насеља српских земаља, књига X, штампарија Краљевине СХС, Београд 1921.