Dsimonovic

Риста M. Симоновић (Врање, 20. фебруар 1908 – Врање, 19. мај 1998) био је по образовању правник, по занимању адвокат, судија и управник Државног архива у Врању, по интересовању историчар, књижевни критичар, новинар, библиофил.

Живот и дело

Риста M. Симоновић Гочобан рођен је 20. фебруара 1908. године у Врању, као десето дете, у браку Младена Симоновића, занатлије, и Александре Симоновић (девојачко Ђорђевић), домаћице. Младен и Александра имали су једанаесторо деце, десеторицу синова и ћерку, од којих је преживело њих петоро. Његов деда Симон Ивановић, по коме је после 1878. породица добила презиме Симоновић, био је писмен човек. Његови преци дошли су крајем 18. века из околине Призрена. Симон Ивановић и његов син Младен, касније Симоновић, били су добри мајстори, зидари и дунђери. Ристе M. Симоновића је рано остао без оца, који је учествовао у Првом и Другом балканском рату, а затим у Првом светском рату. Убили су га Арнаути 1914, између Приштине и Призрена. Његова мајка Александра Симоновић сама је одшколовала своју децу. Риста M. Симоновић завршио је основну школу и гимназију у Врању. Као младић бавио се спортом, играо је за фудбалски клуб „Слога“. Учествовао је у свим културним и просветним приредбама у Врању. Водио је метереолошку станицу од 1929. до 1931. Године 1933. био је књижничар Грађанске касине с библиотеком и читаоницом, а 1937. и 1938. био је њен потпреседник и у њој је одржао многа предавања. Један је од оснивача и уредника „Врањских новина“. Дипломирао је на Правном факултету у Београду 1935. Испите је полагао код Слободана Јовановића, Ђорђа Тасића, Драгољуба Јовановића, Лазара Марковића... С некима од њих се касније дописивао. Године 1937. постао је адвокатски приправник. Кад су Бугари окупирали Врање 1941, Риста M. Симоновић, Србин и левичар, одбио је да се изјасни као „моравски Бугарин“. Међу првима је ухапшен и мучен. Бугари су му запленили књиге и спалили их испред зграде Гимназије. Време окупације преживео је обрађујући земљу. Године 1944. оженио се Катарином Илић, из породице Калуђера, с којом је добио ћерку и тројицу синова, и од њих десеторо унучади. У НОВ-у је био од 15. септембра 1944, као војник 46. дивизије, ратовао је против балиста у Дреници, где је остао до 15. маја 1945. Радио је у Окружном народноослободилачком одбору и као судија у Окружном суду у Врању. Новембра 1950. отпуштен је из службе, јер се „огрешио о тековине наше народне реолуције“, тако што је читао „један летак ИБ а да о томе није никога обавестио“. Као и за време окупације, обрађивао је земљу да би прехранио породицу. Тек марта 1953. добио је решење да може да отвори адвокатску канцеларију у Косовској Каменици. Затим је био адвокат у Босилеграду и у Владичином Хану, да би се, после девет година изгнанства, 1962. вратио у Врање и основао Државни архив Врања, чији је директор био до пензионисања. Исте године, уступио је Музеју Врања велику и ретку грађу (сва прва издања дела Борисава Станковића, преводе његових књига, плакате, фотографије... укупно 365 докумената) да би основали спомен-кућу Борисава Станковића. Био је покретач многих културних активности у Врању, а између осталих и подизање споменика Борисаву Станковићу, одржавање „Борине недеље“ и других. Године 1967. отворио је прву „Борину недељу“ у Градском парку. Отишао је у пензију 1973. За свој вишедеценисјки рад у култури и друштвеном животу Врања добио је Седмосептембарско признање града Врања. Умро је 19. маја 1998., у деведесет и првој години, као најзначајнија личност Врања друге половине 20. века. Од 1925. до 1997. објавио је 290 радова у више од двадесет новина и часописа: „Врањски гласник“, „Лесковачки гласник“, „Политика“, београдска „Правда“, загребачки „Вијенац“, цетињски „Записи“, скопско „Српско Косово“, нишке “Народне новине“, „Анали Правног факултета“, „Књижевне новине“. Његово најзначајније дело јесте Друштвена историја Врања, од краја 19. до краја 20. века (2013). Рукопис су за штампу приредили Слободанка Младеновић, Симон Симоновић, Бранислав Симоновић и Томислав Симоновић, његова деца. Ова капитална књига има 880 страна и садржи 120 фотографија, писама, плаката. Друштвену историју Врања Риста M. Симоновић писао је, с краћим и дужим прекидима, пуних седам деценија. Поред уводног дела („Почеци историје Врања“), приређивачи су 116 прилога поделили у десет поглавља, у којима се огледа живот Врања у последњих сто година.

Остала његова дела:

•Врање, околина и људи, 1964.

•Борисав Станковић и његово књижевно дело 1966.

•Борисав Станковић и његово књижевно дело II, 1968.

• Живот и књижевно дело Борисава Станковића, 1968, 2007.

•Људи и дела I, 1968.

•Борисав Станковић и његово књижевно дело III, 1972.

•Врање, околина и људи II, 1973.

•Градски народноослободилачки одбор Врање, 1944-1945,1973.

•Врањска гимназија 1881-1981, 1981.

•Врањска грађанска касина између два светска рата, 1982.

•Два југословенска великана – Борисав Станковић и Ђорђе Тасић, 1982.

•Плакати народне власти (за 1944-1945), 1983.

•Оснивање и рад метереолошке странице у Врању, 1983.

•Плакати народне власти (за 1942, 1943, 1944. и 1945. годину), 1983.

•Људи и дела II, 1984. • Старо Врање које нестаје, 1984.

•Борисав Станковић и његово књижевно дело (фотографије),1984.

•Људи и дела III, 1991.

•Друштвена историја Врања, од краја 19. до краја 20. века (2013)