Јованка Хрваћанин
Јованка Хрваћанин (Дубица, 20. јануар 1899 — Београд, 1987) била је хрватска и српска књижевница (која је писала на српском језику), романописац, писац за децу и преводилац књижевних дела, највише са словенских језика.[1]
| Јованка Хрваћанин | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 20. јануар 1899. |
| Место рођења | Дубица, Аустроугарска |
| Датум смрти | 1987 |
| Место смрти | Београд, СФР Југославија |
Живот и каријера
уредиРођена је у Дубици (данашњи назив Хрватска Дубица), 20. јануара 1899. године. Рано детињство провела је у Београду. Након очевог губитка посла у Прес-бироу, и смрти млађег брата 1903, вратила се са породицом у родно место, где је завршила основу школу. Јованкино школовање било је неуредно. Обележено је наглим прекидима и пресељењима, због политичког деловања и ангажовања њеног оца који је био оснивач и организатор првих светосавских беседа у Дубици и Јасеновцу, и члан главног одбора Радикалне странке и ратних прилика на Балканском полуострву.
Гимназију је похађала у Бјеловару и Београду а, након Првог светског рата, дипломирала је на Филолошком факултету (1923) и положила професорски испит (1926).
Познавала је чешки, руски, француски, немачки, словеначки језик, и преводила је бројна књижевна дела, али највише са словенских језика: Карела Чапека, Франа Шрамека, Максима Горког, Вјачеслава Иванова, Франца Бевка, Антона Ашкерца, Игора Шевченка, Ласју Украјинку, Кристину Бренкову, Ивана Цанкара.
Радила је као професорка у Женској гимназији (1923—1931) и Учитељској школи у Новом Саду, Првој женској гиманзији у Београду (1933—1940). У Новом Саду је основала Удружење универзитетски образованих жена и била његов први председник.[2]
После Другог светског рата радила је у Педагошком институту, у секцији за дечју и омладинску књижевност и штампу (1949—1950), потом као уредник Дечје књиге од 1951. до пензионисања 1953.
Преминула је у Београду 1987.
Дело
уредиЈованка Хрваћанин је прве песме објавила још као основац, а значајније се посветила писању у гимназијским данима.
У међуратном периоду написала је збирке песама и кратку лирску прозу:
- Пјесме невиђеном (1926),
- Откинуто лишће (1939)
- Записи (1933) — проза.
Као песник и преводилац објављивала је у скоро свим тадашњим часописима:
- Књижевни југ,
- Књижевна ревија,
- Жена, Светлост,
- Нова светлост,
- Венац,
- Мисли,
- Алманах Записи из Цетиња,
- Књижевни Север из Суботице,
- Дечји лист Мирољуб,
- Дечје новине из Новог Сада,
- Застава,
- Правда.
У периоду после Другог светског рата највише се бави писањем књига за децу, како је сама говорила, подстакнута од Десанке Максимовић, и тада настају збирке:
- Рачунске шале за наше мале и Сабирање за најмлађе (1946),
- Занат је златан (1947),
- И ја рачунам (1951),
- Људи раде (1951),
- Мица с десет лица и њена другарица (1954),
- Под брезом (1955), Трагом срца (1972),
- Птице ме буде (1979).
Написала је кратки епистоларни роман Невиђени (1995) објављен први пут у часопису ПроФемина у три наставка.[3]
Део њеног опуса (Пјесме невиђеном, роман Невиђени, Записи) настао у међуратном периоду, испињен је искуством из година одрастања и открива основна својства њене поетике:
| „ | језгровитост казивања, склоност интроспекцији, оријентисаност на унутрашња преживљавања. Чежња за идеалом, за љубављу као интегралним искуством и истинским другим, који јесте спиритус мовенс њеног стварања, основа је на којој почива кохерентност написаног. | ” |
Библиографија
уреди- Монографије
- Пјесме невиђеном (1926)
- Записи (1933)
- Сарадња куће у оспособљавању ученика за писмене задатке (1938)
- Откинуто лишће (1939)
- Права вредност књижевности (1941)
- Рачунске шале за наше мале (1946)
- Сабирање за најмлађе (1946)
- Занат је златан (1947)
- И ја рачунам (1951)
- Људи раде (1951)
- Мица с десет лица и њена другарица (1954)
- Под брезом (1955)
- Трагом срца (1972)
- Птице ме буде (1979)
- Чланци и други саставни делови
- [Остави нек се лист крај листа слаже…] (1927)
- Р. Ст. Мићић: Животни пут једног просветног радника (1940)
- Десанка Maксимовић, Јованка Хрваћанин: Дечја поезија народа СССР-а (1987).[4]
- Невиђени (1995)
- Некњижна грађа
- Аутограф романа Невиђени ()
- Пролетна кишица (1953)
Извори
уреди- ^ Миомир Милинковић, Јованка Хрваћанин, Нацрт за периодизацију српске књижевности за децу.2010; 358—359
- ^ Александра Серђукова, Јованка Хрваћанин: Сарадња куће у оспособљавању ученика за писмене задатке, Летопис Матице српске, 112, књ. 349, св. 4, април 1938; 298—299.
- ^ Драгољуб С. Игњатовић, Са писцима и о писцима међуратним, Београд: Институт за књижевност и уметност, (1992). стр. 244.
- ^ Maксимовић, Хрваћанин (1987): Десанка Maксимовић, Јованка Хрваћанин, Дечја поезија народа СССР-а, Крушевац: Багдала.
Спољашње везе
уреди- Јованка Хрваћанин Архивирано на сајту Wayback Machine (7. новембар 2017) — knjizenstvo.etf.bg.ac.rs