Википедија

Анестетичар

Анестетичар или анестезиолошки техничар — анестетичар је професионално обучен меидицински радник, који је прошао теоретску и практичну обуку из области анестезије,и који је поткован знањима о техничким апаратима, који се употребљавају у анестезији и током пружања прве помоћи животно угроженом пацијенту. Анестетичар је у стању да пруже услуге пацијентима који мора да добију анестезију у вези операције или спровођења одређене дијагностичке или терапеутске процедуре, као и да помогну у збрињавању пацијента у акутним стањима која им угрожавају живот, у свим условима и са осталим пратећим прибором и опремом за мониторинг у операционим салама, јединицама за интензивно лечење и опоравак, али и у теренским условима.[1]

Радно место анестетичара у операционој сали

Опште информације уреди

Анестезија

Анестезија (од грчких речи ан естос – „без осећаја“ или „без осећаја“) је медицинска метода анестезиологије (као посебне специјалности) која уз примену анестетика и других лекова у организму човека доводи до елиминације бола и лековима изазваног сна. Намењена је за примену током оперативних захвата и других метода — дијагностике и терапије врло сложених стања везаних уз облике интензивног лечења.

Анестезиологија

Анестезиологија је медицинска специјализација која се бави смањењем или уклањањем свести и осећаја спољашњих надражаја (анестезија) односно смањењем или отклањањем осећаја бола (аналгезија) током различитих дијагностичких или терапијских медицинских, најчешће хируршких поступака, уз истовремено континуирано праћење виталних функција и одржавање унутарње хомеостазе организма у физиолошким границама.

Анестезиолошки тим

За пружање адекватних анестезиолошких услуга потребан је анестезиолошки тим који се састоји од:

  • лекара специјалисте анестезије, реанимације и интензивног лијечења и
  • анестезиолошког техничара — анестетичара који је школовани оспособљен професионалац за пружање или учешће у пружању квалитетних анестезиолошких услуга болесницима.[2]

Разлика у образовању уреди

 
Локалну анестезију анестетичар може да обавља самостално

На примеру из Норвешке могу се видети разлике у образовању две групе кадрова у области анестезије: анестезиолога и анестетичара.

Лекари имају завршени медицински факултет, обавезну лекарску праксу од 18 месеци и 4 ½ године специјализације из анестезије. Сестре имају завршену вишу школу за сестре и 1 годину додатног специјалног образовања за анестетичаре. Између основног образовања за сестре на Вишој школи и специјланог образовања за анестетичаре, мора да стекну, минимум 2 године клиничког искуства, као општа сестра/техничар. После тога, могу да траже специјално образовање.[3]

Како ове две групе имају различит ниво образовања, и њихове области деловања и одговорност зависе од тога, иако се многе области деловања једним делом поклапају. Обе групе могу да врше задатке у њима, али је правило да је одговорност различита, или да:

...онај који има више реалних квалификација — има одговорност за њихово извршење. То би у пракси значило да лекар (анестезиолог) има одговорност, а да анестетичар може самостално да врши многе радње које ради и лекар, али само у договору са лекаром.[3]

Задаци анестетичара уреди

 
Анестетичар мора бити обучен за рад са савременим апаратима за анестезију и реанимацију

Анестетичар има задатак да:

  • Континуирано прати виталне функције пацијента,
  • зна да пацијенте групе АСА I и II уведе самостално у анестезију,
  • препозна све промене у стању пацијента,
  • предузме потребне поступке за њихово исправљање.
  • научи да делује брзо, у свим могућим ситуацијама,
  • зна приоритет својих поступака.
  • зна да успостави слободне дисајне путеве и да очува нормалну циркулацију.

Обученост уреди

Анестетичар мора бити обучен за рад и асистенцију анестезиологу при уводу пацијента у општу анестезију — било да се ради о уводу у општу ендотрахеалну, општу интравенску, општу анестезију постављањем ларингеалне маске, инхалациону аналого седирајућу. Анестетичари су обучени и за увод пацијента и у регионалну анестезију — централне и периферне блокове.

Анестетичар мора бити обучен за рад у свим условима и са осталим пратећим прибором и опремом за мониторинг у операционим салама, јединицама за интензивно лечење и опоравак итд.

Поред наведеног, анестезиолошки техничари — анестетичари мора да буде оспособљен да:

  • учествовује у стручном усавршавању анестетичара — анестезиолошких техничара,
  • учествовује у настави ученика средњих школа и студената факултета здравствених студија у пракси,
  • учествовује у вођењу приправника — волонтера,
  • објављивује стручне радове,
  • стално води рачуна о стручном усавршавању,
  • ради увођењу и примени савремених достигнућа у области рада анестезиолошких техничара — анестетичара.[4]

Образовање уреди

 
Обука анестетичара на моделу

У Србији у програму образовања медицинских кадрова постоји трогодишњи програм специјалистичких струковних студија (180ЕСПБ) на неколко Медицинских факултетета, након кога се стиче звање Специјалиста струковни анестетичар.[5]

Специјалиста струковни анестетичар мора на крају свога образовања да овлада:

  • Самосталним извођењем опште анестезије на функционално здравим пацијентима, а у сарадњи са анестезиологом, када се ради о пацијентима са пратећим обољењима.
  • Праћењем тока анестезије: да је адекватно одржава додавањем потребних медикамената у правилном временском размаку и по индивидуалној потреби пацијента, да прати виталне функције пацијента у регионалној анестезији.
  • Вештинама самосталне процене сваке ситуације, да уме да направи приоритет поступака да делује брзо и одговорно код хитних случајева, а код пацијента којима је живот угрожен да успостави слободне дисајне путеве, обезбеди респираторну функцију као и да се упусти у решавање циркулаторне функције (постављање венског пута, давање течности…)
  • Познавањем и употребом медицинске апарате и да је отворен за нове захтеве у области медицинске електронике и технологије али да истовремено зна њихове границе и мане
  • Документовањем и евалуацијом сопственог рад и да познаје његове стандаре

Анестетичар мора да научи и да брзо процењује ситуације, промене у пацијентима и да тачно зна када треба да позове другу собу у помоћ — било да се ради о особи исте квалификације или о анестезиологу.

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ Јукић M, Хусеџиновић I, Мајерић Коглер V, Перић M, Жунић Ј, Кволик С. Клиничка анестезиологија. Медицинска наклада, Загреб 2012.
  2. ^ Јовић С. Стандарди за постдипломску едукацију МСТ у анестезији. Инспириум 2011;2:17-18.
  3. ^ а б Анне Марие Гран Бруун 3.Радна одговорност и област деловања анестетичара, У Ингер Лив Ховинд (ред) ”Анестезија” Виша Школа за медицинске сестре у Ћуприји, Ћуприја Србија и Црна Гора, 2005, п.28
  4. ^ Такасхи M, Тетсуро С. Тхе роле оф цертифиед регистеред нурсе анестхетистс инт хе Унитед Статес. Ј Анестх (2011) 25:734–740.
  5. ^ „СПЕЦИЈАЛИСТА СТРУКОВНИ АНЕСТЕТИЧАР”. Образовање.рс. Архивирано из оригинала 14. 12. 2018. г. Приступљено 14. 12. 2018. 

Литература уреди

  • МцАулиффе, M. С; Хенрy, Б (1996). Цоунтриес wхере анестхесиа ис администеред бy нурсес. ААНА Јоурнал. 64 (5): 469–79.
  • Ингер Лив Ховинд (ред) Анестезија Виша Школа за медицинске сестре у Ћуприји, Ћуприја Србија и Црна Гора, 2005

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Anestetičar&oldid=27355117”