Корисник:Бановић/Текстови/Кустурица

Кустурица, зашто га ми волимо а „они“ га не воле?

16. Април, 2007. ин Миодраг Лукић | Но цомментс

Не, није то, погријешили сте.

Емир Немања Кустурица

Знам да сте помислили да ћу писати о томе како га не воле у Сарајеву. Не, кроз овај текст желим да прикажем колико је мржња празан осјећај и колико погубан по човјека којим овлада.

Било је то у крајем новембра двије хиљаде и пете године. Путовао сам у Солун на филмски фестивал. У себи сам крио наду почетника да ће мој сценарио, који је већ био изабран међу дванаест водећих, ући међу пет најбољих и да ћу добити новац за даљи рад на остварењу филма. Страховао сам да ћу имати неприлика због мог скромног, скоро никаквог, познавања енгелског и надао се да ће бар у авиону поред мене сјести неко ко говори њемачки. Десило се баш онако како се понекад дешава у мојим романима. Елегантна љепотица са наочарима без диоптрије, сјела је поред мене и проговорила са примјетним швапским нагласком.

- У Солун, на одмор или на фестивал?- упитала је смјестивши се.

- На одмор.- одговорио сам надајући се поред осталог, да ће ми остати времена да посјетим Зејтилник и поклоним се сјенима славних предака што положише животе за слободу мог народа.

- Значи нећете на фестивал? I ја бих радо на одмор умјесто на фестивал?

- Ви сте глумица?- упитао сам, намјерно не питавши да ли је она режисер, сценарист или продуцент иако ми је осјећај говорио да продуцент сједи поред мене.

- Не, нисам на жалост, ја сам продуцент. Габријела Б.- рекла је пруживши ми меку руку са дугачким хладним, као беживотним прстима. Промрмљао се име и на лице навукао најљепши осмијех. Поред мене сједи филмски продуцент, можда баш продуцент који ће ми помоћи да остварим сан.

- Ви нисте Швајцарац?- упита алудирајући на то да смо се обоје укрцали на авион у Цириху.

- Не, нисам, ја сам Србин.- рекох прекасно се сјетивши да ми је мој пријатељ Сергеј, човјек са којим намјеравам да направим филм рекао. „У Солун идемо као представници Босне и Хрватске и бар тих пет дана у Солуну стисни зубе и не истурај у први план своје Српство!“

- О, баш лијепо ја имам доста познаника из Београда.- рече Габријела весело иако на њеном лицу затитра сјена опреза.

- Нисам из Београда, ја сам из Босне.-

- О, упознала сам једног Србина из Босне Јована Дивјака, баш задњи пут кад сам била у Сарајеву.

- Нисам од те врсте.- рекох мрачно и шанса да Габријела Б. Буде мој продуцент смањи се на минимум.

- Како то мислите?- упита виско извивши обрве.

- Пајац, ја мислим да је он пајац који дозвољава да га показују као пајаца.-

- Значи вама је ближи Кустурица?- упита дама показавши да је добро упућена у нашу блиску прошлост.

- Кустурица је добар режисер, најбољи.- Одговорих недоређено одмахнувши руком са намјером да тиме покажем како је боље да говоримо филму него о политици чему је наш разговор нагињао.

- Он је Милошевићев човјек.- рече дама и лице нагрди ружном гримасом.

- Милошевић је прошлост, а Кустурица је и даље добар режисер. Одакле Вам идеја да је Кустурица Милошевићев човјек?- упитах, уништавајући овај пут свјесно осатке шансе да Габријела Б. буде продуцент мог филма.

- За филм „Подземље“ је добио новац од Милошевића.-

- Опа, а ја био убијеђен да је главни продуцент, Баумгартнер. Колико знам човјек је завршио у болници јер је “Подземље“ био финасијски фијаско?- упитах провокативно насмијешен. Она мора да зна ко је Баумгартнер.

- Не, не, новац је добио из Боеграда.- била је упорна Габријела. - Ако би то било истина, да ли би умањило вриједност филма?- упитах не свхатајући зашто се љепотица претворила у мржњом унакажену жену.

- Филм и није нешто посебно?- рече Габријела самоувјерено, као да је једини живи експерт за филм.

- Молим, гледали сте филм, јесте ли га разумјели?- упитах згрануто.

- Да, више пута. Правила сам интервју са Кустурицом, тад сам била новинарка, ништа посебно.-

- Чекајте, реците ми шта сте видјели, о чему се ради у филму.-

- Долче вита, ништа посебно.

- Оооо.- сад сам ја реченицу започео са овим самогласником са којим она често почиње реченице.

- Ако је за вас „Подземље“ само „Долче Вита“, онда стварно не знате о чему говорите. У самом филму је речено толико тога што ви Европљни не знате и не желите да знате. Кустурица је најбољи европски режисер, срећом има оних који то примјете за разлику од Вас.- рекох намрштивши се. Заћутали смо на кратко. Она прекиде мучну тишину.

- Шта је то приказано у „Подземљу“?

- Сјећате ли се почетка, шта приказује, мислим на три града у која улазе Нијемци?-

- Да, одлично се сјећам, главни град Словеније, не могу да се сјетим како се зове, па Загреб и Београд.- одговори спремно ка ученик на испиту.

- I после тога долази „Долче вита“? Да, можда за Љубљану и Загреб, јер они дочекују нацисте цвијећем и шампањцем, али не и за Београд, Београд је бомбардован, сравњен са земљом.-

- То доказује да је Кустурица Милошевићев човјек.- закључи она својом европском логиком, а мени поче да кува у стомаку.

- То што је Кустурица рекао истину како су Нијемци дочекани у Љубљани и Загребу говори о њему да је Милошевићев човјек? Госпођо, па гдје вам је осјећај за реалност?-

- Ипак, добио је новац из Београда?-

Добио сам жељу да побјегнем, да се макнем што даље од ње и њене близине, али иза авиона нисам имао куда, као што нема куда из своје коже која ми је често тијесна због моје нарави да истјерујем истину на чистац и оних који мисле да се истина учи у јефтиним дневним новнама.

- Најбоље би било да промијенимо тему, упорно браните своју „истину“, хоћете ли да чујете моју? Климнула је главом, а ја сам заборавио шта ми је рекао Сергеј и шта ми је рекла моја супруга Милена, да се манем разговора о рату, политици и неправди коју су нам нанијели западни медији. За тили час сам је обасуо информацијама, почев од лажи коју је лансирао Шаћирбеј да је у логорима у којим Срби држе заробљене муслимане дошло до појаве канибализма па до лажи о сто и педесет хиљада силованих жена коју је лансирао Харис Силајџић, а пренио Франкфуртер Алгемајне Зајтунг, тако да је ускоро преблиједјела и почела убрзано да дише.

- Станите, зауставите се молим Вас.- Заћутао сам разочаран што ме је спријечила да своју жуч пропсем до краја.

- Не могу, нећу у то да повјерујем, не могу схватите!- завапи.- А зашто драга госпођо, зашто.- упитах свјестан да је и последња шанса да она буде продуцент мог филма прокоцкана.- Ја, ја не смијем да мислим тако. Скоро сам имала нервни слом. Ако почнем да размишљам тако, срушиће ми се свијет. Повјероваћу да је ЦИА организовала „11. септембар“ и да..да на крају не постоји демократија… не, не могу тако да размишљам.- Како да рамишљате?- Па тако, тако као ви, тако, мислим да је све била лаж, да су нас лагали о вашем рату.-

- Значи, вама је лакше да вјерујете у све што прочитате, па чак и да је Кустурица добио новац од Милошевића за снимање филма „Подземље“, него да употријебите разум?- упитах већ помало строго.

- Можда и није, можда и није Милошевићев човјек, али, мислим његова жена је велики националиста….

Дигао сам руке од даљег разговора, надам се да је јасно због чега. Све и да сам успио да докажем да Кустиручина жена није националиста, узгред буди речено, никад нисам чуо за његову жену, она би вјероватно рекла да је Кустуричин предак, неки од прије преласка на ислам начинио грдне злочине над Турцима или би нашла неки нови разлог. Ако би престала да вјерују у оно што је до сада вјеровала, можда би се пробудила, а она се боји буђења, јер задњи пут кад је хтјела да се пробуди, видјели сте, доживјела је нервни слом…. Као што је њој лакше да вјерује у оно што је чула и прочитала, па и то да је Кустурица лош јер му је жена националиста, тако је још увијек западној Европи лакше да вјерује да смо починили сва зла овог свијета, него да се пробуди.Да не заборавим, поменуо нисам, дама је о Кустурици чула све најгоре баш у Београду, у „напредним круговима“ у којим за њега нема мјеста. Вјерујем да Емир, сад Немања Кустурица, и не умире од жеље да уђе у те „напредне београдске кругове“ у којима гости са запада могу да чују све најгоре о њему. Он мирно гради, биоскопе, позоришта, цркве, читав град на Мокрој Гори, а „напредна господа“ га повремено уједу за пету, њега за пету, а себе за задњицу, кад чују за неки његов успијех.

Миодраг Лукић