Катана

Самурајски мач

Катана (刀) је јапански дворучни мач (大刀, daitō), којим су се користили припадници јапанске ратничке класе, самураји.[5] Обично се носила у пару са сличним, кратким мачем који се назива вакизаши. Ова два мача, у пару, називају се даишо и представљали су друштвену моћ и част самураја. Дуги мач се користио за борбу а кратки најчешће за извршење ритуалног самоубиства (сепуку) услед пораза и изгубљене части самураја.[6][7]

Катана ()
Катана модификована од тачија које је исковао Мотошиг. Школа Бизен Осафун под утицајем школе Сошу. 14. век, нанбокучо период. Важна културна добра. Токијски национални музеј.
ТипМач
Место пореклаЈапан
Употреба
КориснициСамурај, она-муша, ниња, кендо, иаидо практичари
Производња
ПроизводњаНанбокучо период (1336-1392) што одговара раном муромачи периоду (1336–1573)[1] до данас
Спецификације
Тежина1,1–1,5 kg
Дужина оштрицеапрокс. 60–80 cm (23,62–31,5 in)

Тип ножаЗакривљена, са једним сечивом
Тип балчикаДворучна, са кружним или четвртастим штитником
КорицеЛакирано дрво, неки примерци су обложени рибљом кожом, украшени месингом и бакром.[2][3][4]
Катана из 16. или 17 века.

Етимологија и позајмљенице

уреди
 
едо периода]] (око 1735) приказује самураја са тачијем и вакизашијем (или кодачијем).

Реч катана се први пут појављује на јапанском у Нихон Шокију из 720. године. Термин је спој ката („једнa странa, једнострано“) + на („оштрица“),[8][9][10] за разлику од на двостраног цуругија.

Катана припада породици нихонто мачева, а одликује се дужином сечива (нагаса) већом од 2 шакуа, приближно 60 cm (24 in).[11]

Катана је такође позната као дај или дајто међу западним ентузијастима мача, иако је дајто генерички назив за сваки јапански дуги мач, што дословно значи „велики мач“.[12] Пошто јапански нема одвојене облике множине и једнине, катане и катане се сматрају прихватљивим облицима.[13]

Изговара се [katana], кан'јоми (јапанско читање) канџи 刀, што првобитно значи сечиво са једном ивицом (било које дужине) на кинеском, реч је усвојена као позајмљена реч од стране Португалаца.[14] На португалском назив (спелује се catana) значи „велики нож” или мачета.[14]

Опис

уреди
 
Меј (потпис) и Накаго (танг) катане из периода Едо.

Катана се генерално дефинише као јапански мач стандардне величине, умерено закривљен (за разлику од старијег тачија који има више закривљености) са дужином сечива већом од 60,6 cm (23,9 in) (јапански 2 шакија).[15] Он се одликује својим препознатљивим изгледом: закривљено, витко, једнобридно сечиво са округлим или четвртастим штитником (цуба) и дугом дршком за две руке.[15]

Уз неколико изузетака, катана и тачи се могу разликовати један од другог, ако су потписани, по локацији потписа (меј) на тангу (накаго). Уопштено говорећи, меј би требало да буде урезан у страну накага која би била окренута ка споља када се мач носи. Пошто се тачи носио са резном ивицом надоле, а катана са оштрицом нагоре, меј би се налазио на супротним местима на тангу.[16]

Западни историчари су рекли да су катане биле међу најбољим резним оружјем у светској војној историји.[17][18] Међутим, главно оружје на бојном пољу у сенгоку периоду у 15. веку били су јуми (лук), јари (копље) и танегашима (пушка), док су катана и тачи коришћени само за блиску борбу. Током овог периода, тактика се променила у групну борбу ашигаруа (пешака) мобилисаних у великом броју, тако да су нагината (оружја са мотком) и тачи застарели као оружје на бојном пољу и заменили су јаријем и катаном.[19][20][21] У релативно мирном едо периоду, катана је добила на значају као оружје, а на крају едо периода, шиши (политички активисти) су водили многе битке користећи катану као главно оружје. Кроз историју, катана и тачи су често коришћени као поклони између дајмјоа (феудалног господара) и самураја, или као понуде камијима садржаним у шинтоистичким светилиштима и симболи ауторитета и духовности самураја.[20][22][21][19]

Историја

уреди

Производња мачева у Јапану је подељена у специфичне временске периоде:[23]

  • Јокото (древни мачеви, до око 900.)
  • Кото (стари мачеви из око 900–1596)
  • Шинто (нови мачеви 1596–1780)
  • Шиншинто (новији мачеви 1781–1876)
  • Гендајто (модерни или савремени мачеви 1876 – данас)

Кото (стари мачеви)

уреди
 
Масамун кује катану са помоћником (укијом)
 
Катана Сошу школе која је модификација тачија, Кириха Садамуне, коју је исковао Садамун, син Масамуна. 14. век, камарука период. Важна културна добра. Токијски национални музеј

Катана потиче од сасуге (刺刀), врсте танта (кратког мача или ножа) који су користили нижерангирани самураји који су се борили као пешадија у камакура периоду (1185–1333). Њихово главно оружје била је дуга нагината, а сасуга резервно оружје. У нанбокучо периоду (1336—1392) који одговара раном муромачи периоду (1336—1573), дуго оружје као што је одачи је било популарно, а заједно са тим, сасуга је продужена и коначно постала катана.[24][25] Такође, постоји теорија да се кошигатана (腰刀), врста тантоа којом су се опремали самураји високог ранга заједно са тачијем, развила у катану кроз исту историјску позадину као и сасуга, и могуће је да су се оба развила у катану.[26] Најстарија катана која постоји данас се зове Хишизукури учигатана. Она је искована у нанбокучо периоду, а касније је посвећена светилишту Касуга.[1]

Прва употреба катане као речи за описивање дугог мача који се разликовао од тачија јавља се још у камакура периоду.[15] Сматра се да ове референце на „учигатану“ и „цубагатану“ указују на другачији стил мача, вероватно јефтинији мач за ниже рангиране ратнике. Почевши од 1400. године, прављени су дугачки мачеви, као што је потписани меј у стилу катане. Ово је био одговор на самураје који су носили свој тачи у ономе што се сада зове „катана стил” (ивица нагоре). Јапански мачеви се традиционално носе тако да је меј окренут од носиоца. Када се тачи носи у стилу катане, са оштрицом нагоре, потпис тачија бива окренут на погрешну страну. Чињеница да су израђивачи мачева почели да потписују мачеве потписом катане показује да су неки самураји тог периода почели да носе мачеве на другачији начин.[27][28]

Традиционално, јуми (лукови) су били главно ратно оружје у Јапану, а тачи и нагината су коришћени само за блиску борбу. Онинов рат у касном 15. веку, у муромачи периоду, проширио се у домаћи рат великих размера, у којем су запослени фармери звани ашигару били мобилисани у великом броју. Они су се борили као пешадија користећи катану краћу од тачија. У сенгоку периоду (период зараћених држава) у касном муромачи периоду, рат је постао све већи и ашигару су се борили у блиској формацији користећи јари (копља) која су им позајмљена. Штавише, у касном 16. веку, танегашима (мушкете) су уведене из Португалије, а јапански ковачи мачева су масовно производили побољшане производе, док су се ашигару борили изнајмљеним пушкама. На бојном пољу у Јапану, пушке и копља су поред лукова постали главно оружје. Због промена у стиловима борбе у овим ратовима, тачи и нагината су застарели међу самурајима, а катана, која је била лака за ношење, постала је превалентно оружје. Тачи са својим сјајним изгледа постепено је постао симбол ауторитета самураја високог ранга.[24][22][21]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б Kazuhiko Inada (2020), Encyclopedia of the Japanese Swords. 図説日本刀大全: 決定版. ワン・パブリッシング. 2020. стр. 43. ISBN 978-4651200408. 
  2. ^ Takeo Tanaka. (2012) Wokou pp. 104. Kodansha. 田中健夫 (2012). 倭寇: 海の歴史. 講談社. ISBN 978-4062920933. 
  3. ^ Koichi Shinoda. (1 May 1992). Chinese Weapons and Armor. Shinkigensha. 篠田耕一 (мај 1992). 武器と防具中国編. 新紀元社. ISBN 9784883172115. 
  4. ^ „日本の技術の精巧さは…”. Mainichi Shimbun. 27. 3. 2016. Архивирано из оригинала 28. 8. 2016. г. 
  5. ^ „Cold Steel Katana Emperor Series”. Архивирано из оригинала 03. 02. 2021. г. Приступљено 29. 1. 2021. 
  6. ^ Бајем, Мишел (1990). Оружје и оклопи. Београд: Вук Караџић. стр. 36—37. ISBN 86-307-0312-1. 
  7. ^ „Blitz Plastic Katana Sword”. Приступљено 29. 1. 2021. 
  8. ^ 1988, 国語大辞典(新装版) (Kokugo Dai Jiten, Revised Edition) (in Japanese), Tōkyō: Shogakukan, 刀 (katana) entry available online here
  9. ^ 2006, 大辞林 (Daijirin), Third Edition (in Japanese), Tōkyō: Sanseidō, ISBN 4-385-13905-9
  10. ^ 1995, 大辞泉 (Daijisen) (in Japanese), Tōkyō: Shogakukan, ISBN 4-09-501211-0, 刀 (katana) entry available online here
  11. ^ „How Long Is a Katana?”. Medieval Swords World (на језику: енглески). 2019-08-03. Приступљено 2019-09-09. 
  12. ^ Sun-Jin Kim (1996). Tuttle Dictionary Martial Arts Korea, China & Japan. Tuttle Publishing. стр. 61. ISBN 978-0-8048-2016-5. 
  13. ^ Akmajian, Adrian; Richard A. Demers; Ann K. Farmer; Robert M. Harnish (2001). Linguistics: An Introduction to Language and Communication. Massachusetts: The MIT Press. стр. 624. ISBN 9780262511230. 
  14. ^ а б Sebastião Rodolfo Dalgado; Anthony X. Soares (1988). Portuguese Vocables in Asiatic Languages: From the Portuguese Original of Monsignor Sebastiao Rodolfo Dalgado. South Asia Books. стр. 520. ISBN 978-81-206-0413-1. 
  15. ^ а б в Sato, Kanzan (1983). The Japanese Sword: A Comprehensive Guide (Japanese arts Library). Japan: Kodansha International. стр. 220. ISBN 978-0-87011-562-2. 
  16. ^ 土子民夫 (мај 2002). 日本刀21世紀への挑戦. Kodansha International. стр. 30. ISBN 978-4-7700-2854-9. 
  17. ^ Ford, Roger (2006). Weapon: A Visual History of Arms and Armor. DK Publishing. стр. 66, 120. ISBN 9780756622107. 
  18. ^ Anthony J. Bryant; McBride, Angus (1994). Samurai 1550–1600. Osprey Publishing. стр. 49. ISBN 1855323451. 
  19. ^ а б Kazuhiko Inada (2020), Encyclopedia of the Japanese Swords. 図説日本刀大全: 決定版. ワン・パブリッシング. 2020. стр. 42. ISBN 978-4651200408. 
  20. ^ а б 歴史人 September 2020. pp. 40-43. 歴史人 2020年 09 月号. ASIN B08DGRWN98. 
  21. ^ а б в Arms for battle - spears, swords, bows. Nagoya Japanese Sword Museum Touken World
  22. ^ а б History of Japanese swords "Muromachi period - Azuchi-Momoyama period". Nagoya Japanese Sword Museum Touken World
  23. ^ Transition of kotō, shintō, shinshintō, and gendaitō. Nagoya Japanese Sword Museum Touken World
  24. ^ а б 歴史人 September 2020. pp. 40. 歴史人 2020年 09 月号. ASIN B08DGRWN98. 
  25. ^ List of terms related to Japanese swords "Sasuga". Nagoya Japanese Sword Museum Touken World.
  26. ^ Differences in Japanese swords according to status. Nagoya Japanese Sword Museum Touken World.
  27. ^ Turnbull, Stephen (8. 2. 2011). Katana: The Samurai Sword. Osprey Publishing. стр. 22—. ISBN 978-1-84908-658-5. 
  28. ^ Nagayama, Kōkan (1997). The Connoisseur's Book of Japanese Swords. Kodansha International. стр. 28. ISBN 978-4-7700-2071-0. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди