Лонданчанин сам
крџалија Фитиљача Демократија Мутински рат
Обавештајац
Споменице и захвалнице уреди
Драгутин Илић
|
|
|
|---|
|
Википедија:Навођење извора
Станко Арамбашић {{пов {{оригинал ресеарцх
Османско царство Википедија:Транскрипција са класичних језика
xx уреди
кана уреди
Година је 216 пр. Кр. Ханибал Барка након двије велике побједе против Рима, ипак се одлучује на пустошење Италије и чекање на појачања умјесто напада на "вјечни град". У Риму се тих година, мушко становништво смањило за чак 17% због катастрофалних пораза које су доживјели против Пуна. Унаточ томе, сенат је припремио још једну војску, већу од све три претходне да избрише Ханибалове Картажане с лица земље. Та војска кренула је према брду сјеверозападно од града Тарента званом Кана.
Војска коју је Ханибал предводио састојала се од Гала, Ибера, Либијаца, Нумиђана, Балеараца, Самнићана и самих афричких постројба. Свеукупно их је било 50.000 (40.000 пјешадије и 10.000 коњице). Војска је била уморна од силног ратовања а очекивао их је још један сраз с Римљанима. Римљане су предводила два конзула: Теренције Варо и Јулије Емилије Паул, а војска је бројала 80.000 људи (74.000 пјешака и само 6.000 коњаника).
Римљани су, овај пут ухватили Картажане на отвореном, па Ханибал није могао припремити нову замку. Конзули, међутим, велику бројчану надмоћ нису искористили. Мисливши како пуким бројем војника могу побиједити уморне Картажане, дају наредбу легијама да нападну Пуне свом снагом. Ханибал шаље 6.000 нумидских коњаника против 2.000 италичких те 4.000 хиспанских и карташких коњаника против једнако толико римских еqуита. Нумиђани лако тјерају Италике у бијег и након тога се пребацују на десни бок да би помогли афричкој коњици скршити римске племиће. Карташки ветерани се дотле пребацују на бокове и полако формирају обруч око 74.000 римских пјешака. Но, тада Келти почињу бацати оружје и бјежати пред римском легијом. Барем су Римљани мислили да је тако. Келтима је Ханибал унапријед рекао да то учине како би увукли Римљане још назад, па након бјежања Келти одједанпут стају, узимају причувно оружје и нападају Римљане (ово се данас сматра једним од најбољих тактичких потеза икад). Римљани, иако још увијек надмоћни, полако почињу панично бјежати назад. Али, све је узалуд, јер нумидска и афричка коњица на вријеме се враћају затворити рупу у обручу и тако онемогућити бијег Римљанима. Након тога слиједи масакр у којем је погинуло више од 70.000 римских војника а преживјели су само они који су се успјели провући кроз обруч. У овој битци такођер је погинуо и велик број племића и сенатора (оба конзула су оставили своју кожу на Кани), па легенда каже да је Ханибал покупио сво прстење од погинулих племића у једну кошару и побацао их пред карташки сенат.
Ипак, Ханибал након ове побједе није ударио на Рим (уплашени Римљани су викали "Ханнибал анте портас!" - Ханибал пред вратима) јер није имао довољно опреме ни појачања. Такођер, након што су Римљани били на кољенима послије Кане, македонски краљ Филип V. придружио се Ханибалу, али је одбио послати појачању савезнику јер се бојао да ће фаланге бити стављене под заповједништво великог генерала а не Македонаца. Ово се, можда, показало одлучујућим, јер да је Ханибал имао довољно људи, повијест какву данас познајемо не би постојала.