Разговор:Мартин Лутер Кинг/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Гандијевске методе

"Гандијевске методе" не постоји, јер Ганди није изумио овај облик борбе против режима, него Толстој, под чијим утицајем је Ганди био и с ким се Ганди својевремено и дописивао. Толстој је представио ове методе у књизи која се звала "Бог у теби" (нисам сигуран да се тачно тако зове), и више о томе можете прочитати на енглеској википедији, пошто је наш чланак о Толстоју застрашујуће оскудан. Дарко Максимовић 02:16, 14. октобар 2007. (ЦЕСТ)

Вандализам

Ово доживљавам као вандализам, премда не мора да значи да је тако. Следећи велики текст мора бити прво прописно обликован, прилагођен енциклопедијским правилима, преведен на писмо којим је чланак и започет, редукован да не садржи превише говора (они иду на wикиqуоте ако је потребно), и онда евентуално убачен у чланак --Дарко Максимовић 18:13, 23. јануар 2008. (ЦЕТ):

„Зашто не можемо да чекамо?“

„ Ја осећам потребу да будем слободан данас, а не сутра.“- M.L.Кинг , „ Сувише смо преморени да бисмо и даље били тлачени“. „ Зашто се ова револуција збила 1963. године? Црнци су деценијама трпели велика зала. Зашто ми морамо увек да осетимо чемер у својој крви?“ „ Ми знамо кроз болно искуство да слобода никада није добровољно дата од опресора. Чуо сам да свет каже сачекај! То звони у уху сваког црнца са продорном дрскошћу. Сачекај је готово увек значило НИКАД. Чекали смо више од 340 година на наша уставна и богом дата права. Неправедни закон, како је говорио свети Тома Августин јесте људски закон који није уписан у вечити и природни закон. “ Наша нација је рођена у генециду. „Црнчуго, пази шта радиш или ћу те стрпати у затвор“. Црнци су знали шта је одлазак у затвор значио. То није значило само хапшење и изолација. То значило да ће у затвору највероватније бити изложен батинању. Речи у Уставу су Црнцима изрицале слободу, али живот им је говорио да су они људи са бременом. Неправда, дискиминација и понижавање били су на сваком кораку. „Америка је црнцима дала чек без покрића, али ми обијамо да верујемо да је банка правде банкротирала. Дошли смо да уновчимо тај чек, чек који ће нам дати богатство слободе и безбедност правде“. У друштву које је у бити постало незадовољно друштво човек је према Агнеш Хелер осуђен да умре незадовољан јер је структурална потреба данас обележена неограниченошћу људских потреба. На тај начин незадовољене потребе појављују се као најзначајнија мотивациона снага окупљања друштвеног ангажовања маса. „Уморни смо од тога да будемо дељени и понижавани. Нестрпљиво жудимо за правдом. Али ми и даље протестујемо са љубављу. На нашој страни неће бити насиља. Ниједног белаца неће отети гомила „ капуљаша црнаца “ из дома и убити га.“ Изван граница своје земље, Црнац је био инспиринан другом снажном силом. Посматрао је деколионизацију и либерализацију нација у Африци и Азији од II светског рата. „ Шта то црнац ради себи?“ Еманципација је била у Прокламацији али није фактички постојала- Линдон Б. Џонсон На Југу је дискриминација била очигледна. На Северу је постојала, али је била прикривена. „Морам се вратити у долину широм Југа и у велике градове Севера- долину препуну милионима наше беле и црне браће која се гуши у херметичком кавезу сиромаштва унутар заједнице изобиља“ Кинг је више пута покушавао да покрет прошири на северне државе али је најчешће наилазио на реакцију профашистичких организација. 1963. године је било 2,5 пута више црнаца незапослених него белаца. Зарада црнаца је била у пола мања него белаца. Једнакост је значила достојанство. То је кршено поделом послова и плата. Црнкиње су рађале децу као „ стока“ производећи тако већи број робова. Њихове бебе су продаване за мање од 200 долара. Био је злочин учити робове да читају и пишу или им давати Библију. На северу је ропство било осуђено на одумирање. При крају рата, Абрахам Линколн је издао еманципаторску прокламацију (Тхе еманципатион процламатион) којом је укинуто ропство. Победа Севера 1865. године осудила је ропство у Америци заувек на пропаст. Тако су бивши робови стекли грађанска права, укључујући и право на гласање. Међутим у периоду од 1873 до 1880. сваке године је убијано више од 80 грађана црне расе. Конзервативизам је у државама америчког југа ухватио дубоке корене. Белци су се тешко мирили са губитком стечених привилегија. Чланови братства Кју-Клукс-Клана су излазили у току дана са спуштеним капуљачама. Постојали су и закони у појединим америчким државама којим се забрањивало да белци и црнци играју игру МИЦЕ, или чак да заједно пецају. Х.L.Менкен, писац рекао је : Образовани црнац данас има недостатак, не зато што се суочио са животним потешкоћама, већ зато што је црнац. Његов мозак није подешен за више ступњеве менталног напора. Његови идеали остају попут кловнових“ „ Колико људи мора да умре пре него што добијемо истински слободну и мирољубиву заједницу? Верујем да ова нација може да буде преображена у друштво љубави, правде, мира и братства.“ Разне организације попут „ Црних пантера“ , „ Црних муслимана“ себе су сматрале Америку треба очистити од белих. Њихови лидери попут Малкома Икса, сматрали су да је Америка изграђена на грбачи црних робова и да зато имају легитимно право да је униште. Црни муслимани, убеђени да им друштво не може понудити ништа осим невољу и фрустрацију покренули су хитну перманентну одвојеност раса. За разлику од њих, др.Кинг је истицао следеће: „ Желим и хоћу да поштујем Божју вољу. Он ми је дао да се попнем на високу планину и са ње видим обећану земљу. Можда тамо нећу стићи са вама али вечерас желим да вам кажем да ћемо као народ стићи тамо“.

Антагонизам између присталица и противника расне подељености достигао је врхунац убиством једног од најратоборнијих црначних лидера, Малкома Икса.

Ненасиље као оружје

Мартин Лутер Кинг је сматрао да је ненасиље моћно и праведно оружје које напада без остављања рана. То је оружје које чини племенитим онога ко га употребљава. Такође, истицао је да ако се у борби не одоли искушењу да се употреби сила, долазеће генерације ће морати да жању неутешну ноћ. Употребу ненасилне методе Кинг је схватао као ослобођење од присиле да се имитирају владајуће вредности друштва у којем је живео. Ненасиље може бити и политичка стратегија и лична филозофија која одбацује коришћење насилних метода у напорима да се спроведу друштвене и политичке промене. Као алтернатива за пасивност и оружане борбе, ненасиље нуди другачије могућности као што су грађанска непослушност, ненасилни отпор или снагу несарадње комбиноване са убеђивањем. Ненасилни приступ друштвеној борби представља радикално одступање од конвенционалног размишљања о моћи и конфликту. Као што је Мартин Лутер Кинг рекао: „Ненасиље значи избегавање не само спољњег физичког насиља већ и унутрашње духовно насиље. Ви не одбијате само да убијете човека, већ одбијате и да га мрзите.“ Ненасиље је уопштено интерпретирао као “ Хришћанство у акцији” јер је сматрао да дух и разлог за покрет потичу од Христа. Био је мишљења да је насиље неморално и непрактично. Говорио је: „Отарасите се свог оружја. Морамо да волимо своју белу браћу без обзира шта нам урадили. Битно је шта ми радимо, и Бог је са нама. “ „ Ако имате оружје код себе, вратите га одмах кућама, ако га немате онда га немојте ни куповати. Наше проблеме не можемо решавати непоштовањем и узврачањем непоштовања. Ми на силу можемо одговорити ненасиљем.“ Надао се да ће ненасилним акцијама увући своје противнике у политичке процесе. Ненасиље би тако постало ослобођење тлачених и тлачитеља. Када је на његову кућу бачена бомба, говорио је: "Ми на силу морамо одговорити ненасиљем. Мислите на речи Христа: Ко узме мач у руке, погинуће од мача. Исус нас позива данас и позива нас већ столећима: Волите своје непријатеље. Тако морамо живети.” Ненасиље је снажно и правично оружје. Оно је јединствено у историји. Револуција није изненадна појава изазвана нестрпљењем црнаца. Никада заправо нисмо били стрпљивији у правом смислу те речи. Ово није била доктрина Око за око већ да присебан човек отвори очи слепом законодавству. Мрак не може протерати мрак; то може учинити само светло. Мржња не може протерати мржњу; то може учинити само љубав. Кинг је сматрао да значење ненасиља које је било установљено током борбе за једнакост међу расама у САД треба пројектовати на све конфликте међу људима. Веровао је да је могуће умешати се у конфликте ради остваривања праведности. Он се позивао на основна права и уставне принципе које садржи Устав САД – Учините истинитим оно за шта сте писмено обавезали. Кинг је веровао да су заповедачки методи које је Маркс бранио када је говорио о истеривању неправде били погрешни. Они су негирали достојанство људи сигурно као и сеграгациони закони.

Бојкот аутобуса Монтгомерија (1955.) "...бојкотом бисмо белцима могли дати до знања да више нећемо дозволити такав третман." Инцидент у коме је Роса Паркс изрекла историјско не! послужио је као повод за бојкот ал ии почетак борбе за права црнаца. Наиме, враћајући се аутобусом са посла г-ђа Паркс је одбила да уступи место белцу. Као и све остало у Монтгомерију, и места у аутобусу су била сегрегатисана. Мада је прошло скоро 100 година од када је на иницијативу Линколна укинуто ропство, у Алабами је сеграгација била озакоњена. Роса Паркс је због непослушности ухапшена а вест о бојкоту се проширила. Бојкот је званично отпочет 5. децембра 1955. године. Одазив је био готово 100 одсто. Директива је била: Кад морате на посао узмите такси, сами или вас више заједно или идите пешице!" Ходање је за многе постало симбол деловања целе кампање. Основали су посебну организацију која се бавила бојкотом (Монтгомерy Импровемент Ассоциатон, МИА, — Грађански одбор за побољшање расних односа), чији је председник постао Мартин Лутер Кинг. Протест је требао ићи и даље док се не испуне услови: 1. да се од стране аутобуских друштава гарантује учтиво понашање, 2. путници смеју седати на места оним редоследом којим улазе у аутобус, 3. и црни возачи аутобуса биће на линијама које користе црнци. Бојкот, као вид притиска на градску власт био је непознат у пракси незадовољених. Одлука да се примени овај метод борбе, изненадила је градске оце у Монтгомерију јер их је погодило у стицање профита. Кинг је био душа покрета а они који су га следили су показали завидну дисциплину. Активисти су обилазили клубове и кафане у којима су се скупљали црнци и делили летке у којима их позивају да ненаседају на провокације белаца. Градске власти су решиле да предузму радикалније мере. Уведена је контрола и енормно велике казне. Било је људи који су ходали више од 12 миља дневно. Преговори нису били могући. "Ако прихватимо услове црнаца", рекао је један аутобуски подузетник - "онда ће се они хвалити тиме да су постигли победу над белцима, а то себи не желимо дозволити" При томе су градски оци и аутобуски подузетници остајали при свом мишљењу да је укидање закона о расној подели било немогуће. Долазило је до хапшења због малих или безначајних кршења саобраћајних прописа . Мартин Лутер Кинг је говорио: „Били смо спремни да применимо Гандијев принцип: Напуните затворе.“ МИА је сада постала још активнија слањем захтева Савезном дистриктном суду Седињених држава у којем је захтевала укидање сегрегације у аутобусима. 4. јуна 1956. године суци су одлучили да је сегрегација у аутобусима у држави Алабама протууставна. Адвокати Монтгомерија уложили су жалбу Вишем савезном суду. На послетку, 1956. године Врховни суд САД је донео коначну одлуку да је сеграгација у аутобусима јавног превоза неуставна. 21. децембра 1956. године Кинг је погласио прекид бојкота и први ушао у аутобус. Бојкот у Монтгомерију је био инаугурација ненасиља као вида борбе. Након бојкота аутобуса Монтгомерија уследиле су бројне ненасилне акције у јужним градовима и државама Америке. Позната је постала кампања који је водила и провела "Соутхерн Цхристиан Леадерсхип Цонференце" (СЦЛЦ - "хришћанска водећа конференција у јужним државама"), под вођством M.L. Кинга. Ова кампања одржала се од 1961. - 1965. у Албанију, Бирмингем и у Селми. Њен резултат: У јавним установама расна подела је била увелико укинута. Број Афро-Американаца са правом гласа је нагло порастао. Пре свега, многи од њих су добили нови осећај самопоуздања и своје вредности те могли даље "путем кренути усправни". 6. јула 1965. године сваки вид сеграгације стављен је ван закона. Коначно је регулисано право црнаца да бирају и да могу бити изабрани у органима власти.

Мартин Лутер Кинг је одредио основне делове ненасилне акције

„ Да би се један покрет издигао до одређене висине, најпре су потребни људи који припадају том покрету. Затим је потребна идеја која ће их одушевити, понети и које ће се чврсто држати. Осим тога, неопходна су отворена врата вођа а на која народ може да покуцати и ући“ 1. "Ненасилни отпор није метода за кукавице. Пружа се отпор. А ако неко ову методу употребљава заиста зато што се плаши или што му недостају инструменти за насилну акцију, онда он заправо не ради у духу ње саме, дакле, не пружа ненасилни отпор." 2. Ненасилни отпор не жели "уништити или обесхрабрити противника ... циљ је помирење." 3. Неанасилном отпору припадају "спремност да се отрпи обесхрабрење, без жеље да се некоме свети, спремност да се прихвате ударци, а да се не узврати... Незаслужена патња је разрешење. У патњи је велика одгојна и преображајна снага." 4. Ненасилни отпор почива на "убеђењу да универзум стоји на страни праведности. Па сходно томе онај ко верује у ненсилност, верује и у будућност."

„ Велика душа“ као звезда водиља

Мартин Лутер Кинг је доста полагао на говоре, сматрајући да је то најбољи начин да некога придобијете. Заједно са говорима Махатме Гандија и делом L.Н. Толстоја „ Истина божја је у теби“- „ написали“ су библију ненасилне борбе за људска права. Ганди је био мисаони гуру M. L. Кингу. "Ганди је био први човек у историји који је Исусову етику љубави издигао од обичне методе давања и примања међу људима до моћне социјалне снаге ". Путујући у Индију, Кинг је говорио да се осећа као не туриста, него ходочасник. Ганди је разумео положај „ прогоњених“, црнаца. Томе у прилог иде и порука коју је Ганди упутио црнцима, 1929 године: „ Немојте дозволити да се 12 милиона црнаца стиди тога што су им унуци робова. Није срамота бити роб. Срамота је бити власник роба. Али немојмо дозволити да мислимо о претходним част- срамота. Будућност припада онима који су мислејући, неискварени и пуни љубави.“ Међутим постојала је разлика у мишљенима ових двају „мирољубаца“- однос према држави: Ганди је негирао режим у Индији. Негирао је колонијалну власт, британске законе, сматрајући их нелегалним. Кинг је, насупрот био лојалан американац који је веровао да црнцима Устав САД гарантује права. Међутим, Кинг је осећао неправду у САД и на својој кожи и зато је често говорио : „ Није ми важно колико ћу морати да живим са овим системом, али ја га никада нећу прихватити. Оповргаваћу га све до дана када будем умро“.

„Баптистички свештеник“- егзалтација

У осврту на бојкот аутобуса Монтгомерија, Кинг је написао: "Аспект вредан помена у покрету Монтгомерија је чињеница да су баптисти, методисти, лутеранци, пресбејци, епископали и сви други, да су заједно дошли са намером да превазиђу деноминационалне границе ... Они ... су певали и молили се заједно у заједничкој борби за слободу и људско достојанство." Сматрао је да религија може бити више ствар интелекта, мисли. Да црква треба да покаже интересовање за човеков живот на земљи, као што се интересује људском душом на небу. Његово разумевање хришћанске егзистенције које је прелазило конфесионалне границе, имало је за последицу његов "сан". Ипак, Црква је одиграла велику улогу у Кинговој борби . Први задатак хришћанске цркве је да се стави на страну оних који су потлачени или немоћни, али не праћење интереса њихових организација. Представници цркве морају јавно именовати ону неправду о којој се ћути или која се игнорише. Црква као "глас оних који немају гласа" у јавности иступа за права обештећених, са циљем да сви узму учешћа у политичким процесима одлучивања и да уживају у добрима и благодетима земље.

Уопштено велики број бораца за грађанска права потицала је из црквених заједница. Њихов циљ је био укиднање закона о расној подели у јавним установама.

Религијска традиција црнаца им је показала да је ненасилни отпор раних Хришћана конституисан моралном офанзивом најважније силе која је шокирала Римско царство. Методологија и филозофија револуције није ни начињена ни прихваћена преко ноћи. Људска бића са својим грешкама и снагама чине механизам друштвеног покрета. Они морају да праве грешке и да из њих уче. Правећи више грешака, учимо више. Морају осетити пораз као и успех, откривајући како че живети са тим. Време и акција су учитељи. Др. Кинг је живео скромно, интересујући се за проблеме својих верника. Редовно је био на улици. Никада није деловао из позадине, безбедне сенке, далеко од дрвених пендрека бруталне полиције. Томе у прилог говори и ћињеница да је само током 1957. године пропутовао више од 780.000 миља и одржао 208 говора. Веровао је у снагу проповеди и песама које су их пратиле. Важан део масовних окупљања био је посвећен песмама слободе јер су оне биле душа покрета. Др. Кинг је говорио да је његова дужност да чува госпел слободе.

Писмо из Бирмингемског затвора

Мартин Лутер Кинг је написао 16.април 1963.године отворено писмо америчким вођама грађанских покрета из затвора у Бирмингему, Алабама. У притвор је приведен након мирног протеста против сеграгације. Управо у овом писму приметиће се негове мисли ненасилне борбе. Он истиче да су дотадашње акције покрета биле немудре и временски непримерене. Такође, важно је истаћи да су у било којој ненасиљној кампањи битна четири корака:Скуп чињеница да би се одредило где неправда постоји. Преговарање, самопуританство, директна акција. Веровао је да је Бирмингем најподељенији град- у коме су највише страдале куће и цркве црнаца. У писму се обраћа хришћансикој и јеврејској браћи. Боио је разочаран умереношћу белаца којима је ред био испред правде. Они живе митове времена и константно саветују црнце да сачекају. Муслимански покрет Елаје Мухамеда је услед базиран на фрустрацији од расне дискриминације. Њихови следбеници су људи који су изгубили веру у Америку и који закључуу да је бели човек, ђаво. У писму је Кинг напоменуо да је дошао у Бирмингем са надом да ће бели религиозно вођство у заједници видети праведност нашег циља. „ Понадајмо се сви да ће тамни облаци расистичке предрасуде ускоро проћи даље и да ће се дубока магла неразумевања издићи изнад наших плашљиво дозираних заједница. Звезде љубави и братства ће сијати изнад наше велике нације својом треперујућом лепотом“.

„ Имам сан“

Најпознатији говор Мартина Лутера Кинга, забележен је 28. августа 1963. године у току марша на Вашингтон. „ Изгледало као да се спремају за дан одлуке у Нормандији“- рекао је један званичник из Вашингтона. Марш у Вашингтону за послове и слободу било је највеће окупљање у америчкој историји. Победа у Монтгомерију дала је храбрости и воље покрету за грађанска права. Стотине хиљада људи се одазвало позиву. Црни лидери су позивали белце да се придруже маршу. Њихова борба је била борба правде против неправде, а не борба црнаца против белаца. – Волтер Ројтер. Програм за тзв. Марш на Вашингтон године 1963. разрадили су заједно водећи људи Покрета за грађанска права са представницима синдиката и са по једним представником протестантске, католичке и јеврејске верске заједнице. Након Марша један новинар из САД-а је закључио, да је "марш приближио једну другој три водеће религиозне заједнице ове земље више, него и једно питање о којем су разговарали у мирнодопским условима." Узвиком "Фреедом ноw" (...) он је "ударио" по бруталности полиције, спречавању приступа у јавне установе, ограничењу доступности, расној подели и одузимању права гласа. “ Мој сан је да на црвенкастим пропланцима Џорџије, једног дана за столом братски седе синови некадашњих робова и синови некадашњих робовласника. Мој сан је да Мисисипи, држава која гори од неправде, једног дана постане оаза слободе и правде. Мој сан је да моје четворо деце ( Јоланда, Бани, Декстер Скот, Мартин III) једног дана живе у земљи где ће људи о њима судити не на основу боје коже, већ на основу њиховог карактера...“. Тог 28. јула 1963. године др. Кинг је у свом легендарном говору испред Линколн-меморијал центром „ сањао и да ће се једнога дана ова нација (САД) уздићи и испунити право значење свог постојања. Сматрамо да истину по којој смо сви створени једнаки, не треба доказивати. Имам још један сан. Он је дубоко укорењен у америчком сну. Сањам да че ова нација једнога дана устати како би уживала у снази својих чланова.Имам сан...“ По Е. Блоху, Кингов сан је био „ сан ка напред“.

Мартин Лутер Кинг вс. Вијетнамски рат

"Апостол ненасиља",носилац Нобелове награде критикујући политичаре у САД постао је непожељна особа. Најокорелији противник не само Кинга већ и Кенедијевих био је Едгар Хувер, дирецтор Федералног бироа. Лични пријатељ Линдона Џонсона, Едгар Хувер, шеф ФБИ радио је против Џона Кенедија који је обећао у предизборној кампањи да че решити проблеме у вези расне неједнакости. Лутер је био колетерална штета. Хувер је неретко говорио да је Др. Кинг је „највећи ноторни лажов у земљи“.

Посебно је било критично противљење рату у Вијетнаму. Управо од средине 60-тих (1965) са проширењем америчког војног учешћа и интезивирањем рата у Вијетнаму формира се један од најзначајнијих мировних покрета. 1964. Кинг је постао најмлађи Лаурент Нобелове награду за мир , док се његов активизам проширио и на противљење рату у Вијетнаму и економској дискриминацији. У удружењу "Цлергy анд Лаyмен Цонцернед Абоут Виетнам" ("Духовници и лаици забринути за Вијатнам"), у чије је председништво ушао и Кинг, ангажовали су се пароси, свештеници, рабини и припадници њихових заједница у заједничкој борби против рата у Вијетнаму. Ово удружење било је слика "нове екумене" белих и црних католика, протестаната, Јевреја, чији заједнички интересни моменат представља политичко-практична примена библијског сведочења о миру.

Свој глас против Вијетнамског рата 1966. године подигао је Мартин Лутер Кинг. Најпре је оклевао да се јавно изјасни иако је припадао “ пацифичком савезу за помирење”. Многи Афро Американци су се прибојавали да ће им бити окачена “етикета непатриота” ако буду јавно критиковали владину политику. Ту традицију је прекинуо Мартин Лутер Кинг, говорећи да: “долази време у којем ћутање значи издају”. Сматрао је да : „Ако се човек не обазире на зло, постаје његов саучесник. Наша генерација нече жалити само због лоших одлука и поступака људи већ посебно због ћутања добрих људи“.

Сматрао је да је као емитор ненасиља у обавези да се изјасни против рата у Вијетнаму. Веровао је да мора остати веран својим убеђењима. Кинг је говорио да га је Америка разочарала јер су тамо (Вијетнам) црнци и белци дивљачки ратовали раме уз раме, а по повратку кући њихова деца нису могла да седе у истом разреду. Црни војници нису могли да буду сахрањени на истом гробљу заједно са погинулим белцима. Такође, регрутације младих црнаца су биле учесталије него белаца.

„ Доста ми је тог насиља. Доста ми је мржње и егоизма и зато вас више нећу оптуживати због насиља.“ Због негативног става према рату у Вијетнаму, оптуживали су га за издају америчких интереса и подривање јавног мњења и морала.

Покрет за грађанска права који је започео 50-тих са Мартин Лутер Кингом а доживео свој врхунац крајем шездесетих са појавом "Партије Црних Пантера" није донео велико побољшање услова живота за црну мањину у Северној Америци. Доминантна реформистичка струја унутар покрета (усредсређена на Демократску странку и политику позитивне дискриминације) успела је да створи јако узак слој црне ситне-буржоазије која се интегрисала у белу средњу класу, међутим велика већина афро-американаца, до дан данас, остала је у сиромашним четвртима великих градова. Ипак, данас је расна сеграгација коју држава подстиче давна прошлост у САД. Међутим, тешко је утврдити да ли је расна дискриминација искорењена у потпуности. Мартин Лутер Кинг постао је један од симбола САД, иако је за живота често оспораван од стране естаблишмента. Тачно је да је његов живот престао у у 19х 5 мин . I да „ Баритон који је говорио о љубави и правди више се неће чути. Али његова ненасилна борба постала је узор осталим покретима. Повратка нема. „ Морамо наставити даље, зато што је то једини начин који би он желео ( Мартин Лутер Кинг)...наставићемо његов рад...“- Корета Кинг.

---