Википедија:Уживо/недеља, 19. јул 2009.

Ево мог првог записника са виђања Википедијанаца уживо. Још пред крај прошле године Методичар ми је споменуо да бих баш и могао да свратим на ВП:Уживо. Како сам задњи пут на састанку био још пре две године одговорио сам му да бих стварно могао. Међутим, како је тај разговор био око Нове године, лудница, уради ово, оно, прошло је дуже времена и ја се нисам појавио. Али, након што ми је Методије недавно поново скренуо пажњу на то, одговорио сам му да бих стварно могао да свратим, да сам то и прошли пут рекао, али да ћу се потрудити се да сада стварно и дођем. Тако и би.

На страници Википедија:Уживо прочитао сам да је следећи састанак 19. јула 2009, односно данас. Како сам остао будан до ујутру (што се каже загинуо), пробудио сам се на једвите јаде. Након што сам се на брзака истуширао и обукао запутио сам се ка Дому омладине, и стигао негде око 15:05. Ушао сам на онај споредни улаз и на портирници рекао да долазим на састанак Википедијанаца. Службеник ме је питао: „Па је л' данас има састанак?“, на шта сам му ја одговорио да би требало да буде, да је заказан, и да сам обавештење прочитао на Интернету. Рекао ми је да још увек нема никога, али да ће ми откључати просторије. Тада ми се учинило да имам déjà vu. Питао ме је и да ли нам треба клима, на шта сам му ја одговорио „да то не би било лоше“.

Затим смо отишли до просторија, које су се иначе мало промениле од моје последње посете. Радник из Дома омладине је затим подесио клима-уређај, и након тога ме оставио самог. Сетио сам се да сам и када сам први пут долазио на састанак стигао први. Тада ми је службеник исто откључао врата и ја сам у просторијама сачекао десетак минута, док се није појавио Филип. Мислио сам да ће тако бити и овај пут. Отишао сам у једну споредну просторију са гарнитуром (које прошли пут чини ми се није било) и сео у фотељу. Време је пролазило, али се нико није појављивао. Мало сам се прошетао по просторији где сам наишао на велике манга паное друштва Сакурабана, као и неке бамбусове штапове. То је било једино интересантно што је могло да се види.

Када је прошло више од двадесет минута, одлучио сам да ипак телефоном позовем Милоша и питам га да ли зна нешто о данашњем састанку. Рекао ми је да је данашњи састанак отказан. „Ах, каква испала! Или пак само игра судбине.“ Након тога, спустио сам се лифтом до приземља, извинио се службеницима и лагано се запутио кући. Тако се завршио данашњи састанак. -- Лосхми (разговор)