Шпанска епика

Шпанска средњовековна епика је књижевни правац настао негде у XI веку. Почео је да нестаје у XIV, док је у XV веку готово у потпуности уступио место новом роду шпанске поезије – романси.

Епика представља приповедни род поезије намењен уобличавању садржајних целина; и у њој се објективно и смирено, уз мноштво разноврсних описа, приповеда неки целовити догађај историјског, легендарног или религиозног карактера.

За Менендеза Пидала, епика у раном средњем веку представља род који врши функцију историје: „Епска јуначка песма се рађа као замена за непостојећу историографију, када се, у недостатку опширних приповести у прози, вест о важним догађајима преносила песмом…”

„Јуначко време је, верујем”, рекао је Пидал „оно време које  су преживели неки народи који су, пре него што се развила историографска проза на народном језику, осећали потребу да негују властиту историју, и то у песничком облику, кроз јавне песме.

Теорије о пореклу шпанске епике

Фридрих Аугуст Волф ( Фриедрицх Аугуст Wолф), немачки научник из XVIII века, био је један од првих који је поставио питање да ли су у романским земљама прво настале кратке епско-лирске песме (у Француској су то цантиленес, а у Шпанији романцес).

Из њих су касније проистекли велики епски спевови: Цхансон де Роланд у Француској и Цантар де Мио Цид у Шпанији. Гастон Парис је формулисао и своју теорију кантилена. Према њој, кратке песме – кантилене – германског су порекла и у њима је било елемената лирске али и епске поезије. Мила и Фонтаналс, Менендез Пелајо и Менендез Пидал су показали да се ова теорија не може применити на шпанску епику и да су епске јуначке песме претходиле романсама.

Жозеф Бедје (Јосепх Бедиер) настојао је доказати да кантилене нису претходиле епским песмама ни у Француској, тврдећи да су француски епски спевови релативно новијег датума (XI и XII век) и да су настали делимично као последица веома развијеног обичаја одлажења на ходочашћа. О самом пореклу шпанске средњовековне епике изнете су три теорије.

Најстарију теорију у прошлом веку формулисао је Гастон Парис. Према његовом мишљењу шпанска епика потиче из француске. Као доказе наводио је да су француске епске песме (цхансонс де гесте) настале пре шпанских. Док први француски сачувани спев датира с почетком XI века, дотле је први сачувани шпански спев настао средином XII века. Ова теорија је делимично усвојена. Менендез Пидал наводи разлике које постоје између ове две епике:

1. Француска епика обилује елементима фантастике, док их у шпанској практично нема;
2. Француска епика обрађује догађаје из далеке националне прошлости, који су много више припадали легендарној него историјској традицији, док су скоро све шпанске епске песме настале врло брзо после догађаја које опевају;
3. Метричка форма француских епских песама је врло рано постала правилна (утврђен број слогова у стиху, консонантска рима), док метричка форма шпанских епских песама остаје архаична све до краја XV века (променљиви број слогова у стиху, асонанца).

Другу теорију је изнео Хулиан Рибера 1915. године, где наводи да је порекло шпанске епике веома старо и да га треба тражити у арапско-андалузијској средини. Рибера претпоставља да је међу Маварима који су живели на Иберијском полуострву поред лирике постојала и народна епика, али да није забележена. Ова теорија није била поткрепљена никаквим доказима, те је врло брзо била одбачена, а касније и потпуно заборављена.

Године 1971. Франсиско Маркос објављује своју књигу Арапска наративна поезија и хиспанска епика, у којој оживљава теорију о арапском пореклу хиспанске епске поезије.

Трећу теорију формулисао је Менендез Пидал, где наводи да за њега и француска и шпанска епика имају заједничи извор – германски.

Менендез Пидал објашњава важну улогу Визигота у настајању шпанске нације. Они су од почетка V века, када су продрли на Иберијско полустрво, па до почетка VII века, када је њихова држава пропала под маварском најездом, у великој мери утицали на хиспанороманизоване староседеоце. Према његовом мишљењу, доказ за ово био је одломак из једног дела Исидора Севиљског, у коме овај учени бискуп, који је живео у VII веку и писао на латинском, каже да младићи из угледних кућа, поред осталих вештина, морају да савладају и вештину озбиљног певања „песама о прецима“ (цармина маиорум).

Цармина маиорум, према тумачењу Менендеза Пидала, биле су епске песме о славним подвизима предака које су развијале јуначки дух и подстицале жељу младих да се и сами прославе храбрим подвизима. Менендез Пидал сматра да се присуство готског духа није изгубило из хиспанске средине после пада визиготске краљевине под маварску власт. Било је присутно и даље у многим видовима свакодневног живота; јуначке песме су и даље постојале у „прикривеном стању“ (естадо латенте).

Слична ситуација се среће у епском спеву о Фернану Гонзалесу, првом кнезу Кастиље. У овоме спеву Фернан Гонзалес ослобађа Кастиљанце од власти леонског краља, захваљујући своме коњу. Сачувани препис спева потиче из XIII века, али хронике говоре да је ова тема била раније обрађивана у усменим кастиљанским јуначким песмама. Менендез Пидел сматра да је ово један од драгоцених доказа да је ова тема из готске усмене епске традиције негде у XII веку пренета у кастиљанску епску поезију.

У периоду од  XИИ до XV века епска поезија Шпаније је била веома развијена и популарна у свим друштвеним слојевима.

Шпанска епска поезија делила се на:

• Местер де југлариа
• Местер де цлерецíа

Местер де југлариа је представљала анонимне ауторе, народне певаче и извођаче чији је заједнички назив био Југларес (Југлар – забављач краља и широких народних маса). Реч местер је проистекла из латинске речи министериум, која је значила занимање или вештина.

Претеча хуглара у доба Римског царства су били римски хистриони – путујући певачи и забављачи, германски скопи и маварски народни певачи. Слични хугларима, у Прованси су у XI веку били трубадури – музичари, који су били донекле образовани, те уживали бољи положај од хуглара.

Менендез Пидал је, истражујући записе о хугларима, закључио да они нису били само музичари. Хуглари су облачили шарена и упадљива одела, стално су путовали и забављали људе не само на Иберијском полуострву већ у целој Западној Европи. Путовали су пешке и међу њима су били и песници, музичари, гласници, а неки од њих су били и писмени, те су бележили стихове. Прелазили су Алпе и Пиринеје и били су добродошли на италијанским и француским дворовима, као и на разним догађајима.

Јуначке епске песме, које су биле саставни део њиховог извођења, назване су „цантар де геста“ тј. песме о јуначким подвизима. Све оне су биле сличне и певане су на народном језику (идиома романце). Стихови су били подељени на полустихове и груписали су се у руковети (тирада или серие), који су звучали у складу. Теме које су опеване биле су историјског и традиционалног карактера.

Местер де цлерецíа је зачета у XIII веку и представљала је супротност појму местер де југлари, иако је направљена по узору на њу. Цлерецíа је означавала образоване људе (од речи цлерíго, што је значило образован). Овај песнички правац је донео многе новине у шпанску поезију.

Образовани људи су готово увек знали латински језик, те и писали на њему, што им је омогућавало да њихова дела буду читана широм Европе. За разлику од хуглара, клерици су писали о интернационалним темама као што су религија, морал и различите врсте забаве. Највећи значај ове школе је у томе што су увели нову метричку форму (цуадерна вíа) – строфу од четири стиха. Стихови су били утврђене дужине, од по четрнаест слогова. Ову форму су клерици преузели из француске и провансалске поезије.

Сматра се да је стих александринац, коришћен у првом делу клерика из XIII века – Књига о Александру, преузет од Француза, јер је и тематика самог дела преузета од њих. Клерици су вешто прилагодили своја дела народу, до тада навикнутом на хугларе, и тако успели да му приближе многе теме, својствене само ученим људима.

Кроз историју, многи су одвајали ове две песничке школе, указујући на њихове разлике. Њихова најбитнија сличност је то сто су обе врсте намењене за извођење, не за читање. Књига о доброј љубави, дело Хуана Руиса из XIV века, приказује много више сличности него разлика измедју ова два тока у шпанској епици. Међутим, у савременој историји књижевности они се приказују одвојено.

Класификација шпанске епске поезије

Подела шпанске епике је направљена према тематици у делима, не по метричким формама којим су писане. Постоје:

• Историјска епика (éпица хистóрица)

− Овде су сврстани сви епови, националних и страних тема.

• Неисторијска епика (éпица нохистóрица)

− Овде постоје три подврсте:

1. Религиозна епика (éпица религиоса) – обрадјује црквене теме;
2. Новелистичка епика (éпица новелесца) – епови универзалне европске теме новелистичког карактера;
3. Поучно – новелистичка и алегоријска епика (éпица дидáцтицо – новелесца y алегóрица) – дела са сједињеним елементима поуке и забаве уз алегорију.

Историјска епика

Поема де мио Цид

Спев Песма о Сиду (Поема де мио Цид) је настао 1140. године, а сачуван је захваљујући препису Пер Абата из 1307. Сачувана верзија се састоји од 3730 стихова. У поменутом рукопису недостаје једна страна на почетку спева и две у средини. Захваљујући Менендезу Пидалу, ове празнине су попуњене одговарајућим прозним деловима узетим из историјског дела Генерална хроника (Цроница генерал), насталог крајем XIII или почетком XIV века. Менендез Пидал је своје издање спева започео прозним текстом узетим из Хронике о двадесет краљева, у којој је препричана епска песма о Сидовим подвизима. Одломак из хронике се завршава Сидовим одласком у прогонство. Захваљујући овоме, спев је добио неку врсту пролога у прози.

Менендез Пидал је текст поделио на три дела, на три певања (цантарес): први Сидово изгнанство (Ел дестиерро дел Цид), други Удаја Сидових кћери (Лас бодас де лас хијас дел Цид) и трећи Увреда у Корпесу (Ла афрента де Цорпес). Упркос овој његовој подели, у рукопису спева не постоји ни наслов целог дела, ни појединачних певања.

Део хронике под називом Хроника двадесет краљева (Цроница де веинте реyес) садржи разне јуначке спевове препричане у прози, као што су песме о Сиду, Фернану Гонзалесу, Бернарду дел Карпију, итд.

Овај драгоцени рукопис се чува у Националној библиотеци у Мадриду.

Спев је први пут објављен 1779. године. У току XVIII и XIX века спев је био објављиван више пута. Код нас је критичко издање овог спева први пут објавио Владо Драшковић, а он је уједно и његов први преводилац на српскохрватски језик.

Поема де Фернáн Гонзáлез

Раскорак између садржине и метричке форме јесте тема овог дела. Први кастиљански кнез био је Фернан Гонзалес (Фернáн Гонзáлез), који је успео да се избори за самосталност Кастиље. Био је омиљени кастиљански јунак; чак је постојала и епска јуначка песма о њему (цантар де геста), али није сачувана. Образовани калуђер који је живео у кастиљанском манастиру Арланси и чије име није познато, написао је Песму о Фернану Гонзалесу по узору на хугларску верзију. Он је одлучио да преради и обнови Песму о првом кастиљанском кнезу, односно да пише о животу Фернана Гонзалеса, а упоредо са тим и о развоју Кастиље.

Песник говори о историји Шпаније, о Визиготима и њиховим краљевима и кроз шта је све прошао шпански народ. Говори о младости Фернана Гонзалеса и о његовим биткама, где се песма и прекида – завршни листови су изгубљени. Богато искуство шпанске епске поезије је приказано у песми.

Развијено патриотско осећање је карактеристика шпанске средњовековне епике. Оно постоји у песнику, који га исказује кроз песму.

Строфе су од четири стиха; сваки стих састављен од четрнаест слогова са цезуром у средини назива се цуадерна виа и коришћена је у песми.

Остали спевови

У Шпанији су сачувана два спева, Песма о Сиду и Песма о Фернану Гонсалесу, док је у Француској сачуван већи број спевова. Један од важнијих је Ла Цхансон де Роланд (Песма о Роланду). Захваљући непрекидним везама између Шпаније и Француске, шпански хуглари су имали прилику да чују Песму о Роланду од француских трубадура.

Сцена када се Карло Велики враћа на бојиште Ронсевоа и налази мртвог Роланда је део одломка Ронцеваллес. Сви остали шпански епски спевови су изгубљени. Велики број јуначких песама биће сачуван захваљући Црóница Најеренсе. Једна од најважнијих тема епике јесте пропаст Шпаније и смрт краља Родрига, о коме, нажалост, није сачувана ниједна јуначка песма.

Један од најстаријих кастиљанских спевова настао у XI веку је Цантар де лос сиете инфантес де Лара (Спев о седам кнежевића од Ларе). То је прича о једној кастиљанској породици и њеној несрећној судбини. Није утврђено да ли је прича заснована на стварном догађају или је то само песникова машта. 

Постоји још много старих епских дела сачуваних у прозном облику у више хроника, попут: Цантар де Санцхо II де Цастилла, Церцо де Замора и Цантар де ла јура де Санта Гадеа (Спев о Санчу II од Кастиље, Опсада Саморе и Спев о заклетви у Санта Гадеји). Такође, Песма о Бернанду дел Карпију (Поема де Бернандо дел Царпио) постојала је у више варијанти.

Живот кастиљанског јунака Родрига де Вивара, ел Сида, обрађиван је на другачији начин, и сачувано је једно једино дело, познато као Лас Моцедадес де Родриго (Сидова младост) или Цантар де Родриго (Спев о Родригу). Песма о Сиду из XII века опевана је од зрелог доба до смрти, док је тема ове епске творевине Сидова младост. 

Менендез Пидал је у свом примеру критичког издања спева шеснаестерце делио на полустихове.

О Сидовом животу, посебно о његовој младости и љубави са Хименом, касније ће причати разни писци и песници; Хуан де ла Куева (Јуан де ла Цуева) позоришни писац из XVI века, Гилијен де Кастро (Гуиллен де Цастро) савременик и истомишљеник Лопе де Веге.

Руј Јањес (Руy Yáñез), аутор дела Ел Поема де Алфонсо Онцено (Песма о Алфонсу XI), у свом епском спеву пише о животу краља Алфонса, његовим биткама, као и његовој љубави према једној жени. Овај спев је спој хугларске и клеричке песничке вештине коју је Руј Јањес јако добро познавао.

О Алфонсу XI написана је и једна Црóница у приближно исто време када и спев, и писана је са намером да остане историјски документ о једном владару у времену и била је доступна само уском кругу образованих људи.

Менендез Пидал је рекао: „Певачи јуначке поезије и даље су веома цењени у народу, међу витезовима и међу хроничарима... Прва половина XIV века тренутак је најтешње везе између хроничарске и хугларске епске историје.“ 

Неисторијска епика

Религиозна

Берсенове хагиографске песме

Гонсало де Берсео (Гонзало де Берцео) је први песник шпанске књижевности. Рођен је крајем XII века у малом манастиру Берсео у области Риче. Живот је провео у бенедиктанском манастиру Сан Миљан де ла Когоља. Поред административних послова у манастиру Сан Миљан, писао је стихове. Дела која су остала после њега састоје се од три хагиографије, једног наративног спева о чудима Богородице, као и неких доктринарних списа. Сва сачувана дела припадају области црквене књижевности, наративног су карактера и могла би да уђу у оквире неисторијске епике. За њега је писање представљало првенствено један од многобројних начина служења Богу. Често је наглашавао да само он преводи са латинског (иако то није тачно), да би омогућио народу да упозна корисна и лепа дела која су му због туђег језика неприступачна. У свим својим делима Берсео се користио новом метричком формом (нуева маестрíа) названом цуадерна вíа.

Нека од његових најзначајнијих дела су: Житије светог Емилијана (Вида де Сан Миллáн), Живот Светог Доминика силоског (Вида де Санто Доминго де Силос), Житје Свете Орије (Вида де Санта Ориа), збирка наративних песама о чудима Богородице (Милагрос де Нуестра Сеñора).

• Житије светог Емилијана (Вида де Сан Миллáн) је хронолошки вероватно прво дело. Ову хагиографију излаже у три дела — живот свеца, подвиге које је учинио за живота и чуда која је учинио после смрти. У њој хвали и велича Светог Миљана као великог чудотворца и препричава легенде о њему.
• Вида де Санто Доминго де Силос (Вида де Санто Доминго де Силос) је житије које је Берсео написао због блискости манастира Светог Доминика са манастиром Светог Миљана, у коме је Берсео провео свој живот. Материјал за ову хагиографију нашао је у делу на латинском опата Грималдија Вита Санци Доминици.
  • Вида де Санта Ориа (Вида де Санта Ориа) је хагиографија са доста лирских одлика.
  • Чуда наше Госпе (Милагрос де Нуестра Сеñора) је сматрана најзначајнијом збирком наративних песама о чудима Богородице од стране историчара шпанске средњовековне књижевности. Берсео је прерадио у поетском облику 24 чуда из рукописа на латинском језику. Обрађене су познате теме (теме о побожном лопову, о необразованом свештенику, о јеврејском детету итд.), које су у његовој обради добиле песничку лепоту и дирљивост једноставне искрене побожности.

Остале хагиографске песме:

Шпанске хагиографске песме су наративне композиције у стиху у којима су обрађене теме из живота појединих хришћанских светаца или догађаји из Христовог живота. До сада су пронађене и проучене само две хагиографске песме записане у једном рукопису. То су Књига о детињству и смрти Исусовој (Либро де ла инфанциа y муерте де Јесус) и Живот свете Марије Египћанке (Вида де Санта Марíа Египциаца). Мануел Алвар је темељно проучио ова два дела и приредио нова критичка издања.

• Књига о детињству и смрти Исусовој (Либро де ла инфанциа y муерте де Јесус) дело је непознатог песника који је вероватно припадао црквеној средини. У овој песми испричано је неколико делова из Христовог детињства.
• Живот свете Марије Египћанке (Вида де Санта Марíа Египциаца) једина је шпанска сачувана верзија у стиху о животу лепе грешнице Марије из Египта. У хагиографији је испричан Маријин живот од њене младости па до смрти.

Новелистичка епика

Песничка дела ове врсте имала су улогу да забаве тадашње слушаоце и читаоце. Најзначајније су две дуге приче у стиховима − Књига о Аполонију (Либро де Аполонио) и Књига о Александру (Либро де Алеxандре). Својом садржином су нека врста пустоловног романа. Ова и слична изгубљена дела писали су клерици − образовани људи, познаваоци латинског и других романских језика. Књига о Аполонију, Књига о Александру и Историја Троје су наративна дела у стиховима.

• Књига о Аполонију (Либро де Аполонио) је дело настало половином XIII века од стране непознатог писца. Описан је буран живот краља Аполонија,  његове пустоловине које обилују неочекиваним, узбудљивим и драматичним догађајима.
• Књига о Александру (Либро де Алеxандре) је дело које описује живот македонског цара Александра Великог, настало у XIII веку од стране непознатог аутора. Говори о његовим освајањима и јуначким подвизима.
• Историја Троје (Хисториа троyана) је дело у коме је описана судбина тројанских јунака и љубавних осећања у прозном облику. Настала је у XIII веку.

Поучно-новелистичка и алегоријска епика

Песме ове врсте настају у XIV веку, задржавају метричку форму цуадерна виа, али се садржаји мењају. У наративном облику написане су дидактичке и новелистиче песме и басне. Басне садрже пример који је узет из животињског царства. Дидактичке песме садрже мноштво моралистичких размишљања, порука, опомена, у њима су описани разни пороци. Писци више нису анонимни, а најзначајнији песник средњовековне поезије XIV века је Хуан Руис, архипрезвитер из Ите (Јуан Руиз ел Арципресте де Хита). Његово дело Књига о доброј љубави (Либро де буен амор) својом садржином веома је сложено дело у коме су здружени песнички састави наративног и лирског карактера. Садржину читавог дела чини сукоб између две врсте љубави: буен амор (добра, права, чиста љубав) и лоцо амор (љубав са много невоља у животу човека и жене). Већина његових песама писана је у првом лицу, тако да се веровало да су дела аутобиографског карактера.

Књига о двору (Ел Либро дел Палацио) канцелара Ајале састоји се од неколико тематских делова. Песник говори о раздору који влада међу великодостојницима католичке цркве. Канцелар Ајала никога не штеди, исмева пороке људи на највишим државним и црквеним положајима. Први део је написан у метричкој форми цуадерна вíа и представља последњи изданак клеричке песничке вештине.

Хуан де Мена Кородовљанин, који је студирао у Саламанки, представља првог европског хуманисту. Познати је и цењени песник XV века. Лавиринт судбине (Ел Лаберинто де Фортуна), наративни спев састављен од 300 строфа, сматра се најзначајнијим Мениним делом.