51 Пегаси б
51 Пегаси б (скраћено 51 Пег б), незванично названа Белерофонт, касније формално именована као Димидијум, је екстрасоларна планета удаљена око 50 светлосних година у сазвежђу Пегаз. То је била прва егзопланета која је откривена на орбити звезде главног низа,[1] Сунцу сличне звезде 51 Пегаси, и означила је пробој у астрономским истраживањима. Она је прототип за класу планета званих врући Јупитери.
 Уметнички приказ планете 51 Пегаси б (у средини) и њене звезде (десно). | |
| Откриће | |
|---|---|
| Откривач | Мишел Мајор и Дидје Кело |
| Место открића | ОХП, Француска |
| Подаци о открићу | 6. октобар 1995 |
| Радијална брзина (ЕЛОДИЕ) | |
| Орбиталне карактеристике | |
| Апастрон | 00.534 АУ (7,99×1010 км) |
| Периастрон | 00.520 АУ (7,8×1010 км) |
| 00.527 ± 00.030 АУ (7,88×1010 ± 4,5×109 км) | |
| Ексцентрицитет | 0.013 ± 0.012 |
| 4.230785 ± 0.000036 д 101.5388 х | |
Просечна орбитална брзина | 136 км/с |
| Звезда | 51 Пегаси |
| Физичке карактеристике | |
| Маса | 0.46 Јупитерове масе |
| Синхрона | |
| Температуре | 1284 ± 19 К |
Године 2017, откривени су трагови воде у атмосфери планете.[2] Године 2019, Нобелова награда за физику је делом додељена за откриће планете 51 Пегаси б.[3]
Име
уреди51 Пегаси је Фламстидова ознака звезде домаћина. Планета је првобитно била означена као 51 Пегаси б по Мишелу Мајору и Дидјеу Келоу, који су ову планету открили у децембру 1995. Следеће године је астроном Џефри Марси незванично назвао планету „Белерофонт”, следећи конвенцију о именовању планета по ликовима грчке и римске митологије (Белерофонт је лик из грчке митологије који је јахао на криластом коњу Пегазу).[4]
У јулу 2014. године Међународна астрономска унија је покренула процес давања одговарајућих имена појединим егзопланетама и њиховим матичним звездама.[5] Процес је обухватао јавну номинацију и гласање за нова имена.[6] У децембру 2015. ИАУ је објавила да је победничко име ову планету Димидијум.[7] Име је поднело Астрономско друштво Луцерна, из Швајцарске. Димидијум је латински за 'половину', а односи се на масу планете од најмање половине масе Јупитера.[8]
Откриће
уреди
Откриће егзопланете објавили су 6. октобра 1995. Мишел Мејор и Дидје Кело са Универзитета у Женеви у часопису Натуре.[9] Они су користили метод радијалне брзине са спектрографом ЕЛОДИЕ на телескопу Горњопровансалске обсерваторије у Француској и својом објавом доспели на светске наслове. За ово откриће добили су Нобелову награду за физику 2019. године.[3]
Планета је откривена помоћу осетљивог спектроскопа који је могао да открије благе и правилне промене брзине у спектралним линијама звезде од око 70 метара у секунди. Ове промене су узроковане гравитационим ефектима планете са удаљености од само 7 милиона километара од звезде.
У року од недељу дана од објаве, планету је потврдио други тим који је користио Лик опсерваторију у Калифорнији.[10]
Ово је било прво откриће егзопланете која кружи око звезде сличне Сунцу (прво откриће егзопланете реализовао је Александер Волсзан 1992. године, око пулсара ПСР 1257). То је означило прекретницу и приморало је астрономе да прихвате да би џиновске планете могле постојати у орбитама кратког периода. Једном када су астрономи увидели да вреди тражити џиновске планете са тренутно доступном технологијом, много више времена телескопа је посвећено тражењу планета радијалних брзина, те је стога откривено много више егзопланета у околини њиховог Сунца.
Физичке карактеристике
уреди
Након њеног открића, многи тимови су потврдили постојање планете и прибавили додатна запажања о њеним својствима. Откривено је да планета кружи око своје звезде за око четири дана. Она је много ближе звезди него што је Меркур Сунцу,[1] креће се орбиталном брзином од 136 км/с (300.000 мпх), али има минималну масу отприлике упола мању од Јупитера (око 150 пута већу од Земље). У то време, присуство огромне планете тако близу њене звезде није било компатибилно са теоријама о формирању планета и сматрало се аномалијом. Међутим, од тада су откривени бројни други „врући Јупитери“[1] (као што су 55 Канкри и т Боетис), те астрономи ревидирају своје теорије о формирању планета како би их објаснили проучавањем орбиталне миграције.[11]
Под претпоставком да је планета савршено сива без ефеката стаклене баште или плиме, и Бондовог албеда од 0,1, температура би била 1.265 К (992 °Ц; 1.817 °Ф). Ово је између предвиђених температура ХД 189733 б и ХД 209458 б (1.180 К (910 °Ц; 1.660 °Ф)–1.392 К (1.119 °Ц; 2.046 °Ф)), пре него што су измерене.[12]
У извештају о открићу, првобитно се спекулисало да је 51 Пегаси б огољено језгро смеђег патуљка распаднуте звезде и да је стога састављено од тешких елемената, али се сада верује да је гасни гигант. Ова планета је довољно масивна да њену густу атмосферу не одува сунчев ветар звезде.
Планетпол је ову планету (са Ипсилон Андромеда б) сматрао кандидатом за полариметрију отвора.[13] Она је такође кандидат за „блиску инфрацрвену карактеризацију.... са ВЛТИ спектро-имиџером”.[12]
Референце
уреди- ^ а б в Хоw тхе Универсе Wоркс 3. Јупитер: Дестроyер ор Савиор?. Дисцоверy Цханнел. 2014.
- ^ „Wатер детецтед ин тхе атмоспхере оф хот Јупитер еxопланет 51 Пегаси б”. пхyс.орг. 1. 2. 2017.
- ^ а б „Тхе Нобел Призе ин Пхyсицс 2019”. Нобел Медиа АБ. Приступљено 8. 10. 2019.
- ^ Университy оф Цалифорниа ат Беркелеy Неwс Релеасе 1996-17-01
- ^ НамеЕxоWорлдс: Ан ИАУ Wорлдwиде Цонтест то Наме Еxопланетс анд тхеир Хост Старс. ИАУ.орг. 9 Јулy 2014
- ^ „НамеЕxоWорлдс Тхе Процесс”. Архивирано из оригинала 15. 08. 2015. г. Приступљено 23. 08. 2020.
- ^ Финал Ресултс оф НамеЕxоWорлдс Публиц Воте Релеасед, Интернатионал Астрономицал Унион, 15 Децембер 2015.
- ^ „НамеЕxоWорлдс Тхе Аппровед Намес”. Архивирано из оригинала 01. 02. 2018. г. Приступљено 23. 08. 2020.
- ^ Маyор, Мицхаел; Qуелоз, Дидиер (1995). „А Јупитер-масс цомпанион то а солар-тyпе стар”. Натуре. 378 (6555): 355—359. Бибцоде:1995Натур.378..355М. С2ЦИД 4339201. дои:10.1038/378355а0.
- ^ Маyор, M.; Qуелоз, D.; Марцy, Г.; Бутлер, П.; Ноyес, Р.; Корзенник, С.; Кроцкенбергер, M.; Нисенсон, П.; Броwн, Т.; Кеннеллy, Т.; Роwланд, C.; Хорнер, С.; Бурки, Г.; Бурнет, M.; Кунзли, M. (1995). „51 Пегаси”. ИАУ Цирцулар. 6251: 1. Бибцоде:1995ИАУЦ.6251....1М.
- ^ Wенз, Јохн (10. 10. 2019). „Лессонс фром сцорцхинг хот wеирдо-планетс”. Кноwабле Магазине (на језику: енглески). Аннуал Ревиеwс. дои:10.1146/кноwабле-101019-2
. Приступљено 4. 4. 2022.
- ^ а б Ренард, Стéпхание; Абсил, Оливиер; Бергер, Јеан-Пхилиппе; Бонфилс, Xавиер; Форвеилле, Тхиеррy; Малбет, Фабиен (2008). „Проспецтс фор неар-инфраред цхарацтерисатион оф хот Јупитерс wитх тхе ВЛТИ Спецтро-Имагер (ВСИ)” (ПДФ). Процеедингс оф СПИЕ. Оптицал анд Инфраред Интерферометрy. 7013: 70132З—70132З—10. Бибцоде:2008СПИЕ.7013Е..2ЗР. С2ЦИД 119268109. арXив:0807.3014 . дои:10.1117/12.790494.
- ^ Луцас, П. W.; Хоугх, Ј. Х.; Баилеy, Ј. А.; Тамура, M.; Хирст, Е.; Харрисон, D. (2007). „Планетпол полариметрy оф тхе еxопланет сyстемс 55 Цнц анд тау Боо”. Монтхлy Нотицес оф тхе Роyал Астрономицал Социетy. 393 (1): 229—244. Бибцоде:2009МНРАС.393..229Л. арXив:0807.2568 . дои:10.1111/ј.1365-2966.2008.14182.x.
Литература
уреди- Бутлер; Wригхт, Ј. Т.; Марцy, Г. W.; Фисцхер, D. А.; Вогт, С. С.; Тиннеy, C. Г.; Јонес, Х. Р. А.; Цартер, Б. D.; Јохнсон, Ј. А.; МцЦартхy, C.; Пеннy, А.Ј.; et al. (2006). „Цаталог оф Неарбy Еxопланетс”. Тхе Астропхyсицал Јоурнал. 646 (1): 505—522. Бибцоде:2006АпЈ...646..505Б. арXив:астро-пх/0607493 . дои:10.1086/504701. Архивирано из оригинала 07. 12. 2019. г. Приступљено 23. 08. 2020. (wеб версион)
- Цхарбоннеау, D. (2003). „ХД 209458 анд тхе Поwер оф тхе Дарк Сиде”. Ур.: Деминг, Драке; Сеагер, Сара. Сциентифиц Фронтиерс ин Ресеарцх он Еxтрасолар Планетс. АСП Цонференце Сериес. 294. Сан Францисцо: АСП. стр. 449—456. ИСБН 978-1-58381-141-2.
- Деминг, Драке; Сеагер, Сара; Рицхардсон, L. Јеремy & Харрингтон, Јосепх (2005). „Инфраред радиатион фром ан еxтрасолар планет”. Натуре. 434 (7034): 740—743. Бибцоде:2005Натур.434..740Д. ПМИД 15785769. арXив:астро-пх/0503554 . дои:10.1038/натуре03507.
- Фортнеy, Ј. Ј.; Сударскy, D.; Хубенy, I.; Цоопер, C. С.; Хуббард, W. Б.; Бурроwс, А.; Лунине, Ј. I. (2003). „Он тхе Индирецт Детецтион оф Содиум ин тхе Атмоспхере оф тхе Планетарy Цомпанион то ХД 209458”. Астропхyсицал Јоурнал. 589 (1): 615—622. Бибцоде:2003АпЈ...589..615Ф. арXив:астро-пх/0208263 . дои:10.1086/374387.
- Холмстрöм, M.; Екенбäцк, А.; Селсис, Ф.; Пенз, Т.; Ламмер, Х. & Wурз, П. (2008). „Енергетиц неутрал атомс ас тхе еxпланатион фор тхе хигх-велоцитy хyдроген ароунд ХД 209458б”. Натуре. 451 (7181): 970—972. Бибцоде:2008Натур.451..970Х. ПМИД 18288189. арXив:0802.2764 . дои:10.1038/натуре06600.
Спољашње везе
уреди
- Јеан Сцхнеидер (2011). „Нотес фор Планет 51 Пег б”. Еxтрасолар Планетс Енцyцлопаедиа. Приступљено 3. 10. 2011.
- „51 Пегаси”. СолСтатион. Архивирано из оригинала 25. 7. 2008. г. Приступљено 3. 7. 2008.
- „51 Пег”. Еxопланетс. Архивирано из оригинала 4. 12. 2008. г. Приступљено 1. 11. 2008.
- „Тхе Фирст Еxтрасолар Планет ароунд а Солар-тyпе Стар”. Университy оф Генева. Архивирано из оригинала 9. 6. 2008. г. Приступљено 3. 7. 2008.
- „Тхе Планет Ароунд 51 Пег”. Лицк Обсерваторy. Архивирано из оригинала 27. 7. 2008. г. Приступљено 3. 7. 2008.