Разговор:Тин Ујевић

Први поднаслов

Највећи хрватски писац свих времена, Мирослав Крлежа, по правилу није писао на свом матерњем, кајкавском језику, писао је много више на српском.

Б..б..бwаахахахах....Мир Харвен 12:05, 29 Јан 2005 (ЦЕТ) ++++++++++++++ Прво-ја и Хробоатос смо слични, но не и исто (иако имам многоструки идентитет и на Интернету и другдје-досадно је бити само једном особом). Но, то није тема. Текст о Тину Ујевићу је потпуна бљузга. Иако је помало гадљиво набрајати приватне ствари, изгледа да је то у овом случају неизбјежно:

• Тин Ујевић почиње своју списатељску активност као хрватски националист. То је до око 1912., када доживљава преображај у југославенског интегралиста (нема везе са српским), и 2 пута бјежи у Београд од куда бива депортиран натраг. У то је доба, као и Владимир Черина и остали незрели младци, уплетен у политичке макинације у којима је његова младеначка наивност лоше прошла. 1914. објављује у збирци «Хрватска млада лирика». У те двије године је у Београду дјеловао агитаторски против Аустро-Угарске круне и залагао се за неки облик Југославије. Из Београда 1914. (прије почетка рата) одлази у Париз, гдје се по избијању рата јавља у француску морнарицу (бива уновачен-прво у Тоулону, па је онда пребачен на Цетиње), но Супило и Трумбић га ваде из војске. Тијеком 1914. и 1915. Ујевић још дјелује као југославенски политички агитатор у Паризу, но, временом се осамљује и 1917. прекида с политичком дјелатношћу. Изгледа да је тому узрок био двострук: згађеност над политичком комбинаториком хрватских и српских политичара, али, још важније, ужаси самога рата и неузвраћена љубав- што га је све скупа довело до неке врсте живчанога слома (није могао јести, није се усудио изаћи из куће, халуцинирао је....). Дакле, за Ујевићев је живот пријеломна 1917., када је не само доживио слом (што, само по себи, није неизљечива ствар), него се цијела његова животна оријентација промијенила: од колико-толико функционалног и нормалног човјека постаје личност снажно израженога психичкога поремећаја, што свладава природним физичким здрављем, али што се враћа, неријетко, у виду халуцинација, схизофрених искустава и сличних психијатријских поремећаја. Од југоинтегралиста Ујевић постаје потпуно аполитичан: његови су оријентири до конца живота пјесници цијелога свијета (највише француски, а међу њима Герард де Нервал), те индијска духовност коју је углавном апсорбирао преко пријевода и текстова Деуссена.

Кронологија је сљедећа: Тин након рата долази у Загреб, 1920. одлази у Београд и тамо је до 1926. (живећи екстремно боемски- јавно тријеби уши, у гостионицама говори како је сполно заразио краљицу), затим је протјеран у родни Вргорац, но враћа се у Београд, гдје је до 1929. Онда се настањује у Сплиту, па од 1930. до 1937. живи у Сарајеву, а од 1937. до 1940. у Сплиту, а од тада до смрти (1955.) у Загребу. Што се дјела и језика тиче, вриједи сљедеће: осим ране поезије у Хрватској младој лирици, двије петраркистичке збирке је тискао на ћирилици и српској екавици. «Лелек себра», 1920 и «Колајна», 1926 (што пада у његово београдско раздобље). Као и дио других хрватских писаца југоинтегралистичке идеологије онога доба, писао је првих година Југославије на екавици (Шимић, Крлежа, Цесарић, Черина,..). За све је те ауторе пријелом био атентат на Стјепана Радића 1928. Након тога враћају се на ијекавицу и хрватски (ваља рећи и да им је екавица била гротескна и несрпска-но, то је тема за лингвистику). Тако и Ујевић у свим сљедећим радовима (Ојађено звоно, МХ,1933, Људи за вратима гостионице, ДХК,1938, Скалпел каоса, ХКН,1938, те најважније дјело- Жедан камен на студенцу, 1954). Мноштво пријевода су пријеводи на хрватски (Цонрад: Лорд Јим; Целлини: Мој живот, Wхитман: Влати траве; Проуст: Пут к Сwанну и Војвоткиња де Гуермантес; Мередитх: Егоист; текстови Бауделаиреа, Поеа,..)

Дакле, што из свега овога испада: Ујевић је радио за југоидеологију до 1917. (када одбацује било какву политику), и објављује двије збирке пјесама на ћирилици и екавици док је живио у Београду (прва издања која је касније сам редигирао)- и то у раздобљу кад и Крлежа неке ране текстове које је преправио послије 1928, као и Ујевић. I то је све-осим тога што је живио, укупно, око 9 година у Србији (зашто да човјек не живи у Србији ?). Гледе утјецаја и дружења, може се рећи: Ујевић се практички није дружио с колегама (хигијена), а утјецај српске поезије на њега је практички-непостојећи. Нема ту ни Лазе Костића, Ђуре Јакшића, Милана Ракића,...Ништа више није ни с другим српским језикотворцима. Што се хрватске баштине тиче, осим снажнога почетнога Матошева, највећи су извршили хрватски ренесансни петраркисти (Луцић, Менчетић, Ветрановић, Марулић,..). Но, највећи је утјецај свјетске поезије, од француских симболиста (Римбауд, Бауделаире, Нервал,..) и разних виталиста (Верхаерен, Wхитман, Тагоре,..) до многих других (занимљиво, изгледа да на њега није превише утјецала модерна лирика енглеског, њемачког и рускога језика- иако је све те језике добро познавао).

ОК-што је онда ту «српски» у његовој поезији ? Осим наведених првих издања која је сам касније вратио у изворник (написана су још у Паризу до 1918.) ? Утјецај спскога идиома видљив је у Ујевићевој поезији и прози у рјечнику (васиона, електромагнетизован,..)- но, то је премало. Гледе тврдње да је он ишао некамо «учити језик»- то је толико бесмислено да је кандидат за небулозу године. Ујевић је био језикотворац, баштиник књижевне хрваштине још од ренесансе- па што да он учи од београдских клошара (који су, успут, били добро друштво за опијање) ? Гдје је тај «српски» у његовим дјелима ? Стилски, лексички (осим наведених неколико примјера), синтактички ? Чега је Тин, «на овим просторима», баштиник- Марулића и Бунића Вучића или Његоша и Војислава Илића ? За оне које занима Ујевићева биографија, још увијек је најбоље лакочитљиво романсирано дјело Мирка Жежеља «Велики Тин», Зг, 1976.

• Хроби, да видимо шта си важно рекао у овом опширном тексту. Свакако треба издвојити две битне стари кад се говори о Ујевићу: то су чињеничне и начин гледања на њих.

>>Тин Ујевић почиње своју списатељску активност као хрватски националист. То је до око 1912., када доживљава преображај у југославенског интегралиста (нема везе са српским),

Први део цитата није тачан. По овој логици би неко закључио да је Августин у младости до 20 године био националиста и то хрватски у Аустоугарској, која је не само дозвољавала него и присиљавала да се у школама учи ћирилица (случај са Далмацијом). Хрватске аргументације због чега је тако било су веома танке и обезвређујуће. Друго, не може југословенски интегрализам да нема везе са српским. Није ваљда везан за Русе? Тада је Србија слободна земља, тако да и Срби и Хрвати (којих је било процентуално мање) из непостојеће Хрватске желе да се припоје Србији. Познат је захтев Срба који су желели да се Босна припоји Србији а не Аустроугарској, што је Србија одбила – или јој политичке прилике то тада нису дозвољавале.

>>и 2 пута бјежи у Београд од куда бива депортиран натраг.

Ово је веома проблематично. Два пута бежи и два пута га депортују. Прво, зашто бежи у Београд и зашто га депортују назад. Због чега баш у Београд? Да ли је за Ујевића Београд непријатељски град, или у њему тражи заштиту и склониште.

Веома је спорна констатација о депортацији. Београд да београдског студента испоручи Аустроугарској? То нема смисла. Вероватнија је могућност да је као и Андрић желео да буде на врелу друштвених превирања у остваривању југословенске идеје, или, ако се то више некоме допада, идеје заједничког живљења Јужних Словена, односно Илира.

>>1914. објављује у збирци «Хрватска млада лирика». У те двије године је у Београду дјеловао агитаторски против Аустро-Угарске круне и залагао се за неки облик Југославије. Из Београда 1914. (прије почетка рата) одлази у Париз, гдје се по избијању рата јавља у француску морнарицу (бива уновачен-прво у Тоулону, па је онда пребачен на Цетиње), но Супило и Трумбић га ваде из војске. Тијеком 1914. и 1915. Ујевић још дјелује као југославенски политички агитатор у Паризу, но, временом се осамљује и 1917. прекида с политичком дјелатношћу.

Ово је најзанимљивији део твог текста у коме се огледава уметничка неспособност чак и слабог лагања. У овакву провидност не могу да поверују ни разумнији Хрвати. Овде се види покушај да се смушеним редоследом спречи логичко расуђивање. Париз, Цетиње, Тулон, Београд, па опет назад и то више пута, да се избегне могућност да је могао и негде другде да буде. Да ли је посећивао своје родно место? Чисто сумњам, а и што би. Додао бих да је по Дедијеру Тито имао 14 варијанти сопствене биографије које се међусобно нису подударале. Јасан је циљ да се сакрију важне чињенице.

>>Кронологија је сљедећа: Тин након рата долази у Загреб, ...

1917. Августин у душевном растројству лежи у кревету у непознатом месту боравка. Красно оправдање где се «изгубио» у то време. Са тог непознатог места се изненада појављује после рата у Загребу. Провидно, јако провидно.

>>1920. одлази у Београд и тамо је до 1926. (...) затим је протјеран у родни Вргорац, но враћа се у Београд, гдје је до 1929.

Ово је већ болесно. Овог Августина Београд стално протерује (по твојим речима) али га он и даље (несхватљиво и хрватски неприхватљиво) и даље воли и њему се поново враћа. Аха, ево га: добио је жељу да види свој родни Вргорац, из Београда је кренуо, обишао своје место и опет се вратио одакле је и кренуо. Враћа се у град где је написао своја два најбоља дела «Лелек себра» и «Колајна» којима је постао познат. Чему параноја? Шта је ту чудно. Овакве твоје интерпретације антисрпства постају већ досадне.

>>ОК-што је онда ту «српски» у његовој поезији ?

То је бар очигледно, у његовој поезији је «српски» језик којим је писао. Девет (како ти кажеш) година опијања са београдским клошарима није оставило трага у његовој поезији, ако не рачунамо да је говорио екавски и мислио по «српски». Из хигијенских разлога. Ни теби не би шкодило да се хигијенски понашаш.

>>За оне које занима Ујевићева биографија, још увијек је најбоље лакочитљиво романсирано дјело Мирка Жежеља «Велики Тин», Зг, 1976.

Такође је добро знати и ко је Ујевићев рукољубни биограф Мирко Жежељ. Српског порекла из Бенковца, писац уџбеника историје и књижевник. Живео је у Загребу где се свакако добро асимиловао и није ником сметао јер му се књиге не би штампале. О Августину је писао са визуре након Другог светског рата, не много пре ескалације хрватско национализма, што се свакако одразило на његово писање.

Ево парафразе његовог става: «Не припадам никаквој вјероисповијести, ни члански ни иједном симпатијом; тако нисам ни католик, ни хришћанин, ни вјерник; а тако ни теозоф ни антропозоф као модерни исповједници отмених дама. Ја сам слободни мислилац, а осим тога упињем се да очувам слободу савјести...» (Велимир Милошевић) Не рече припада ли богумилству? («Два главна Богумила»)

На крају бих закључио да је Августин Ујевић као психички лабилна особа, српско-католичког порекла и српског језичког простора, типичан пример превртљивости политичке и етничке припадности (а можда и верске) којима се дичи хрватска културна заједница. :доматриос 02:48, 28 Феб 2005 (ЦЕТ)

---

Што уопће да се каже на овакав «одговор» (не обазирући се на идентитетски воајеризам који не заслужује икакав коментар) ? Аутор одговора је једноставно прешутио све релевантне књижевнојезичне чињенице (од Ујевићеве језичне и цивилизацијске баштине, пријевода страних писаца, редигирања првих дјела изданих на ћирилици и екавици од самога Ујевића, самога његова националнога идентифицирања,..), посегнуо је за гнусним дифамирањем писца Мирка Жежеља (којему је ваљда гријех што је био Србин који је у Загребу писао занимљиве романсиране биографије хрватских писаца (Матош, Назор, Ујевић, Војновић, Иванишевић, Беговић,..),а о мудровању о узроцима Ујевићева слома једноставно је рећи да су сама показатељ болести- али најмање Ујевићеве. На који то начин ишта треба «доказивати» оваквим људима: Ујевићева дјела броје 17 књига, Загреб 1963.-1967.- но, сигурно су кривотворена; податак о овом или оном раздобљу Ујевићева живота се може у детаље навести (нпр. од 1911. до 1913.)- но, што то људима с оваквим менталним склопом уопће значи ? Који су то критерији ? Пјесме Ујевића с националним уклоном из ране фазе ? Непостојање ниједне пјесме са српском проблематиком ? Одустајање од било какве националне проблематике у зрелој фази ? Чињеница да је живио око 9 година у Београду као клошар, 7 година као такав у Сарајеву, 5 у Сплиту и 17 у Загребу ? Какве то везе има било с чим ? Овдје се може једино констатирати да је суговорник показао да је потпуно неспособан за расправу о нечијој националној, књижевној, језичној или било каквој сличној афилијацији. Имам занимљивијега посла од Сизифова. Мир Харвен 12:40, 28 Феб 2005 (ЦЕТ)

Уби ме прејака реч

Да виђемо:

Аугустин Ујевић (1891-1955), рођен је у Вргорцу у западној Херцеговини,

Вргорац је у опћина у Далмацији и нема везе с Херцеговином.

где се говори штокавски икавски.

Точно.

То значи да је по језику, тј. етнички, Тин припадао српском роду, ако се поштује став који се свуда поштује у Европи, а ваљда и у свету: да се народи деле по језику а не по вери.

Ово је теза Копитар-Шафаřик-Караџић, коју је одбацио још Ђуро Даничић, и олињала је до бесвијести. Аргументи про ет цон се могу наћи на ср wики, идеологија хрватско-српских језичких спорова. Нема потребе за дављењем око тога овај пута.

И када се у време Првог светског рата Тин нашао међу добровољцима у српској војсци,

Тин се пријавио у Тоулону, Француска, за морнарицу, но, није се никад нашао у српској војсци (нека војна постројба или стожер).

био је међу борцима који су говорили његовим језиком.

Био је међу Французима, док га Трумбић није извукао. Дапаче-нашао се кратко вријеме у полиглотском миљеу, јер је друга фаза била Легија странаца.

И када се одмах после Првог светског рата нашао у Београду, и тада је био међу истојезичницима, што значи међу људима истог етничког порекла.

? Откад су то истојезичници "људи истог етничког порекла" ? Сувремени српски "истојезичници" су Ерих Кош (Жидов), Милорад Павић (тата Хрват), Иван Клајн (Србин полужидовскога подријетла), ...Ово је промашај из доба 19. стољећа, дарвинизма у служни квазисоциологије, отрцанога појма нације,...Нација није једнозначно одређена ни језиком ни поријеклом.

У време стварања Југославије и међу Хрватима и Србима преовладавао је став да они чине један народ јер говоре једним језиком.

Точно.

Кад почне преовладавати став да су Срби и Хрвати два народа, тј. да су православци Срби, а католици да су Хрвати, Тин ће се, наћи у Загребу, где су у већини живели људи његове вере.

Нема ту критерија. У 19. стољећу многи су били свјесни да су Хрвати и Срби 2 народа (Вјекослав Клаић, А.Г. Матош, Стојан Новаковић,..), док су се многи и у 20. ст. држали југо-фантазије (Скерлић, Супило, Прибићевић,..). Дакле, југославенска идеологија није никакво "проширено" српство, нити су њени приврженици били "Срби" (осим ако се нису таквима уистину осјећали), ни постоји точка у којом превлдава један или други став. Но-могло би се узети и да постоји, а то је атентат на Стјепана Радића 1928. Тко је наставио послије тога писати екавицом, тај је ушао у српску литературу. Знаковит је случај збирке "Хрватска лирика" из 1934. Изашла је 20 година послије "Хрватске младе лирике", 1914. Од познатијих у оној из 1914 бијаху Тин Ујевић и Иво Андрић. У збирци из 1934. ту је Тин- али Андрића нема. То нема везе с промјеном боравка (кронологија је видљива горе), него с националним сврставањем.

Своје хрватство, у новој средини, он ће потврђивати и тако што ће своје екавске песме ијекавизирати.

Ево сад је Мирко Ковач у Ровињу, па издаје своје српске књиге на хрватском. Човјек ушао у хрватску књижевност својом вољом. Но, због тога није постао Хрват. Нема везе између националне припадности и припадања неком књижевном корпусу. Бецкетт, Ионесцо, Набоков, Кундера,...

Па и поред тога нема основе да се каже да је Тин променио идентитет свога књижевног језика. Са једног изговора српског језика, он га је пренео на други изговор српског језика.

Разлика између хрватског и српског не овиси само о тој маленкости, јату. Она се очитује на свим разинама- фонетској, фонолошкој, морфолошкој, ријечотворној, синтактичној, семантичкој, прагматичкој, стилистичкој, лексиколошкој. Но- ово је безвезно губљење времена. "Ноћас се моје вјеђе поте..". "Потити се" чакавски је израз за "оросити се знојем". Какав је то "исти језик" ?

Није такав случај са песмом Опроштај. Језик на којем је та песма написана Тину није био матерњи. А по томе што ју је написао на нематерњем језику, на хрватском, Тин Ујевић није никакав изузетак: много је писаца било и има их на свету који не пишу својим матерњим језиком. Највећи хрватски писац свих времена, Мирослав Крлежа, по правилу није писао на свом матерњем, кајкавском језику, писао је много више на српском.

Бwахахах....немој бре да ме насмејаваш.

Свакидашња јадиковка је први пут била објављена у крфском Забавнику 1917. године. После тога је била прештампана у књизи Лелек себра (Београд, 1920). Две Тинове најбоље збирке песама Лелек себра и Колајна (Београд 1926) објављене су екавски.

Ова посљедња реченица је точна. Но ? Занимљиво, чак и бизарно-но, што то показује и доказује ? Можемо набрајати што је тко када објавио на хрватском, српском,..и на икавском, јекавском, екавском (Анте Старчевић),..на латиници или ћирилици.

У издањима песама Тина Ујевића после Другог светског рата све те песме пренесене су на ијекавицу. (доматриос)

. Било је то давно прије 2. свј. рата, што је и наведено у горњем тексту (Скалпел каоса итд.). Ево и једна национално љутита, још из почетка запјењенога националног романтизма:

• ХРВАТСКИМ МУЧЕНИЦИМА

• О гдје је плод од вашег славног сјемена,
• и да ли којим родом крвца ваша роди!
• Јер робље још смо, снијућ само о слободи,
• док смрт је близу глуха нашег племена!

• А кукаван је Хрват новог времена,
• те пушта да га странац к сталној смрти води.
• Не опирућ се клању — кротко јање — ходи
• и не зна збацит грозног ропства бремена.

• Ал врцнути ће искра из вашег кремена!
• Ја вјерујем, ја знам! Та зар да узалуду
• све жртве вам и мучеништва буду?

• Да, родити ће род од славног сјемена!
• А ако неће, сам ћу зазват пакла ватре
• да спале све, и гром да ропски народ сатре!

Мир Харвен 11:12, 27 апр 2005 (ЦЕСТ)

Овакве расправе о српском, хрватском, босанском, херцеговачком, крајишком, црнском и горском су, по мени, крајње неозбиљне и не могу да верујем да озбиљни људи, попут вас који расправљате о овим темема, троше своју енергију на такве ствари. Хрватски нисам никад учио, а добро разумем и Мирка и Ујевићеве песме. Не верујем да се Мирко бавио српским језиком, а врло му добро иде расправа на српском (или је можда ово црнски).

Поука: Батали шупљу причу и политиканство. Вандал Б 11:41, 27 апр 2005 (ЦЕСТ)

Замолио сам Мира Харвена да напише про-хрватски текст који би требало убацити у текст иза Доматриосове про-српске приче. Ја ћу се побринути за текст касније. Него, дај, Харвене, напиши тај текст па да га убацим. --Милош Ранчић (разговор) 11:49, 27 апр 2005 (ЦЕСТ)

Мени овај Покрајчев текст изгледа веома добро. Једино би требао бити мало суставнији (Име, Презиме, датум итд.), и мање "комсомолски" (прогресивни национализам- ваљда Yу). Но, чланак је 90% ОК, и чини ми се смијешном да се у њему побија горњи навођењем "прохрватских" аргумената- када национално за Ујевића није било битно. Већ је речено: он је био старчевићански Хрват негдје до 1910-1912 (плус, минус), затим југославенски унитарни националист (до 1916, плус, минус), и онда аполитичан и анационалан до конца живота 1955. Сам Покрајчев текст је добар, једино ваља још умањити наклапања о националном, јер она за Ујевића (за разлику од, нпр., Шеное, Матоша, Крлеже, Маринковића, Новака, Аралице,..) нису била пресудна, него љубавна разочарања и душевни слом- а то није имало везе с нацијом, политиком и сл. Но, можда мало коригирам Покрајчев текст типа цопyедит, но, непотребно је национално наклапање јер би то само покварило квалитетан чланак. Мир Харвен 12:09, 27 апр 2005 (ЦЕСТ)

Вучко-мало морген

Ставио сам мало текста у чланак, но, нисам га успио ћирилизирати јер је Милошев линк дао везу на страницу која каже да је ствар комерцијализирана. Стога, што год радили с уписаним текстом- треба пребацити у ћирилицу која ми није била сада доступна. Мир Харвен 15:28, 27 апр 2005 (ЦЕСТ)

Хм. Лепо је означена веза ка јава скрипт пресловљавачу :) Но, од јуна нећемо имати тих проблема... --Милош Ранчић (разговор) 16:16, 27 апр 2005 (ЦЕСТ)

Хм..хвала, ово сам превидио. Мир Харвен 19:18, 27 апр 2005 (ЦЕСТ)

• Ево вам исправан линк Милан Тешовић 13:33, 4 јун 2005 (ЦЕСТ)

Сређивање

Дакле, сређивање - да се о'лади са критичким освртима на његов опус, тј. да се замени чињеницама из живота и сл. Такође, да се стихови преместе тамо где им је место - на Викизворник. --Бране Јовановић <~> 10:55, 5. јул 2006. (ЦЕСТ)

Име

Тин Ујевић је Аугустин, а не Августин. Или имамо нова сазнања?

--делија 12:45, 5. јул 2006. (ЦЕСТ)

Јесте. Тин Ујевић је Аугустин. Променио је себи име у Тин и прогласио се Ирцем из револта. Тако сам барем ја учио у школи.--Нимча (разговор) 22:33, 4. април 2013. (ЦЕСТ)