Аутакоиди су биолошки фактори који делују као локални хормони, имају краткотрајно дејство, делују у близини места синтезе,[1] и не преносе се крвотоком. Аутакоиди су примарно карактерисани по њиховом дејству на глатке мишиће.[2] У погледу васкуларних глатких мишића, они могу да буду вазоконстриктори и вазодилататори.[3]

Вазодилаторски аутакоиди могу да буду ослобођени током физичког вежбања. Њихов глави ефекат се може видети на кожи. Они омогућавају губитак топлоте.

Реч аутакоиди потиче од грч. Autos - сам и Acos - олакшање, и.е. лек. Они су локални хормони и стога имају паракрини ефекат. Представници аутакоида су: еикосаноиди, ангиотензин, неуротензин, NO (азот-моноксид), кинини, хистамин, серотонин, ендотелини, итд.

Референце уреди

  1. ^ Ахренс, Франклин А. (1996). Пхармацологy. Wилеy-Блацкwелл. стр. 45—. ИСБН 9780683000856. Приступљено 25. 11. 2010. 
  2. ^ Аутацоидс на US National Library of Medicine Medical Subject Headings (MeSH)
  3. ^ Кеитх Паркер; Лауренце Брунтон; Гоодман, Лоуис Санфорд; Лазо, Јохн С.; Гилман, Алфред (2006). Гоодман & Гилман'с Тхе Пхармацологицал Басис оф Тхерапеутицс (11. изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ИСБН 0071422803. 

Литература уреди