Корисник:Центар за истраживање популарне музике/песак

Ауторска права у популарној музици

Ауторска права у популарној музици представљају законски оквир којим се регулишу права аутора или коаутора (композитора, текстописаца, аранжера...) који учествују у стварању дела из области популарне музике.

Како Ивана Неимаревић наводи: „Композитори, музичари, певачи и продуценти живе од продаје музике или производа везаних за музику. Осим ових начина, новац зарађују од живих наступа и турнеја. Права интелектуалне својине постоје како би се музика заштитила од све лакшег копирања, коришћења и препродаје. Пиратерија и злоупотреба су чињенице и опасност у целој музичкој индустрији.ˮ

Главна сврха права интелектуалне својине је подстицање иновација и креативности кроз омогућавање да проналазачи, аутори и други креатори интелектуалних добара добију праведну награду за свој рад и да могу да живе од резултата свог рада, а такође и да заштите улагања у репутацију бренда.

Интелектуална својина

Под појмом интелектуална својина у ширем смислу подразумевају се различите креације људског ума. Оне креације и иновације које испуњавају законима прописане услове могу бити заштићене одређеним правима интелектуалне својине.

Завод за интелектуалну својину Републике Србије

У Србији данас ауторска права уопште, а самим тим и у популарној музици, регулисана су Законом о ауторском и сродним правима. Једна од институција која се тиме бави јесте Завод за интелектуалну својину Републике Србије, који делује као посебна организација у систему државне управе у чијој су надлежности послови који се односе на права индустријске својине и ауторско и сродна права.

Сокој

Такође, за остваривање и заштиту ауторских права стваралаца популарне музике задужена је Организација музичких аутора Србије – СОКОЈ.

СОКОЈ – Организација музичких аутора Србије, остварује права аутора музике, аутора текста, аутора аранжмана музике и других носилаца ауторских права на музичким делима свих жанрова, са речима и без речи. Сокој заступа преко 12.000 домаћих музичких аутора и других носилаца ауторског права на музичким делима свих жанрова и, на основу закључених уговора са иностраним ауторским друштвима, преко 4.500.000 иностраних аутора, односно целокупан светски музички репертоар. Организован је по моделу најсавременијих европских организација за заштиту ауторских права. Од 1956. Сокој је члан Међународне конфедерације друштава аутора и композитора ЦИСАЦ, са седиштем у Паризу. Од 1959. Сокој је члан Међународног бироа за заштиту права снимања путем средстава механичке репродукције (БИЕМ).

Увођење популарне музике у правни оквир везује се за педесете године двадесетог века. Данашњи СОКОЈ, а тадашњи „САКОЈ (Савез композитора Југославије) – институција надлежна за ауторска права – (...) посвећује пажњу забавној музици, имајући у виду сопствени утицај и пораст интересовања за овај жанр, као и чињеницу да су актери у његовој продукцији заправо били чланови ове институције. После неколико година жустрих расправа у вези са ’лаком’ и ’популарном’ музиком, композитори популарне и филмске музике добијају могућност остваривања ауторских права, па би се могло рећи да је средином педесетих популарна музика у Југославији легализована и институционализована.ˮ

Закон о ауторским и сродним правима

Законом о ауторском и сродним правима уређују се права аутора књижевних, научних, стручних и уметничких дела (ауторско право), право интерпретатора, право првог издавача слободног дела, право произвођача фонограма, видеограма, емисија, база података и право издавача штампаних издања као права сродна ауторском праву (сродна права), начин остваривања ауторског и сродних права и судска заштита тих права.

Према поменутом Закону ауторско дело је оригинална творевина аутора, изражена у одређеној форми, без обзира на његову уметничку, научну или другу вредност, његову намену, величину, садржину и начин испољавања, као и допуштеност јавног саопштавања његове садржине.

Аурорским делом сматрају се нарочито:

1. писана дела (књиге, брошуре, члаци, преводи, рачунарски програми са пратећом техничком и корисничком документацијом у било којем облику њиховог изражавања, укључујући и припремни материјал за њихову израду и др.);
2. говорна дела (предавања, говори, беседе и др.);
3. дррамска, драмско-музичка, кореографска и пантомимска дела, као и дела која потичу из фолклора;
4. музичка дела са речима или без речи;
5. филмска дела (кинематографска и телевизијска дела);
6. дела ликовне уметности (Слике, цртежи, скице, графике, скулптуре и др.);
7. дела архитектуре, примењене уметности и индустријског обликовања;
8. картографска дела (географске и топографске карте);
9. планови, скице, макете и фотографије;
10. позоришна режија.

У поменутом закону постоји диференцијација између трајања имовинских и моралних права аутора:

Имовинска права аутора трају за живота аутора и 70 година после његове смрти.

Морална права аутора трају и по престанку трајања имовинских права аутора.

Рок, у случају имовинских права на музичким делима са речима, рачуна се од смрти последњег преживелог аутора композиције или аутора текста, без обзира да ли су та лица означена као коаутори, под условом да су текст и композиција били створени за предметно музичко дело са речима.

По истеку рока трајања имовинских права аутора о заштити моралних права аутора старају се удружења аутора и институције из области културе, науке и уметности. Поред поменутих субјеката, свако лице има право да штити патернитет и интегритет дела, као и да се супротстави сваком облику недостојног искорошћавања ауторског дела.

Спољашње везе

• https://www.sokoj.rs/pdf/Sokoj-latinica.pdf
• https://www.sokoj.rs/
• https://www.ofps.org.rs/
• https://www.zis.gov.rs
• https://www.zis.gov.rs/prava/intelektualna-svojina