Википедија

Ал-Навави

Абу Закарија Јаḥја ибн Шараф ал-Навави (арап. أبو زكريا يحيى بن شرف النووي;‎ 1233–1277), широко познат као ал-Навави или Имам Навави (631–676 А.Х./1234–1277), био је сунски шафијатски правник и хадиски учењак.[8] Он је написао бројна и дугачка дела којима су обухваћени хадиси, теологија, биографије и правна наука.[9] Ал-Навави се није женио.[10]

Ал-Навави
Пуно имеYаḥyā ибн Схараф ал-Наwаwī
Датум рођењамухарем 631 АХ/ октобар 1233
Место рођењаНава
 садашња Сирија
Датум смрти24. реџеб 676 АХ [1]/ 21. децембар 1277 (старост 45)
Место смртиНава
 садашња Сирија
Занимањеисторичар, библиограф, научник, правник.
Стилшафизам[2]
ТитулаИмам
ПокретАшарити[3][4][5][6][7]

Рани живот уреди

Ал-Навави је рођен у Нави близу Дамаска, у Сирији.[8] Као и код арапског и других семитских језика, последњи део његовог имена односи се на његов родни град.

Јасин бин Јусуф Маракаши напомиње: „Видео сам имама Нававија у Нави када је био десетогодишњи младић. Други дечаци његових година су га терали да се игра са њима, али имам Навави је увек избегавао да се игра и остајао је заузет учењем племенитог Курана. Када су покушали да доминирају њиме, инсистирајући да се придружи њиховим играма, он је јадиковао и изражавао своју незаинтересованост због њихових глупих поступка. Гледајући његову мудрост и дубокоумност, развила се посебна љубав и наклоност у мом срцу за младог Нававија. Пришао сам његовом учитељу и позвао га да се изузетно брине о овом момку, јер ће постати велики религиозни учењак. Његов учитељ ме је питао да ли сам прорицатељ или астролог. Рекао сам му да нисам ни гатар, ни астролог, већ да ме је Алах навео да изговорим ове речи." Његов учитељ је пренео овај инцидент Имамовом оцу и имајући у виду трагање за знањем свог сина, одлучио је да живот свог сина посвети служењу и унапређењу ислама.[11]

Живот као учењак уреди

Од своје 18. године студирао је у Дамаску, и након ходочашћа 1253. године настанио се као приватни научник.[12]

Значајни учитељи уреди

Током свог боравка у Дамаску, учио је код више од двадесет наставника који су сматрани мајсторима и ауторитетима у свом предмету и дисциплинама које су предавали. Ан-Навави је проучавао хадис, исламску јуриспруденцију, њене принципе, синтаксу и етимологију. Његови учитељи су били Абу Ибрахим Исхак бин Ахмад АИ-Магриби, Абу Мухаммад Абдур-Рахман бин Ибрахим Ал-Фазари, Радијудин Абу Ишак Ибрахим бин Абу Хафс Умар бин Мудар Ал-Мудари, Абу Ишак Ибрахим-Мукија бин-Бакурадија А. бин Јусуф Ан-Наблуси, Абул-Абас Ахмад бин Салим Ал-Мисри, Абу Абдулах Ал-Џијани, Абул-Фат Умар бин Бандар, Абу Мухамед Ат-Тануки, Шарафудин Абдул-Азиз бин Мухамед Ал-Ансари, Абул-Фараџ Рахман бин Мухамед бин Ахмад Ал-Макдиси, и Абул-Фадајил Салар бин Ал-Хасан Ал Арбали, између осталих.[13]

Радови уреди

Током свог 45 година дугог живота[14] он је написао „најмање педесет књига”[15] о исламским студијама и другим темама. Тиме су обухваћене:

  • Ал Минхај би Шарх Сахих Муслимани (شرح صحيح مسلم), користи радове других пре њега; ово дело се сматра једним од најбољих коментара Сахих Муслимана. Оно је доступно онлајн.[16]
  • Ријад ас-Салихин (رياض الصالحين); колекција хадиса о етици, манирима и понашању, који су популарни у муслиманском свету.
  • ал-Мајму' шарх ал-Мухадаб (المجموع شرح المهذب), је свеобухватни приручник исламског права према шафијској школи који је уређен са француским преводом ван ден Берга, 2 тома, Батавија (1882–1884), и објављен је у Каиру (1888).[12]
  • Минхај ал-Талибин (منهاج الطالبين وعمدة المفتين في فقه الإمام الشافعي), класични приручник о исламском праву према шафијском фикху.[8]
  • Тахдиб ал-Асма ва'л-Лугхат (تهذيب الأسماء), уређен као Биографски речник славних људи углавном на почетку ислама[17] (арапски) по Ф. Вистенфелду (Гетинген, 1842–1847).[12]
  • Такриб ал-Тајсир (التقريب والتيسير لمعرفة سنن البشير النذير), увод у проучавање хадиса, то је продужетак Ибн ал-Салахове Макадиме, објављен је у Каиру 1890. године, уз Сујутијев коментар „Тадриб ал-Рави”". Овај рад је делом био преведен на француски језик заслугом V. Марсеја у часопису Journal asiatique, series ix., vols. 16–18 (1900–1901).[12]
  • ал-Арбаʿин ал-Нававија (الأربعون النووية) - 'Четрдесет хадиса,' колекција од четрдесет две фундаменталне традиције, која се често објављује заједно са бројним коментарима.[12]
  • Ма Тамас илајхи хајат ал-Кари ли Сахих ал-Букхари (ما تمس إليه حاجة القاري لصـحيح البـخاري)
  • Тахрир ал-Танбих (تحرير التنبيه)
  • Китаб ал-Адхкар (الأذكار المنتخبة من كلام سيد الأبرار); збирка преклињања пророка Мухамеда.
  • ал-Тибјан фи адаб Хамалат ал-Куран (التبيان في آداب حملة القرآن)
  • Адаб ал-фатва ва ал-Муфти ва ал-Мустафти (آداب الفتوى والمفتي والمستفتي)
  • ал-Таркхис фи ал-Кијам (الترخيص بالقيام لذوي الفضل والمزية من أهل الإسلام)
  • Манасик (متن الإيضاح في المناسك) о ритуалима хаџилука.
  • Шарх Сунан Абу Давуд
  • Шарх Сахих ал-Букхари
  • Мукхтасар ат-Тирмидхи
  • Табакат асх-Шафи'ијах
  • Равдхат ал-Талибин
  • Бустан ал-`арифин

Недавна издања на енглеском језику уреди

  • Бустан ал-ʿарифин (Врт гностика), превела Ајша Бјули

Минхај ал-Талибин уреди

Четрдесет хадиса уреди

  • Al-Nawawi Forty Hadiths and Commentary; превео Центар за арапски виртуелни превод; (2010) ISBN 978-1-4563-6735-0
  • Ibn-Daqiq's Commentary on the Nawawi Forty Hadiths; превео Центар за арапски виртуелни превод; (2011) ISBN 1-4565-8325-5
  • The Compendium of Knowledge and Wisdom; превод Абдасамада Кларка, Turath Publishing (2007) ISBN 0-9547380-2-0
  • Al-Nawawi's Forty Hadith, превод Езедин Ибрахима, Друштво исламских текстова; Ново издање (1997) ISBN 0-946621-65-9
  • The Forty Hadith of al-Imam al-Nawawi, Abul-Qasim Publishing House (1999) ISBN 9960-792-76-5
  • The Complete Forty Hadith, Ta-Ha Publishers (2000) ISBN 1-84200-013-6
  • The Arba'een 40 Ahadith of Imam Nawawi with Commentary, Darul Ishaat
  • Commentary on the Forty Hadith of Al-Nawawi (3 тома), превод Јамал Ал-Дин M. Зарабоза, Ал-Башира (1999) ISBN 1-891540-04-1

Rijad al-Salihin уреди

  • Gardens of the righteous: Riyadh as-Salihin of Imam Nawawi, Rowman and Littlefield (1975) ISBN 0-87471-650-0
  • Riyad-us-Salihin: Garden of the Righteous, Dar Al-Kotob Al-Ilmiyah
  • Riyadh-us-Saliheen (tom 1&2 u jednoj knjiz) (arapsko-engleski) Dar Ahja Us-Sunah Al Nabavija

Vidi još уреди

Reference уреди

  1. ^ „kitaabun-Classical and Contemporary Muslim and Islamic Books”. Kitaabun.com. 2003-01-23. Приступљено 2014-05-20. 
  2. ^ „Was Ibn Kathīr the ‘Spokesperson’ for Ibn Taymiyya? Jonah as a Prophet of Obedience”. Journal of Qur'anic Studies. 16 (1): 4. 2014-02-01. ISSN 1465-3591. doi:10.3366/jqs.2014.0130. 
  3. ^ Namira Nahouza (2018). Wahhabism and the Rise of the New Salafists: Theology, Power and Sunni Islam. I.B. Tauris. стр. 121—122. ISBN 9781838609832. 
  4. ^ „The Ash'ari School, by Muhammad 'Alawi al-Maliki”. masud.co.uk. 29. 10. 2014. Архивирано из оригинала 4. 4. 2021. г. Приступљено 15. 4. 2021. 
  5. ^ „Imam al-Nawawi was an Ash'ari”. www.darultahqiq.com. Архивирано из оригинала 4. 4. 2021. г. Приступљено 15. 4. 2021. 
  6. ^ Muhammad ibn 'Alawi al-Maliki. „The Ash'ari School”. As-Sunnah Foundation of America. Архивирано из оригинала 12. 1. 2021. г. „Shaykh al-Islam Ahmad ibn Hajar al-'Asqalani (d. 852/1449; Rahimahullah), the mentor of Hadith scholars and author of the book "Fath al-Bari bi-Sharh Sahih al-Bukhari", which not a single Islamic scholar can dispense with, was Ash'ari. The shaykh of the scholars of Sunni Islam, Imam al-Nawawi (d. 676/1277; Rahimahullah), author of "Sharh Sahih Muslim" and many other famous works, was Ash'ari. The master of Qur'anic exegetes, Imam al-Qurtubi (d. 671/1273; Rahimahullah), author of "al-Jami' li-Ahkam al-Qur'an", was Ash'ari. Shaykh al-Islam Ibn Hajar al-Haytami (d. 974/1567; Rahimahullah), who wrote "al-Zawajir 'an Iqtiraf al-Kaba'ir", was Ash'ari. The Shaykh of Sacred Law and Hadith, the conclusive definitive Zakariyya al-Ansari (d. 926/1520; Rahimahullah), was Ash'ari. Imam Abu Bakr al-Baqillani (d. 403/1013; Rahimahullah), Imam al-'Asqalani; Imam al-Nasafi (d. 710/1310; Rahimahullah); Imam al-Shirbini (d. 977/1570; Rahimahullah); Abu Hayyan al-Tawhidi, author of the Qur'anic commentary "al-Bahr al-Muhit"; Imam Ibn Juzayy (d. 741/1340; Rahimahullah); author of "al-Tashil fi 'Ulum al-Tanzil"; and others – all of these were Imams of the Ash'aris.” 
  7. ^ „Ahl al-Sunna: The Ash'aris - The Testimony and Proofs of the Scholars”. almostaneer.com (на језику: Arabic). Архивирано из оригинала 28. 1. 2021. г. Приступљено 1. 9. 2021. 
  8. ^ а б в Ludwig W. Adamec (2009), Historical Dictionary of Islam, pp.238-239. Scarecrow Press. ISBN 0810861615.
  9. ^ Фацхризал А. Халим (2014), Легал Аутхоритy ин Премодерн Ислам: Yахyа Б Схараф Ал-Наwаwи ин тхе Схафи'и Сцхоол оф Лаw, п. 1. Роутледге. ISBN 041574962X.
  10. ^ Abou Al-Fadl, Khaled (2005). The Search for Beauty in Islam: A Conference of the Books. Rowman & Littlefield. стр. 174. ISBN 978-0742550940. Приступљено 2016-02-20. 
  11. ^ Mubarakpuri, Safi Ur Rahman. Collection from Riyad us Saliheen. Darussalam. стр. 5. 
  12. ^ а б в г д Thatcher, Griffithes Wheeler (1911). „Nawāwī”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 19 (11 изд.). Цамбридге Университy Пресс. стр. 318. 
  13. ^ „40хадитхнаwаwи.цом”. 40хадитхнаwаwи.цом. Приступљено 2014-05-20. 
  14. ^ „А Схорт Биограпхy оф Имаам ан-Наwаwи”. Ислаам.нет. Архивирано из оригинала 2012-03-25. г. Приступљено 2014-05-20. 
  15. ^ Јамаал ал-Дин M. Зарабозо, Цомментарy он тхе Фортy Хадитх оф Ал-Наwаwи, Волуме 1, Ал-Басхеер Публицатион & Транслатион (1999), п. 33
  16. ^ „الرئيسة - الحديث - موقع الإسلام”. Хадитх.ал-ислам.цом. Архивирано из оригинала 2006-03-03. г. Приступљено 2014-05-20. 
  17. ^ Биограпхицал Дицтионарy оф Иллустриоус Мен цхиефлy ат тхе Бегиннинг оф Ислам

Литература уреди

  • Гуy Бурак (2015). Тхе сецонд форматион оф Исламиц Лаw. Тхе Ханафи Сцхоол ин тхе Еарлy Модерн Оттоман Емпире. Цамбридге, УК: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-1-107-09027-9. 
  • Роберт W. Хефнер; Мухаммад Qасим Заман, ур. (2007). Сцхоолинг Ислам: Тхе цултуре анд политицс оф модерн Муслим едуцатион. Принцетон, Њ: Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-12933-4. 
  • Тхомас Пиеррет (2013). Религион анд стате ин Сyриа. Тхе Сунни улама фром цоуп то револутион. Цамбридге, УК: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-1-107-60990-7. 
  • Мухаммад Qасим Заман (2007). Тхе Улама ин Цонтемпорарy Ислам: Цустодианс оф Цханге . Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-13070-5.  ПДФ, аццессед 2 Маy 2017
  • Заман, Мухаммад Qасим (2010). Цоок, Мицхаел, ур. Трансмиттерс оф аутхоритy анд идеас ацросс цултурал боундариес, елевентх то еигхтеентх центурy. Ин: Тхе неw Цамбридге хисторy оф Ислам (3рд изд.). Цамбридге, УК: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-51536-8. 
  • Беин, Амит. Оттоман Улема, Туркисх Републиц: Агентс оф Цханге анд Гуардианс оф Традитион (2011) Амазон.цом
  • Хатина, Меир. Улама, Политицс, анд тхе Публиц Спхере: Ан Егyптиан Перспецтиве (2010). ISBN 978-1-60781-032-2
  • Heyd. Uriel. "Some Aspects of The Ottoman Fetva." School of Oriental and African Studies Bulletin; 32 (1969), p. 35–56.
  • Inalcik, Halil. 1973. "Learning, the Medrese, and the Ulema." In The Ottoman Empire: The Classical Age 1300–1600. New York: Praeger, pp. 165–178.
  • Mehmet, Ipsirli, Guidelines to the Jurisprudence of Ottoman Ulema
  • Rabithah Ma'ahid Islamiyah Biografi Ulama of Indonesia Архивирано 30 април 2021 на сајту Wayback Machine
  • Тасар, Мурат. "Тхе Оттоман Улема: тхеир ундерстандинг оф кноwледге анд сцхоларлy цонтрибутион." Тхе Туркс. 3: Оттоманс. Едиторс: Хасан Целâл Гüзел, C.Цем Оğуз, Осман Каратаy. Анкара: Yени Тüркиyе, 2002, пп. 841–850.
  • Зилфи, Маделине C. 1986. "Тхе Кадизаделис: Дисцордант Ревивалисм ин Севентеентх Центурy Истанбул." Јоурнал оф Неар Еастерн Студиес 45 (4): 251–269.

Спољашње везе уреди

 
Ал-Навави на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Al-Navavi&oldid=27676857”