Аустроугарска реорганизација здравства у окупираној Србији

Аустроугарска реорганизација здравства у окупираној Србији обухвата читав низ мера, поступака и радњи које је окупатор спровео по запоседању српске територије, током Првог светског рата. После повлачења српске војске пред надмоћним аустроугарским, немачким и бугарским снагама крајем новембра 1915. године, почетком децембра 1915. године, Централне силе поделиле су Србију на аустроугарску и бугарску окупациону зону, док је немачка војска имала своју такозвану етапну зону. Одмах по уласку у Србију 1. јануара 1916. команда аустроугарске војске издала је наредбу, на свом окупационом подручју образовала је Војно-генерални гувернман, који је обухватао град Београд и још дванаест округа. У тренутку када су последње ратне године Централне силе уђле Србију, широм ње харале су заразне болести, тифус, полне болести, маларија, али и случајеви смрти од грипа ( „шпанске грознице“), а како је окупација трајала све до јесени 1918. године (када су, после пробоја Солунског фронта од 15. до 23. септембра, српска војска и армије Антанте ослободиле територију Краљевине Србије), Аустроугарска је била принуђена да у периоду владања Србијом реорганизује здравство, посебно она у епидемиолошком правцу, како би се здравствена заштита становништва поправи а број заразних болести, већ у првој години окупације у Војно-генералном гувернману у Србији значајно смањио. Промене су биле систематичне и организоване јер су окупатори имали намеру да у Србији остану дуже време, без обзира на будуће политичко уређење након завршетка рата.

Административна подела Србије из 1915. на осву које се види зона одговорности за организацију здравства Аустрогарске

Имајући ово у виду да је окупаторски режим до танчина уређивао друштвени живот декретима, наредбама и слићно, потчињеном српском становништву није остављана ни најмања могућност да учествовањр у доношењу било какве одлуке од животног значаја, како у других области живота, тако и у реорганизацији здравства. У том смислу Аустроугарску реорганизацију здравства у окупираној Србији треба сматрати као „медицинску заштиту по декрету”.

Услови који су владали у Србији током окупације

Улазак Аустроугарских окупатора у Србију на јесен 1915.

Реорганизација власти

Репресалије над становницима окупиране Србије

На основу статуса милитаризоване зоне између прве линије фронта и позадине, окупирана Србија била је дужна да испуни све обавезе које је окупатор наметнуо, што је значило немилосрдно одржавање закона и реда на окупираним територијама, уз максимално искоришћавање економских и људских ресурса за ратну економију и исхрану војника и локалног становништва. Аустроугарском окупационом зоном управљао је Војногенерални гувернман са седиштем у Београду. Делатност окупационе управе у свакодневном животу огледао се кроз обезбеђивању реда и мира у окупираној Србији пре свега применом драконских казни и бруталних поступака према српском народу, као и завођењем система немилосрдне привредне експлоатације Србије.

Након што су некадашња српска влада и српска администрација распуштене, војна администрација преузела је сву одговорност. Начелник штаба био је подређен гувернеру и одговоран за све такозване војне послове, укључујући судске казне, обавештајни рад, штампу и жандармерију. Цивилни комесар био је задужен за образовање, инфраструктуру и таксе.

Интернирање становништва

За време окупације масовно интернирање спроведено је четири пута.

Прво интернирање

Спроведено је одмах након успостављања окупационе управе. Тада је одведено од 20.000 до 25.000 људи, углавном заробљених српских војника.

Друго интернирање

Спроведено је када је 1916. године Румунија ушла у рат, јер су се у Србији очекивали устанци и немири. Тако је, на пример, у лето 1916. године из Београда интернирана 491 особа, из Крушевца 132, из Шапца 114, из Ваљева 52, из Ужица 41, из Крагујевца 47 и Смедерева 175. До новембра 1916. интернирано је око 16.500 лица. Крајем 1916. година аустроугарска Врховна команда наредила је властима у окупираној Србији да више не смеју да интернирају децу млађу од 17 година, жене и мушкарце старије од 50 година, као ни војно неспособне мушкарце између 17 и 50 година.

Треће интернирање

Уследила је на пролеће 1917. након Топличког устанка. Тада су у интернацију најчешће одвођени четници који су се предали војним властима.

Четврто интернирање

Четврта масовна интернација била је у септембру 1918. године, када су српска војска и трупе Антанте извршиле пробој Солунског фронта.

Принудни рад

Користећи се „Правилником о законима и обичајима сувоземног рата” (познатијим као Хашка конвенција из 1907. године), узимани су таоци и уведен је принудни рад. Локално становништво је морало да ради на изградњи путева или на имањима, што је суштински представљало подршку аустроугарским ратним напорима. Иако је регрутовање окупираног становништва било забрањено, оно је спровођено међу муслиманима (Турцима и Албанцима). Приватна својина одузимана је за потребе рата, а доста локалног нижег чиновничког кадра изгубило је посао. Док су аустроугарски војници мађарског и хрватског порекла били изузетно сурови према локалном становништву, солидарност са окупираним Србима показивали су Чеси и припадници других јужнословенских народа, нпр. Словенци.

Услови живота

Градови и српска село остали суе без великог броја становника. Сеоске породице су остале без стоке, пољопривредних алата и машина, наме-штаја и покућства. Многе куће биле су порушене, а уништени су путеви и пруге.

Методе које је окупациона власт користила с циљем увођења система расподеле животних намирница и снабдевања српског становништва сведене су на разна ограничења и строгу рационализацију домаће потрошње, реквизицију и одузимање свих врста намирница, одузимање на бази добровољне предаје, као и концесионирање и монополисање појединих привредних добара. Наредбом је озакоњено одузимање најважнијих пољопривредних производа од сељак и укинуто право на продају на пијацама. Окупациона власт сваке године захтевала је да се што више обрадивих површина засеје житарицама, а целокупну производњу сељаци су морали да предају властима. За исхрану су могли да оставе свега по 300 грама кукуруза дневно и 42 килограма пшенице годишње по члану домаћинства. Свака породица имала је право још и на 50 килограма кукуруза у клипу годишње. Сељаци нису смели да хране стоку кукурузом, већ само отпацима од хране. За неизвршење тих наредби окружне команде изрицале су новчане казне до 5.000 круна или затвор до шест месеци.

Цене животних намирница регулисане су прописима о максималним ценама, а за снабдевање су биле задужене Централа за промет робе, Војна интендантура и Централа за откуп жетве. Како би обезбедила сталан извор прихода, Аустроугарска је почетком 1916. године увела монопол на робу широке потрошње: со, шећер, папир за цигарете, шибице, петролеј, шпиритус. I произвођачи и потрошачи били су подведени под систем картица за храну, државних продавница, рационалне исхране и обавезе да своје производе предају државним установама.

Све до марта 1916. власт није предузела ништа да би помогла становништву, тако да је основни начин снабдевања било набављања хране из околних села, док је у градоовима владо шверц, који је био повезан са подмићивањем органа власти.

Како је у напред описаном стању у Србији, значајно нарушено здрваље и психофизичка кондиција становништа, јављале су се многобројне болест, а често и епидемије, што је резултовало великом смртношћу старијих особа и деце и падом наталитета. У таквим условима, окупациона сила морала је да организује здравствену заштиту својих војника и службеника, али и српског становништва.

Здравствене прилике у Србији по доласку окупатора 1915.

Окупацијом Србије у октобру 1915. године Аустроугарска царевина је себе довела у положај да реорганизује здравствену службу у окупираној Србији јер су двогодишњим ратом, у ратом опустошеној земљи изазване бројне потешкоће, које су нарочито биле изражене у здравственом погледу.

Аустроугарско окупационо подручје

Аустроугарско окупационо подручје, било је подељено у 13 округа, која су обухватала површину од око 3.088.000 хектара (од чега је отпадало 2.388.000 хектара на старо подручје Србије, а од прилике 695.000 хектара на албанско, подручје, које је 1913. Србија током Балканских ратова задобила.

Пошто је свеукупно подручје Србије пре букурештанског мира износило 4.830.200 хектара, под аустроугарском управом нашла се половина тадашње Србије, јер је већи део Србије био под бугарским управним подучјем.

Свеукупно гледано Аустроугарско окупирано подручје Србије одговарало је по површини отприлике 20-том делу монархије без Босне и Херцеговине. Од 13 округа, која су чинила окупацијоно подручје налазили су се и окрузи који су обухватали град Београд и његову најближу околину. Ови су окрузи била подељени у 54 котара, који су осим београдске градске општине обухватали још 853 општина.

Према подацима статистичког уреду војне генералне управе у Србији, добијеним од 10. до 15. јула 1916. године нако спроведеног пописа, број становника изузевши припаднике оружане силе Аустроугарске монархије, савезних држава као и чланове њихових породица, те ратне заробљенике:

• Свеукупни број становника на окупираном подручја у Србији износио је око 1.373.511,
• Од укупног броја 155.484 становника припадао је албанским окрузима (76.928 мушкараца и 78.556 жена)
• У преосталим окрузима у Србији где је живео претежно српски живаљ било је 1.218.027. становника (498.715 мушкараца и 719.312 жена).

Што према наводима окупатора:

Присутно грађанско пучанство у подручју војне генералне управе у Србији одговара према томе од прилике броју становништва Штајерске.

Репресивне мере

Окупатор јр бескомпромисно искоришћавао привредна богатства. Одмах по успостављању окупације употреба српског новца била је забрањена, а српски динар вештачки девалвиран за 50% реалне вредности. Сваки аспект привредног живота био је уређиван наредбама: војска преузела најважнија предузећа, уведен је монопол на најважније животне намирнице, забрањено је самовољно клање стоке, утврђена су се места за мељаву жита и др.

Додатну тешкоћу представљало је увођење присилног рада, кулука, што је психофизички још виђе нарушило здравље становништва. Осим грађанства, за тешке радове нарочито су коришћени интернирци у оквиру „радних чета“, као и заробљеници из Антантиних земаља (највише из Италије и Русије).

О мерама репресије окупатора најбоље говори овај цитат Фон Хуга Кархнаве преузет из његове књиге Војна управа у Србији:

Под нашом влашћу морају напредовати и лепо живети сви трговци, ситни чиновници, радници. Чим престану ратна дејиства омогућити слободно кретање овим слојевима широм своје нове Царевине. Сељацима треба омогућити само нужно. Са друге стране, све интелектуалце, професоре, рентијере, индустријалце, више државне чиновнике, одмах интернирати. Интернирати, или на други начин ликвидирати свакога ко би могао да предводи Србе у било ком смислу. Онемогућити Православним свештеницима било какво идеолошко деловање.

Велики број лешева на разним локацијама у Србији, затекла је Аустоугарска војска

Епидемиолошка ситуација у Србији с краја 1915.

Када је савезничк окупациона војска ушла у Краљевину Србију, већина је градова и места била јр од блата и нечистоће затрпана, а саме куће су биле прљаве пуне коњских отпадака, јер су за време ратних операција у њима скривани коњи.

Болница је било мало или никаквих, а већина постојећих била је празне, без уређаја и инструмената. Апотеке су такође биле скоро празне.

Здравствених кадрова било је јако мало јер је ионако мали број лекара напустио Србију са избеглом војском, тако да је становништво остало без адекватне лекарске помоћи.

Гробља су била запуштена, а бројни гробови разасути око кућа, школа и цркава, јер је због велике епидемије пегавог тифуса која је у Србији харао током 1914 и 1915. године умрло преко 20% становништва.

Пошаст пегаве грознице, која се у Србији јавила у облику велике епидемије јавила на почетку 1915. године, и која је трајала све до аустроугарске окупације (не узимајући у обзир друге заразне болести) оставила је тешке последице како код становништва Србије тако и код аустријских заробљеника, који су масовно сахрањени на и ван гробаља. А на тим стратиштима само у Ваљеву сахрањено је око 45.000 жртава те пошасти! Лечећи оболелеле само од ове пошасти, од 409 српских лекара, међу којима је било 17 жена, њих 125 је оболело.

Ток реорганизација здравства од 1. јануара 1916.

Многи становници Србије којима су разорене куче утоћиште су нашли у хигијенски неусловним импровизованим склоништима

Мере превентивномедицинске заштите (ПМЗ)

Опште мере ПМЗ

Да би се стало на пут погубном ширењу заразних болести, која се увећавала постепеним повратком избеглог становништва, окупациона власт је прво предузела темељно чиш­ћење градова и села. Са свим расположивим колим и другим превозним средствима нечистоћа је недељама изношена из кућа и с улица. Окупатор је становништви делио креч, да окречи своје ста­нове, у веим насељима су отворене епидемиолошке болнице и заводи за уништавањ гамади, док су поједина места постала карантин за заражене.

Асанација

Једно од многобројних гробаља у Србији које је требало асанирати

Асанацији окупиране територије посвећена је посебна пажња. На првом месту спроведена је асанација изворишт, бунара и цистерна у свим окрузима, и контрола квалитета воде за пиће. Хемијска анализа воде из асанираних изворишта, бунара итд вршила се у епидемичкој лабораторији бр. 11. у Београду.

Јаки мучна је било асанирање гробља и гробова. Већина гробова била је веома плитка, па су на гробљима царовали лешинари, атмосферске падавине и животиње, што је допирилнело да се из гробова по површини рашири трулеж. Те делове лешина требало је сакупљати и закопати, а гробове поновно засути земљом и дезинфиковати кречним млеком. На исти начин су закопане и лешеви војника, које су се налазиле у потопљеним крајевим око Саве, након што је ниво реке опао. Према наводу комисије за асанацију окупатора:

Из пијетета спрам храбрих јунак гробови вијенцима украшени, а мјестимице споменици подигнути или су у припреми, да се подигну.

Здравствени одбори, центри за помоћ, социјалне установе

У свим „окружним, котарским и другим већим местима” основани су Здравствени одбори пкоји су за своје деловање имали богато поље. Њиме је посебном наредбама одређено да осим осталих дужности, врше здравствени надзор над свим прометним предузећима, продајним и тржним центрима у којима се трговало животним намирницама било које врсте, за јавну употребу производњу или продају.

У Београду је основан Централни одбор за помоћ сиротињи, а у другим градовима су се преко окружних и среских команди делиле намирнице, оснивале добротворне установе: народне кухиње, домови за сирочад и старе особе. Заузврат, жене су чистиле улице и одржавале чистоћу у канцеларијама, а мушкарци коришћени за принудни рад. А ево како је то изгледало у Београду, према цитат Ђорђе Лазић, из његове књиге „Моја сећања из светског рата“:

„Београд је изгледао жалосно. Већ око четири сата у зору стајала је поворка бедних жена пред продавницама млека и животних намирница, да би за ситну децу добиле по четврт литра млека и нешто брашна. Око касарни и официрских менажа свуда изгладнела и одрпана деца са лончићима у рукама, да од војника приме по који залогај хлеба или нешто чорбе или пасуља“...Поред овакве „врсте“ помоћи, која је највише зависила од емоција неког војника, окупациона власт је понекад давала грађанима намирнице које због лошег квалитета није хтела да употреби за исхрану својих војника и чиновника. Београђани су два или три пута месечно добијали отпатке од закланих животиња, углавном изнутрице, и кромпир лошег квалитета.

У дужност Централног одбора за помоћ спадало је и отварање установа за боравак деце без родитеља. У мају 1916. године донета је наредба о отварању сиротишта за мушку децу од пет до дванаест година, чије су мајке остале без средстава за живот. Отворено је укупно осам сиротишта: у Београду, Ваљеву, Крушевцу, Ужицу, Шапцу, Крагујевцу, Горњем Милановцу и Косовској Митровици.

Мере предузете од стране окупационе власти - отварањем здравствених и социјалних установа, помоћ у новцу и животним намирницама, дале су одређене резултате тако што су донекле ублажиле тежак положај сиромашних грађана.

Вакцинација

Иако је већи део становништва Србије још 1914. године био вакцинисан против богиња, колере и трбушног тифуса, ипак је окупатор наредио да се спроведе обвезана вакцинацију против богиња, а факултативно против колере и трбушног тифуса (јер већина становника није поседовала писмене доказе о вакцинацији). Према подацина из архиве окупатора:

Издато је 578.500 оброка цјепива против богиња за градјанско особље, 144.200 оброка за војничко, 189.975 оброка цјепива против коере за градјанско, а 229.650 за војничко особље, као и 58.185 оброка цјепива против трбушне пошалине за градјанско, а 166.600 за војничко особље.

Након спроведене вакцинације у периоду од 6. августа до 2. септембра 1916. у Србији није забележен ниједан случај колере, али је повећан број полних болести.

Сузбијање полних болести

За сузбијање полних болести одређен је строги надзор како у градовим а тако и у областима веома раширене јавне и тајне проституције као и присилно болничко лечење оболелих. Наређени су и чести лекарски преглед и употреба профилактичних средстава, која су у ту сврху била смештена на прикладном месту у војничким просторијама. Међутим и поред предузетих мера непрестано је расто број полних болести.

Попуна санитетским кадром

Са успостављањем војне генералне управе 1. јануара 1916. почела је систематична организација здравствене службе. Започело се с попуњавањем окружних (војних) лекар у новооснованих 13 округа, накок чега је постепено уследило именовање котарских и опшинских лекара (војних лекара, српских у рату заробљених и цивилних, као и грчких лекара).

У војним болницама радили су аустроугарски лекари, а у цивилним српски лекари за које се знало да нису политички ангажовани, а били су под контолом аустроугарских колега, јер су Аустроугарске власти детаљно прописале ко може бити лекар. У „Директивама за политичку управу на просторима Војногенералног гувернмана у Србији” одређено је да у сваком граду у којем је седиште округа постоји окружни лекар, а у седиштима срезова срески лекар. Лекари су радили као државни чиновници које је на дужност постављала окружна команда. Они су били дужни да бесплатно лече војнике и ратне заробљенике, учествују у раду судско-лекарских комисија и да бесплатно лече сиромашне у срезу. Политичко одељење Гувернмана проверавало је политичку подобност српских лекара, којих је било занемарљиво мало. Уколико би се појавила и најмања сумња, лекари су хапшени.

Убрзо је у војној генералној управи у Србији у 1916. години лекарску службу обављало 145 аустроугарских војних лекара, 50 српских, 8 грчких, и тројица која су имала друг држављанство. Током 1918. године у Гувернману је радило око 80 српских лекара. Међу српским лекарима било је и светлих примера, у литератури је ка један од примера наводен овај:

С друге стране, било је и српских лекара који су се истицали својим професионал- ним односом према служби. На пример, у фебруару 1917. године санитетски мајор др Драгутин Николић одликован је за свој рад у болници за лечење заразних болести. Било је случајева да су српски и аустријски лекари заједно обја- вљивали стручне чланке у Бечу.

<Током 1916. у општини града Београда организовано је санитетско одељење, у ком су радила седморица, а затим су запослена још тројица лекара. Због великог утицаја који су лекари имали у народу, аустроугарске власти посебно су водиле рачуна о њиховом раду. Град је био подељен на седам лекарских рејона и у сваком је радио лекар који је био дужан да пружа лекарску помоћ сиромашним грађанима.

Реорганизација медицинских установа

У Војногенералном гувернману здравствена заштита спровођена је у болницама (различитог типа), амбулантама и у приватним лекарским ординацијама. У градовима, окружним и среским местима, бањама и лечилиштима постојале су болнице за цивиле и војнике. Током 1916. нису постојале болнице у свим окружним центрима.

Мањак у грађанским болницам гуверман је покуша да реши, делимично реновирањем, проширивањем и новоуређењем већ постојећих, као и подизањем нових окружних, котарских, општинских и епидемиолошких болница. Дој је војне болнице формирао најчешће тако што су цивилне српске болнице проглашене за војне. Често је један део зграде војне болнице уступан за лечење цивила.

Ради успешније борбе проти заразни болести отворени су у општинам и изолатори, а у окрузима заводи за уништавање гамади, за које су у ту сврху набављени парни дезинфектори.

У мају 1916. године већина војних пољских лазарета премештена је на друга ратишта. То је изискивало веће проширење и уређење постојећих причувних болница. Тако је посебно проширена српска војна болница на Врачару у Београду у којој је основана причувна болница „Брчко”, у скалду са савременим хигијенским захтевим сређена је српска земаљска болница, у којој је након одласка кр. баварског ратног лазарета смештена причувна болница „Брно”. Придодавањем околних школских зграда причувним болницам увећали су се болнички капацитети па је тако причувна болница „Брчко” имала 2.258 кревета, а причувне болнице „Брно” 1.520 кревета. На одељењима тих болница запослени су одговарајући специјалисти (за унутрашње болести, хирургију, очне болести, акушерство и женске болести, за болести носа, грла и уха, за живчане болести, венеричне и кожне болести).

По свим стандардима посебно је саградјен и уређен приватни санаторијијум који је требало да служи за лечење оболелих часника. Како су болнице биле у тешкој финансијској ситуацији апеловало се да се на лечење упућују само најтежи болесници, а уведено је и плаћање болничког лечења, које коштало је три круне дневно, а уколико болесник није имао довољно новца, за њега је трошкове лечења плаћала општина у којој је живео. Како је већина припадника ранијег средњег слоја у рату осиромашила, мали број становништва имао је новца за болничко лечење.

У односу на друге делове окупиране Србије, у Београду је радило највише здравствених установа. Две војне болнице, Грађанска болница, Епидемијска болница, Земаљски умоболни завод, приватни санторијум за женске болести, Завод за ортопедију, Завод за глухонијеме, Завод за старце, Сиротиште за децу. Постојала је и санитарна служба, као и приватне лекарске ординације у којима се углавном лечило цивилно становништво.

Насклад у здравтвсеним капацитетима, између 13. округа колико их је било у окупираној Србији приказан је у доњој табели:

Укупан број болесничких постеља у незаразним/заразним одељењма здравствене установе ц.и кр. управе 1916.
Област	Причувне болнице	Окружне болнице	Котарске болнице	Општинске болнице
Покрајина Србије	1.340/250 = 1.590	1.193/594 = 1.687	572/123 = 695	44/15 = 59
Београд	4.872/756 = 5.628	-	-	454

Болничке и друге здравствене установе

Болничке и друге здравствене установе ц.и кр. управе
	Град	Назив установе	Број постеља (незаразно/заразно одељење)
1.	Београд	Причувна болница Брчко Причувна болница Брно Епидемијска болница Грађанска болница Земаљски умоболни завод Завод за тамањење гамади „Доња тврђава” Завод за тамањење гамади „Цариградска” Приватни санториј за женске болести Велики моб. епидемијски лабораториј бр.11 Ратна просектура Зубни амбулаториум Завод за ортопедију Завод за глухонијеме Сиротиште Завод за старце Сиротиште за дјецу Топћидер	2112/146 1420/100 150/0 454/0 - - - - - - - - - - - -
2.	Београд - околина	Окружна болница	100/180
3.	Чачак	Окружна болница Котарска болница Опћинска болница	298/37 58/10 44/15
4.	Горњи Милановац	Окружна болница	100/20
5.	Крагујевац	Причувна болнива Окружна болница Котарска болница	300/0 250/300 110/20
6.	Крушевац	Окружна болница Котарска болница	150/20 180/24
7.	Косовска Митровица	Причувна болнива Окружна болница	300/200 45/0
8.	Ваљево	Причувна болнива Окружна болница	570/280 60/20
9.	Ужице	Котарска болница	45
10.	Шабац	Окружна болница Котарска болница	90/2 100/10
11.	Смедерево	Причувна болнива Окружна болница	170/30 70/15
12.	Пријепоље	Котарска болница	48/24
13.	Нови Пазар	Окружна болница Котарска болница	30/0 30/40

Медицинско снабдевање

У згради српског друштва црвенога крста уређен је магацин за болнички материјал и снабђевање лековима и санитетским матаријалом и болничким потрепштинам, не само војних већ и градјанских установа и здравствених завода и округа војне главне губерније у Србији, већ и округ Пећ, почев од црногорске војне главне губерније, преко чете и здравственог завода, који се налазио на бугарском и румунском војном подручју.

У косовској Митровици смештено је подружничко слагалиште за снабдева три албанска округа и округа Пећ.

Наредбам Аустроугарске монархије и војне главне губерније у Србији у складу са постојећим законима на савременој основи регулисано је лечење и бесплатна подела лекова сиромашним, промет дрогама и отровима, поступак мртвозорника, поступак за сузбијање заразних болести и друго

За време Првог светског рата Аустроугарски окупатор је од 1915. године у српској војној болници на Врачару сместио своју причувну болницу „Брчко”

Зграда у Ваљеву у којој је била смештена причувна болница

Епилог

У болницама у окупираној Србији од 1915. до 1918. године умрло је 34.781 болесних и рањених, а у истом том периоду у заробљеничким логорима умрло је и убијено 81.214 заточеника.

Од 594 лекара, апотекара и ветеринара, колико је Србија имала на почетку рат умрло је и погинуло укупно 143 (сваки четврти, односно 25%). Умрло је и 25 страних лекара из хуманитарних мисија. Најчешћи узрок смрти је било обољевање од пегавог тифуса, у епидемијама „три тифуса“, која је била узрок смрти око 35.000 српских војника, исто толико ратних заробљеника и око 200.000 становника Србије.

Спољашње везе

• Лечнички вијесник, Власник и издаватељ: Збор лијечника краљевине Хрватске и Славоније, у Загребу. Год. 39, Загреб, 15. мај 1917. бр.6 Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2018) (језик: хрватски)