Регуларно писмо

Регуларно писмо или стандардно писмо, или у кинеском језику каишу (упрош: 楷书; трад: 楷書; пин: kǎishū) и у јапанском каишо, и обично познат као стандардно регуларно (正楷), је најновији стил кинеских калиграфија (који се појавио у Цао Веј династији око 200 н. е. и сазрео стилски око 7. века). Стил је најчешћи савремени спис у публикацијама (после не-калиграфског списа Сонг Ти). Такође је повремено позната као право писмо (真書, zhēnshū) и стандардно писмо (正書, zhèngshū).

Регуларно писмо
Тип	Логограм
Језици	Старокинески језик, Средњи кинески језик, Кинеска наречја
Временски период	Бронзано доба кине, Гвоздено доба кине, садашњи дан
Породица	записи на оклопима корњача печатно писмо чиновничко писмо регуларно писмо
Дечији систем	Канђи Кана Ханџа Бопомофо Упрошћено кинеско Чу ном Китанско писмо Јурченско писмо Тангутно писмо

Историја

Стандардно писмо је створено између источне Хан и Цао Уеи династије, и његов први познат господар је Џонг Јао (鍾繇, Zhōng Yáo, понекад се чита Zhōng Yóu), који је живео у периоду источне Хан до Цао Веи, око 151-230 н. е. Он је био познат као „отац стандардног писма“, и његова позната дела укључују Шјуанши Биао (宣示表, Xuānshì Biǎo), Ђианђиџи Биао (薦季直表, Jiànjìzhí Biǎo), и Лиминг Биао (力命表, Lìmìng Biǎo). Ћиу Шјигуи (Qiú Xīguī) (2000, стр. 143) описује писмо у Џонговој Шјуанши Биао као:

„…јасно произлазећи из утробе раног полу-курзивног писма. Ако би неко писао уредно писање различитих раних полу-курзивног писма у више достојанствен начин и да би доследно користио технику пауза (顿 dùn, кориштен за учвршћивање почетка или завршетка потеза) кад се завршавају водоравни потези, пракса која се појављује већ у раном полу-курзивном писму, и ако би даље користио десно-падајуће потезе са дебелим ногама, резултат би био стил калиграфије као што је “Шјуан ши биао” [Xuān shì biǎo]“.

Међутим, осим неколико књижевника, врло мало људи су писали у овом писму у то време, већина је наставила писати у ново-чиновничком писму, или мешаном облику полу-курзивног и ново-чиновничког писма. Стандардно писмо није постало доминантно све до раних јужних и северних династија у 5. веку. Ово су били разне врсте стандардног писма која су настали из ново-чиновничког писма, као и из Џонг Јаовог стандардног писма, и зове се „Веи регуларно“ (魏楷 веикаи). Дакле, стандардно писмо је имао порекло у раним полу-курзивним, као и ново-чиновничким писмима.

Шенг Ђиао Шју од Чу Суилианга: калиграфија у стилу каишуа. 其數然而天地苞/乎陰陽而易識者/以其有象也陰陽/處乎天地而難窮

Писмо се сматра да је стилски сазрео за вријеме династије Танг, са најпознатијим и често имитираним калиграферима регуларног писма у том периоду:

• У раној Танг династији четири велика калиграфера (初唐四大家):
  • Оујанг Шјун(欧阳询)
  • Ју Шинан(虞世南)
  • Чу Суилианг(褚遂良)
  • Шјуе Ђи (薛稷)
• „Јан-Лиу“ (“顏柳”)
  • Јан Џенђинг(颜真卿)
  • Лиу Гонгћуан(柳公权)

Врсте

Регуларно писмо са знаковима са ширином (или дужином) веће од 5 cm (2 in) се обично сматра велико регуларно писмо, или дакаи (大楷), а оно мање од 2 cm мало регуларно писмо, или шјиаокаи (小楷). Они између се обично зову средње редовно писмо, или џонгкаи (中楷). Или се упоређују у односу на оне око.

Почетници калиграфије често су препоручени да почну са Осам начела Јонг, за који су речени да садрже већину, ако не и све, основне принципе калиграфије редовног писма.

Истакнути артефакти са редовним писмом укључују:

• Записи Јао Бодуо скулптурања (姚伯多造像記) током јужних и северних династија
• Плоча Гуангву генерала (廣武將軍碑) током јужних и северних династија
• Плоча Лонгзанг храма (龍藏寺碑) из Суи династије
• Надгробни споменик Суи Шјиаоци (蘇孝慈墓誌) из Суи династије
• Надгробни споменик Лепе Тонг (董美人墓誌) из Суи династије

Бопомофо који се користи за бележење текстова, иако нису прави кинески знакови, готово увек су написани у стилу редовног писма.

Литература

• Ћиу Шјигуи (Qiú Xīguī). Chinese Writing. Translation of 文字學概論 by Mattos and Norman. Early China Special Monograph Series No. 4. Berkeley: The Society for the Study of Early China and the Institute of East Asian Studies, University of California, Berkeley. 2000. ISBN 978-1-55729-071-7..