Корисник:Биљанадјоковиц1969/песак

Неороманика је био један смјер унутар стилског раздобља хисторицизма који је оквирно трајао од прве трећине 19. до прве трећине 20. вијека, готово истовремено кад и неоготика. Она је била носталгично враћање коријенима ранокршћанства, па је као свој узор имала романику.

По њемачким земљама звали су је рундбогенстил (Стил облог лука) а по Француској и Енглеској нормански стил, у Италији лонгобардски стил због тог јер је у 11. и 12. вијеку романика ухватила највише коријена по Ломбардији.

За разлику од неоготике, неороманика није почивала на никаквим теоријама о стилу који највише одговара националном бићу или одређеној конфесији, већ је била нешто као повратак једноставности и искрености ранокршћанства, преко бизанта до романике.

Велике равне плохе нових грађевина, лако су се разигравале лунетама романичких прозора и врата, а кровни вијенци низом слијепих аркада. Због тог су неороманичке грађевине постале популарне и код градње обичних свјетових објеката, попут творница, банака, жељезничких станица, болница а не само сакралних објеката као што је то био случај са неоготиком.

Неороманичка зграда Универзитета у Загребу

Најзначајнији представници неороманике у Енглеској били су; Тхомас Хенрy Wyатт (црква Ивана Крститеља - Хиндон), D. Брандон (Дворац Хенсол), Јамес Wиллиам Wилд (Торањ Гримсбy), Хенрy Цлуттон (самостан Баттле). По Њемачкој су то били; Хеинрицх Хüбсцх (катедрала у Спеyеру), Фриедрицх Лудwиг Персиус (Дворац Бабелсберг у Потсдаму), Фриедрицх Аугуст Стüлер (Натионалмусеум Стоцкхолм), Фриедрицх вон Гäртнер (Баyерисцхе Стаатсбиблиотхек Мüнцхен) и Хеинрицх Страцк. У Италији су главни протагонисти били Луца Царимини (црква Антуна Падованског, Рим) и Цамилло Боито (школе, болнице), у Данској, Јохан Даниел Херхолдт (библиотеке, жељезничке станице), у Француској Лéон Ваудоyер (катедрала у Марсеиллесу), а у Холандији Хендрик Петрус Берлаге (Берлаге Амстердам).

Неороманика је била особито популарна у Сједињеним Америчким Државама и Канади, у којој су бројне новоосноване протестанске кршћанске заједнице пронашле узор за градњу својих цркава. Ту моду особито је проширио архитект Хенрy Хобсон Рицхардсон, па се по њему чак то и звао Ричардсонова неороманика (Рицхардсониан Романесqуе). Он је изградио у другој половици бројне објекте од Албанyа, Бостона, Буффала, Цхицага до Питтсбургха, а најпознатији његов објект је катедрала св. Тројства у Бостону (1872.). Поред њега био је познат и Тхомас Алеxандер Теффт који је романичке лукове укомпонирао у изградњи не само цркава већ и индустријских погона и жељезничких станица.

Србија и Војводина[уреди - уреди | уреди извор]

У неороманичком стилу подигнута је католичка катедрала у Петроварадину, кармелићански самостан у Сомбору и фрањевачка црква у Суботици. У истом стилу подигнута је Вазнесењска црква у Београду 1863., Капетан-Мишино здање (1863.) у Београду уз бројне мање православне цркве, Сремска Каменица, Парагово (Нови Сад)...