Атомска апсорпциона спектроскопија

Атомска апсорпциона спектроскопија (ААС) је спектроаналитичка процедура за квалитативно и квантитативно одређивање хемијских елемента користећи апсорпцију оптичке радијације (светлости) слободним атомима у гасном стану. У аналитичкој хемији ова техника се користи за одређивање концентрације појединог елемента (аналита) у анализираном узорку. ААС се може користити за одређивање преко 70 различитих елемената и раствору или директно у чврстим узорцима.

Модерна атомска апсорпциона спектроскопија

Атомска апсорпциона спектроскопија је први пут коришћена као аналитичка техника, и основни принципи су успостављени у другој половини 19. века од стране Роберта Вилхелма Бунсена и Густава Роберта Кирхофа, који су били професори на универзитету у Хеиделбергу, Немачка. Савремени облик ААС-а је у великој мери развијен током 1950-их година од стране тима аустралијских хемичара. Предводио их је сер Ален Волш са CSIRO одељења за хемијских физику, у Мелбурну, Аустралија.

Принципи

Техника користи апсорпциону спектрометрију за процену концентрације аналита у узорку. За то су неопходни стандарди са познатим садржајем аналита да би се установио однос између измерене апсорбанције и концентрације аналита, као и коришћење Беер-Ламбертовог закона. Електрони атома узорка у инструменту се могу потиснути на више орбитале (у побуђено стање) у току кратког времена (нано секунди) апсорбовањем одређене количине енергије (зрачења дате таласне дужине). Ова количина енергије, односно таласна дужина, је специфична за одређени прелаз електрона у одређеном елементу. У принципу, свакој таласној дужини одговара само један елемент, а линија апсорпције је само неколико пико метара широка (pm), и то даје овој техници селективност. Флукс зрачења без узорка, и са узорком у атомизеру, се мери помоћу детектора, и однос између две вредности (апсорбанције) се претвара у концентрацију аналита или масу користећи Беер-Ламбертов закон.

Референце

• B. Welz, M. Sperling (1999), Atomic Absorption Spectrometry, Wiley-VCH, Weinheim, Germany,. ISBN 978-3-527-28571-6.
• A. Walsh (1955), The application of atomic absorption spectra to chemical analysis, Spectrochim. Acta 7: 108–117.
• J.A.C. Broekaert (1998), Analytical Atomic Spectrometry with Flames and Plasmas, 3rd Edition, Wiley-VCH, Weinheim, Germany.
• B.V. L’vov (1984), Twenty-five years of furnace atomic absorption spectroscopy, Spectrochim. Acta Part B, 39: 149–157.
• B.V. L’vov (2005), Fifty years of atomic absorption spectrometry; J. Anal. Chem., 60: 382–392.
• H. Massmann (1968), Vergleich von Atomabsorption und Atomfluoreszenz in der Graphitküvette, Spectrochim. Acta Part B, 23: 215–226.
• W. Slavin, D.C. Manning, G.R. Carnrick (1981), The stabilized temperature platform furnace, At. Spectrosc. 2: 137–145.
• B. Welz, H. Becker-Ross, S. Florek, U. Heitmann (2005), High-resolution Continuum Source AAS, Wiley-VCH, Weinheim, Germany,. ISBN 978-3-527-30736-4.
• H. Becker-Ross, S. Florek, U. Heitmann, R. Weisse (1996), Influence of the spectral bandwidth of the spectrometer on the sensitivity using continuum source AAS, Fresenius J. Anal. Chem. 355: 300–303.
• J.M. Harnly (1986), Multielement atomic absorption with a continuum source, Anal. Chem. 58: 933A-943A.
• F. Rouessac and A. Rouessac, Chemical Analysis – Modern Instrumental Methods and Techniques, John Wiley, Chichester, 2000.
• D.A. Skoog and J.J. Leary, Principles of Instrumental Analysis, Sounders College Publishing, Fort Worth, 1992.
• S Duckett and B. Gilbert, Foundations of Spectroscopy, Oxford University Press, 2000.
• J.M. Brown, Molecular Spectroscopy, Oxford University Press, 1998.
• L.M. Harwood and T.D.W. Claridge, Introduction to Organic Spectroscopy, Oxford University Press, 2000.